Хинкус је већ устао. Стајао је насред собе са спуштеним нараменицама и брисао лице великим убрусом.
«Добро јутро», рекох. «Како сте?»
Опрезно ме погледа попреко, лице му је било мало подбуло али је углавном изгледао сасвим пристојно. Ништа на њему није остало од оног до безумља измрцвареног хајком твора, каквог сам га видео пре неколико сати.
«Како се узме», прогунђа. «Зашто сте ме овде затворили?»
«Имали сте нервни напад», објасних.
Лице му се мало искриви. «Ништа нарочито. Власник вам је дао инјекцију и затворио вас како вас нико не би узнемиравао. Хоћете ли поћи на доручак?»
«Поћи ћу», рече. «Доручковаћу и изгубићу се одавде у бестрагију. И аконтацију ћу узети. И јес» ми неки одмор у планинама…» Згужвао је и бацио убрус. «Још један такав одмор и неповратно ћеш пошашавети. И без туберкулозе… Да не знате где је моја бунда? И шубара…»
«По свој прилици на крову», рекох.
«На крову…» промрмља, подижући нараменице. «На крову…»
«Да», рекох. «Нисте имали среће. Могу само саосећати са вама… Али ћемо још поразговарати о томе.»
Окренух се и пођох према вратима.
«Немамо шта о томе да разговарамо!» љутито довикну за мном.
У трпезарији још никог није било. Кајса је размештала тањире са сендвичима. Јавих јој се и изабрах за себе ново место — леђима окренут према бифеу а лицем према вратима, поред столице ди Барнстокра. Тек што сам сео уђе Симоне — у дебелом шареном свитеру, свеже обријан, са црвеним подбулим очима.
«И није нека ноћ, инспекторе», рече. «Ни пет сати нисам спавао. Нерви су ми попустили. Све време ми се чинило да се осећа смрад стрвине. Апотекарски смрад, знате, попут формалина…» Седе, узе сендвич, затим ме погледа. «Јесте ли нашли?» упита.
«Зависи шта» одговорих.
«Аха», рече и сумњичаво се осмехну. «Не изгледате богзна како.»
«Свако изгледа онако како му доликује», узвратих, и тог часа уђоше Барнстокри. Били су као краставци. Стриц се шепурио са лепом катом у петљи, грациозне седе коврџе су му се паперјасто сребриле око ћелавог темена, а Брин је била као и раније са наочарима, и нос јој је био као и раније дрско надмен. Стриц, трљајући руке крену према свом месту, улагивачки бацајући погледе према мени.
«Добро јутро, инспекторе», умилно пропева. «Каква стравична ноћ! Добро јутро, господине Симоне. Зар не?»
«Здраво», промрмља чедо.
«Хтео бих попити коњака», рече Симоне с некаквом тугом. «Али није на свом месту, не? Или не мари ништа?»
«Не знам одиста» рече ди Барнстокр. «Ја не бих ризиковао.»
«А инспектор?» рече Симоне.
Ја завртех главом и сркнух кафу коју Кајса стави испред мене.
«Штета», рече Симоне. «А ја бих попио.»
«Како ствари стоје, драги инспекторе?» упита ди Барнстокр.
«Истрага је наишла на траг», саопштих. «Полиција у рукама има кључ. Много кључева. Цео свежањ.»
Симоне се поново закикота и намах се уозбиљи.
«По свој прилици ћемо морати провести цео дан у кући», рече ди Барнстокр. «Неће нам бити допуштено, вероватно, да излазимо…»
«Због чега?» приметих. «Колико год хоћете. И што више тим боље.»
«Побећи се ипак не може», додаде Симоне. «Лавина. Ми смо овде затворени и то за дуго.
Идеална ситуација за полицију. Ја бих наравно, могао побећи преко литица…»
«Зар?» упитах.
«Прво, због овог снега не могу доспети до литица. Друго, шта ћу тамо радити?… чујте, господо», рече. «Хајде да се прошетамо путем, погледаћемо како је тамо у Боцином грлићу…»
«Немате ништа против, инспекторе?» упита ди Барнстокр.
«Не», рекох ја, и тада уђоше Мозеси. И они су били као краставци… То јест, мадам је била као краставац… као бресква… као светло сунашце. Што се Мозеса тиче, та стара бела репа је и остала стара бела репа. Отпијајући при ходу из чаше и не поздрављајући никог дође до свога стола, свали се у седиште и строго погледа сендвиче испред себе.
«Добро јутро, господо!» кристалним гласом рече госпођа Мозес.
Кришом погледах Симонеа. Симоне је кришом гледао госпођу Мозес. У његовим очима била је некаква неверица. Затим грчевито стресе раменима и узе кафу.
«Јутро је дивно», настави госпођа Мозес. «Тако је топло, сунчано! Јадни Олаф, није дачекао ово јутро!»
