Око поноћи смо власник и ја докрајчили врч врућег портоа, размотрили како да што ефектније обавестимо остале госте о томе да су живи зазидани, и решили неколико светских проблема, наиме: да ли је човечанство осуђено на изумирање (да, осуђено је, али ми у то време ипак нећемо бити у животу); постоји ли нешто у природи што није доступно сазнајној моћи човека (да, постоји, ипак, ми то нећемо никада сазнати); да ли је бернардинац Лељ разумно биће (да, јесте, али убедити у то глупаке научнике није могућно); прети ли Васиони такозвана топлотна смрт (не, не прети, ако узмемо у обзир да у власниковој шупи има вечних мотора како прве, тако и друге врсте); којег је пола Брин (овде ја ништа нисам успео да докажем, а власник је изнео и поткрепио доказима чудну идеју, да је наводно Брин — зомби, то јест мртвац без пола враћен у живот магијом)…
Кајса је поспремила у трпезарији, опрала све посуђе и дошла је да пита да ли може да иде на спавање. Допустили смо јој. Гледајући за њом власник ми се пожали на самоћу и на то да га је напустила жена. То јест, не да га је напустила… све то није тако једноставно… али, кратко речено, он сада нема жену. Одговорим му да му не саветујем да се ожени Кајсом. Прво, то би била штета за хотел. А друго, Кајса одвећ воли мушкарце да би могла постати добра жена. Власник се сложи да је све то тачно, сам је много размишљао о томе, и дошао је управо до таквих закључака. Али, рече, којом онда да се ожени ако смо сви сада заувек одвојени од света у овој долини. Нисам био кадар да му било шта посаветујем. Само сам се покајао што сам био ожењен по други пут и тако, вероватно, исцрпео његов, власников, лимит. То је била страшна мисао и мада ми је власник одмах све опростио, ипак осетих да сам саможив и да крњим интересе ближњег. И да бих бар на неки начин компензирао ове своје одвратне особине, одлучих да упутим власника у све техничке финесе кривотворења лутријских срећака. Власник ме је пажљиво слушао, али мени се чинило да то није довољно, и захтевао сам да све запише. «Заборавићете!» понављао сам сав очајан. «Отрезнићете се и све ћете заборавити…» Власник се страшно препаде да ће одиста све заборавити и затражи практичне вежбе. Биће да је управо у том тренутку бернардинац Лељ изненада скочио и пригушено лануо. Власник га прострели погледом.
«Ниси схватио!» строго рече.
Лељ лану два пута узастопно и крену у хол.
«Аха», рече власник устајући. «Неко је дошао.»
Кренусмо за Лељом. Обузело нас је гостољубље. Лељ је стајао пред улазним вратима. Иза врата допирали су чудни, шкргутави и цвилећи звуци. Ухватих власника за руку.
«Медвед!» прошаптах. «Гризли! Имате ли пушку? Брзо!»
«Плашим се да то није медвед», пригушеним гласом рече власник. «Плашим се да је то, најзад Он. Треба отворити.»
«Не треба!» успротивих се.
«Треба. Платио је за две недеље, а провео је само једну. Немамо права. Одузеће ми дозволу.»
Иза врата се чуло гребање и цвилење. Лељ се чудно понашао: стајао је постранце према вратима и гледао их с упитним изразом, једнако шумно увлачећи ваздух кроз нос. Управо тако су се морали понашати пси када су се први пут срели са привиђењем. Док сам с муком покушавао да нађем законске основе да не отворимо, власник донесе самосталну одлуку. Одважно пружи руку и помаче засун.
Врата се отворише и пред наше ноге полако склизну тело завејано снегом. Сви похрлисмо к њему, увукосмо га у хол и преврнусмо га на леђа. Завејани човек застења и опружи се. Очи су му биле затворене, дугачак нос побелео.
Власник, не губећи ни часак, испољи помамну предузимљивост. Разбуди Кајсу, нареди јој да загреје воду, усу у уста непознатом човеку чашу врућег портоа, протрља му лице вуненом рукавицом, а затим изјави да га треба однети у купатило с тушем. «Узмите га испод мишке, Петер», нареди, «а ја ћу га ухватити за ноге…» Изврших наредбу и доживех известан шок — испоставило се да је непознати човек био једнорук, није имао десну руку све до рамена. Пребацисмо несрећника у купатило с тушем, положисмо га на клупу, а затим дотрча Кајса само у спаваћици, и власник ми рече да ће даље све урадити сам. Вратих се у салон с камином и испих свој порто. Глава ми је била потпуно бистра, био сам кадар да све анализирам и сравњујем необично брзо. Непознати човек очито није био одевен у складу с годишњим добом. На себи је имао куси капутић, фруласте панталоне и ципеле по последњој моди. У овом крају тако је могао бити обучен само човек који се возио аутомобилом.
Значи, нешто му се догодило са аутомобилом и он је морао да се пробија пешке до хотела. И очигледно, издалека, кад је толико малаксао и промрзао. У трену схватих. Потпуно је јасно: возио се овамо аутомобилом и доспео под лавину у Боцином Грлићу. То је био Хинкусов пријатељ, нико други! Треба пробудити Хинкуса… Можда је у колима остало још људи, обогаљених тако да не могу да се крећу. Можда је било жртава… Хинкус мора да зна…
Излетех из салона с камином и отрчах на први спрат. Трчећи поред купатила с тушем чуо сам како тамо обилно тече вода и власник свирепим шапатом кори Кајсу због глупости. Светлост је у ходнику била угашена, прилично дуго сам тражио прекидач, а затим још дуже куцао на Хинкусова врата. Хинкус се није одазивао. Па он је још на крову! — престравих се. Зар спава тамо? А ако се смрзао? Стрмоглавце појурих према таванским степеницама. Збиља, седи на крову. Седео је у ранијој пози, накострешивши се, увукавши главу у необично велики оковратник и гурнувши руке у рукаве.
