Пред јутро се мећава стишала. Устао сам у зору док су у хотелу јаш спавали, изашао само у гаћицама на трем и, гракћући и цичећи, добро се истрљао свежим пахуљастим снегом, да бих неутралисао преостало дејство три чаше портоа. Сунце се једва помолило иза планинског гребена на истоку, и дугачка плава сенка хотела пружала се преко долине. Опазих да је трећи прозор здесна на првом спрату био широм отворен. Очигледно, неко је чак и ноћу желео да удише лековити планински ваздух.
Вратих се у своју собу, обукох се, закљућах врата и стрчах у бифе. Кајса, црвена, ознојена, већ се бактала у кухињи крај ужареног штедњака. Принела ми је какао и сендвич, и ја сам слистио све ово, стојећи у бифеу, а слушао крајичком уха како власник певуши некакву песмицу у својој радионици. Само да не сретнем никог, мислио сам. Јутро је превише лепо за двоје. Размишљајући о овом јутру, о овом чистом небу, о злаћаном сунцу, о пустој паперјастој долини, осећао сам се да сам исто таква тврдица као јучерашњи човечуљак умотан до обрва у бунду, који је направио скандал због пет круна. (Хинкус, заступник за преступе малолетника, на одмору због болести). И никог нисам срео осим бернардинца Леља, који је с доброћудном равнодушношћу посматрао како затежем везове, и јутро, чисто небо, злаћано сунце, пепељаста бела долина — све то је припало једино мени.
Кад сам се, пошто сам претрчао десет миља до реке и назад, вратио у хотел да презалогајим, тамо је живот киптео. Сви житељи су похрлили да се огреју на сунашцу. чедо је са својим Букефалом на радост посматрача распршило и уклонило свеже сметове — и од једног и од другог је куљала пара.
Заступник за преступе малолетника, који је без бунде био мишићав тип дугуљастог, мршавог лица, од својих тридесет пет година, изводио је на скијама тешке осмице око хотела, уз подврискивање, не удаљујући се, уосталом, превише далеко. Господин ди Барнстокр је на једвите јаде стао на скије и сав је већ био уваљан у снег, као невероватно дугачак и мршав снешко белић. Што се тиче викинга Олафа, он је демонстрирао плес на скијама, и ја се осетих унеколико увређен кад схватих да је то прави мајстор. Са равног крова су све то проматрали дивна госпођа Мозес у прекрасном крзненом огртачу, господин Мозес у свом прслуку и са обавезном чашом у руци и власник, који им је нешто објашњавао. Потражих очима господина Симонеа. Велики физичар је морао бити ту негде — његов громогласни смех и дреку чуо сам на три миље далеко од хотела. И он је био овде — висио је на врху потпуно глатког телефонског стуба и салутирао ми.
Поздравили су ме, као и обично, веома срдачно. Господин ди Барнстокр ми рече да сам добио достојног супарника, а глас госпође Мозес зазвони с крова попут сребрног звонцета да је господин Олаф прекрасан, као отелотворени бог. То ме пецну, и нисам оклевао да од себе направим будалу.
Када ми чедо, које је данас, ван сумње, било момак, некакав дивљи анђео без манира и без морала, предложи трку на скијама иза мотоцикла, изазвах судбину и викинга и први прихватих крај ужета.
Пре десетак година сам се бавио том врстом спорта, међутим тада светска индустрија очигледно није још производила Букефале, а и лично сам био снажнији. Укратко, после три минута поново се обрех испред трема, а израз лица ми је, вероватно, био јадан, јер госпођа Мозес упита да ли ме треба истрљати, господин Мозес ме гунђајући посаветова да треба смрвити у прах овог рђу од спортисте, а власник, који се у трен ока створи доле, брижно ме ухвати испод мишке и поче наговарати да одмах попијем чудотворну траварицу, специјалитет куће — «ароматичан, жесток, који умирује бол и враћа душевну равнотежу». Господин Симоне је подругљиво плакао и подврискивао с врха телефонског стуба, господин ди Барнстокр, извињавајући се, приносио је срцу шаку са раширеним прстима, а заступник Хинкус који пристиже одважно се пробијајући и вртећи главом, запиткивао је све редом, има ли много прелома и «куда су га однели».
