По свој прилици ми је ипак пошло за руком да одремам петнаестак минута, а Лељ ми није дао више. Облизивао ми је уши и образе, цимао ме за ногавице, ћушкао и најзад ме лако ујео за руку. Тада нисам издржао и поскочио сам, спреман да га згромим, најнемогућије клетве и јадиковања навирали су ми у грлу, али мој поглед паде на сточић и запањих се. На блиставој лакираној површини сточића, крај власникових папира и рачуна стајао је јако велики црни револвер.
Био је то лугер калибра 0,45 са дугачком ручицом. Лежао је у локвици воде и грудвице неотопљеног снега су га још прекривале; и док сам забезекнуто гледао, једна грудвица склизну са ороза и паде на сто. Тада обухватих погледом хол. У холу није било никог, само је Лељ стајао крај сточића и, нагнувши главу у страну, озбиљно-упитно ме посматрао. Из кухиње је допирало звецкање шерпи, чуо се тихи власников бас и ширио се мирис кафе.
«То си донео?» упитах Леља шапатом.
Он спусти главу на другу страну једнако гледајући у мене. На шапама му је био снег, са косматог трбуха сливала се вода. Опрезно узех пиштољ.
То је било право гангстерско оружје. Даљина нишанског гађања — двеста метара, уређај за оптичко нишањење, лежиште за додатни кундак, полугица за превођење на аутоматску паљбу и сличне погодности. Цев је била набијена снегом. Пиштољ је био хладан, тежак, ребраста ручка просто је приањала за шаку. Из неког разлога паде ми на ум да нисам претресао Хинкуса. Пртљаг сам му претресао, бунду сам му претресао, а њега самог сам заборавио. Вероватно зато што ми се чинило да је жртва.
Извадих из ручке шаржер, био је пун. Повукох затварач и на сто испаде метак. Узех га да бих га вратио у шаржер, и наједном обратих пажњу на чудну боју метка. Он није био жут нити тамносив, као обично. Блистао је као никлован, само то није био никл, већ највероватније сребро. Никада у животу нисам видео такве метке. Почех журно, један за другим да избацујем метке из шаржера. Сви су били исти сребрни меци. Облизах осушене усне и поново погледах Леља.
«Одакле ти то, матори?» упитах.
Лељ живахно махну главом и укосо скочи према вратима.
«Разумем», рекох. «Разумем. Сачекај часак.»
Вратих метке у шаржер, гурнух шаржер у ручку и, у ходу ћушкајући пиштољ у бочни џеп, кренух према излазу. Испред врата Лељ се смандрља с трема и, упадајући у снег, појури дуж прочеља. Готово сам био уверен да ће стати испред Олафовог прозора, али не стаде. Зађе иза куће, нестаде за тренутак и поново се појави, нестрпљиво провирујући иза угла. Зграбих прве скије на које наиђох, наврат-нанос их причврстих на ноге и појурих за њим.
Обиђосмо хотел, а затим се Лељ упути даље од куће и застаде на педесетак метара. Стигох до њега и освртох се. Све је то било некако чудно. Видех јамицу у снегу, одакле је Лељ ископао пиштољ, видех траг својих скија иза себе, видех бразде које је оставио Лељ, скачући преко сметова, а свуда унаоколо снежни покривач био је нетакнут. То је могло да значи једно: пиштољ су завитлали овамо или с пута, или из хотела. И то је био добар хитац. Нисам био уверен да бих успео да овако тешку и незгодну ствар бацим толико далеко. Затим схватих. Пиштољ су бацили с крова. Пиштољ су одузели Хинкусу и бацили га што су могли даље. Можда га је, штавише, и Хинкус лично бацио што је могао даље.
Можда се плашио да ће га из заседе уцмекати тим пиштољем. А можда то, наравно, није учинио Хинкус, већ неко други… али готово засигурно — с крова. С пута би такав хитац могао да постигне само добар бомбаш, а кроз прозор неке собе то не би било могућно постићи.
«Па, Лељ», рекох бернардинцу, «сила си ти. А ја нисам. Хинкуса је требало добро протрести, онако како то чини стари Згут. Зар не? Срећом, још није касно да се то учини.»