«Сви ћемо тамо доспети», свечано изјави наједном Мозес прозуклим гласом.
«Амин», учтиво узврати ди Барнстокр.
Кришом погледах Брин. Девојка је седела накострешена забивши нос у шољицу. Врата се поново отворише и појави се Луарвик Л. Луарвик у пратњи власника. Власник се тужно осмехивао.
«Добро јутро, господо», рече. «Дозволите да вам представим господина Луарвика Луарвика који је стигао код нас синоћ. На путу је имао удес и ми му, наравно, нећемо ускратити гостопримство.»
Судећи по изгледу господина Луарвика Луарвика, удес је био страховит и њему је гостопримство било преко потребно. Власник га је морао ухватити за лакат и буквално угурати на моје старо место поред Симонеа.
«Веома ми је драго, Луарвик!» промукло рече господин Мозес. «Овде су сви блиски, Луарвик, осећајте се као код куће.»
«Да», рече Луарвик гледајући једним оком мене, а другим Симонеа. «Дивно је време. Права зима…»
«Све су то глупости, Луарвик», рече Мозес. «Што мање разговарајте а једите што више.
Изгледате изнурени… Симоне, подсетите ме шта је оно било са оним шефом сале? Изгледа да је појео нечији филе…»
И тада се, најзад, појави Хинкус. Ушао је и одмах застао. Симоне пође поново да прича о шефу сале, и док је објашњавао да поменути шеф сале није појео никакав филе, већ да је све било супротно, Хинкус је стајао на прагу и ја сам га посматрао, трудећи се при том да не испуштам из вида и Мозесове. Посматрао сам и ништа нисам схватао. Госпођа Мозес је јела павлаку с бисквитом и одушевљено слушала потиштено спадало. Господин Мозес је истина попреко гледао Хинкуса, али потпуно равнодушно и одмах се поново латио своје чаше. Али Хинкус није успео да влада својим лицем.
У почетку му је израз лица изгледао потпуно тупав, као да га је неко млатнуо мочугом по глави. Затим му се на лицу јасно указа радост, некако помамна, чак се и засмеја наједном детињим смехом. А затим се злурадо искези и крену напред, стежући песнице. Али није, на моје велико изненађење, гледао Мозеса, гледао је Барнстокре: најпре потпуно бенасто, затим са олакшањем и радошћу, а затим са срџбом и некаквом злурадошћу. Тада сусрете мој поглед, посустаде и, оборивши главу, крену на своје место.
«Како сте, господине Хинкусе?» саосећајно се нагавши напред, запита ди Барнстокр.
«Овдашњи ваздух…»Хинкус упре у њега јаросне жуте очи.
«Добро сам, него шта», одговори он седајући. «А како сте ви?»
Ди Барнстокр се од изненађења завали у наслон столице.
«Ја? Хвала…» Он погледа најпре мене, затим Брин. «Можда сам вас увредио, погодио… У том случају, молим вас…»
«Није вам упалио кец!» настави Хинкус, бесно гурајући салвету за оковратник. «Изјаловило се, а матори?»
Ди Барнстокр је био потпуно збуњен. Разговори за столом престадоше, сви су посматрали њега и Хинкуса.
«Збиља, плашим се…» Стари мађионичар није знао како да се понаша. «Имао сам на уму искључиво то како се осећате, ништа више…»
«У реду, у реду, прекинућемо да би било јасније», одговори Хинкус.
Он обема рукама узе велики сендвич, гурну један крај у уста, одгризе и, никога не гледајући, свом снагом поче да меље вилицама.
«Било би пожељно да се не понашате геачки!» рече наједном Брин.
Хинкус је летимично погледа и одмах скрену поглед.
«Брин, дете моје…» рече ди Барнстокр.
«Р-распомамио се!» рече Брин, куцкајући ножем о тањир. «Требало би мање шљемати…»
«Господо, господо!» рече домаћин. «Све су то ситнице!»
«Не узнемиравајте се, Сневар», журно упаде ди Барнстокр. «То је некакав мали неспоразум…
Нервна напетост… Догађаји ове ноћи…»
«Да ли вам је јасно шта кажем?» претећи упита Брин, уперивши у Хинкуса црна сочива.
«Господо!» одлучно се умеша власник. «Господо, молим вас да ме саслушате! Нећу говорити о трагичним догађајима ове ноћи. Схватам, да су свима нерви напети. Али с једне стране, истрага о судбини несрећног Олафа Андварафорса налази се сад у поузданим рукама инспектора Глепског, који се срећним стицајем прилика задесио у нашој средини. С друге стране, не треба уопште да нас превише нервира та околност што смо се привремено нашли одсечени од спољног света…»
Хинкус престаде да жваће и подиже главу.
