Застадох пред Хинкусовом собом и опрезно се обазрех. У ходнику, као и увек, није било никог. Из сале за билијар допирало је лупкање лопти — тамо је био Симоне. Ди Барнстокр је и даље пељешио Олафа у Олафовој соби. чедо је возило мотоцикл. Мозеси су били у својој соби. Хинкус је седео на крову. Пре пет минута сишао је у бифе, узео још једну боцу, навратио у собу, обукао бунду и сада има, вероватно, намеру да дише свеж ваздух бар до ручка. А ја сам стајао пред његовом собом, пробао у кључаоници кључеве из свежња који сам здипио из канцеларије власника хотела и спремао се да извршим службени прекршај. Наравно, нисам имао ни најмање права да упадам у туђу собу и да вршим претрес без писменог налога. Али сам осећао да се то мора урадити, иначе нећу моћи спокојно спавати и уопште живети.
Пети или шести кључ се лако окренуо и ја се ушуњах у собу. Урадио сам то онако како то раде јунаци најгледанијих шпијунских филмова — друге методе нисам знао. Сунце је већ готово зашло иза планинског гребена, али је у соби било прилично светло. Соба је изгледала као да нико у њој не живи, кревет није био изгужван, пепељара је била празна и чиста, а обе путне торбе стајале су насред собе. Ни по чему не можеш закључити да човек има намеру да проведе овде две недеље.
Садржај прве, теже путне торбе још више ме узнемири. То је био типични лажни пртљаг: некакве прње, поцепани креветски чаршави и јастучнице и хрпа књига, изабраних на најапсурднији начин. Било је очито да је Хинкус стрпао у ту путну торбу све што му је било надомак руке. Прави пртљаг налазио се у другој путној торби. Овде су биле три преобуке, пиџама, несесер, комплет наливпера, свежањ новчаница — позамашан свежањ, већи од мог — и два туцета марамица. Тамо је била такође мања сребрна чутурица — празна, футрола са тамним наочарима и боца с иностраном етикетом — пуна. А сасвим на дну путне торбе, испод рубља, нађох масиван златан сат са компликованим бројчаником и омањи дамски браунинг.
Седох на под и ослушнух. За сада је све било тихо, али ми је веома мало времена остало за размишљање. Разгледах сат. На поклопцу је био изгравиран некакв недокучив монограм. Злато је било право дукатно, с црвенкастим одсјајем, бројчаник украшен знацима зодијака. То је био, несумњиво, нестали сат господина Мозеса. Затим разгледах пиштоиј. Играчка са седефастом ручком, никлована цев, калибра 0,25, оружје за борбу прса у прса и, строго говорећи, то уопште није оружје…
Глупости, све су то глупости. Гангстери не доводе себе у неприлику таквом тричаријом. И ако је већ тако, гангстери не краду сатове, поготову не овако тешке и масивне. Прави гангстери, с именом и репутацијом. Још мање у хотелу, првог дана, излажући се ризику да одмах буду ухваћени.
Да, да-да… Хајде да брзо формулишемо. Нема никаквих доказа да је Хинкус опасан гангстер, манијак и садист а напретек је доказа да је неком веома стало да га прикаже као гангстера. Истина, лажни пртљаг… Добро, то ћу да доконам касније. Шта да радим с пиштољем и сатом?
Ако их узмем, а Хинкус је одиста лопов (мада није ганстер), он ће се некажњено извући… Ако су му подметнули… До ђавола, никако не схватам… Немам искуства. Е, јесам ти ја Херкол Поаро…
Ако их узмем, онда, прво, шта ћу с њима? Да их вучем са собом? Још ће ме оптужити за крађу… У соби их не смем крити…
Поново ослушнух. У трпезарији су звецкали тањири — Кајса је већ постављала сто. Неко протапка поред врата. Глас Симонеа изнебуха запита: «А где је инспектор? Где је наш делија?»
Продорно врисну Кајса, кикот од којег се човеку леди крв потресе спрат.
