«Немам појма ко је он», рече власник разгледајући чашу на светлости. «Пријавио се код мене и води се у мојој књизи као велетрговац који путује због властитих потреба. Али није велетрговац.
ћакнут алхемичар, чаробњак, проналазач… само није велетрговац.»
Седели смо у салону с камином. Жеравица је јако пламтела, наслоњаче су биле старинске, праве, чврсте. Порто је био врућ, с лимуном, мирисав. Полумрак је био пријатан, црвенкаст, потпуно домаћи. Напољу је отпочињала вејавица, у димњаку камина је фијукало. У кући је било тихо, само су повремено издалека, као са гробља, допирале експлозије раздирућег кикота и оштар, као пуцњи, прасак успешних погодака. У кухињи је Кајса звецкала шерпама.
«Велетрговци су обично шкрти», настави власник замишљено. «А господин Мозес није шкрт, не.
«Могу ли да сазнам», питао сам га, «чијој препоруци имам да захвалим за част што сте ме удостојили посетом?» Уместо одговора извадио је из новчаника новчаницу од сто круна, запалио је упаљачем, припалио њоме цигарету и, пустивши ми дим у лице, одговорио је: «Ја сам Мозес, господине. Алберт Мозес! Мозесу нису потребне препоруке. Мозес је свуда и свуда је код куће». Шта ви кажете на то?»
Замислих се.
«Имао сам познаника фалсификатора новчаница, који се приближно тако понашао када су од њега затражили исправе», рекох.
«Не долази у обзир», са задовољством рече власник. «Новчанице су му праве.»
«Дакле, помахнитали милионер.»
«Да је милионер — то је јасно», рече власник. «А ко је, заправо, он? Путује ради сопствених потреба… По мојој долини не путују. Код мене се овде скијају или веру уз литице. Ово је ћорсокак. Одавде пут никуда не води.»
Сасвим се опружих у фотељи и прекрстих ноге. Било је необично пријатно угнездити се тако и с најозбиљнијим изразом лица размишљати ко је, заправо, господин Мозес.
«Па добро», рекох. «ћорсокак. А шта ради у том ћорсокаку чувени ди Барнстокр?»
«Ох, господин ди Барнстокр, то је нешто сасвим друго. Он долази код мене сваке године већ тринаест година заредом. Први пут је дошао још онда кад се хотел звао једноставно «Колиба». Лудује за мојом траварицом. А господин Мозес је, усуђујем се да приметим, стално под гасом; међутим, за све време није купио код мене ниједну боцу.»
Значајно рекох «хм» и отпих ваљан гутљај. «Проналазач», одлучно рече власник. «Проналазач или чаробњак.»
«Ви верујете у чаробњаке, господине Сневар?»
«Алек, ако вам одговара. Једноставно Алек.»
Подигох чашу и отпих још један ваљан гутљај у Алекову част.
«А мене зовите једноставно Петер», рекох.
Власник достојанствено климну и отпи ваљан гутљај у част Петера.
«Верујем ли у чаробњаке?» одврати. «Ја верујем у све што могу да замислим, Петер. У чаробњаке, у господа бога, у ђавола, у привиђења… у летеће тањире… Ако људски мозак може све то да за мисли, дакле, све то негде постоји, иначе зашто би мозак имао такву способност?»
«Ви сте философ, Алек.»
«Да, Петер, ја сам философ. Ја сам песник, философ и механичар. Видели сте моје вечите моторе?»
«Нисам. Раде ли?»
«Понекад. Морам често да их заустављам, одвећ брзо пропадају делови… Кајса!» повика наједном тако да задрхтах. «Још једну чашу врућег портоа за господина инспектора!»
Уђе бернардинац, оњуши нас, сумњичаво погледа ватру, оде до зида и с треском се прући на под.
«Лељ», рече власник. «Понекад завидим овом псу.»
«Много, заиста много види и чује док лута ноћу по ходницима. Могао би нам много испричати кад би умео. И кад би хтео, наравно.»
Појави се Кајса, веома румена и лако рашчупана. Принесе ми чашу портоа, направи кникс, закикота се и удаљи.
«Буца», промрмљах механички. Ипак је то била већ трећа чаша. Власник се доброћудно засмеја.
«Заносна», признаде. «чак се и господин ди Барнстокр није могао обуздати и уштинуо ју је јуче за задњицу. Али шта се тек збива са нашим физичарем…»
«По мом мишљењу наш физичар пикира првенствено на госпођу Мозес», приметих.
«Госпођа Мозес…» замишљено рече власник. «А знате ли ви, Петер, ја имам довољно поузданих доказа за претпоставку да она није никаква госпођа и није Мозес.»
Нисам противречио. Ко би рекао…
«Ви сте, вероватно, већ опазили», настави власник, «да је она много глупља од Кајсе. И потом…» Он спусти глас. «По мом мишљењу, Мозес је бије.»
Стресох се.
«Како бије?»
«По мом мишљењу, бичем. Мозес има бич. Хајкачки корбач. чим сам га опазио одмах сам се запитао: шта ће господину Мозесу хајкачки корбач? Можете ли ми одговорити на то питање?»
«Па, знате, Алек…» рекох.
«Не инсистирам», рече власник. «Ни на чему не инсистирам. И да знате, разговор о господину Мозесу сте заподенули ви, ја никада не бих дозволио себи да први потегнем ову тему. Ја сам говорио о нашем великом физичару.»
«У реду», рекох. «Поразговараћемо о великом физичару.»
«Он је мој гост или трећи или четврти пут», рече домаћин, «и сваки пут долази све већи.»
«Причекајте», рекох. «На кога ви заправо мислите?»
«На господина Симонеа, свакако. Зар никада раније нисте чули за то име?»
