По свој прилици, то је био службени пропуст. Помоћ нисам имао да очекујем ни од кога, а гангстери су могли да долете сваког часа. Могао сам рачунати само на то да Шампиону сада није више стало до Велзевула. Наишавши синоћ на лавину, могао је изгубити главу и у журби починити глупости, као што је покушај да се домогне хеликоптера на мирском аеродрому. Знао сам да полиција одавно трага за тим бандитом, и моја нада имала је извесних основа. А осим тога ја се више једноставно нисам могао држати на ногама. Проклета Совуљага ме је докрајчила. Разастро сам новине и некакве обрачуне испред сефа, гурнуо сам писаћи пулт уз врата, а сам сам легао, ставивши лугер крај себе. Тренутно сам заспао, а кад сам се пробудио подне је већ било прошло.
Неко је лагано али упорно куцао на врата.
«Ко је тамо?» дрекнух, журно напипавајући дршку лугера.
«То сам ја», одазва се Симонеов глас. «Отворите, инспекторе.»
«Шта је, авион?»
«Не. Али треба да поразговарамо. Отворите. Сад није време за спавање.»
Био је у праву. Није било време за спавање. Шкргућући зубима од бола устадох, најпре четворонашке, а затим, опирући се о сеф, на ноге. Раме ме је несносно болело. Завој ми је склизнуо на очи, брада ми је отекла. Упалих светлост, одгурнух писаћи пулт од врата и окренух кључ. Затим крочих назад држећи лугер спреман.
Симоне је изгледао свечано и пословно, мада се осећало на њему некакво узбуђење.
«Охо!» рече. «Ви сте овде као у тврђави. И потпуно беспотребно: нико нема намеру да вас нападне.»
«То ја не знам», рекох туробно.
«Па ви овде ништа не знате», рече Симоне. «Док сте чмавали, инспекторе, ја сам уместо вас обављао ваш посао.»
«Ма шта причате?» рекох саркастично. «Да ли су Мозесу већ стављене лисице, а његова саучесница ухапшена?»
Симоне се намршти. Шта је било са потиштеним спадалом који је још колико синоћ безбрижно јурио по зидовима?
«За то нема никакве потребе», рече. «Мозес ни за шта није крив. Овде је све много компликованије него што ви мислите, инспекторе.»
«Само ми немојте причати о вукодлацима», замолих седајући, опкорачивши столицу крај сефа.
Симоне се иронично осмехну.
«Не постоје никакви вукодлаци. Нема никакве мистике. чиста научна фантастика. Мозес није човек, инспекторе. У томе је наш власник био у праву. Мозес и Луарвик нису земаљска бића.»
«Они су дошли код нас с Венере», рекох разумевајући.
«То ја не знам. Можда с Венере, можда с другог планетарног система, можда из суседног пространства… То они не говоре. Важно је то да они нису људи. Мозес се налази на земљи одавно, више од годину дана. Отприлике пре месец и по, доспео је гангстерима у шаке. Они су га уцењивали, непрекидно су га држали на оку. Он је на једвите јаде успео да се искобеља и да побегне овамо.
Луарвик је нешто попут пилота, руководи пребацивањем. Тамо-овамо. Требало је да одлете синоћ у поноћ. Али у десет сати се догодио некакав квар, нешто им је експлодирало у апаратури. То је изазвало лавину, а Луарвик је морао да се пробија овамо аутоногама… Треба им помоћи, инспекторе. То је просто наша дужност. Ако гангстери доспеју овамо пре полиције, убиће их.»
«И нас исто тако», рекох.
«Лако је могуће», сложи се. «Али то је наша, земаљска ствар. А ако дозволимо да убију житеље с друге планете, то ће бити срамота.»
Посматрао сам га и суморно мислио: превише је лудака у овом хотелу. Ево вам још једног психопате.
«Кратко речено, шта желите од мене?» упитах. «Вратите им акумулатор, Петер», рече Симоне.
«Какав акумулатор?»