«Наши подруми су пуни, господо!» ликујући настави власник. «Све замисливе и чак неке незамисливе залихе стоје вам на располагању. И ја сам уверен да ће нас, када се кроз неколико дана спасилачка екипа пробије до нас кроз лавину, затећи…»
«Какву то лавину помињете?» гласно упита Хинкус, обухватајући све зачуђеним погледом.
«Каква је то будалаштина?»
«Па, извините», рече власник, приносећи длан челу. «Потпуно сам заборавио да неки гости можда не знају о овом догађају. Јуче је у десет сати навече снежна лавина затрпала Боцин Грлић и прекинула телефонску везу.»
За столом завлада тајац. Сви су жвакали, гледајући у тањире. Хинкус је седео опустивши доњу усну — израз лица му је опет био запрепашћен. Луарвик Л. Луарвик је меланхолично жвакао лимун, гризући га заједно са кором. Низ његову узану браду цурио му је на капут жућкасти сок. Мени се стегоше вилице, сркнух кафу и саопштих: «Имам да објавим следеће. Две омање банде некаквих ниткова су изабрале овај хотел као место за свођење својих личних рачуна. Као незванично лице, могу предузети само извесне мере.
На пример, могу сакупити материјал за званичног представника мирске полиције. Такав материјал је углавном већ скупљен, мада бих ја био веома захвалан сваком грађанину који саопшти истрази некакве нове податке. Даље хоћу да упознам све поштене грађане с тим да се могу осећати потпуно безбедним и да се слободно понашају како им се прохте. Што се тиче особа које припадају наведеним бандама позивам их да обуставе сваку делатност, како не би погоршавали и без тога свој безнадежан положај. Упозоравам да је наша одсеченост од спољашњег света само релативна.
Понеко од присутних већ зна да сам пре два сата искористио љубазност господина Сневара и послао по голубу писмоноши извештај у Мир. Сада сваког часа очекујем полицијски авион, а затим подсећам особе које су умешане у злочин, да благовремено признају и кајањем знатно побољшају своју судбину. Захваљујем на пажњи, господо.»
«Величанствено!» усхићено узвикну госпођа Мозес. «Дакле, међу нама има бандита? Ах, инспекторе, макар натукните? Схватићемо.»
Погледах искоса домаћина. Алек Сневар је, окренувши гостима широка леђа, брижљиво брисао чашице које су стајале на бифеу.
Разговор се не обнови. Тихо су звецкале кашичице у чашама, и шумно је бректао изнад своје чаше господин Мозес, пажљиво одмеравајући сваког редом. Нико се није одавао, али су сви, којима је било време да поразмисле о својој судбини, размишљали. Пустио сам у овај кокошарник доброг твора, и сада је требало очекивати догађаје.
Први устаде ди Барнстокр.
«Даме и господо!» рече. «Позивам све честите грађане да ставе скије и крену у краћу шетњу.
Сунце, свеж ваздух, снег и чиста савест биће нам потпора и умирење. Брин, дете моје, идемо.»
Помакоше се столице, гости су један за другим устајали од стола и напуштали дворану. Симоне понуди руку госпођи Мозес — очигледно, сви његови ноћни утисци су се распршили под дејством сунчаног јутра и жудњом за путеним задовољствима. Господин Мозес извуче од стола Луарвика Л.
Луарвика, постави га на ноге и овај се, меланхолично дожвакавајући лимун, одвуче за њим, саплићући се ципелама.
За столом је остао само Хинкус. Усредсређено је јео, као да је намеравао да се опскрби за дуже време, да обезбеди залиху. Кајса је скупљала посуђе, власник јој је помагао.
«Па, Хинкусе?» рекох. «Хоћемо ли поразговарати?»
«О чему?» мргодно промрмља, једући јаје с бибером.
«О свему», рекох. «Као што видите неће вам поћи за руком да клиснете. И на крову немате више због чега да дреждите. Зар не?»
«Немамо о чему да разговарамо», рече Хинкус смркнуто. «Ништа о томе не знам.»
«О чему?» упитах.
«О убиству! О чему још…»
«Постоји још Хинкусов случај», рекох. «Јесте ли завршили? Онда пођимо. Ево овамо у салу за билијар. Тамо је сада сунашце, и нико нам неће сметати.»
Он не одговори ништа. Сажвака јаје, прогута, обриса се салветом и устаде.
«Алек», рекох власнику. «Будите тако добри, сиђите доле и поседите у холу где сте јуче седели, разумете ли ме?»
«Разумем», рече власник. «Урадићу то.»
Он журно обриса руке убрусом и изађе. Ја широм отворих врата од сале за билијар и пропустих Хинкуса напред. Он уђе и застаде, гурнувши руке у џепове, жваћући шибицу. Узех крај зида једну столицу, поставих је насред круга сунчеве светлости и рекох: «Седите.» Хинкус је оклевао за тренутак, затим седе и истог часа зажмуре — сунце му је било у лице.
«Полицијске смицалице…» промрмља с горчином.
