На моје не мало изненађење, замисао са вечерњом седељком је успела. Ручали смо брзо и надвоје-натроје и нико није напустио трпезарију осим Хинкуса, који, промрсивши некаква извињења и вукући ноге, оде натраг на кров да прочишћава плућа планинским кисеоником. Испратио сам га погледом, осећајући нешто налик на грижу савести. Синула ми је мисао да би сада било добро понаво упасти у његову собу и узети из путне торбе тај проклети сат. Шала је шала, а због овог сата он може имати озбиљне непријатности. Има напретек непријатности, помислих. Сит сам тих непријатности, тих шала и моје властите глупости. Напићу се, одлучих, и одмах ми би лакше. Прелетех погледом по столу а уместо чашице узех чашу. Шта ме се све то тиче? На одмору сам. И уопште нисам полицајац. Ко зна како сам се ја све пријављивао… У ствари, ја сам пензионисани наставник фиизичке културе… не, у ствари, ако хоћете да знате, ја сам трговачки путник. Продајем половне умиваонике. И клозетске шоље… Летимично помислих да чак и за заступника малолетника, Хинкус има превише сиромашан речник. Одагнах ову мисао и ревносно се закикотах заједно са Симонеом на некакву његову уобичајену недотупавну досетку коју нисам добро ни чуо. Надушак испих пола чаше брендија и усух још. У глави ми се заврте.
У међувремену забава отпоче. Кајса још није стигла да покупи прљаво посуђе, а господин Мозес и ди Барнстокр, позивајући рукама један другог, упутише се сточићу за картање са зеленом чојом, који се изненада појави у куту трпезарије. Власник укључи заглушујућу музику. Олаф и Симоне истовремено похрлише госпођи Мозес, и пошто дотична није била кадра да изабере каваљера, почеше да плешу утроје. чедо ми поново исплази језик. Има право! Устадох од стола и, идући што је могуће одважније, понесох према тој разбојници… према том разбојнику боцу и чашу. Сад или никад, мислио сам. Таква истрага је у сваком случају интересантнија од крађе сата или некаквих других траља.
Уосталом па ја сам трговац. Добро и правим чудом очувани умиваоници…
«Плес, госпођице?» рекох, сручивши се на столицу крај чеда.
«Ја не плешем, госпођо», нехајно одговори чедо. «Престаните да се замлаћујете и дајте цигарету.»
Дадох му цигарету, попих још брендија и почех да објашњавам овом бићу да је његово понашање — по-на-ша-ње! — аморално, да тако не иде. Да ћу га кад-тад испрашити, падне ли ми само шака. Или, додадох, промисливши, позваћу га на одговорност због ношења неодговарајуће одеће на јавним местима. Истицање парола, рекох. Неуљудно је. На вратима. Шокира и уноси смутњу. Уноси смутњу! Ја сам честит трговац и не дозвољавам. Сјајна мисао паде ми на ум. Тужићу вас полицији, рекох, кикоћући се срећним смехом. Са своје стране могу вам понудити… не, не клозетску шољу, наравно, то би било недолично, тим пре за столом… него прекрасан умиваоник. Дивно очуван, упркос свему. Фирме «Павел Буре». Је ли по вољи? Ако сам већ на одмору онда да се одмарам!..
чедо ми одговори нешто, и прилично оштроумно, час промуклим дечачким басићем, час умиљатим девојачким алтом. У глави ми се вртело, и убрзо ми се поче причињавати да разговарам у исти мах са два саговорника. Ту негде налазио се порочан шипарац који је кренуо лошим путем, који непрестано цевчи мој бренди и за кога ја сносим одговорност као припадник полиције, искусни трговачки путник и старији по чину. И одмах ту негде налазила се заносна девојка, пикантна девојка, која, хвала Богу, није нимало личила на моју матору и према којој сам, чини се, почео да осећам нежнија осећања од очинских. Потискујући напрестано шипарца који се у плитао у разговор, изнесох девојци своје погледе на брак као на добровољни савез двају срдаца, која су преузела на себе одређене моралне обавезе. И нема места никаквим бициклима, мотоциклима, додадох строго.