«У коферу је акумулатор. Енергија за њихове роботе. Олаф није убијен. Он уопште није живо биће. Он је робот, и госпођа Мозес исто тако. То су роботи, потребна им је енергија да би могли да функционишу. У тренутку експлозије настрадала им је енергетска централа, прекинуто је снабдевање енергијом, и сви њихови роботи у пречнику од сто километара нашли су се у опасности. Неки су, па свему судећи, успели да се укључе у своје ручне акумулаторе. Госпођу Мозес је прикључио за акумулатор сам Мозес… а ја сам, ако се сећате, сматрао да је мртва. А Олаф из неког разлога није успео да се укључи…»
«Аха», рекох. «Није успео да се укључи, пао је, и то тако вешто да је заврнуо себи врат.
Заврнуо је, схватате ли, за сто осамдесет степени…»
«Без икакве потребе сте саркастични», рече Симоне. «То су код њих квази-агонијске појаве.
Ишчашују им се зглобови, несиметрично се напрежу псеудомишићи… Нисам стигао да вам кажем: код госпође Мозес је исто тако био искренут врат.»
«Па добро», рекох. «Квазимишићи, псеудозглобови… Ви нисте дете, Симоне, ви морате то знати: ако се користи арсенал мистике и фантастике, може се објаснити сваки злачин, и увек ће то бити веома логично. Али разумни људи у такву логику не верују.»
«Очекивао сам такав приговор, Петер», рече Симоне. «Све се то веома лако може проверити.
Вратите им акумулатор, и они ће у вашем присуству поново укључити Олафа. Па ви желите да Олаф поново оживи…»
«Нема ништа од тога», рекох истог часа.
«Зашто? Не верујете, нуде вам доказе. О чему је реч?»
Ухватих се за своју јадну завијену главу.
Збиља, о чему је реч? Зашто слушам ово преклапање? Треба му тутнути пушку у руке и послати га на кров као честитог грађанина који је дужан да пружи подршку закону. А Мозесе треба затворити у подрум. И Луарвика такође тамо. Подрум је бетониран, издржаће директан погодак… И Барнстокрове такође тамо, и Кајсу. И пружићемо отпор. А у крајњем случају предаћу им ове Мозесе. Са Шампионом се не треба шалити. Дај боже да пристане на преговоре.
«Па, што ћутите?» рече Симоне. «Немате шта да кажете?»
Имао сам шта да кажем.
«Ја нисам научник», полако проговорих. «Ја сам полицијски чиновник. Превише је лагарија испредено око овог кофера… чекајте, не прекидајте ме. Ни ја вас нисам прекидао. Спреман сам да поверујем у све то. Молим. Нека су Олаф и та жена роботи. Утолико горе. Госпођа Мозес је извршила… то јест њеним рукама је извршено неколико злочина. Такве стравичне справе у рукама гангстера, хвала лепо. Кад бих могао ја бих са задовољством искључио и госпођу Мозес. А ви предлажете мени, полицајцу, да вратим гангстерима злочиначке справе! Схватате ли чему та води?»
Симоне се, нашавши се на муци потапша по темену.
«чујте», рече. «Ако долете гангстери, сви смо обрали бостан. Свашта сте натрабуњали о голубима писмоношама! На полицију не можемо рачунати. А ако помогнемо Мозесу и Луарвику да побегну, савест ће нам макар бити чиста.»
«Вама ће она бити чиста», рекох. «А мени ће бити укаљана до ушију. Полицајац својим рукама помаже бандитима да беже.»
«Они нису бандити!» рече Симоне.
«Они су бандити!» рекох. «Они су превасходни гангстери. Сами сте чули Хинкусов исказ.
Мозес је био члан Шампионове банде. Мозес је организовао и извршио неколико криминално дрских напада, наносећи држави и приватним лицима веома велику штету. Ако желите да знате, Мазес ће добити најмање двадесет и пет година робије, и ја сам дужан да урадим све да добије тих двадесет и пет година.»
«До ђавола. Зар не схватате? Њега су увалили! Њега су уценом увукли у ову банду! Њему није преостајало ништа друго!»
«О томе ће расправљати суд», рекох хладно.
Симоне се завали у наслон фотеље и погледа ме зажмиривши: «Ви сте, ипак, преиспољни звекан, Глепски», рече. «Нисам се надао.»
«Пазите шта говорите», рекох. «Идите и бавите се својим пословима. Шта имате на програму?
Путена задовољства?»
Симоне се угризе за усну.
«Ето ти га и први контакт», промрмља. «Ето ти га и сусрет двају светова.»