И не сачекавши Лељов одговор, појурих назад. Лељ је, разбацујући снег, упадајући у њега и млатарајући ушима, јурио упоредо са мном.
Имао сам намеру да одмах одем до Хинкуса, да пробудим овог кучкиног сина и да му утерам страх у кости, чак и по цену укора у службеничком листу. Сада ми је потпуно јасно да су Олафов и Хинкусов случај били међусобно повезани на најнепосреднији начин, да Олаф и Хинкус уопште нису случајно допутовали овамо заједно, да је Хинкус седео на крову, наоружан далекометним пиштољем, само с једним циљем: да држи на нишану најближу околину и да не да неком да оде из хотела; да је то управо он упозоравао неког цедуљом која је потписана са «С» (ту је он, истина, направио грешку, и цедуља очигледно није доспела оном коме је намењена — ди Барнстокр не изазива ни најмање сумње); да је он неком овде ужасно сметао и, вероватно, настављао да смета, и нек сам проклет, ако сад не истерам ствар на чистац — коме и зашто. У тој верзији постојало је, наравно, мноштво противречности. Ако је Хинкус, рецимо, био Олафов телохранитељ и сметао његовом убици, зашто су се према њему, Хинкусу, понели тако благо? Зашто и њему нису заврнули шију? Зашто се његов противник служио искључиво хуманим средствима борбе — достава, заробљавање?… Уосталом, то баш не би било тешко објаснити: Хинкус је, очигледно, плаћеник, и њиме једноставно нису хтели да прљају руке… Да! И треба утврдити коме је послао телеграм. Непрестано то испуштам из вида…
Власник ме позва из бифеа и без и једне речи понуди ми шољу топле кафе и необично велики свеж сендвич с шунком. То је било баш оно што ми је било потребно. Док сам жвакао посматрао ме је жмиркавим очима и најзад упита: «Има ли шта ново?»
Потврдно климнух главом.
«Да. Пиштољ. Само то није моје дело, већ Леља. А ја сам идиот.»
«Хм… Да. Лељ је интелигентан пас. А какав је пиштољ?»
«Интересантан пиштољ», рекох. «Професионални… Уосталом, да ли сте икад чули да се пиштољи пуне сребрним мецима?»
Извесно време је власник ћутао истурене вилице.
«Тај ваш пиштољ је напуњен сребрним мецима?» полако рече.
Потврдно климнух главом.
«М-да, читао сам о томе… Оружје се пуни сребрним мецима кад човек намерава да пуца у сабласти.»
«Поново зомбизам-момбизам», прогунђах.
«Да, поново. Вампира не можеш убити обичним метком. Вукодлак… лисица-кицуне… жабља принцеза… Упозорио сам вас, Петер!» Подиже дебели прст. «Већ одавно очекујем тако шта. А сада не само ја…»
Сажваках сендвич и испих кафу. Не може се рећи да ме власникове речи нису нимало погодиле.
Из неког разлога се непрестано догађало да се власникова верзија — једина и бесмислена — непрестано потврђивала, а све моје верзије — многобројне и реалистичке — нису… Вампири, авети, сабласти… Ту је сва невоља била у томе што бих тада морао да положим оружје: као што је рекао један писац: загробни живот спада у надлежност цркве а не полиције…
«Јесте ли сазнали чији је то пиштољ?» упита власник.
«Па постоји овде код нас један ловац на вампире, Хинкус се презива», рекох и изађох.
Усред хола, сав некако незграпан и неприродан, дреждао је као искривљено страшило господин Луарвик Л. Луарвик. Једним оком је посматрао мене, а другим степениште. Капут му је стајао некако особито нахерено, панталоне су му спале, празан рукав се клатарио и изгледао је тако као да су га жвакале краве. Климнух му главом у знак поздрава и хтедох да прођем мимо њега, али ми он брзо, гегајући се, крену у сусрет и препречи ми пут.
«Да?» рекох заставши.
«Кратак али важан разговор», изјави.
«Заузет сам. Хајде кроз пола сата.»
Он ме ухвати за лакат.
«Најлепше вас молим да ми посветите. Одмах.»
«Не схватам. Шта да посветим?»
«Да ми посветите неколико минута. То је важно за мене.»
«То је важно за вас…» понових наставивши да идем према степеништу. «Ако је то важно само за вас онда је то за мене потпуно неважно.»