Док су ме отресали од снега, опипавали, масирали, трљали ми лице, извлачили снег испод оковратника и тражили моју кацигу, крај ужета прихвати Олаф Андварафорс, и тада ме напустише, да би уживали у новом призору — заиста веома ефектном. Напуштен и заборављен од свих, ја сам и даље доводио себе у ред, а превртљива гомила одушевљено је поздрављала новог идола. Али срећи је, ето, свеједно ко сте ви — плавокоси бог снега или полицијски чиновник у годинама. На врхунцу тријумфа, кад се викинг већ обрео крај трема, сликовито се ослонивши на штапове и шаљући заносне осмехе госпођи Мозес, срећа је мало окренула свој крилати точак. Бернардинац Лељ умешно приђе победнику, пажљиво га оњуши и на једном брзим, спретним покретом подиже ногу право на његове скијашке ципеле. Више од тога нисам могао ни да сањам. Госпођа Мозес цикну, разлеже се многогласни прасак негодовања, и ја уђох у кућу. По природи нисам злурад човек, волим само правичност у свему.
У бифеу, уз прилично тешкоћа, дознах од Кајсе да туш у хотелу ради једино у приземљу, и похитах по чисто рубље и убрус. Али, ма колико да сам журио, ипак сам закаснио. Туш је већ био заузет, а иза врата се чуо пљусак млазева и неразговетно певање. Испред врата је стајао Симоне, исто тако с убрусом преко рамена. Стао сам иза њега, а иза мене се већ нацртао господин ди Барнстокр. Запалили смо. Симоне је, гушећи се од смеха, окрећући се и лево и десно, почео да прича анегдоту о нежењи који се уселио код удовице с трима кћерима. Али тада, на срећу, у хол уђе госпођа Мозес, која нас упита да није пролазио овуда господин Мозес, њен супруг и господар. Господин ди Барнстокр галантно одговори да, авај, није. Симоне, облизавши усне, упре у господу Мозес чежњив поглед, а ја пажљиво ослушнух глас који је допирао из купатила с тушем, и рекох да претпосављам да се господин Мозес тамо налази. Госпођа Мозес дочека ову претпоставку с очигледном неверицом.
Она се осмехну, заврте главом и исприча нам како они имају у вили у Ри де Шанол два купатила — једно златно, а друго платинско, и пошто ми нисмо знали шта да јој одговоримо на то, она изјави да ће поћи да потражи господина Мозеса на другом мосту. Симоне се одмах понуди да је отпрати, а ја и ди Барнстокр остадосмо сами. Ди Барнстокр се, спустивши глас, заинтересова да ли сам видео немилу сцену која се збила између бернардинца Леља и господина Андварафорса. Приуштих себи мало задовољство и одговорих да нисам видео. Тада ми ди Барнстокр описа ову сцену са свим појединостима и, кад престах да тапшем рукама и снуждено да цокћем језиком, тужно додаде да је наш врли власник сасвим распустио свог пса, јер се колико прекјуче бернардинац исто тако понео у гаражи и према госпођи Мозес. Поново затапшах рукама и зацоктах језиком, овог пута потпуно искрено, али нам се тада придружи Хинкус, који сместа поче да негодује због тога што двоструко гуле, а ради само један туш. Господин ди Барнстокр га умири: извуче му из убруса два лилихипа са петлићима. Хинкус намах заћута и чак се, јадник, промени у лицу. Узе петлиће, стрпа их у уста и упре поглед у великог мађионичара престрашено и неповерљиво. Господин ди Барнстокр, веома задовољан изазваним ефектом, поче да нас забавља множењем и дељењем у мислима вишецифрених бројева.