«Таква је служба», рекох и седох испред њега на ивицу билијарског стола у сенци. «Па, Хинкусе, шта се то збило између вас и Барнстокра?»
«Каквог Барнстокра? Шта се може догодити између нас? Ништа се међу нама није догодило.»
«Писали сте му претећу цедуљу?»
«Никакве цедуље нисам писао. Али ћу жалбу написати. Због кињења болесног човека…»
«чујте, Хинкусе. Кроз сат-два долетеће полиција. Долетеће експерти. Ваша цедуља је код мене у џепу. Не представља никакву тешкоћу да се установи да сте је ви написали. Зашто не признате своју кривицу?»
Брзим покретом пребаци ижвакану шибицу из једног краја устију у други. У дворани су звецкаИи тањири. Кајса је певушила нешто високим, фалш гласићем.
«Ништа не знам о цедуљи», рече најзад Хинкус.
«Престаните да лажете, Совуљаго!» издрах се. «Све знам о теби! Долијао си, Совуљаго. И ако желиш да се извучеш по седамдесет и другом, сецуј на тачку «ц». Искрено признање пре почетка истраге… Дакле?» Он испљуну ижвакану шибицу, претражи по џеповима и извади згњечену кутију цигарета. Затим принесе кутију устима, уснама извуче цигарету и замисли се.
«Дакле?» повиках.
«Ви неке ствари бркате», одговори Хинкус. «Каква Совуљага. Ја нисам Совуљага, ја сам Хинкус.»
Скачих са билијара и тутнух му под нос пиштољ.
«А познајеш ли то? Аха? Је ли твој аутомат? Казуј!»
«Ништа не знам», смркнуто рече. «Зашто сте се окомили на мене?»
Вратих се на сто, спустих пиштољ крај себе на чоју и запалих.
«Размишљај, размишљај», рекох. «Брже размишљај, иначе ће бити касно. Ти си потурио Барнстокру цедуљу, а он ју је дао мени — то ти, наравно, ниси очекивао. Пиштољ су ти одузели, а ја сам га нашао. Својој братији си послао телеграм, а она нису стигла јер нас је затрпала лавина. А полиција ће стићи највише кроз два сата. Јеси ли схватио шта ти се пише?»
На вратима се помоли Кајса и пропишта: «Да донесем штогод? Је л» по вољи?»
«Идите, идите, Кајса», рекох. «Одлазите.»
Хинкус је ћутао, усредсређено претражујући џеп затим извади кутију шибица и, запали. Сунце је пекло. Лице му проби зној.
«Направио си грешку, Совуљаго», рекох. «Узео си здраво за готово. Зашто си се окомио на Барнстокра? Утерао си страх у кости јадном старцу… Зар су ти наредили да на њега мотриш? Мозеса!
На Мозеса је требало мотрити! Ти си преиспољна будала ја те не бих узео ни за пазикућу а камоли да ти поверим овакав налог… И твоја багра ти то неће заборавити. Дела сада, Совуљаго…»
Није ми допустио да завршим наук. Седео сам на ивици билијара, обесивши једну ногу, а другом се опирући о под, ту и тамо фућкао и при том, мамлаз божији, самозадовољно разгледао млазиће дима у сунчевом зраку. А Хинкус је седео на столици на два корака од мене, и изненада се нагну напред, ухвати ме за ногу која је висила, из све снаге ме трже према себи и нагло окрену.
Потценио сам ја Хинкуса, искрено кажем, потценио. Свалио сам се са билијара и са свих својих деведесет килограма, пљоштимице, њокалицом, трбухом, коленима треснуо о под.
О том шта се догодило даље могу само да претпостављам. Кратко речено, приближно кроз минут сам се коначно освестио и установио да седим на поду, ослањајући се о билијар, брада ми је разбијена, два зуба ми се клате, са чела ми се на очи слива крв, а десно раме ме неподношљиво жига.
Хинкус је лежао недалеко од мене, згрчивши се и обухвативши рукама главу, а више њега, као ђорђе Победоносац над прободеном Аждајом, стајао је смејући се развученим уснама храбри Симоне, држећи у руци одломак најдужег и најтежег така. Обрисах крв са чела и устадох. Поводио сам се. Хтео сам да легнем у хладовину и да одремам. Симоне се саже, подиже са пода пиштољ и пружи ми га.
«Имали сте среће, инспекторе», рече сав озарен. «Само тренутак и он би вам разбио главу. Где вас је погодио? У раме?»
Потврдно климнух главом. Изгубио сам дах и нисам могао да говорим.
«Сачекајте», рече Симоне и отрча у трпезарију, бацивши на билијар одломак така.
Обиђох око стола и седох у хладовину тако да бих могао да видим Хинкуса. И даље је лежао непомично. Невероватан препредењак, а кад га по гледаш — шака јада… Да, џентлмени, то је прави гамен са најбољим чикашким традицијама. И одакле они само доспевају у нашу честиту земљу? И замислите само, Згут има исто толику плату као ја. Требало би га позлатити!.. Извадих из џепа марамицу и опрезно обрисах рану на глави.