Не смисливши ништа, журно испразних шаржер, ставих метке у џеп, а пиштољ и сат гурнух натраг на дно путне торбе. Једва сам успео да излетим и окренем кључ, кад се на другом крају ходника појави ди Барнстокр. Окренувши према мени аристократски профил причао је некоме, очигледно Олафу: «Драги мој, зар можете у то да сумњате? Кад су ди Барнстокри одбили да играју реванш?
Данас, ако вам је по вољи! Рецимо, у десет сати увече, код вас…»
Заузех неусиљени став (то јест, извадих чачкалицу и стадох је окретати), а ди Барнстакр се осврну и, угледавши ме, срдачно замаха руком.
«Драги инспекторе!» свечано објави. «Победа, слава, богатство! Таква је свагдашња судбина ди Барнстокра.»
Пођох му у сусрет и ми се сусретосмо крај врата његове собе.
«Јесте ли опељешили Олафа?» упитах.
«Просто невероватно, јесам!» рече срећно се осмехујући. «Наш драги Олаф је превише методичан, игра као машина, ни трунке фантазије. чак је и досадно… Тренутак, шта то имате?» Он ми вешто из вуче из унутрашњег џепа капута карту за играње.
«Ах, то је баш онај кец херц, којим сам докусурио Олафа.»
Јадни Олаф изађе из своје собе, горостасан, румен, чио, прође мимо нас и срдачно се осмехну, промрмљавши: «Треба нешто попити пре ручка…» Ди Барнстокр, осмехујући се, пратио га је погледом и изнанада ме, као да се нечег сетио, ухвати ме за рукав.
«Узгред, драги инспекторе. Знате ли какву је нову шалу направио наш драги покојник?
Свратимо за часак код мене…»
Увуче ме у своју собу, гурну у фотељу и понуди ми цигарету.
«Где беше оно?» прогунђа тапшући се по џеповима. «Аха! Ево, изволите погледати шта сам добио данас.» Пружи ми згужвани комадић хартије.
То је опет била цедуља. Шкрабавим штампаним словима, с правописним грешкама, тамо је било написано: «Нашли смо вас. Држим вас на нишану. Немојте покушавати да бежите и не правите глупости. Пуцаћу без упозорења. С»
Стиснувши зубима цигарету, прочитах ову поруку два или три пута.
«Дивно, зар не?» рече ди Барнстакр, дотерујући се испред огледала. «Има чак и потпис. Треба питати власника како се звао Погинули…»
«Како је она доспела кад вас?»
«Убацили су је у собу код Олафа дак смо се картали. Олаф је отишао у бифе по пиће, а ја сам седео и пушио цигару. Зачуло се куцање на вратима и ја ракох: «Да-да, уђите», али нико није ушао.
Изненадих се и наједном опазих да крај врата стоји ова цедуља. Очигледно, подвукли су је испод врата.»
«Ви сте, свакако, провирили у ходник и, свакако, никог нисте опазили», рекох.
«Па, прилично дуго ми је било потребно да се извучем из фотеље», рече ди Барнстокр. «Да пођемо? Искрено говорећи, поштено сам огладнео.»
Ставих цедуљу у џеп и ми кренусмо у трпезарију, покуписмо успут чедо а не успесмо да га наговоримо да опере руке.»Изгледате некако забринуто, инспекторе», примети ди Барнстокр, када се приближисмо трпезарији.
Погледах његове спокојне старачке очи, и мени наједном паде на ум да је целу ову ујдурму са цедуљама он смислио. За тренутак ме обузе бесомучна срџба, спопала ме жеља да затрупкам ногама и да заурлам: «Оставите ме на миру! Пустите ме да се мирно скијам!» Али се, наравно, савладах.
Уђосмо у трпезарију. Изгледа да су већ сви били на окупу. Госпођа Мозес је послуживала господина Мозеса, Симоне и Олаф мували су се око стола с предјелима, власник је сипао траварицу. Ди Барнстакр и чедо одоше на своја места, а ја се придружих мушкарцима. Симоне је злокабним шапатом причао Олафу о деловању траварице од рунолиста на човекову утробу. Спомињао је: леукемију, жутицу, рак дванаестопалачног црева. Олаф је, добродушно изговарајући «хм», и јео икру. Тада уђе Кајса и поче да блебеће, обраћајући се власнику: «Они не желе да иду, рекли су, пошто се нису сви окупили неће ни они да пођу. А када се сви скупе, тада ће и они да дођу. Тако су рекли… И две боце су празне…»
«Дела иди и реци да су се сви скупили», нареди власник.