А из туша су једнако шумели млазеви, и само је певање престало, уступивши место неразговетном мрмљању. Са првог спрата, тешко корачајући, сиђоше држећи се под руку господин Мозес и идол дана Олаф кога је осрамотио пас. Пошто сиђоше, растадоше се. Господин Мозес, срчући у ходу, однесе своју чашу код себе иза портијере, а викинг, не рекавши ни речи, стаде у наш ред.
Погледах на сат. чекали смо више од десет минута.
Треснуше улазна врата. Поред нас, не застајући, пројури на спрат нечујним скоковима чедо, оставивши за собом мирисе бензина, зноја и парфема. И тада до моје свести допре да се из кухиње чују гласови власника и Кајсе, и некаква чудна слутња ме први пут обузе. Неодлучно упрех поглед у врата купатила с тушем.
«Одавно стојите?» заинтересова се Олаф.
«Да, прилично дуго», огласи се ди Барнстокр.
Хинкус изненада промрмља нешто неразговетно и, гурнувши Олафа раменом, одјури у хол.
«чујте», рекох. «Да ли је неко јутрос допутовао?»
«Само ова господа», одговори ди Барнстокр. «Господин Андварафорс и господин… о-о… ето, онај мали господин који само што оде…»
«Ми смо синоћ допутовали», исправи га Олаф.
Ја сам и сам знао када су они допутовали. За тренутак ми се у машти привиде утвара скелета која певуши песмице под топлим млазевима и пере се испод мишке. Разљутих се и гурнух врата. И наравно, врата се отворише. И наравно, у купатилу с тушем није било никог. Шумела је до краја отворена врућа вода, куљала је пара, на вешалици је висила позната блуза од непромочивог платна Погинулог Алпинисте, а на храстовој клупи испод ње крчао је и пиштао стари транзистор.
«Ке диабл!» узвикну ди Барнстокр. «Власниче хотела! Дођите овамо!»
Подиже се граја. Трескајући тешким цокулама дотрча власник. Појави се, као да је из земље изникао, Симоне. Наже се преко ограде чедо с опушком, који му се прилепио за доњу усну. Из хола бојажљиво провири Хинкус.
«То је невероватно!» узбуђено рече ди Барнстокр. «Ми стојимо овде и чекамо најмање четврт сата, зар не, инспекторе?»
«А на мојој постељи је опет неко лежао», јави одозго чедо. «И убрус је влажан.»
У Симонеовим очима поигравало је ђаволско весеље.
«Господо, господо…» заустави власник умирујући све покретима руку. Он провири у купатило с тушем и најпре затвори воду. Затим скиде са вешалице блузу, узе транзистор и окрете се према нама.
Лице му је било ликујуће. «Господо!» рече пригушеним гласом. «Ја могу само да потврдим чињенице. Ово је његов транзистор, господо. И ово је његова блуза.»
«А, заправо, чија…» мирно отпоче Олаф.
«Његова. Погинулог.»
«Хтео сам да упитам, на кога је ред?» као и раније, спокојно, рече Олаф.
Ја ћутке одгурнух власника, уђох у купатило с тушем и затворих за собом врата. Када сам већ скинуо са себе одећу, схватих да ја, заправо, нисам био на реду већ Симоне, али не осетих никакву грижу савести. То је његово масло, помислих срдито. Нека сада чека. Корифеј националне науке. Колико је воде узалуд утрошено… Не, та спадала треба ухватити. И казнити. Показаћу вам како се са мном тера шега…
Кад изађох из купатила с тушем, присутни у холу су и даље расправљали о оном што се догодило.
Ништа ново, уосталом, нису говорили и ја се не задржах. На степеништу прођох поред чеда, које је као и раније висило на огради. «Лудница!» рече ми оно изазовно. Оћутах и одох право у своју собу.