Морамо се одмах договорити о томе. Моја матора то не подноси. Договорили смо се и попили, најпре са шипарцем, затим са девојком, мојом вереницом. Зашто не би, до ђавола, млада пунолетна девојка попила мало доброг коњака? Поновивши неколико пута с одређеним побудама ову мисао, која се и мени лично чинила унеколико спорна, завалих се у столици и погледах дворану.
Све је текло изванредно. Законе и моралне норме нико није нарушавао. Нико није истицао плакате, није писао цедуље, није крао сатове. Музика је трештала. Ди Барнстокр, Мозес и власник картали су се све у шеснаест, не ограничавајући улог. Гаспођа Мозес је одважно играла са Симонеом нешто потпуно савремено. Кајса је скупљала посуђе. Тањири, виљушке и Олафи без престанка су се вртели око ње. Све посуђе на столу се кретало, једва сам успео да ухватим боцу која је измицала и полих панталоне.
«Брин», рекох присно, «не обраћајте пажњу. Све су то идиотске шале. Сви ти златни сатови, навлаке за ћебад…» Тада ми сину нова мисао. «А шта велиш, момче, да те научим да пуцаш из пиштоља?»
«Ја нисам момак» тужно рече девојка. «Ви и ја смо се верили.»
«Утолико пре!» узвикнух одушевљено. «Имам дамски браунинг…»
Неко време смо она и ја разговарали о пиштољнма, бурмама и због нечег о телекинези.
Затим постадох сумњичав.
«Не!» рекох одлучно. «Овако ја не пристајем. Најпре скините наочаре. Не желим да купујем мачку у џаку.»
То је била грешка. Девојка се увредила и ишчезла некуд, а шипарац је остао и почео неуљудно да се понаша. Али ми тада приђе госпођа Мозес и позва ме да играмо и ја са задовољством пристадох. После неколико тренутака поуздано закључих да сам тикван, да своју судбину треба да вежем за госпођу Мозес и само за њу. За моју Олгу. Руке су јој биле божанствено меке, уопште нису биле огрубеле од ветра нити имало испуцале и она ми је драге воље допуштала да их љубим и имала је дивне очи које су се лепо виделе, а не скривене некаквом оптиком, и од ње се ширио чаробан мирис и она није имала рођака-брата, неотесаног, одважног момка, који не дозвољава ни реч да се каже.
Истина, око нас се све време због нечег врти Симоне, потиштено спадало и велики физичар, али то човек може мирне душе трпети, јер он није био рођак. Он и ја смо били искусни људи у годинама, препуштали смо се путеним задовољствима по савету лекара и, стајући један другом на ногу, храбро и часно смо признавали: «Опрости, стари мој, ја сам крив…»
Затим сам се ја некако изненада истрезнио и опазио да се налазим са госпођом Мозес иза застора крај прозора. Држао сам је око струка, а она је, спустивши главу на моје раме, говорила: «Погледај, какав диван пејзаж…»
Ово неочекивано обраћање са «ти» ме смете и ја почех тупо да разгледам пејзаж, размишљајући како да што деликатније уклоним руку са њеног струка, док нас овде не уцмекају.
Уосталом, пејзаж је збиља био чаробан. Месец се, по свој прилици, већ подигао високо, сва долина је изгледала плава у његовом сјају, а оближње планине као да су висиле у непомичном ваздуху. Тада приметих суморну сенку несрећног Хинкуса, који се погурио на крову и промрмљах: «Јадни Хинкус…»
Госпођа Мозес се малко одмаче и зачуђено ме одмери.
«Јадник?» упита. «Зашто је јадник?»
«Тешко је болестан», објасних. «Има туберкулозу и страшно се плаши.»
«Да-даа», прихвати. «И ви сте приметили? Он се непрестано нечег плаши. Некако је подозрив и веома непријатан господин. И уопште не припада нашем кругу…»
Ја тужно завртех главом и уздахнух.