«Они ми неће веровати, ја сам већ рекла да су се сви окупили, а они ми…»
«О коме говорите?» одсечно запита господин Мозес.
«Реч је о господину Хинкусу», одговори власник. «Он се и даље налази на крову, а ја…»
«Откуд на крову!» прамуклим басом рече чедо. «Ено га Хинкус!» И оно показа виљушком са набоденом туршијом на Олафа.
«Дете моје, ви грешите», благо рече ди Барнстоикр, а Олаф доброћудно развуче усне и забрунда: «Олаф Андвараорс, стојим вам на располагању, детенце. Можете ме звати једноставно Олаф.»
«А зашто је онда он?» виљушка са туршијом се пружи према мени.
«Господо, господо!» умеша се домаћин. «Немојте се препирати. Све су то тричарије.
Господин Хинкус, користећи ту слободу коју гарантује сваком администрација нашег хотела, пребива на крову, и Кајса ће га одмах довести.»
«Ма неће они да иду…» поче да се вајка Кајса.
«До давола, Сневар», рече Мозес. «Неће да оде, нека дрежди на цичи.»
«Поштовани господине Мозес», рече власник достојанствено, «управо сада је веома пожељно да сви буду на окупу. Имам да сопштим мојим цењеним гостима веома пријатну новост… Кајса, брзо!»
«Ма неће они поћи…»
Ја спустих тањир с предјелом на сточић.
«Причекајте», рекох. «Сада ћу га довести.»
Излазећи из трпезарије чух како Симоне рече: «Правилно! Нека се полиција бави својим послом», после чега се засмеја грозоморним кикотом који ме је пратио до самих таванских степеница.
Попех се уз степенице, гурнух склепана дрвена врата и нађох се на округлом, потпуно застакљеном павиљончићу са уским клупицама за одмор дуж зидова. Овде је било хладно, чудно је мирисало на снег и прашину, ту је била наслагана хрпа склопљених столица за лежање. Врата од шперплоче која су водила на кров била су одшкринута.
Раван кров био је покривен дебелим слојем снега, око омањег павиљона снег је био угажен, а даље, према искошеној антени водила је стазица, и на крају те стазице непомично је седео у столици за лежање добро умотан Хинкус. Левом руком придржавао је на колену боцу, а десну је скривао испод пазуха, зацело ју је грејао. Лице му се готово није ни видело, било је заклоњено крагном бунде и ободом крзнене шубаре, само су му напрегнуте очи блистале отуда — као тарантула мотрио је из рупице.
«Хајдемо, Хинкусе» рекох. «Сви су се окупили.»
«Сви?» промукло упита.
Издахнух клупко паре, приђох и гурнух руке у џепове.
«Сви до последњег. чекају вас.»«Дакле, сви…» понови Хинкус.
Климнух и осврнух се. Сунце се сакрило иза планинског гребена, снег је у долини изгледао љубичаст, на небу које се смркавало подизао се бледи месец.
Крајичком ока сам приметио да ме Хинкус пажљиво посматра.
«А због чега ме чекају?» упита. «Могли су почети… Зашто узнемиравати људе без потребе?»
«Власник хотела жели да нам приреди некакво изненађење, и потребно му је да се сви ми окупимо.»
«Изненађење…» понови Хинкус и накашља се. «Имам туберкулозу», рече изненада. «Лекари ми говоре да стално треба да будем на свежем ваздуху… и да једем месо морки», додаде поћутавши.
Би ми га жао.
«До ђавола», рекох искрено, «жао ми вас је. Али се ипак мора и ручати…»
«Мора, наравно», сложи се он и устаде. «Ручаћу и вратићу се овамо да спавам.» Он спусти боцу на снег. «Шта ви мислите, да ли доктори лажу или не? Што се тиче свежег ваздуха…»
«Мислим да не лажу», рекох. Сетих се како је бледозелен силазио преко дана низ степенице и упитах: «чујте, зашто толико љуштите ракију? То на вас то мора штетно деловати.»