Вукао се за мном као да је привезан некако чудно истурајући ноге — једну вршком споља, другу — вршком унутра.
«За вас је исто тако важно» рече. «Бићете зад вољни. Добићете све што желите.»
Већ смо се пели степеништем.
«У чему је, заправо, ствар?» упитах.»Тиче се кофера.»
«Јесте ли спремни да одговарате на питања?»
«Хајде да станемо и поразговарамо», замоли. «Ноге ми иду слабо.»
Аха, гори му под ногама, помислих. То је добро, то ми се допада.
«Кроз пола сата,» рекох. «И пустите ме, молим вас, сметате ми.»
«Да,» сложи се. «Сметам. Хоћу да сметам. Мој разговор је хитан.»
«Ма каква хитност,» приметих. «Стићи ћемо. Кроз пола сата. Или, рецимо, кроз сат.»
«Не-не, најлепше вас молим одмах. Много зависи. И то брзо. Ја — вама, ви — мени. И готово.»
Већ смо били у ходнику првог спрата и ја се сажалих.
«Добро, хајдемо код мене. Само хајдете брже.»
«Да-да, то ће бити брзо.»
Доведох га у своју собу и, пошто седох на ивицу стола, рекох: «Причајте редом.»
Али он не поче одмах. Најпре се осврте, очекујући вероватно да се кофер налази ту негде, пред очима.
«кофер није овде», рекох. «Хајдете брже.»
«Онда ћу сести» рече и седе у моју фотељу. «Неопходан ми је кофер. Шта тражите за њега?»
«Ништа не тражим. Докажите да имате право на њега и он је ваш.»
Луарвик Л. Луарвик заврте главом и рече: «Не. Нећу доказивати. кофер није мој. Најпре нисам ништа схватао. Сада сам дуго мислио и све схватио. Олаф је украо кофер. Било ми је наређено да нађем Олафа и да му кажем: «Врати то што си узео. Командант две стотине двадесет четири». Не знам шта то значи. Не знам шта је он узео. И затим ви све време говорите кофер. То ме је заварало. Није кофер. Футрола. Унутра је апарат. Раније нисам знао. Кад сам видео Олафа, досетио сам се. Сада знам: Олаф није убијен. Олаф је умро. Од апарата.
Апарат је веома опасан. Опасност постоји за све. Сви ће бити као Олаф, или можда експлозија. Тада ће све бити још горе. Схватате зашто треба радити брзо? Олаф је, будала, умро је. Ми смо паметни, нећемо умрети. Дајте брзо кофер.»
Све је то истртљао својим безбојним гласом, гледајући ме наизменично час десним, час левим оком и немилосрдно трзајући празан рукав. Лице му је било непомично, само су се с времена на време подизале и спуштале ретке обрве. Гледао сам га и мислио да су му манири и граматика остали као и раније, али се фонд речи знатно повећао. Распричао се Луарвик.
«Ко сте ви?» упитах.
«Ја сам емигрант, страни стручњак. Прогнаник. Жртва политике.»
Па, распричао се Луарвик. Шта је разлог томе!
«Емигрант одакле?» упитах.
«Таква питања нису потребна. Не могу речи. част. Ништа нећу наудити вашој земљи.»
«Али ви сте већ рекли да сте Швеђанин.»
«Швеђанин? Нисам рекао. Емигрант сам, политички прогнаник.»
«Извините» рекох. «Пре једног сата сте ми рекли да сте Швеђанин. Да сте чак у великој мери Швеђанин. А сада поричете?»
«Не знам… не сећам се», промрмља. «Лоше ми је. Плашим се. Потребан ми је што пре кофер.»
Што ме је више пожуривао, то сам мање био склон да журим. Све ми је било јасно: лагао је и лагао је необично невешто.
«Где живите?» упитах.
«Не могу рећи.»
«чиме сте допутовали овамо?»
«Кола.»
«Које марке?»
«Марке… Црна, велика.»
«Не знате марку вашег аутомобила?»
«Не знам, није мој.»
«Али ви сте механичар», рекох злурадо. «Какав сте до ђавола механичар, уз то и шофер, ако се не разумете у аутомобиле?»
«Дајте ми кофер, иначе ће бити несреће.»