«Ко би рекао, и ви бринете туђу бригу», рекох. «Нема у њему ничег подозривог. Просто, несрећни осамљени човек. Веома ми га је жао. Требало би да видите како сваки час зелени и облива га зној… А овде с њим све време терају шегу…»
Она се наједном засмеја својим чудесним кристалним смехом.
«Гроф Грејсток је исто тако, понекад, сваког часа зеленео. Толико је забаван!»
Нисам знао шта да одговорим на то, и, с олакшањем спустивши најзад руку с њеног струка, понудих јој цигарету. Она одби и поче да прича нешта о грофовима, баронима, виконтима и кнежевима, а ја сам је гледао и једнако покушавао да се сетим како смо се она и ја нашли иза овог застора.
Затим се застор бучно размаче и пред нама се појави чедо. Не гледајући ме, оно неспретно удари потпетицу о потпетицу и прозукло рече: «Пермете ву…»
«Бите, дечаче», дражесно се осмехујући огласи се госпођа Мозес, подари ми још један заносни осмех и, у загрљају чеда, поче да клизи по паркету.
Ја се надух и обрисах чело марамицом. Сто је већ био распремљен. Тројка карташа у куту и даље се бесомучно картала. Симоне је окидао лопте у сали за билијар, Олаф и Кајса су нестали. Музика се мало мање орила, госпођа Мозес и Брин су демонстрирали изузетно мајсторство. Опрезно их заобиђох постранце и запутих се у салу за билијар.
Симоне ме поздрави машући таком и, не губећи ни часка драгоценог времена, понуди ми пет лопти форе. Скидох капут, засуках рукаве, и игра отпоче. Изгубио сам веома велики број партија и за казну сам одслушао веома велики број анегдота. Срце ми је просто певало. Кикотао сам се слушајући анегдоте које готово нисам ни разумео, јер се у њима говорило о некаквим кварковима, левожваћућим кравама и професорима с иностраним именима, пио сам сода-воду, нисам се продавао упркос наговорима и подсмевањима партнера, претерано сам јечао и хватао се за срце, промашивао сам, ликовао сам кад бих погодио, смишљао сам нова правила игре и ватрено их бранио, толико сам се распојасао да сам скинуо машну и раскапчао оковратник кошуље. По мом мишљењу, на мене је био ред. И на Симонеа је био ред. Погађао је незамисливе и теоријски немогуће лопте, трчао по зидовима и чак, рекло би се, по таваници, у паузама између анегдота на сав глас певао песме са математичким садржајем, непрестано прелазио на «ти» и говорио при том: «Пардон, стари мој! Проклето демократско васпитање!..»
Кроз отворена врата сале за билијар ја сам летимице видео час Олафа, који је играо са чедом, час власника, који је носио према сточићу за картање послужавник с пићем, час зајапурену Кајсу.
Музика је непрестано грмела, карташи су страсно узвикивали, час идући на пика, час тукући херца, час адутирајући кароом. С времена на време, чуло се прозукло: «чујте, Драбл… Бандрл… ди!..» и протестујући удар чаше по столу, и власников глас: «Господо, господо! Новац није ништа…» разлегао се и кристални смех госпође Мозес и њен гласић: «Мозес, шта ви радите, пикови су већ прошли…» Затим сат откуца половину нечег, у трпезарији стадоше помицати столице и ја опазих како Мозес тапше ди Барнстокра по рамену оном руком којом није држао чашу и чух како говори гласно: «Како вам драго, господо, али Мозеси треба да спавају. Лепо смо се картали, Барн… ди… Ви сте опасан противник. Лаку ноћ, господо! Пођимо, драга…» Затим, сећам се, Симонеу је нестала, како се изразио, резерва горива и ја сам отишао у трпезарију по нову боцу брендија, одлучивши да је време да и ја попуним залихе весеља и безбрижности.
У дворани је још свирала музика, али више никог није било, само ди Барнстакр, који је седео за карташким сточићем леђима окренут према мени, замишљено је изводио чуда са два шпила карата.
Уједначеним покретима узаних белих шака извлачио је карте из ваздуха, приморавао их да нестају са раширених дланова, пуштао шпилове да лете из руке у руку као светлуцави млаз, као лепеза ширио их је у ваздуху испред себе и слао у непостојање. Није ме приметио, а ја му нисам одвраћао пажњу. Узех само с бифеа боцу и на врховима прстију се вратих у салу за билијар.