Хинкус зајеча, промешкољи се и покуша да устане. Непрестано се држао за главу. Симоне се врати са стакленком воде. Узех стакленку од њега, некако се довукох до Хинкуса и сипах му на лице. Хинкус рикну и отрже једну руку са темена. Фаца му је поново била земљаста, али сада је то било услед природних узрока. Симоне чучну крај њега.
«Надам се да нисам био претерано ревностан?» забринуто рече. «Сами схватате да нисам имао времена да размишљам.»
«Не мари, стари мој, све ће бити у реду…» Подигох руку да га потапшем по рамену и зајауках од боли. «Сад ћу га ја пропустити кроз своје шаке.»
«Да одем?» упита Симоне.
«Немојте, боље останите. Да он ипак не би мене пропустио кроз своје. Донесите још воде…
за сваки случај… ако се онесвести…»
«И бренди!» с ентузијазмом рече Симоне.
«Сасвим на свом месту», рекох. «Ми ћемо га научити памети. Само никоме не говорите шта се догодило.»
Симоне донесе још воде и боцу коњака. Ја рашчепих Хинкусу уста и усух му пола чаше алкохола. Преостало пола чаше коњака попих ја. Симоне, који се опскрбио трећом чашом попи с нама друштва ради. Затим одвукосмо Хинкуса уза зид, прислонисмо га леђима, ја га поново полих из стакленке и два пута ударих по образима. Он отвори очи и поче да брекће.
«Хоћеш ли још коњака?» упитах.
«Да…» прозукло хукну.
Дадох му још коњака. Он облиза усне и одлучно рече: «Шта сте оно говорили о седамдесет другом «ц»?»
«Све у своје време», рекох.
Он заврте главом и намршти се.
«Не, ни говора. Мени доживотна не гине.»
«Вонтид енд листид?» рекох.
«Тако и никако друкчије. Мене сада само једно интересује: да ме мимоиђе омча. И кад је већ о томе, имам све шансе, са Олафом немам везе, сами знате, а шта онда остаје? Незаконито ношење оружја? Глупост, то треба још доказати да сам га носио…»
«А напад на инспектора полиције?»
«О томе је баш и реч» рече Хинкус, опрезно се пипајући за теме. «По мом мишљењу није ни било никаквог напада, већ је било само потпуно искрено признање пре почетка званичне истраге. Шта ви мислите, шефе?»
«Признања за сада још није било», подсетих.
«Сада ће бити», рече Хинкус. «Али у присуству овог физичара-хемичара, обећајте, шефе?
Седамдесет други «ц» — обећајте?»
«Добро», рекох. «За почетак ћемо сматрати да је дошло до туче из личних разлога у пијаном стању. То јест, то си ти био у пијаном стању, а ја сам те уразумљивао.»
Симон зарежа.
«А шта сам ја радио?» упита.
«Ви сте ми помогли да изађем на крај… Добро, доста је блебетања. Причај, Совуљаго. И пази, ако слажеш само једну реч. Два зуба си ми расклатио, ниткове!»
«Дакле, овако», отпоче Хинкус. «Мене је послао овамо Шампион. чули сте за Шампиона?
Наравно да сте чули… Баш претпрошлог месеца нагазио је Шампион негде једног типа. Где га је нагазио, како га је уценио не знам, ни право име му не знам. Код нас су га звали Велзевул. Тачно су га звали, грозан тип… Извео је за нас само две акције, али те две акције обичан човек уопште не би могао да обави, и урадио је при том савршено, узорно… а ви и сами знате. Друга Национална банка, једна, блиндирана кола са златним полугама, друга. Познате су вам те акције? И те како! Те акције нисте расветлили, а оне које сте ухапсили, њих сте на правди бога ухапсили, то је свима вама добро познато. Међутим, урадио нам је те две ствари и наједном је одлучио да нам удари јадац. Зашто, то је посебно питање, али је наш Велзевул замео свој траг и нас су послали на све стране да му препречимо пут. Напипати га, држати на оку и дојавити Шампиону… А у крајњем случају било је наређено убити Велзевула на месту. И ја сам га напипао, и то је цело моје искрено признање.»
«Тако», рекох. «А ко је овде у хотелу Велзевул?»
«Ту сам ја, као што сте ви исправно рекли, направио грешку, шефе. Ви сте ми отворили очи, а ја сам подозревао тог мађионичара, Барнстокра. Прво, видим чаробњачке вештине, разни трикови. А друго, помислио сам: ако Велзевул зажели да се маскира у неког, у кога ће се маскирати? Да би без непотребне буке… Јасно, у мађионичара!»