«Никада», рекох. «А да ли су њега ухватили у кривотворењу пртљажних признаница?»
Власник ме прекорно погледа.
«Корифеје националне науке треба знати», строго рече.
«Ви озбиљно говорите?» заинтересовах се.
«Апсолутно.»
«То потиштено спадало је корифеј националне науке?»
Власник климну.
«Да», рече. «Ја вас разумем… Наравно… Пре свега понашање, а затим све остало…
Уосталом, у праву сте. Господин Симоне представља за мене неисцрпни извор за размишљање о фрапантном нескладу између понашања човека кад се налази на одмору и његовог значаја за човечанство кад ради.»
«Хм…» рекох. То је било упечатљивије од хајкачког корбача.
«Видим да ми не верујете», рече домаћин. «Али морам вам приметити…»
Ућута и ја осетих да се у одаји са камином појавио још неко. Није било друге до да окренем главу и погледам у страну. Било је то једино дете покојног брата господина ди Барнстокра. Појавило се потпуно нечујно и сада је чучало крај Леља и миловало пса по глави. Гримизноцрвени одсјаји жара блистали су у необично великим црним наочарима. Дете је било некако веома усамљено, као да су сви на њега заборавили, и малено. И од њега је допирао једва приметан мирис зноја, финог парфема и бензина.
«Каква мећава…» рече оно танушним, жалосним гласићем.
«Брин», рекох. «Дете моје. Скините за часак ваше грозне наочаре.»
«Због чега?» жалосно упита чедо. Збиља, због чега? — помислих и рекох: «Желим да вам видим лице.»
«То уопште није потребно», рече чедо, уздахну и замоли: «Дајте ми, молим вас, цигарету.»
Па, наравно, то је била девојка. Веома мила девојка. И веома усамљена. То је страшно — у таквом узрасту бити усамљен. Пружих јој кутију цигарета, шкљоцнух упаљачем, размишљах неко време шта да кажем, али нисам знао шта. Наравно, била је то девојка. И пушила је као девојка — кратко и нервозно увлачећи.
«Препала сам се», рече. «Неко је притискао кваку на мојим вратима.»«Де-де», рекох. «Зацело је то био ваш стриц.»
«Не», успротиви се. «Стриц спава. Испустио је књигу на под и лежи отворених уста. И мени се из неког разлога учинило да је умро…»
«чашицу брендија, Брин?» рече власник пригушеним гласом. «чашица брендија ће добро доћи у оваквој ноћи, зар не, Брин?»
«Нећу», рече Брин и слеже раменима. «Хоћете ли још дуго седети овде?»
Нисам имао више снаге да слушам овај жалосни глас.
«До ђавола, Алек», рекох. «Јесте ли ви власник или нисте? Зар не можете наредити Кајси да проведе ноћ са овом јадном девојком?»
«Та замисао ми се допада», рече дете, оживевши. «Кајса је управо оно што је потребно. Кајса или нешто слично.»
У пометњи испразних чашу, а дете наједном испљуну дугачак течни испљувак у камин и баци за њим опушак.
«Аутомобил», рече оно прозуклим басом. «чујете ли?»
Власник устаде, узе крзнени прслук и упути се према излазу. Похитах за њим.
Напољу је беснела права мећава. Испред трема је стајао велики црни аутомобил, крај њега су, обасјана фаровима, два човека, махала рукама и свађала се.
«Двадесет круна!» викао је неко фалсетом. «Двадесет круна и ни гроша мање! Нек вас ђаво носи, шта је вама, зар нисте видели какав је пут?»
«Ма за двадесет круна ја ћу те купити заједно са твојом крнтијом!» сиктао је други, одговарајући.
Власник јурну са трема.
«Господо!» забруја његов снажан глас. «Све су то тричарије!»
«Двадесет круна! Ја се још морам и вратити!»
«Петнаест и ни гроша више! Уцењивач. Дај ми твој број, записаћу га!»
«Џимрија си ти квит посла! За петака би се удавио!»
Било ми је хладно и вратих се до камина. Ни пса, ни чеда овде није више било. То ме растужи.
Узех своју чашу и кренух у бифе. У ходнику застадох — врата се широм отворише и на прагу се појави крупан човек засут снегом, са кофером у руци. Он рече «бр-р-р», отресе се снажно и појави се плавокоси викинг. Његово румено лице било је мокро, на трепавицама су му као бело паперје стајале пахуљице. Приметивши ме, за часак се осмехну, показавши правилне, неговане зубе и рече пријатним баритоном: «Олаф Андварафорс. Можете ме звати једноставно Олаф!»
И ја се представих. Врата се поново широм отворише, појави се власник с две дугуљасте путне корпе, а за њим један малени, замотан до очију човек, исто тако засут снегом и веома незадовољан.
«Проклете лопурде!» говорио је, хистерично се дерући. «Погодили смо се за петнаест. Јасно, по свој прилици, по седам и по круна по глави. Због чега двадесет? Какви врашки обичаји владају у овом градићу? Ја ћу га, нек га ђаво носи, одвући у полицију…»
«Господо, господо!» говорио им је власник. «Све су то тричарије… Молим вас овуда, налево… Господо!..»
Настављајући да виче о раскрвављеној њушци и о полицији, човечуљак је допустио да га увуку у канцеларију, а викинг Олаф рече басом: «Шкртац…» и стаде да се осврће с таквим изразом лица као да је очекивао да ће овде затећи мноштво људи који га дочекују.
«Ко је тај?» упитах.
«Не знам. Узели смо један такси. Другог није било.»
Он ућута, гледајући преко мог рамена. Обазрех се. Није ничег нарочитог тамо било. Само се њихала портијера која је заклањала улаз у ходник што је водио у салон са камином и собе Мозесових.
Сигурно због промаје.