«А шта ћете радити са тим кофером?»
«Брзо ћу га одвести.»
«Куда? Та ви знате, лавина је затрпала пут.»
«Ништа не мари. Одвешћу што даље. Покушаћу да демонтирам. Ако не будем умео, побећи ћу. Нека остане тамо.»
«Добро», рекох и скочих са стола. «Идемо.»
«Како?»
«Мојим колима. Ја имам добра кола марке «Москвич». Узећемо кофер, одвешћемо се подаље, погледаћемо.»
Не маче се с места.
«Ви не треба да идете. Веома је опасно.»
«Не мари. Изложићу се ризику. Важи.»
Седео је непомично и ћутао.
«Зашто седите?» упитах. «Ако је опасно, треба чим пре отићи.»
«Не одговара ми», рече најзад. «Покушаћемо на други начин. Нећете да дате кофер, онда ми продајте кофер. А?»
«Наиме?» рекох поново седајући на ивицу стола.
«Даћу новац, много новца. Ви ми дајте кофер. Нико ништа неће сазнати, сви ће бити задовољни.
Ви сте нашли кофер, а ја сам га купио. Квит.»
«И колико ћете ми дати?» упитах.
«Много. Колико хоћете. Ево.»
Гурну руку под мишку и извуче дебео свежањ новчаница. У стварности сам видео такве свежњеве само једном приликом — у Државној банци, кад сам тамо водио истрагу о фалсификовању новца.
«Колико има овде?» упитах.
«Мало вам је? Онда ево још.»
Гурну руку у бочни џеп и извади отуда још један толики свежањ и баци га на сто крај мене.
«Колико овде има новца?» упитах.
«Зар је то важно?» изненади се. «Све је ваше.»
«Веома је важно. Ви знате колико овде има новца?»
ћутао је, очи су му час бежале, час се враћале.
«Тако. Не знате. А откуда сте га узели!»
«Мој је.»
«Прођите се, Луарвик. Ко вам га је дао? Дошли сте овамо са празним џеповима. Мозес, нико други. Зар не?»
«Нећете новац?»
«Знате шта», рекох. «Овај новац ћу конфисковати, а вас хапсим због покушаја подмићивања службеног лица. Увалили сте се у веома неславан подухват, Луарвик. Преостаје вам једно: говорите праву истину. Ко сте ви?»
«Ви сте узели новац?» упита Луарвик.
«Конфисковао сам.»
«Конфисковао… Добро», рече. «А где је кофер?»
«Ви не разумете шта значи «конфисковати»?» упитах. «Питајте Мозеса… Дакле, ко сте ви?»
Не говорећи ни речи устаде и пође према вратима. Зграбих новац и кренух за њим. Ишли смо ходником и почели да силазимо низ степенице.
«Без разлога не враћате кофер», рече Луарвик. «То неће бити корисно по вас.»
«Немојте да претите», упозорих.
«Бићете узрок велике несреће.»
«Престаните да лажете», рекох. «Нећете да говорите истину, ваша ствар. Али сте се већ углибили до ушију, Луарвик, и повукли са собом Мозеса. Сада се нећете лако искобељати. Сваког часа овамо ће доћи полиција, и ви ћете ипак морати да испричате истину… Стоп! Не тамо. Идите за мном.»
Ухватих га за празан рукав и одведох у канцеларију. Затим позвах власника и у његовом присуству избројах новац и написах акт. Власник исто тако преброја новац — новца је било више од осамдесет хиљада, моја плата за десет година беспрекорне службе — и потписа акт.
Све то време Луарвик је стајао подаље, незграпно се премештајући с ноге на ногу, као човек који жели да оде што је могуће пре.
«Потпишите», рекох, пружајући му држаљу.
Он узе држаљу, пажљиво је погледа и опрезно је спусти на сто.
«Не», рече. «Идем.»
«Како хоћете. То неће променити вашу ситуацију.»
Он се одмах окрете и изађе очешавши се раменом о довратак. Власник и ја се згледасмо.
«Због чега је хтео да вас подмити?» упита власник. «Шта му је било потребно?»
«кофер», рекох.
«Какав кофер?»
«Олафов кофер који се налази код вас у сефу…» Извадих кључ и отворих сеф. «Ево овај.»