Под утицајем туша и пријатног умора моја срџба се сасвим стишала. Примакох наслоњачу прозору, узех најдубљу и најозбиљнију књигу и седох, пребацивши ноге на ивицу стола. Код прве странице сам заспао и пробудио сам се, вероватно, после сат и по — сунце се прилично померило, и сенка хотела пружала се сада испод мог прозора. Судећи по сенци, на крову је седео човек, и ја овако бунован помислих да то, по свој прилици, велики физичар Симоне скаче тамо с димњака на димњак и кикоће се. Поново сам заспао, затим ми књига паде на под, ја се тргох и коначно се пробудих. Сада су се на крову јасно виделе сенке два човека — један је, очигледно, седео, други је стајао. Сунчају се, помислих и пођох да се умијем. Док сам се умивао пало ми је на ум да не би било лоше попити шаљицу кафе да бих се окрепио, а и не би било згорег и нешто презалогајити. Запалих цигарету и изађох у ходник. Било је близу три.
На степенишном одморишту сусретох Хинкуса. Силазио је низ лествице са тавана и изгледао је некако чудно. Био је го до појаса и цаклио се од зноја, лице му је било земљанобледо, очи укочене, обема рукама је стезао клупко згужване одеће.
Угледавши ме, трже се јако и застаде.
«Сунчате се?» упитах из учтивости. «Да не прегорите. Не изгледате здраво.»
Показавши тако бригу о ближњем, не сачекавши одговор, кренух у приземље. Хинкус је табанао по степеницама за мном.
«Прохтело ми се да нешто попијем», рече прозукло.
«Вруће?» упитах, не осврћући се.
«Д-да… Прилично је вруће.»
«Водите рачуна», рекох. «Мартовско сунце у планинама је опако.»
«Ни по јада… Попићу нешто и биће у реду.»
Сиђосмо у хол.
«Могли бисте се ипак обући», посаветовах га. «Шта ако је тамо госпођа Мозес…»
«Тачно», рече он. «Дабоме. Потпуно сам заборавио.»
Застаде и поче с муком журно да навлачи кошуљу и блузу, а ја одох у бифе где добих од Кајсе тањир с хладним говеђим одреском, хлеб и кафу. Хинкус већ обучен и не више толико земљаноблед, придружи ми се и затражи нешто јаче да попије.
«Да ли је и Симоне тамо?» упитах. Пало ми је на ум да прекратим време играјући билијар.
«Где?» одсечно упита Хинкус, опрезно приносећи устима пуну чашицу.
«На крову.»
Хинкусу рука задрхта, бренди му се проли по прстима. Он журно испи, удахну ваздух кроз нос и, бришући уста дланом, рече:»Не. Тамо нема никог.»
Погледах га зачуђено. Усне су му биле стиснуте, сипао је себи другу чашицу.
«чудно», рекох. «Мени се из неког разлога учинило да је и Симоне тамо, на крову.»
«А ви се прекрстите да вам се не причињава», грубо одговори заступник за преступе, испи и усу поново.
«Шта је то с вама?» упитах.
Неко време је ћутке посматрао пуну чашицу.
«Па», рече најзад, «непријатности. Може ли човек имати непријатности?»
Изгледао је јадно и ја постадох блажи.
«Наравно», рекох. «Извините, ако сам нехотично…»
Он истресе трећу чашицу и наједном упита: «чујте, зар ви не желите да се сунчате на крову?»
«Не, хвала», одговорих. «Плашим се да не изгорим. Кожа ми је осетљива.»
«И никада се не сунчате?»
«Не.»
Он се замисли, узе боцу, заврте затварач.
«Тамо је ваздух пријатан», рече. «И видик је изванредан. Цела долина, као на длану…
Планине…»
«Хајдемо да играмо билијар», предложих. «Играте ли?»
Он ме први пут погледа право у лице ситним паћеничким погледом.
«Не», рече. «Радије ћу да се надишем ваздуха.»
Затим поново одврте затварач и усу себи четврту чашицу. Поједох говеђи одрезак, папих кафу и спремих се да пођем. Хинкус је тупо посматрао чашицу с брендијем.
«Водите рачуна да не паднете с крова», рекох му.