Кад је у боци остало мало више од половине, снажним ударцем избацих преко стола намах две лопте и подерах чоју на билијару. Симоне се одушеви, али ја схватих да је доста што се мене тиче.
«Квит», рекох и спустих так. «Идем да се надишем свежег ваздуха.»
Прођох поред трпезарије, сад већ сасвим празне, сиђох у ходник и изађох на трем. Због неђег сам био тужан што се седељка завршила, а ништа се занимљиво није догодило, што сам пропустио прилику са госпођом Мозес и, изгледа, натрабуњао некакве глупости чеду покојног брата гасподина ди Барнстокра и што је месец блистав, мален и леден и што је око мене на много миља само снег и стење. Поразговарах са бернардинцем, који је обављао ноћни обилазак, и он се сложи да је ноћ одиста сувише тиха и самотна и да је усамљеност одиста, уза све њене превелике предности, шугава ствар, али он одлучно одби да испуни долину урликом или бар лавежом. У одговор на моја убеђивања он само заврте главом, удаљи се и леже крај трема.Ја прошетах тамо-амо по рашчишћеном путељку испред хотела, прошврљах погледом по прочељу обасјаном плавим месецом. Светлуцао је жутом бојом кухињски прозор, светлео је ружичастом бојом прозор у спаваћој соби гаспође Мозес, горела је светлост код ди Барнстокра и иза застора у трпезарији, преостали прозори су били мрачни, а прозор у Олафавој соби био је широм отворен, као и јутрос. На крову је усамљено дреждао замотан до главе у бунду мученик Хинкус, исто тако усамљен као ја и Лељ, али још несрећнији, повијен под бременом свога страха.
«Хинкусе!» тихо га позвах, али се он не помаче.
Можда је дремао, а можда није ни чуо кроз топле наушнике и подигнуту крагну.
Смрзао сам се и са задовољством осетих да је сад прави час да се попије врући порто.
«Хајдемо, Лељ», рекох и ми се вратисмо у хол. Тамо сретосмо власника и ја га упознах са својом замисли. Наиђох на потпуно разумевање.
«Сада се може прекрасно поседети у салону са камином», рече. «Идите тамо, Петер, а ја ћу отићи да организујем.»
Прихватих његов позив и, сместивши се поред ватре, стадох да грејем озебле руке. чуо сам како власник хотела иде по холу и како ношто брунда Кајси и опет иде по холу, шкљоцајући прекидачима, затим његови кораци нестадоше, а горе у трпезарији престаде музика. Тешко корачајући по степеништу он поново сиђе у хол, тихо прекоревајући Леља: «Немој-немој, Лељ, остави ме на миру», говорио је строго. «Поново си направио онај безобразлук. Овога пута ту у кући. Господин Олаф ми се жалио и то је срамота. Где си то видео да уљудан пас…»
Дакле, викинга је осрамотио по други пут, помислих с извесном злурадошћу. Сетих се како је изврсно плесао у трпезарији са чедом, и моја злурадост се повећа. Стога, кад ми је Лељ пришао као кривац оборене главе, кврчкајући канџама, и тутнуо ми хладан нос у шаку, потапшао сам га по врату и шапнуо: «Сила си, псу, тако му и треба!»
Баш у том тренутку под се лако затресе под мојим ногама, жалосно зазвечаше стакла, и ја чух удаљен снажан тутањ. Лељ подиже главу и начуљи уши. Механички погледах на сат — било је десет сати и два минута. Очекивао сам, сав напет. Тутањ се не понови. Негде на спрату снажно треснуше врата, зазвечаше шерпе у кухињи. Кајса гласно рече: «Ох, боже!» Устадох, али се у то зачуше кораци и у салон са камином уђе власник са двема чашама врућег напитка.
«Јесте ли чули?» упита.
«Да. Шта је то било?»
«Лавина у планинама. И не богзна колико далеко… Сачекајте, Петер!»