«Нешто ти овде бркаш», рекох. «Трикови, у реду. Али Барнстокр и Мозес су као небо и земља. Један је жгољав, висок, други дебео, здепаст…»
Хинкус одмахну руком.
«Видео сам га различитог изгледа, и дебелог и сувоњавог. Нико не зна како он стварно изгледа… То бисте ви морали да схватите, шефе. Велзевул није обичан човек. чаробњак је, вампир. Он поседује моћ над злим дусима…»
«Трућаш, трућаш», рекох упозоравајући га.
«У праву сте», сложи се Хинкус. «Наравно, нико неће поверовати ко лично није видео… А ето, на пример, та жена, с којом он путује, ко је то, по вашем мишљењу, шефе? Властитим очима сам видео како је она сеф тежак две тоне окренула тумбе и носила дуж опшивнице. Испод мишке га је носила. Била је она тада малена, кржљава, право дете, шипарица, као ова Барнстокрова девојчица… а ручерде — око два метра… ма шта је мени — око три метра дуге…»
«Совуљаго», рекох строго. «Престани да лажеш»
Хинкус поново одмахну руком и обеси нос, али ипак одмах живахну.
«Па, добро», рече. «Нека ја лажем. Али ја сам вас, извињавам се, голим рукама оборио, шефе, а ви сте крупан човек, вичан… Онда сами размислите, ко ме је могао свезати као одојче и ћушнути под сто?»
«Ко?» упитах.
«Она! Сада сам укапирао како се све то догодило. Препознао ме је, запамтио. И кад је видео да седим на крову и да га живог нећу пустити да изађе из хотела, послао ми је своју жену. На моје очи ју је послао…» У Хинкусове очи навре преживљена страва. «Мајко божија, седим ја тамо, а оно стоји испред мене, то јест, а сам стојим, го, мртвац, и очи су ми исцуриле… Како тамо нисам цркао од страха, како нисам полудео, не схватам. Пијем а не опијам се, сипам као у земљу… По свој прилици је прокљувио, дакле, да код мене у тинтари није све у реду, то је кад мене остало наследно, остало ми је од татице. Уз то, свашта ми се причињавало, како ће зграбити оружје, како ће почети да пуца… И Велзевул је одлучио: или да ме доведе до лудила, или да ми тако утера страх у кости да ухватим маглу. А кад је видео да му не полази за руком, нема се куд, прибегао је сили…»
«А зашто те није једноставно смакао?» упитах.
Хинкус заврте главом.
«Не, то он не може. Хоћете ли да кажем истину зашто ме је везао? Кад смо дизали блиндирана кола знате и сами, чуваре смо морали уцмекати. Наши момци су се ражестили, а испада као да су њему, Велзевулу, крваве руке. А он би чаробњачку моћ могао да изгуби, ако убије човека.
Шампион нам је тако рекао. А зар би се неко усудио да крене у потеру за њим? Боже сачувај!»
«Па, рецимо да је тако», рекох неуверено. Поново ништа нисам схватао. Хинкус је, као што је и сам признавао, био, несумњиво, психопата. Али је његова неурачунљивост имала своју логику. У оквирима те неурачунљивости све је имало свој почетак и крај, чак су и сребрни меци нашли своје место у општој слици. И све се то некако чудно преплитало са стварношћу. Сеф из Друге Националне је збиља нестао на најзагонетнији начин, «испарио у ваздуху», како су говорили, ширећи руке, експерти, и једини трагови који су водили из трезора водили су на опшивницу. А сведоци пљачке блиндираних кола, као по договору, упорно су тврдили под заклетвом да је тобож све почело тиме што је некакав човек ухватио блиндирана кола одоздо и претурио ту грдосију на бок… ђаво ће га знати како све то човек да схвати.
«А сребрни меци?» за сваки случај упитах. «Зашто је пиштољ напуњен сребрним мецима?»
«Зато је напуњен», предусретљиво надмено објасни Хинкус. «Оловним мецима не можеш погодити вампира. Шампион је још у самом почетку припремио сребрне метке, припремио и показао Велзевулу: ето, вели, то ће ти донети смрт, води рачуна, вели, не иди ко ждребе пред руду.»
«А зашто су они остали у хотелу?» упитах. «Тебе су везали, а они су остали…»
«То ја не знам», признаде Хинкус. «То ни сам не схватам. Када сам јутрос опазио Барнстокра, буквално сам пошашавио. Мислио сам да од њих одавно нема ни трага ни гласа… Фуј, не Барнстакра, наравно… Али ја сам мислио онда да је Барнстакр. Међутим, Велзевул је овде, а због чега је он овде остао, то ја не знам. Можда исто тако не може да пређе преко лавине… Мада је чарабњак, али није господ бог. Да лети, на пример, не може, то се тачно зна. Кроз зидове да прође, исто тако… Истина, ако човек поразмисли, ова његова жена, или ма ко да је она, сваку лавину би могла раскрчити у трен ока. Прикачио би јој он уместо руку лопатице, као код екскаватора, и квит посла…»
Окренух се према Симонеу.