«Немојте ми ићи на живце, Симоне», рекох бесно. «И губите се одавде. Смучили сте ми се.»
Он устаде и крену према вратима. Глава му је била оборена, рамена се погрбила. На прагу стаде и рече, обрнувши се напола: «Зажалићете због овог, Глепски. Стидећете се, јако ћете се стидети.»
«Можда», рекох нељубазно. «То је моја ствар… Узгред, знате ли да пуцате?»
«Знам.»
«То је добро. Узмите од власника пушку и идите на кров. Можда ћемо убрзо сви морати да пуцамо.»
Он изађе без речи. Опрезно погладих отекло раме. И то ми је одмор. И чиме ће се све то завршити, неизвесно је. Нека га ђаво носи, зар је могуће да су то одиста дошљаци? Одвећ добро се све слаже… «Стидећете се, Глепски…» Па, можда ће тако и бити. Шта да радим? Али каквог то уопште има значаја да ли су они дошљаци или нису? Где то пише да дошљаци могу да пљачкају банке?
Земаљским људима се, ето, не дозвољава, а они могу… У реду. Шта ипак да радим? Сваког часа може да отпочне опсада, а мој гарнизон је сасвим непоуздан.
За сваки случај подигох телефонску слушалицу. Ништа. Гробна тишина. Ипак је животиња овај Алек. Није се могао снабдети резервном сигнализацијом. А ако би неко овог часа добио напад слепог црева? Бедни ћифта, само да му је да музе новац од клијената…
Поново се зачу куцање на вратима и ја журно зграбих лугер. Овога пута ми је указао част господин Мозес лично — вампир, он је Венеријанац, он је матора бела репа с обавезном чашом у руци.
«Седните поред врата», рекох. «Ено вам столица.»
«Могу и да постојим», загрокта, гледајући ме попреко.
«Изволите», рекох. «Шта желите?»
Једнако ме стрељајући погледом отпи из чаше.
«Какви су вам докази још потребни?» упита. «Убијате нас. Сви то схватају. Сви, осим вас. Шта желите од нас?»
«Ма ко да сте», рекох, «извршили сте низ злочина. И за њих ћете одговарати.»
Он са шумом удахну ваздух кроз нос, приђе столу и седе.
«Наравно, сигурно је одавно требало да вам се обратим», рече. «Али сам се надао да ће се некако све средити и да ће ми поћи за руком да избегнем контакт са званичним лицима. Да није тог проклетог квара, ја више не бих био овде. Не би постојало никакво убиство. Ви бисте нашли везаног Совуљагу и расплели клупко свих злочина које је извршио Шампион уз моју помоћ. Заклињем вам се да ће сви губици, које сте имали због мог боравка овде, бити надокнађени. Делимично их надокнађујем, спреман сам да вам предам асигнације државне банке у укупном износу од милион круна. Преосталу своту ће ваша држава добити у злату, чистом злату. Шта још желите?»
Посматрао сам га и није ми било пријатно. Није ми било пријатно јер сам осећао наклоност према њему. Седео сам очи у очи с очигледним злочинцем, слушао сам га и осећао наклонаст према њему. То је била некаква халуцинација и да бих се спасао од те халуцинације, нељубазно упитах: «То сте ви забрљали сто и залепили цедуљу?»
«Да. Плашио сам се да ће промаја однети цедуљу. А што је најважније, хтео сам да одмах схватите да то није мистификација.»
«Златан сат?»
«Исто тако ја. И браунинг. Било ми је потребно да поверујете, да се позабавите Хинкусом и да га ухапсите.»
«То је превише незграпно урађено», рекох. «Све је испадало супротно. Ја сам то схватио тако да Хинкус није никакав гангстер, већ да неком одговара да га прикаже као гангстера.»
«Зар?» упита Мозес. «Дакле, у томе је ствар… Шта се ту може, то је требало очекивати. Не знам ја такве ствари… нисам због тога овде…»
Поново осетих навирање наклоности и поново покушах да се раздражим.
«Све код вас испада некако неспретно, господине Велзевул», рекох. «Ма какав сте ви, до ђавола, дошљак? Ви сте једноставно нитков. Богат, развратан до крајњих граница, дрски нитков. И уз то још и пијаница…»
Мозес отпи из чаше.
