Од тог времена прошло је више од двадесет година. Већ је година дана како сам у пензији.
Имам унуке, и ја понекад причам најмлађој ову повест. Истина; у мојим причама она се увек завршава срећно: дошљаци срећно одлазе кући у својој блиставој ракети, а Шампионову банду хвата полиција која је стигла у прави час. Најпре су дошљаци код мене одлазили на Венеру, а затим, кад су се на Венеру искрцале прве експедиције, морао сам преместити господина Мозеса у сазвежђе Волопаса.
Уосталом, није о томе реч.
Најпре чињенице. Боцин Грлић су раскрчили после два дана. Позвао сам полицију и предао сам јој Хинкуса; милион сто педесет хиљада круна и свој подробан извештај. Али истрага треба рећи, ништа није утврдила. Истина, у разривеном снегу нађено је више од петстотина сребрних метака, али Шампионов хеликоптер, који је покупио лешеве, нестао је без трага. После неколико недеља брачни пар туриста-скијаша, који је крстарио близу наше долине, известио је да је видео како је некакав хеликоптер пред самим њиховим очима пао у језеро Три Хиљаде Девица. Била су организована трагања, али није се открило ништа интересантно. Дубина овог језера, као што је познато, достиже местимично четири стотине метара, дно му је залеђено, и рељеф дна се непрестано мења. Шампион је, по свој прилици, погинуо — у сваком случају на злочиначкој арени се више није појављивао. Његова банда, захваљујући Хинкусу, који је хитао да спасе своју кожу, била је делимично похватана, а делимично се распршила по целој Европи. Гангстери, који су ислеђивани, нису ничим битним допунили Хинкусове исказе — сви су они били уверени да је Велзевул био чаробњак и чак ђаво главом. Симоне је сматрао да је један од робота већ у хеликоптеру дошао к себи и да је последњим пламсајем снаге уништио све до чега је могао да се докобеља. То је сасвим лако могуће, и ако је тако, онда не завидим Шампиону на његовим последњим минутима…
Симоне је тада постао водећи специјалиста за та питања. Образовао је некакве комисије, писао у штампи и часописима, иступао на телевизији. Показало се да је он у ствари био еминентни физичар, али му то нимало није помогло. Ни његов веома велики ауторитет није помогао, ни негдашње заслуге. Не знам шта су о њему говорили у научним круговима, али он тамо, по моме мишљењу, није добио никакву подршку. Комисије су, истина, функционисале, све су нас, чак и Кајсу, позивале у својству сведока, ипак ниједан научни часопис, колико је мени познато, није објавио о томе ни ретка.
Комисије су се расформирале, поново се образовале, час се спајале са Друштвом за испитивање летећих тањира, час се одвајале од њега, материјале комисија су власти час држале у тајности, час су се нашироко објављивали, десетине и стотине квази зналаца бактали су се са овим, изашло је неколико брошура које су написаИи лажни сведоци и сумњиви очевици, и завршило се све то тиме што је Симоне остао сам са групицом ентузијаста — младих научника и студената. Они су организовали експедицију у рејону Боциног Грлића, покушавајући да пронађу остатке уништене централе. Током једне од тих експедиција, Симоне је погинуо. Али ништа нису успели да пронађу.
Сви остали учесници описаних догађаја су и данас живи. Недавно сам прочитао о одавању признања ди Барнстокру у Међународном друштву илузиониста — старац је напунио деведесет година.
На свечаности у његову част присуствовала је заносна братаница слављеника Бринхилда Кан са супругом, познатим космонаутом Пери Каном. Хинкус издржава своју доживотну и једнако пише молбе за помиловање. У почетку издржавања казне на њега су извршена два атентата, био је рањен у главу, али се некако извукао. Кажу да се посветио резбарењу у дрвету и да му то доноси приличну допунску зараду. Затворска администрација је задовољна њиме. Кајса се удала, има четворо деце.
Прошле године сам ишао код Алека и видео сам је. Она живи у предграђу Мира и веома се мало изменила — исто је онако дебела, исто онако глупа и воли да се смеје. Уверен сам да је цела трагедија прошла потпуно мимо њене свести, не оставивши никаквих трагова.
Алек и ја смо велики пријатељи. Хотел «Код Међузвезданог Зомбија» успешно послује — у долини су сада две зграде, друга је направљена од савременог материјала, обилује електронским комфором и нимало ми се не допада. Кад одлазим код Алека, увек одседам у својој старој соби, а вечери проводимо, као у старо време, у салону са камином, са чашом врућег портоа са зачинима.
Авај, једна чаша је сада довољна за цело вече. Алек је јако омршавио и пустио браду, нос му је постао тамноцрвен, као и раније воли да говори пригушеним гласом и радо се шали са гостима. Као и раније пасионирано се бави проналазаштвом и чак је патентирао нови тип мотора на ветар. Проналазачку диплому држи у застакљеном раму изнад свог старог сефа у старој канцеларији. Вечни мотори обе врсте још нису пуштени у погон; забога, у питању су детаљи. Колико сам схватио, да би његови вечити мотори заиста радили вечито, потребно је пронаћи вечиту пластичну масу. Увек ми је веома лепо код Алека — тако мирно, удобно. Али једном ми је шапћући признао да сад чува у подруму Бренов митраљез — за сваки случај.