Иронично се осмехну искривљеним уснама и ништа не одговори. Поново се попех на први спрат. Ударање лопти се није чуло и ја залупах на врата Симонеове собе. Нико се не одазва. Иза врата суседне собе чули су се неразговетни гласови и ја закуцах тамо. Симонеа ни ту није било. Ди Барнстокр и Олаф, седећи за столом, играли су карте. Насред стола издизала се хрпица згужваних новчаница. Угледавши ме, ди Барнстокр ме позва широким пакретом руке и узвикну: «Уђите, уђите, инспекторе! Драги Олафе, ви, наравно, позивате господина инспектора.»
«Да», рече Олаф, не одвајајући се од карата. «С особитим задовољством. Играм пика.»
Извиних се и затворих врата. Куд се дело то кикотало? И не види се и, што је најчудније, не чује се. А уосталом, шта ће ми он? Играћу сам. Збиља, нема никакве разлике. чак је и боље. Пођох у салу за билијар и путем доживех краткотрајан шок. Низ таванско степениште, придржавајући са два прста скуте дугачке дивне хаљине, силазила је госпођа Мозес. Угледавши ме осмехну се неописиво заносно.
«И ви сте се сунчали?» бубнух, збунивши се.
«Сунчала се? Ја? Шта вам пада на памет.» Она пређе преко одморишта и приђе ми. «Какве чудне претпоставке износите, инспекторе!»
«Не зовите ме, молим вас, инспектором», замолих је. «Дозлогрдило ми је преко сваке мере што то слушам на послу… а сада и од вас…»
«Ја о-бо-жавам полицију», рече госпођа Мозес, преврћући дивне очи. «То су јунаци, то су небојше… Ви сте небојша, зар не?»
Ни сам не знам како се то збило, тек понудих јој руку и поведох је у салу за билијар. Рука јој је била бела, тврда и необично хладна.
«Госпођо», рекох. «Па ви сте се смрзли…»
«Нисам, инспекторе», одговори она и одмах се трже. «Опростите, али, како да вас зовем?»
«Зовите ме Петер», предложих.
«То би било дивно. Имала сам пријатеља Петера, барона фон Готескнехта. Да га не познајете?… У том случају мораћете ме звати Олга. А ако чује Мозес?»
«Преживеће», промрмљах. Са стране сам посматрао њена бајна рамена, величанствени врат, горди профил, и обузимали су ме час ватра, час хладноћа. Ма, глупача је, грозничаво ми се врзмало по глави, па шта с тим? Нека. Зар је мало глупака!
Прођосмо кроз трпезарију и обресмо се у сали за билијар. У сали за билијар био је Симоне. Из неког разлога је лежао на поду у омањој, али широкој ниши. Лице му је било црвено, коса разбарушена.
«Симоне!» узвикну госпођа Мозес и приљуби дланове на образе. «Шта вам је?»
Уместо одговора Симон захликта и, опирући се рукама и ногама о крајеве нише, поче пузати према таваници.
«Боже мој, ви ћете настрадати!» повика госпођа Мозес.
«Заиста, Симоне», рекох срдито. «Прођите се тих глупавнх лакрдија, сломићете врат.»
Али спадало није имао намеру да настрада нити да сломи врат. Успуза се до таванице, висио је тамо неко време, зајапуривши се, затим лако и меко скочи доле и салутира. Госпођа Мозес затапша.
«Ви сте право чудо, Симоне», рече она. «Као мува!»
«Па, инспекторе», рече Симоне, малчице задихан. «Хоћемо ли се борити у част дивне даме?»
Он зграби так и заузе став мачеваоца. «Изазивам вас, инспекторе Глепски, браните се!»
Рекавши то окрете се према билијарском столу и, не нишанећи, с таквим треском уби осмицу у углу преко целог стола да ми се смрче пред очима. Међутим, нисам имао куд. Мрзовољно узех так.
«Борите се, господо, борите се», рече госпођа Мозес. «Дивна дама даје залог победнику.»
Она баци на средину стола чипкану марамицу. «А ја вас морам оставити.» Посла нам пољубац руком и нестаде.
«Врашки заводљива жена», рече Симоне. «Да полудиш.» Он таком подиже марамицу, заби нос у чипку и преврну очи. «Дивота… И ви, видим, немате никаквог успеха, инспекторе.»