«Ваши роботи», наставих. «Женка из отмених салона… Спортиста-викинг… Зар и за тренутак можете да замислите да ћу поверовати да су то роботи?»
«То јест, желите да кажете да наши, роботи превише личе на људе?» упита Мозес. «Али, даћете ми за право, ми друкчије не можемо. То су прилично верне копије људи који одиста постоје. Готово двојници…» Он поново отпи из чаше. «А што се мене тиче, инспекторе, ја вам се, на жалост, не могу показати у свом правом обличју. На жалост, јер би ми тада одмах поверовали.»
«Ризикујте», рекох. «Покажите се. Ја ћу некако преживети.»
Он заврте главом.
«Прво, тешко да бисте ви то тако лако преживели», тужно рече. «А друго, тешко да бих ја то преживео. Господин Мозес, кога ви видите је скафандер. Господин Мозес кога ви слушате је транслациони механизам. Али можда ћу морати да ризикујем — то остављам за крајњи случај. Ако се покаже да вас апсолутно није могућно убедити, ризиковаћу. За мене је то готово сигурна смрт, али ћете тада ви, можда, пустити макар Луарвика. Он је овде на правди бога…»
И тада ја, најзад, планух.
«Куда да га пустим?» раздрах се. «Зар вас ја држим? Зашто ме сви лажете? Да је било потребно да одете, ви бисте одавно отишли! Престаните да лажете и говорите истину: какав је то кофер? Шта има у њему? Ви ми пробијате главу да сте дошљаци. А ја сам склон да верујем да сте једноставно банда иностраних шпијуна која је украла драгоцену апаратуру…»
«Не!» рече Мозес. «Не! Уопште није тако. Наша централа је уништена, може је оправити само Олаф. Он је робот-надзорник те централе, схватате ли? Наравно, ми би одавно отишли, али куда да идемо? Без Олафа смо потпуно беспомоћни, а Олаф је искључен и ви нам не дајете акумулатор!»
«И поново лажете!» рекох. «И госпођа Мозес је робот, како сам разумео! Она, како сам разумео исто тако има акумулатор…»
Он затвори очи и заврте главом тако да му задрхташе дебеле опуштене усне.
«Олга је обичан радни механизам. Носач, кубикаш, телохранитељ… Зар не схватате да се не може једним истим горивом напајати… па, не знам… прост трактор, на пример, и авион… То су разни системи…»
«Ви имате за све спреман одговор», смркнуто рекох. «Али ја нисам експерт. Ја сам обичан полицајац. Нисам овлашћен да водим преговоре са вукодлацима и дошљацима. Дужан сам да вас предам у руке закона, и квит. Ма ко да сте одиста, налазите се на територији моје земље и подлежете њеној јурисдикцији.» Устадох. «Од овог тренутка сматрајте да сте ухапшени, Мозесе. Немам намеру да вас затварам, претпостављам да је то бесмислено. Али ако покушате да побегнете, пуцаћу. И упозоравам: све што ви од овог тренутка кажете може се окренути против вас на суду.»
«Тако», рече, и заћута за неко време. «За мене сте одлучили. Нека буде тако.» Он отпи из чаше. «Због чега је Луарвик крив? Против њега ви ништа не можете имати… Затворите мене и дајте кофер Луарвику. Нека се бар он спасе…»
Ја поново седох.
«Да се спасе… Зашто говорите да се спасе? Зашто сте толико сигурни да ће вас Шампион сустићи? Можда он одавно лежи испод лавине… можда су га већ ухватили… а и авион се не може тако лако добавити… Ако сте ви одиста невини, зашто талико паничите? Причекајте пар дана и ноћи. Стићи ће полиција, предаћу вас у руке властима, власти ће окупити експерте, специјалисте…»
Њему задрхташе дебеле опуштене усне.
«Не иде, не одговара. Прво, ми немамо право да ступамо у организовани контакт. Ја сам овде само посматрач. Направио сам грешке, али су све то поправљиве грешке… Неприпремљени контакт може имати и за ваш и за наш свет најстравичније последице… Али чак ни то није сада најважније, инспекторе. Плашим се за Луарвика. Он није прилагођен на ваше услове, никада се није претпостављало да ће морати да проведе на вашој планети више од двадесет и четири сата. А њему је из то оштећен скафандер, видите — нема руку… Он је већ отрован… он посустаје из сата у сат…»
Стегох зубе. Па, он је на све имао спреман одговор. Нисам се имао за шта ухватити.