«Па», рекох, «шта каже у вези с овим наука?»
Симоново лице ме изненади. Физичар је био веома озбиљан.
«У расуђивањима господина Хинкуса», рече он, «постоји бар једна веома интересантна појединост. Велзевул код њега није свемогућ. Уочавате ли, инспекторе? То је веома важно. И веома чудно. Рекло би се да у фантазији ових затуцаних, неуких људи не постоје уопште никакви закони и ограничења. Али они постоје… А како је, заправо, убијен Олаф?»
«То ја не знам», одлучно рече Хинкус. «О Олафу ама баш ништа не знам, шефе. Искрено говорим.» Он принесе руку срцу «Могу само рећи да Олаф није наш, и ако је њега одиста убио Велзевул, онда не схватам због чега. Онда ипак испада да Олаф није човек, већ некаква гнусоба као што је и сам Велзевул… Кажем вам да Велзевул не сме да убија људе. Зар је он непријатељ самом себи, не?»
«Да — да — да», рече Симоне. «А како је ипак убијен Олаф, инспекторе?»
Ја му кратко изнесох чињенице: о изнутра закључаним вратима, о заврнутом врату, о мрљи на лицу, о апотекарском смраду. Причајући, нисам скидао очи са Хинкуса. Хинкус је слушао, јежио се, очи су му лутале на све стране и, најзад, вапијући замоли још један гутљај. БиИо ми је јасмо да је све то за њега необично, и плаши га толико да га хвата страва. А Симоне се натушти. Поглед му је био одсутан, указали су се жућкасти широки зуби. Саслушавши то, тихо опсова. Више ништа није рекао.
Отпих кањак и почастих Хинкуса — обојица се нисмо осећали богзна како. Не знам како сам изгледао ја, али Хинкус је био потпуно зелен и с времена на време опрезно је опипавао главу. Затим оставих физичара да размишља и поново се пазабавих Хинкусом.
«А како си му ти, Савуљаго, ушао у траг? Ти ниси пре тога знао у каквом ће се он обличју…»
Упркос свом зеленкастом лицу, Хинкус се само задовољно осмехну.
«То ми исто тако знамо», рече. «Нимало горе од вас, шефе. Прво, Велзевул је иако је чаробњак, ипак будала. Свуда са собом вуче свој оковани сандук. Такав на целом свету више нико нема. Преостајало ми је једино да се пропитам куда је овај сандук отпутовао. Друго, пара има као плеве… Колико извади из џепа толико плати. Такви људи, сами схватате, не срећу се често. Где год је прошао само се о њему и прича. Није трик. Међутим, ушао сам му у траг, ја свој посао знам… А што сам направио промашај са Барнстокром, шта да се ради: бацио ми је прашину у очи матори кеша, нека га ђаво носи. Тај његов праклети лилихип… А затим, улазим у хол, седи он тамо сам, мисли да га нико не види, и у рукама држи некакву дрвену луткицу. Ма шта је он са том луткицом радио, боже благи! Да, преварио сам се, наравно…»
«И уз то је непрестано са том женом», рекох замишљено.
«Не», рече Хинкус. «Жена, то, шефе, није обавезно. Она није увек уз њега. Када треба да иде у акцију, он се однекуд домогне ње. Али она уопште није жена, пре би се рекло да је вампир. Куда одлази кад је нема, то нико не зна.»
Тада ухватих себе у том да ја, искусни полицајац у годинама, седим овде и с крајњом озбиљношћу разматрам са сулудим бандитом свакојаке бајке о вампирима, вешцима и чаробњацима.
Као кривац осврнух се према Симонеу и опазих да је физичар ишчезао, а уместо њега у вратима, ослонивши се на довратак, стоји власник са винчестерком испод мишке, и ја се сетих свих његових натукивања, свих његових разговора о зомбијима и његовог дебелог кажипрста, којим је правио веома значајне покрете. Још више се постидевши запалих цигарету и необично строго рекох: «Тако. Доста о томе. Јеси ли видео икада раније овог једноруког?»
«Којег?»
«Седео си крај њега за столом.»
«А онај који је ждрао лимун… Не, први пут. Због чега?»
«Онако», ракох. «Кад је требало да дође Шампион?»
«Синоћ сам га чекао. Није дошао. Сада ми је јасно, лавина.»
«Шта си то, будало, смерао када си ме напао?»
«А куда да идем?» тужно рече Хинкус. «Сами просудите, шефе. Полицију нисам смео да чекам. Познат сам, доживотна ми не гине. И ја сам одлучио: отећу пиштољ, уцмекаћу ког треба, а сам ћу кренути према лавини… или ћу се сам некако пребацити; или ће ме прихватити Шампион. Јер Шампион сада исто тако не спава. Авионе нема само полици ја…»
«Колико људи треба да стигне са Шампионом?»