«А што ми ви једнако стајете на пут», мргодно рекох, стављајући лопте у троугао. «Ко вас је терао да хватате зјала овде у сали за билијар?»
«А што сте је ви, тикване, повели у билијарску салу?» разложно примети Симоне.
«Нећу је ваљда водити у бифе…» обрецнух се.
«Кад не умете, не хватајте се у коло», посаветова Симоне. «И наместите лопте правилније, имате посла са шампионом… Тако. Шта играмо? Лондонску?»
«Не. Дела нешто простије.»
«Хоћете простије — нека буде простије», сложи се Симоне.
Он брижљиво стави марамицу на прозорску даску, задржа се часак, нагнувши главу и загледавши се кроз окно некуд у страну, затим се врати к столу.
«Сећате ли се шта је урадио Ханибал с Римљанима кад Кане?» упита.
«Хајте, хајте» рекох. «Почните.»
«Овог часа ћу вас подсетити», обећа Симоне. На необично елегантан начин гурну таком лопту којом гађа, намести је, нанишани и погоди другу лопту. Затим погоди још једну лопту и одигра пирамиду. Затим, не дајући ми времена да извадим његов добитак из кућишта билијара, удари заредом две лопте и најзад промаши.
«Имате срећу» рече мажући кредом так. «Рехабилитујте се.»
Пођох око стола бирајући лакшу лопту.
«Погледајте», рече Симоне. Паново је био крај прозора и гледао некуд у страну. «Некаква будала седи на крову… Пардон! Две будале. Један стоји, мислио сам да је то димњак. Збиља, моји ловори неком не дају мира.»
«То је Хинкус», промрмљах, намештајући се угодније за ударац.
«Хинкус, то је онај малени што непрестано зановета», рече Симоне. «Ништарија од човека. А Олаф, то је човек и по. То је прави потомак древних конунга, запамтите што вам кажем, инспекторе Глепски.»
Ја најзад ударих. И не погодих. Најобичнију лопту нисам погодио. Би ми криво. Погледах врх така, опипах уметак.
«Не загледајте, не загледајте», рече Симоне прилазећи столу. «Ништа вас не може оправдати.»
«Шта намеравате да гађате?» упитах у недоумици, пратећи га.
«Угао дуж три ивице», изјави с најневинијим изразом лица.
Зајечах и кренух према прозору да то не гледам. Симоне удари. Затим удари још једном.
Звучно, с треском, са звеком. Затим удари још једном и рече: «Пардон. Играјте, инспекторе.»Сенка човека који је седео забаци главу и подиже руку са боцом. Схватих да је то Хинкус.
Сада ће ваљано отпити и пружити боцу оном другом што стоји. А ко то, заправо, стоји?
«Хоћете ли гађати или нећете?» упита Симоне. «Шта се тамо догађа?»
«Хинкус лоче», рекох. «Ох, он ће данас пасти с крова.»
Хинкнс је честито потегао, а затим је заузео ранију позу. Није понудио оног што је стајао. Ко је тај? А, па то је чедо, по свој прилици… Вратих се к столу, изабрах лакшу лопту и опет промаших.
«Јесте ли читали Кориолисове мемоаре о билијару?» упита Симоне.
«Нисам», рекох смнкнуто. «И немам намеру.»
«А ја сам читао», рече Симоне. Са два ударца заврши партију и најзад прасну у свој грозоморни кикот. Ја ставих так преко стола.
«Остали сте без партнера, Симоне», рекох осветоИјубиво. «Можете брисати нос својом наградом потпуно сам.»
Симоне узе марамицу и ликујући стави је у унутрашњи џеп капута.
«Дивно», рече. «Шта ћемо сада радити?»
Замислих се.
«Одох да се обријем. Убрзо ће ручак.»
«А ја?» упита Симоне.
«А ви се билијарите сами», посаветовах. «Или отиђите к Олафу у собу. Имате ли новца? Ако имате тамо ће вас дочекати раширених руку.»
«Аха», рече Симоне. «Већ сам.»