«Он вреди осамдесет хиљада?» упита власник с поштовањем.
«Он вреди, по свој прилици, много више. Са њиме је у вези некаква сумњива работа, Алек.»
Стрпах новац у сеф и затворих тешка вратанца, а акт ставих у џеп.
«Ко је тај Луарвик?» замишљено рече власник. «Откуда му толико новца?»
«Луарвик није имао ни пребијеног гроша. Новац му је дао Мозес, нико други.»
Власник подиже дебели прст спремајући се да нешто каже, али се предомисли. Уместо тога енергично протрља гојазну браду, гракну: «Кајса!» и изађе. Остадох да седим иза писаћег пулта.
Почех се присећати. Брижљиво сам тражио у сећању најситније појединости, најбезначајније догађаје чији сам сведок био у овом хотелу. Показало се да сам запамтио много штошта.
Очигледно, запамтио сам да је приликом првог нашег сусрета Симоне носио сиво одело, а на јучерашњој седељци имао је на себи тамноцрвено, и дугмад на манжетни са жутим каменчићима.
Сећао сам се да је, када је Брин била жицу код свог стрица за цигарету, он увек вадио иза десног уха.
Сећао сам се да Кајса има малени црни младеж на десној ноздрви; да ди Барнстокр служећи се виљушком увек држи одмакнут мали прст; да кључ моје собе личи на кључ Олафове собе; и још много сличних бесмислица. У свему том смећу открио сам два бисера. Прво, сетио сам се како је синоћ Олаф, сав засут снегом, стајао насред хола са својим црним кофером и освртао се, као да је очекивао да ће га дочекати, и како је погледао мимо мене у портијеру навучену на улаз у половину Мозесових, и како ми се учинило да се портијера њише — по свему судећи, од промаје. Друго, сетио сам се да су, кад сам стајао у реду за туш, са спрата сишли држећи се под руку Олаф и Мозес…
Све ме је то упорно наводило на мисао да се Олаф, Мозес, а сада и Луарвик — сви једна дружина, али да ова дружина нема намеру да удара у сва звона да су они — једна дружина. И ако се сетим да сам пронашао Мозеса у соби-музеју која је поред моје собе пет минута пре него што сам нашао код себе на убрљаном столу цедуљу у вези с гангстером и манијаком; и ако се сетим да је Мозесов сат био потурен — очигледно потурен а затим поново уклоњен — у Хинкусову путну корпу…
ако се сетим да је госпођа Мозес била једини човек, не рачунајући, можда, Кајсу, који је био одсутан из салона управо онда кад су Хинкусу утерали страх у кости и гурнули га под сто… ако се сетим свега тога онда се добија необично занимљива слика.
У ту слику се веома добро смешта и Хинкусова изјава о томе да се један од његових кофера преобратио у лажни пртљаг, и та околност да је госпођа Мозес била једини човек који је лично видео Хинкусовог двојника. Али се за Брин уопште не може рећи да је видела Хинкусовог двојника: она је видела само Хинкусову бунду, а ко је био у тој бунди не зна се.
Наравно, на слици је остало још много неиспитаних и потпуно несхватљивих празнина. Али је сада бар био јасан распоред снага: Хинкус, с једне стране, а Мозеси, Олаф и Луарвик — с друге.
Уосталом, судећи према потпуно бесмисленим Луарвиковим поступцима и тој отворености с којом га је Мозес снабдео новцем, ствар се приближавала некаквом преломном тренутку… И тада ми паде на ум да ја, богме, узалудно држим Хинкуса затвореног. У обрачуну који постоји не би било лоше стећи савезника, па макар он био сумњив и очигледно криминални тип, као што је Хинкус. Тако ћу и поступити, помислих. Натуткаћу на њих гангстера и манијака. Мозес, сигурно, сматра да Хинкус још лежи под столом. Видећемо како ће се понашати кад се Хинкус изненада појави у трпезарији за време доручка. О томе, како је и ко је везао Хинкуса, о томе, ко је и како убио Олафа, одлучио сам да за сада не мислим. Згужвао сам своје забелешке, ставио их у пепељару и запалио.
«Изволите на доручак…» пропишта негде на спрату Кајса. «Изволите на доручак.»