«Не знам. Најмање тројица. Али, наравно, све бољи од бољега…»
«Добро, устани», рекох и са доста муке устадох и сам. «Идемо, затворићу те.»
Хинкус, стењући и јечећи, такође устаде. Власник и ја га поведосмо у приземље, низ споредно степениште; да се не би ни са ким срео. У кухињи ипак сусретосмо Кајсу која кад ме угледа, врисну и сакри се иза штедњака.
«Не вришти, будало», строго рече власник. «Припреми топлу воду, завоје, јод… Овамо, Петер, ставићемо га у оставу.»
Погледах оставу и она ми се допаде. Врата су се споља затварала катанцем и била су чврста, сигурна. Других излаза нити пак прозора у остави није било.
«Седећеш овде», рекох Хинкусу на растанку, «док полиција не долети. И не покушавај да предузимаш било шта, убићу те на месту.»
«Није него!» стаде да јадикује Хинкус. «Совуљагу у ћорку, а онај шета на слободи, баш га брига… Није у реду, шефе. Неправично испада… И рањен сам, тиква ме боли…»
Не упуштајући се у разговор са њим, затворих врата и гурнух кључ у џеп. Хрпа кључева скупила ми се у џепу. Још неколико сати, помислих, и све кључеве, који су преостали у хотелу, мораћу да вучем са собом.
Затим одосмо у канцеларију. Кајса је донела воду и завоје, и власник поче да ме доводи у ред.
«Какво оружје постоји у хотелу?» упитах га.
«Винчестерка, две ловачке сачмарице. Пиштољ. Оружја имамо, али ко ће пуцати из њега.»
«Д-да», рекох. «Биће повуци потегни.»
Сачмарице против митраљеза. Ди Барнстокр против овејаних бандита. А и неће се они бавити пушкарањем, знам ја тог Шампиона — бациће из авиона некакву запаљиву гадост и изрешетаће нас све на широком пољу као јаребице…
«Док сте ви били на спрату», саопшти власник вешто ми перући чело око ране, «код мене је овамо бануо Мозес. Ставио је на сто врећу са новцем, управо врећу, не претерујем, Петер, и захтевао да све то ставим у његовом присуству у сеф. Он, знате, сматра, да се у овим условима његов иметак налази у озбиљној опасности.»
«А ви?» упитах.
«Ту сам се мало излануо», признаде власник. «Нисам се снашао и омакло ми се да су кључеви од сефа код вас.»
«Хвала, Алек», рекох с горчином. «Сада ће отпочети лов на полицијског инспектора…»
ћутали смо неко време. Власник ме је обавијао завојима, балело ме је, било ми је мука од бола. Мора да ми је овај гад сломио кључњачу. Радио-апарат је крчао и праштао, давали су локалне вести. О лавини у Боцином Грлићу није било ни речи. Затим власник крочи корак уназад и критички осмотри дело својих руку.
«Овако ће бити сасвим пристојно», рече.
«Хвала», рекох.
Он узе зделу и предузимљиво упита: «Кога да вам пошаљем?»
«До ђавола», рекох. «Хоћу да спавам. Узмите винчестерку, седите у хол и пуцајте у сваког ко приђе овим вратима. Морам макар мало да одспавам, иначе ћу овог часа пасти. Проклети вампири. Смрдљиви вукодлаци.»
«Ја немам сребрних метака», бојажљиво ме подсети власник.
«Пуцајте оловним, ђаво нек вас носи! И престаните да ширите овде ваша сујеверја! Ова банда ме вуче за нос, а ви им помажете… Имате ли овде шалоне на прозорима?»
Власник спусти зделу, без речи пође према прозору и спусти гвоздену ролетну.»Тако», рекох. «Добро… Не, не треба палити светлост… И знате шта, Алек… Одредите некога…
Симонеа или ону девојку… Брин… нека мотри на небо. Објасните им да је реч о животу или смрти. чим се појави некакав авион, нека подигну узбуну…»
Власник потврдно климну главом, узе зделу и крену према вратима. На прагу стаде.
«Хоћете ли мој савет, Петер?» рече. «Последњи.»
«Који?»
«Дајте им кофер и нека се торњају с њим право у свој пакао, одакле су и дошли. Зар не схватате: једино што их задржава, овде је тај кофер…»
«Разумем» рекох. «Баш то и разумем. И управо зато ћу спавати овде на тврдим столицама, ослањајући главу о ваш проклети сеф, и гађаћу сребрним мецима сваког ниткова који покуша да ми отме кофер. Ако видите Мозеса пренесите му све то. Не морате ублажавати изразе. И реците му да сам на стрељачким такмичењима освајао награде управо на лугеру калибра 0,45. То је све. Идите и оставите ме на миру.»