«Шта сте већ?»
«Већ сам профућкао код Олафа двеста круна. Игра као машина, без иједне грешке. Зато сам и нахушкао Барнстокра на њега. Мађионичар је мађионичар, нека га оперуши…»
Изађосмо у ходник и одмах набасасмо на чедо вољеног покојног брата господина ди Барнстокра. чедо нам препречи пут и, дрско светлуцајући разрогаченим црним окуларима, затражи цигарету.
«Како је Хинкус?» упитах вадећи пакло. «Је л» се добро нашљемао?»
«Хинкус? Ах, онај…» чедо запали и, напућивши усне, испусти дим. «Па, не знам да ли се нашљемао, али се прописно налио, и уз то је понео боцу.»
«Охо», рекох. «То је већ друга…»
«А шта би се овде још могло радити?» упита чедо.
«А јесте ли се и ви са њиме налили?» упита Симоне знатижељно.
чедо презриво фркну.
«Шта вам пада на ум! Он мене није ни опазио. Та тамо је била Кајса…»
Паде ми на ум да је време најзад истерати ствар на чистац да ли је то дечак или девојка, и ја разапех мрежу.
«Значи, ви сте били у бифеу?» упитах улагивачки.
«Јесам. А што? Полиција не дозвољава?»
«Полиција жели да зна шта сте ви тамо радили.»
«И научни свет исто тако», додаде Симоне. Рекло би се да је и њему та мисао пала на ум.
«Полиција дозвољава да се пије кафа?» распитивало се чедо.
«Дозвољава», одговорих. «А шта сте још тамо радили?»
Сада ће… Сада ће она… оно рећи: «Нешто сам презалогајио» или «нешто сам презалогајила.» Не може рећи: «Нешто сам презалогајило…»
«Ништа нарочито», хладнокрвно ће чедо. «Кафа и колачи с кремом. Ето целог мог разлога боравка у бифеу.»
«Слатко пре обеда је штетно», прекорно рече Симоне. Он је очигледно био разочаран. И ја.
«А шљемати усред бела дана, то мени не одговара», заврши чедо славећи победу. «Нека ваш Хинкус шљема.»
«Добро», промрмљах. «Идем да се обријем.»«Има ли можда још питања?» упита чедо за нама.
«Ма нема, идите с милим богом», одбрусих.
Треснуше врата, чедо оде у своју собу.
«Отићи ћу да нешто презалогајим», рече Симоне, застајући крај степеничног одморишта.
«Хајдемо инспекторе, до ручка има више од сата…»
«Знам ја како ћете ви тамо презалогајити», рекох. «Седите сами, ја сам породични човек, мене Кајса не интересује.»
Симоне се закикота: «Кад сте већ породични човек, можете ли ми рећи да ли је оно дечак или девојчица? Никако не могу да разазнам.»
«Бавите се Кајсом», рекох. «Оставите ову загонетку полицији… Реците боље да ли сте ви закували ону ујдурму с тушем?»
«Није ми било ни на крај памети», примети Симоне. «Ако хоћете да знате, по мом мишљењу то је учинио власник хотела.»
Слегох раменима и ми се растадосмо. Симоне забата ципелама по степеницама, а ја се запутих у своју собу. У тренутку кад сам пролазио поред собе-музеја тамо се зачу тресак, нешто је уз тутањ пало, разбило се нешто стаклено и чуло се негодујуће гунђање. Не губећи ни часка, грунух на врата, банух у собу и замало не оборих господина Мозеса лично. Господин Мозес је, високо задигавши једном руком крај тепиха, а другом стежући своју обавезну чашу, с огавношћу проматрао преврнути ноћни орманић и комадиће разбијене вазе.
«Проклета јазбина», рече прозуклим гласом кад ме угледа. «Смрдљиво легло.»
«Шта ви овде радите?» упитах осорно.
Господин Мозес истог часа паде у ватру.