Ниједном ми није пошло за руком да га уловим. Све је било беспрекорно логично. Морао сам признати да би ме, да нису у питању ови скафандри, контакти и псеудомишићи, овакви искази потпуно задовољили. Сажалио сам се и био сам склон да му изађем у сусрет, престајао сам да будем објективан…
У ствари. Јурисдиктичке претензије сам имао само према Мозесима… према Мозесу.
Луарвик је био формално невин, мада је и он исто тако могао бити саучесник, али бих на то још и могао да зажмурим… Прави злочинац се неће никада понудити да буде талац. Мозес се нудио. Па добро, да затворим Мозеса и… Шта «и»? Да вратим Луарвику апарат? Шта знам о том апарату? Само оно што ми је рекао Мозес. Да, све што говори Мозес звучи истинито. А ако је то само срећна интерпретација сасвим друге ситуације? Ако ја једноставно нисам нашао питања која би разорила ову интерпретацију?…
Ако се одбаце ове речи, оправдане оне или не, присутна су два несумњива факта. Закон изискује да задржим ове људе све до расветљавања ситуације. Ето факта број један. А ево факта број два: ови људи желе да оду. Нема значаја због чега они заправо хоће да оду — од закона, од гангстера, од преурањеног контакта или још од нечег… Они желе да оду.
Ова два факта апсолутно противрече један другом…
«Шта се збило између вас и Шампиона?» суморно упитах.
Он ме погледа неповерљиво, лице му се искриви. Затим обори поглед и поче да прича. Ако се апстрахују зомбизам-момбизам и свакојаке псеудобасне, ово је била отрцана прича о најбаналнијој уцени. Отприлике пре два месеца господин Мозес, који је имао прилично уверљиве разлоге да крије од званичних лица не само своје праве послове, већ и сам факат свог постојања, почео је да осећа знакове да је његова личност у средишту нечије насртљиве и упорне пажње. Покушао је да промени место баравка. То није помогло. Покушао је да заплаши гониоце. Ни то није помогло. На крају, као што се то увек дешава, дошли су кад њега и понудили му пријатељску нагодбу. Пружиће максималну помоћ у пљачки Друге Националне, за то ће му платити ћутањем. Наравно, зајамчили су му да га узнемиравају први и последњи пут. Као што је уобичајено, он је одбијао. Као што је уобичајено, они су настојали. Као што је уобичајено, он је на крају пристао.
Мозес је тврдио да другог излаза није имао. Саме смрти се није плашио: сви они тамо умеју да савладају страх од смрти. У тој етапи чак није морао богзна колико да се плаши покушаја разобличења: могао је мирне душе да обустави делатност својих погона и да остане једноставно богат беспосличар, а изјаве Шампионових агената, који су изгинули приликом сукоба са роботима тешко да би неко озбиљно примио. Али и у случају смрти и у случају разобличења претила је опасност да се обустави за дуже време сав огроман посао који је тако успешно започео пре неколико година. Кратко речено, ризиковао је да се повинује Шампиону, утолико пре што му није било тешко да губитке које је претрпела Друга Национална надокнади у чистом злату.
Извели су подухват, и Шампион је одиста нестао с видика. Али, само за месец дана. После месец дана поново се појавио. Овог пута су посреди била блиндирана кола са златом. Међутим, сада се ситуација битно изменила. Промићурни Шампион поднео је несрећној жртви изјаве осморице сведока које су Мозесу ускраћивале било какву могућност алибија, плус филмску траку, на којој је била отелотворена цела процедура пљачке банке, и то не само тројице или четворице гангстера, који су били спремни отићи на робију за пристојан хонорар, већ и Олге са сефом испод мишке, и Мозеса са некаквим апаратом («форсаж-генератором») у рукама. У случају да одбије, Мозесу није претила петпарачка булеварска кампања. Сада му је претио и формални судски прогон, дакле, и потпуно разобличавање свих његових тајни, дакле, превремени контакт под крајње непавољним условима за његову земљу. Као и многе друге жртве уцене, Мозес све то, повинујући се први пут, није предвидео.