Потпуно сам заборавио да споменем бернардинца Леља. Лељ је угинуо. Једноставно од старости. Алек воли да прича да је овај необичан пас непосредно пре смрти научио да чита.
А сада о мени. Много, много пута за време монотоних дежурстава, за време усамљених шетњи и једноставно бесаних ноћи размишљао сам о свему што се догодило и постављао себи само једно питање: јесам ли био у праву или нисам? Формално сам био у праву, претпостављени су се сложили да су моји поступци били у складу са ситуацијом, само ме је начелник цивилне управе укорио због тога што одмах нисам дао кофер и самим тим изложио очевице непотребном ризику. За хватање Хинкуса и за спасавање више од милиона круна добио сам награду, а у пензију сам отишао у звању вишег инспектора — максимум, са којим сам могао рачунати. Морао сам се и те како намучити док сам писао извештај о овом необичном догађају. Морао сам одстранити из званичних аката сваки наговештај о мом субјективном ставу, и на крају ми је то, по свој прилици, пошло за руком. У сваком случају, нисам служио ни за спрдњу, нити сам стекао репутацију маштара. Наравно, у извештају није било много чега. Како се може описати у полицијском документу она стравична трка на скијама преко снежне равнице? Када ми за време болести расте температура, ја поново и поново видим у бунилу онај необичан, нељудски призор и чујем фијук и тутањ… Не, формално све је било на свом месту. Истина, другови су ми се понекад подсмевали кад се нацврцкају, али чисто пријатељски, без злобе и саркастичности. Згуту сам испричао више него осталима. Он је дуго размишљао, чешкао своју четкасту, оштру браду, смрдео лулом, али ништа паметно није рекао, само ми је обећао да ником неће причати о овом догађају. често сам потрзао разговор на ту тему са Алеком. Сваки пут је одговарао лаконски и само је једном приликом, кријући поглед, признао, да га је тада највише интересовало да сачува хотел и да клијенти остану живи. чини ми се да се потом стидео ових речи и да му је било жао што је отворено рекао. А Симоне ми све до погибије није рекао ни речи.
По свој прилици су они ипак заиста били дошљаци. Никада и ни у којој прилици нисам износио своје лично мишљење о овом. Говорећи пред комисијама увек сам се држао голих факата и оног извештаја који сам поднео својим старешинама. Али сада готово не сумњам. Ако су се људи искрцали на Марс и Венеру, зашто се неко не би искрцао код нас, на Земљу? И затим, просто је немогуће смислити другу верзију која би објаснила сва нејасна места овог догађаја. Али зар је проблем у томе што су они били дошљаци? Много сам размишљао о томе и сада могу рећи: да, проблем је само у томе. Они су кукавци прошли као бос по трњу и, понети се према њима онако како сам се понео ја, превише је окрутно. По свој прилици, цео проблем је у томе што нису долетели у прави час и што нису сусрели оне људе које је требало да сретну. Срели су гангстере и полицију. Па, добро. А да су сусрели контраобавештајце или војна лица? Боље би прошли? Тешко…
Савест ме гризе, у томе је проблем. Никад ми се тако шта није догодило: све сам радио како треба, невин сам пред Богом, законом и људима, а савест ме гризе. Понекад се веома лоше осећам, и желим да нађем неког од њих и да га замолим да ми опросте. Помисао на то да неко од њих можда још лута међу људима камуфлиран, непрепознатљив, та ми помисао не да мира. чак сам ступио у Друштво Адама Адамског, и они су извукли од мене мноштво новца, пре него што сам схватио да је то само трућање и да ми они никада неће помоћи да нађем пријатеље Мозеса и Луарвика…
Да, они нису дошли код нас у прави час. Ми нисмо били спремни да их дочекамо. Ми нисмо спремни за то ни сада. чак и ја, човек који је све то преживео и промислио о томе, кад бих се поново нашао у сличној ситуацији, најпре бих се упитао: говоре ли они истину, не крију ли штогод, не скрива ли се у њиховом доласку некаква неслућена несрећа? Ја сам стар човек, али ја имам, ето, имам унуке…
Кад се осећам лоше, жена седа крај мене и теши ме. Каже ми да чак и да нисам спречавао Мозеса и да су сви они успели да оду, то би ипак довело до велике трагедије, јер би тада гангстери напали хотел и, вероватно, убили све нас који смо остали тамо. Све је то потпуно тачно. Сам сам је научио да тако говори, само је сада она то заборавила, и чини јој се да је то њена властита мисао. Па ипак ми је од њеног тешења мало лакше. Али за кратко време. Само дотле, док се не сетим да ми Симон Симоне све до саме своје смрти ипак није рекао ниједне речи. Он и ја смо се често сретали — и на суђењу Хинкусу, и на телевизији, и на седницама многих комисија, и он ми ипак није рекао ниједне речи. Ниједне речи. Ниједне.
Комарово — Лењинград
Јануар-април 1969.