Спусти чаше на полицу камина и оде. Узех чашу и поново седох у своју фотељу. Био сам потпуно миран. Лавине ме нису плашиле, а порто, прокуван са лимуном и циметом, био је изнад свих похвала. Лепо! помислих, смештајући се удобније.
«Лепо!» рекох гласно. «Зар не, Лељ?»
Лељ се слагао, иако није имао врућег портоа. Врати се власник. Узе своју чашу, седе поред мене и неко време је ћутке гледао у жар.
«Лоше нам се пише, Петер», рече најзад мукло и ликујуће. «Одсечени смо од спољашњег света.»
«Како?» упитах.
«Докле имате одмор Петер?» настави истим муклим гласом.
«Рецимо до двадесетог. У чему је ствар?»
«До двадесетог», полако понови. «Скоро двадесет дана… Па ви, богме, имате шансе да се на време вратите на посао.»
Ставих чашу на колено и саркастично погледах овог мистификатора.
«Реците отворено, Алек», рекох. «Да се Он најзад није вратио?»
Власник се осмехну, широко развукавши усне.
«Не. Дотле, на срећу, није дошло. Морам вам рећи, међу нама, да је Он био необично џангризав тип, и кад би се Он вратио… Уасталом, о мртвима само добро. Поразговарајмо о живима.
Драго ми је што имате двадесет дана, јер нас раније, можда, неће откопати.»
Схватих. «Затрпан је пут?»
«Да. Малочас сам покушао да добијем везу са светом. Телефон не ради. То може да значи једино то што је значило већ неколико пута током последњих десет година: лавина је затворила Боцин Грлић, ви сте пролазили кроз њега, једини пролаз у моју долину.»
Отпих из чаше.
«Одмах сам схватио шта је посреди», настави он. «Тутањ је дошао са севера. Сада нам преостаје само да чекамо. Док се сете нас, док организују бригаду радника…»
«Воде ће бити довољно», рекох замишљено. «Али да нам не запрети опасност од људождерства?»
«Неће», одговори домаћин са приметним сажаљењем. «Једино ако вам се не прохте да вам мени буде разноврснији. Само вас благовремено упозоравам: Кајсу вам нећу препустити. Можете глодати господина ди Барнстокра. Добио је од мене данас седамдесет круна, стара хуља.»
«А како стојите са огревом?» упитах.
«Увек имамо у резерви моје вечне моторе.»
«Хм…» рекох. «Јесу ли дрвени?»
Власник ме прекорно погледа. Затим рече: «Зашто не упитате, Петер, како је код нас са пићем?»
«Како је?»
«С пићем је», поносно рече власник, «код нас необично добро. Само домаће траварице имамо сто двадесет боца.»
Извесно време смо ћутке посматрали жар, мирно пијуцкајући из чаша. Било ми је лепше него икада. Размишљао сам о перспективама које су пред нама, и уколико сам више размишљао о њима, утолико више су ми се допадале. Затим власник изненада рече: «Једно ме брине, Петер, ако хоћемо да говоримо озбиљно. Имам утисак да сам изгубио добре клијенте.»
«Како?» упитах. «Напротив, осам сласних мува се заплело у вашој паучини и ми сада немамо никаквих могућности да се извучемо раније, доли кроз двадесет дана. И каква реклама! Сви ће они затим причати како су били живи покопани и да умало нису појели један другог…»
«Тако је», надмено рече власник. «То ми је већ падало на ум. Али је мува могло бити и више, овамо је требало сваког часа да стигну Хинкусови пријатељи…»
«Хинкусови пријатељи?» изненадих се. «Рекао вам је да чека пријатеље?»
«Не, што би ми рекао… Звао је телефоном телеграф у Миру и издиктирао телеграм.»
«И шта са тим?»
Власник подиже прст и свачано издекламова: «Мир, хотел «Код погинулог алпинисте». чекам.
Пожурите. Отприлике тако некако.»
«Никад не бих помислио», промрмљах, «да Хинкус има пријатеље који су спремни да поделе са њим његову усамљеност. Мада… зашто не? Пуркуа па, тако рећи…»