Ситуација је била стравична. Одбијање је значило злочин према својима. Пристанак није ништа мењао, јер је сад схватио каква га гвоздена рука држи у шаци. Бежати у други град, у другу земљу није имало сврхе: већ се уверио да Шампионова рука није само гвоздена него и дуга. Да истог часа побегне са Земље, исто тако није могао: припрема транспорта изискивала је десет-дванаест земаљских дана и ноћи. Тада је ступио у везу са својима и захтевао да га евакуишу у најкраћем року. Да, он је морао да изврши још један злочин, сада је то представљало само повећање дуга, додатних три стотине тридесет и пет килограма злата, толико је коштало нужно одлагање. Кад се приближило време, побегао је, обманувши Шампионову агентуру својим двојником. Знао је да ће организовати хајку за њим, знао је да ће Хинкуси пре или касније открити његов траг, надао се само да ће му успети да их предухитри…
«Можете веровати или не веровати, инспекторе», заврши Мозес. «АИи желим да схватите: постоје само две могућности. Или ћете нам дати акумулатор и ми ћемо још покушати да се спасемо.
Понављам, у том случају све губитке, који су нанети вашим суграђанима, у потпуности ћемо надокнадити. Или…» Он отпи из чаше. «Потрудите се, молим вас, да то схватите, инспекторе. Ја немам права да жив доспем у руке званичних лица. Схватате ли, то је моја дужност. Не могу изложити опасности будућност наших светова. Та будућност тек почиње. Ја сам доживео фијаско, али ја сам први, а не последњи посматрач на вашој Земљи. Схватате ли то, инспекторе?»
Ја сам схватио само једно: тешко мени.
«чиме се, заправо, овде бавите?» упитах.
Мозес заврте главом.
«Не могу вам то рећи, инспекторе. Истраживао сам могућност контакта. Припремао сам га. А конкретно… све је то веома компликавано, инспекторе. Ви нисте стручњак.»
«Идите», рекох. «И позовите овамо Луарвика.»
Мозес тромо устаде и изађе. Осломих се лактовима на сто и спустих главу на руке. Лугер ми је угодно хладио десни образ. Летимично помислих да се вучем са овим лугером као Мозес са својом чашом. Био сам смешан. Био сам јадан. Мрзео сам себе. Мрзео сам Згута и његове пријатељске савете. Мрзео сам целу ту банду која се овде окупила. Веровати или не веровати… У том грму лежи зец, до ђавола, што сам веровао. Није ми прва година да радим и, осећам кад људи говоре истину. Али људи су људи! А ја просто немам права да верујем. Веровати је просто самоубиство! То значи преузети на себе такву одговорност за коју немам никаквог права, коју не желим, не желим, не желим… Она ће ме пригњечити, као стеницу! Добро. Хинкуса сам у сваком случају ухватио. И Мозеса нећу пустити. Нека буде што буде, али Мозеса нећу пустити! Нека буде што буде, али су тајна Друге Националне и тајна златних блиндираних кола решене. Тако је то. А ако је овде уплетена међупланетарна политика, ја сам обичан полицајац, нека се политиком бави онај коме је то дужност…
Да ми је да треснем у несвест, помислих с тугом. И нека раде што хоће…
Врата зашкрипаше и ја се пренух. Али то није био Луарвик. Удоше Симоне и власник. Власник стави испред мене шољу са кафом, а Симоне узе крај зида столицу и седе наспрам мене. Учинило ми се да му се лице издужило и чак некако пожутело.
«Па шта сте одлучили, инспекторе?» упита.
«Где је Луарвик? Позвао сам Луарвика.»
«Луарвик се осећа веома лоше», рече Симоне. «Мозес примењује над њим некакву физикалну терапију.» Он се неугодно искези. «Ви ћете га упропастити, Глепски, и то ће бити бруталан поступак.
Познајем вас, истина, само два дана, али уопште нисам могао да очекујем да ћете се показати све у свему као лутка са златним дугмадима.»Слободном руком узех шољу, принесох је устима и вратих натраг. Нисам могао више да пијем кафу. Било ми је мука од кафе.