«Не-е!» изусти с тихим очајањем. «Зар се може живети без ракије?» Ућута. Силазили смо низ степнице. «Не могу без ракије», додаде одлучно. «Страшно. Без ракије бих полудео.»
«Де-де, Хинкусе», рекох. «Туберкулозу сада лече. То није деветнаести век.»
«Да, по свој прилици», апатично се сложи. Скренусмо у ходник. У трпезарији је звецкало посуђе, брујали су гласови. «Идите, ја ћу скинути бунду», рече заставши испред своје собе.
Климнух и уђох у трпезарију.
«А где је ухапшеник?» гласно упита Симоне.
«Кажем ли да они неће да иду…» поче пискавим гласом Кајса.
«Све је у реду», рекох. «Сад ће доћи.»
Седох на своје место, затим, сетивши се овдашњих правила, скочих и пођох по супу. Ди Барнстокр је нешто причао о магији бројева. Госпођа Мозес се ишчуђавала. Симоне се испрекидано кикотао. «Прођите се, Бардл… Дибр…», брундао је Мозес. «Све су то средњовековне глупости.» Усух себи ваљану порцију супе и уто се појави Хинкус. Усне су му дрхтале и опет је био некако земљаст у лицу. Дочека га експлозија поздрава, а он, журно обухвативши сто погледом, некако несигурно крену ка свом месту између мене и Олафа.
«Не-не!» викао је власник трчећи према њему са чашицом траварице. «Ратно крштење!»
Хинкус застаде, погледа чашицу а рече нешто што се није чуло због опште граје.
«Не-не!» успротиви се власник. «То је најбољи лек. Од свих зала! Тако рећи, панацеја. Молим вас!»
Хинкус се није опирао. Сручи напитак у уста, стави чашицу на послужавник и седе за сто.
«Ах, какав мушкарац!» одушевљено узвикну госпођа Мозес. «Господо, то је прави мушкарац!»
Ја се вратих на своје место и прихватих се јела. Хинкус не оде по супу, само стави себи мало печења. Сада није изгледао тако лоше и, чинило се, о нечем је усредсређено размишљао. Слушао сам наклапања ди Барнстокра, и у тај мах власник закуца ножем о руб тањира.
«Господо!» рече свечано. «Молим за тренутак пажње! Сада када смо се сви окупили овде, узимам себи слободу да вам саопштим пријатну новост. Излазећи у сусрет многобројним жељама гостију, администрација хотела је одлучила да приреди данас празнични бал, Дочек пролећа. Ручку неће бити краја! Плес, господо, пиће, карте, весело ћаскање!»
Симоне снажно лупи коштуњавим длановима. Госпођа Мозес исто тако затапша. Сви живнуше, чак и тврдокорни господин Мозес, отпивши уобичајени гутљај из чаше, прошишта: «Па, карте — добро, нека још и то буде…» А дете је лупкало виљушком о сто и плазило ми језик. Тако ружичаст језичић, веома симпатичног изгледа. И у јеку те граје и живахности Хинкус ми се изненада примаче и прошапта на ухо: «чујте, инспекторе, ви сте, веле, полицајац… Шта да радим? Потражио сам малочас у путној корпи… лек. Прописали су ми да пре ручка пијем некакву микстуру… А код мене тамо… па, којекаква топла одећа, крзнени гуњ, чарапе… Ништа ми од тога није остало. Прње некакво — није моје, поцепано рубље… и књиге…»
Опрезно спустих кашику на сто и погледах га. Гледао ме је избечено, десни капак му је подрхтавао и у очима му се огледао страх. Велики гангстер. Манијак и садист.
«Па, добро», процедих кроз зубе. «А шта ви хоћете од мене?»
Он се намах некако покуњи и увуче главу у рамена.
«Ма не… ништа… Само не схватам, је ли то шала или… Ако је крађа, та ви сте полицајац… А можда је, наравно, и шала, шта ви мислите?»
«Па, Хинкусе», рекох, скрећући поглед и поново се лаћајући супе. «Овде се сви шале.
Сматрајте да је то шала, Хинкусе.»