«Шта ја овде радим?» заурла цимнувши из све снаге тепих према себи. При том умало не изгуби равнотежу и обори фотељу. «Тражим ниткова који се шуња по хотелу, краде ствари од честитих људи, трупка ноћу по ходницима и провирује кроз прозор моје жене! Ког врага је потребно да се ја бавим тим, кад у кући краде богу дане полицајац?»
Одгурну тепих и окрену се према мени. Ја чак узмакнух.
«Можда треба да понудим награду?» настави све више падајући у ватру. «Проклета полиција ни прстом неће мрднути док јој не обећаш награду! Изволите, нудим. Колико тражите, ви, инспекторе? Пет стотина? Хиљаду? Изволите: хиљаду и по круна оном ко нађе мој нестали златни сат! Две хиљаде круна!»
«Вама је нестао сат?» упитах намрштивши се.
«Да!»
«Када сте приметили нестанак?»
«Малочас!»
С тим се не треба играти. Златан сат — то нису папуче од пустине и није заузети туш.
«Кад сте га видели последњи пут?»
«Јутрос рано.»
«Где га обично чувате?»
«Ја не чувам сат! Ја га користим! Стајао ми је на столу!»
Замислих се.
«Предлажем вам», ракох најзад, «да напишете прописну пријаву. Тада ћу позвати полицију.»
Мозес упре очи у мене и неко време смо ћутали.
Затим отпи из чаше и упита: «Ког ће вам ђавола пријава и полиција? Ја уопште не желим да ме олајавају смрдљиви новинари. Зар се ви лично не можете позабавити тиме? Ја сам понудио награду. Хоћете предујам?»
«Мени је неугодно да се уплићем у ову ствар», приметих, слегавши раменима. «Ја нисам приватни детектив, ја сам државни службеник. Постоји професионална етика, и осим тога…»
«Добро», рече он наједном. «Размислићу…» ћутао је неко време. «Можда ће се сам наћи.
Желео бих да живим у нади да је ово уобичајема глупа шала. Али ако не нађем сат до сутра, изјутра ћу написати ту пријаву.»На томе је и остало. Мозес оде у своју собу, а ја у своју.
Не знам какву је новост открио у својој соби. Код мене је било пуно новости. Прво, на, вратима је укриво висио плакат: «Кад чујем реч «култура», позивам моју полицију.» Плакат сам, наравно, стргао, али, то је био тек почетак. Сто у мојој соби био је посут гумарабиком која се већ скорела — поливали су директно из бочице, бочица је била ту остављена — и у средишту ове сасушене баре падао је у очи лист папира. Цедуља. Невероватно недотупавна цедуља. Квргавим штампаним словима било је написано: «Извештавам господина инспектора Глепског да се сада у хотелу налази под именом Хинкус опасан гангстер, манијак и садист, познат у круговима криминалаца под надимком Совуљага. Наоружан је и прети да убије једног клијента хотела. Господина Инспектора усрдно молимо да предузме некакве мере.»
Био сам до те мере разгневљен и запањен да сам цедуљу прочитао два пута пре него што сам схватио њен садржај. Затим запалих цигарету и осмотрих собу. Никакве трагове нисам, наравно, приметио. Исправих згужвани плакат и упоредих га са цедуљом. Слова на плакату била су исто тако штампана и исто тако квргава, али су била написана оловком. Уосталом, с плакатом је и онако све било јасно — то је било, свакако, дело чеда. Обична шала. Једна од оних недотупавних парола које су Французи писали на својој Сорбони. Са цедуљом је ствар била знатно неизвеснија. Мистификатор је могао гурнути цедуљу испод врата, могао ју је гурнути кроз кључаоницу, једноставно ставити на сто и притиснути, на пример, пепељаром. Требало је бити потпуми кретен или дивљак и забрљати тако леп сто.
Још једанпут прочитах цедуљу, дубоко повукох дим и приђох прозору. Ето ти одмор, помислих. Ето ти и дуго прижељкиване слободе…
Сунце се већ сасвим ниско спустило, сенка хотела се пружала читавих стотину метара. На крову је као и раније дреждао опасни гангстер, манијак и садист господин Хинкус. Био је сам.