«Прођите ме се. Сви сте ви брбљивци. Алек се брине о свом хотелу, а ви сте, Симоне, једноставно интелектуалац на одмору…»
«А ви?» рече Симоне. «О чему се ви старате? Хоћете још једну звездицу на униформи?»
«Да», хладно рекох. «Звездицу. Волим, ето, звездице.»
«Ви сте ситна полицијска риба», рече Симоне. «Најзад вам се судбина осмехнула. Први и последњи пут у животу. Тријумф инспектора Глепског! У вашим рукама је одиста важна одлука, а ви се понашате као крајњи тикван…»
«Умукните», рекох уморно. «Престаните да блебећете и бар за транутак размислите. Оставимо на страну то што је Мозес обичан злочинац. Ви, видим, две у накрст не знате о закону. Ви, изгледа, замишљате као да постоји један закон за људе и други закон за вукодлаке. Али оставимо на страну све то. Нека су они дошљаци. Нека су жртве уцене. Велики кантакт…» Ја клонуло замахах руком са лугером. «Пријатељство светова и тако даље… Питање је: шта они раде код нас на Земљи? Мозес је сам признао да је посматрач. Шта он, заправо, посматра? Шта они траже овде?… Не кесерите се, не кесерите се… Ја и ви се овде бавимо фантастиком, а у фантастичним романима, колико се сећам, дошљаци се на Земљи баве шпијунажом и припремају најезду. Како, по вашем мишљењу, у таквој ситуацији треба да поступим ја, чиновник са златним дугмадима? Треба ли да извршим своју дужност или не? А ви лично, Симоне, као земаљско биће шта мислите о својој дужности.»
Симоне се ћутке кезио, упирући поглед у мене. Власник приђе прозору и подиже ролетну.
Окренух се према њему.
«Зашто сте то урадили?»
Власник не одговори одмах. Приљубивши лице уз стакло осматрао је небо.
«Једнако осматрам, Петер», полако рече не осврћући се. «чекам, Петер, чекам… Могли бисте наредити девојци да сиђе. Тамо, на снегу она заиста представља праву мету… Мене она не слуша…»
Спустих лугер на сто, узех шољу обема рукама и, затворивши очи, отпих неколико гутљаја.
Права мета… Сви смо ми овде праве мете… И наједном осетих како ме снажне руке ухватише с леђа за лактове. Отворих очи и тргох се. Бол у кључњачи била је тако јака да се умало не онесвестих.
«У реду је, Петер, у реду», нежно рече власник. «Притрпите се.»
Симоне је с изгледом забринутог човека свесног своје кривице већ гурао лугер у свој џеп.
«Издајници!» изустих зачуђано.
«Не-не, Петер», рече власник. «Али треба бити разборит. Не живи људска савест само од закона.»
Симоне ми опрезно приђе са стране, потапша ме по џепу. Кључеви звекнуше. Благовремено се обливши знојем, у очекивању стравичног бола, тргох се из све снаге. Ништа нисам постигао и кад се освестих Симоне је већ излазио са кофером у руци. Власник ме је и даље придржавао за лактове, забринуто говорећи за њим: «Пожурите, Симоне, пожурите, лоше му је.»
Хтедох нешто да кажем, али ме је стегло у грлу, и само закркљах. Власник се забринуто наже нада мном.
«Господине, Петер», рече, «страшно сте се променили у лицу.»
«Бандити», рекох прозукло. «Ухапшеници…»
«Да, да, наравно», послушно се сложи власник. «Ви ћете све нас похапсити и исправно ћете урадити, само се притрпите мало, не отржите се… јер вас јако боли, а ја вас за сада ипак нећу пустити…»
Да, неће ме пустити. Ја сам и раније видео да је он људескара, али овакав захват нисам очекивао. Завалих се у наслон столице и престадох да пружам отпор. Мука ми је, обузимала ме је тупа равнодушност. И негде веома дубоко у души слабо је тињало осећање олакшања — ситуација више није зависила од мене, одговорност су преузели на себе други. По свој прилици сам паново изгубио свест, јер сам се наједном нашао на поду, а власник је клечао крај мене и квасио ми чело мокром ланеном крпом. Тек што сам отворио очи он принесе мојим уснама грлић боце. Био је веома блед.
«Помозите ми да седнем», рекох.
Он послуша без приговора. Врата су била широм отворена, под је запљускивала хладноћа, чули су се узбуђени гласови, затим је нешто треснуло, затутњало. Власник се болно намршти. «Проклети сандук», рече пригушеним гласом. «Поново су ми извалили довратак…»
Испод прозора Мозесов глас гракну с нељудском снагом: «Спремни? Напред!.. Збогом, људи! До виђења! До правог виђења!»
Симонеов глас довикну у одговор нешто неразговетно, а затим се стакла затресоше од некакваг грозног тутња и фијука. И завлада тишина. Устадох и кренух према вратима. Власник похита за мном, његово широко лице било је бело и млохаво као вата, низ чело му се сливао зној. Безгласно је мицао усне — сигурно се молио.
Изађосмо у празан ходник, дуж кога је фијукао ледени ветар, и власник промрмља: «Хајде, Петер, да изађемо, треба да се окрепите свежим ваздухом…» Одгурнух га и кренух према степеништу. У пролазу опазих с дубоком злурадошћу да су излазна врата сасвим изваљена. На степеништу, на првој степеници ми позли и ухватих се за ограду. Власник покуша да ме придржи, али га одгурнух здравим раменом и рекох: «Торњајте ми се са очију, чујете ли?» Он нестаде. Полако се успех степеницама, хватајући се за ограду, прођох поред Брим, која се уплашено прибила уза зид, попех се на први спрат и одгегах у своју собу. Врата Олафове собе била су широм отворена, тамо није било никог, оштар, апотекарски смрад раширио се по ходнику. Треба доћи до дивана, мислио сам. Само да дођем до дивана и да легнем… И тада зачух крик.
«Ено их!» завапи неко. «Касно! Нека је проклето све, касно!»
Глас умуче. Доле у холу затапташе, нешто паде, откотрља се, и наједном зачух равномерно брујање. Тада се окренух и, саплићући се, потрчах према таванским степеницама…
Цела широка снежна долина простирала се преда мном. Зажмурих од сунчевог блеска, а затим разазнах две плавичасте, потпуно праве бразде скија. Пружале су се у правцу севера, укосо од хотела, и тамо где су се завршавале, опазих разговетно, као да су нацртане на белом, фигуре бегунаца.
Имам одличан вид, и добро сам их видео, и то је био најнеобичнији и најапсурднији призор који сам запамтио.
Напред се кретала госпођа Мозес с огромним црним сандуком испод пазуха, а на леђима јој је био, неспретно је узјахавши, сам стари Мозес. Нешто десно и мало застајући, уједначеним финским кораком јурио је Олаф с Луарвиком на леђима. Вијорила се на ветру широка сукња госпође Мозес, клатио се празан Луарвиков рукав, и стари Мозес, не престајући ни за часак, стравично и бесно је витлао бичем са много крајева. Јурили су брзо, неприродно брзо, а са стране, пресецајући им пут, блистајући елисама на сунцу и стаклима кабине, долазио је хеликоптер.
Сву долину испуњавала је снажна уједначена бука, хеликоптер се полако, рекло би се без журбе, спуштао све ниже, прошао изнад бегунаца, престигао их, вратио се, спуштао све ниже, а они су наставили стреловито да јуре низ долину, као да ништа не виде и не чују, и тада у ову снажну манотону буку продре нови звук, злослутни испрекидани тресак, и бегунци се устумараше, а затим Олаф паде и остаде непомично да лежи, а затим се Мозес стрмоглавце откотрља по снегу, а Симоне ми је кидао окавратник и ридао ми над ухом: «Видиш? Видиш? Видиш?…» А затим је хеликоптер лебдео над непомичним телима и полако се спустио, сакривши од нас и оне који су лежали непомично, и оне који су још покушавали да пужу… Снег се диже у ковитлац од његових елиса, блистави бели облак издиже се као грба над модрикастим окомитим литицама. Поново се зачу злослутно штектање митраљеза, и Алек чучну, заклонивши очи длановима, а Симоне је непрестано јецао, непрестамо викао: «Постигао си! Постигао си своје, тикване, убицо!»
Хеликоптер се исто тако полако подиже из снежног облака и, косо, одлазећи у јарко плаветнило неба, нестаде иза планинског гребена. И тада у приземљу тужно и жалосно зацвиле Лељ.