«Хинкусе!» дрекнух.
Не помаче се. Тада му притрчах и продрмах га за раме. Пренеразих се. Хинкус наједном некако чудно малакса, млитаво клонувши на моју руку.
«Хинкусе!» беспомоћно повиках, нехотично га прихватајући.
Бунда се отвори, из ње испаде неколико грудви снега, паде шубара и тек тада схватих да Хинкуса нема, да постоји сама снежно обличје, обучено у његову бунду. Тог тренутка се поново отрезних. Брзо се освртох. Блистав, малени месец стајао ми је право изнад главе и све се видело као по дану. На крову је било много трагова, и све су то били једнаки трагови, не можеш их разазнати чији су. Крај столице за лежање снег је био изгажен, разбацан и разрован — или су се овде борили, или су једноставно скупљали снег за фигуру од снега. Снежна долина, доклегод је допирао поглед, била је без живе душе и некоснута, мрачна пруга пута пружала се према северу и нестајала у сивоплавој измаглици, која је скривала теснац Боциног Грлића.
Стоп, помислих, настојећи да владам собом. Покушаћу да докучим зашто је Хинкусу била потребна ова маскерада. Несумњиво да бисмо веровали да тобоже седи на крову. А он се за то време налазио на сасвим другом месту и удешавао некакве своје сумњиве послове… квази— туберкулозни болесник, квази-јадник… Какве сумњиве послове и где? Поново сам пажљиво осмотрио кров, покушао да одгонетнем трагове, ништа нисам разумео, потражио сам у снегу, нађох две боце — једна је била празна, а у другој је још било брендија. Баш тај непопивени бренди ми зададе последњи ударац. Схватих да су од тог тренутка кад је Хинкус закључио да може да зафрљачи бренди који кошта најмање три круне, да је заиста наступио озбиљан преокрет у току догађаја. Полако сиђох на први спрат, поново закуцах кад Хинкуса и поново се нико не одазва. За сваки случај притиснух кваку. Врата се отворише. Спреман на свако изненађење, испружих руку испред себе, да бих предухитрио евентуални напад из мрака, уђох и, брзо напипавши прекидач, упалих светлост. У соби као да је све било као и раније, и путне торбе стајале су где и пре, али су обе биле отворене. Хинкус, наравно, није био у соби, а ни ја нисам очекивао да ћу га овде наћи. чучнух крај путних торби и поново их брижљиво претражих. У њима је све било као и раније, са малим изузетком, нестали су и златни сат и браунинг. Да је Хинкус побегао понео би новац. Позамашан свежањ, прилично тежак. Дакле, није бежао. Дакле, овде је. А ако је привремено некуд отишао, има намеру да се врати.
Једно ми је било јасно: спремало се некакво зло дело. Какво? Убиство? Пљачка? Помисао о убиству сам жустро одбацио. Просто нисам могао да замислим кога овде могу убити и због чега.
Затим се сетих цедуље коју су потурили ди Барнстокру. Поче да ми се врти у глави. Уосталом, из цедуље је било јасно да ће њега убити само у случају ако покуша да бежи…
Угасих светлост и изађох у ходник, затворивши за собом врата. Приђох соби ди Барнстокра и притиснух кваку. Врата су била затворена. Тада закуцах. Нико се не одазва. Закуцах по други пут и принех ухо кључаоници. Неразговетан, очигледно отргнут из сна, глас ди Барнстокра се одазва: «Тренутак, одмах ћу…» Старац је жив и старац није имао намеру да бежи. Нисам желео да се објашњавам са њим, отрчах до степенишног одморишта и прибих се уза зид испод таванских степеништа.
часак потом кврцну кључ, зашкрипаше врата. Глас ди Барнстокра с чуђењем рече: «чудно, ипак…»
Поново зашкрипаше врата, и поново кврцну кључ. Овде је све било у реду — бар засад.
Не, разуме се, помислих. Убиство — то је, наравно, глупост, и цедуљу су му потурили или шале ради или да заварају траг. А шта је са пљачком? Има ли сврхе овде иког пљачкати? Колико ја схватам, у хотелу су два богата човека: Мозес и власник. Тако. Дивно. Обојица су у приземљу. Мозесове собе су у јужном крилу, власников сеф — у северном. Дели их хол. Ако се притајим у холу… Уосталом, у власникову канцеларију се може доспети са спрата, спустивши се из трпезарије у кухињу и прошавши потом кроз бифе. Ако се споља затворе врата бифеа… Одлучено је, провешћу ноћ у холу, а сутра ће се знати. Наједном се сетих једноруког непознатог човека. Хм… Судећи по свему он је Хинкусов пријатељ и, према томе, саучесник. Можда је одиста имао удес, а можда је све то комедија, као онај снешко белић на крову… Не, нећете нас тек тако натоциљати, господо!
Сиђох у хол. У купатилу с тушем више није било никог, а усред хола стајала је унезверена Кајса у спаваћици са мокрим скутовима и држала у наручју мокру згужвану одећу непознатог човека. У ходнику јужног крила горела је светлост, из собе у којој није било гостију, што се налази наспрам салона са камином, допирао је пригушени власников бас. Непознатог човека су, очигледно, тамо сместили, а њему је, можда, само то и било потребно. Сасвим разумљиво: зар да вуку полуживог човека на први спрат…Кајса, дошашви к себи, најзад, крену према власниковој половини, али је ја зауставих. Узох од ње одећу и претражих џепове. На моје велико изненађење у џеповима није било ничег. Апсолутно ничег. Ни новца, ни докумената, ни цигарета, ни марамице за нос — ништа.
«Шта он има сада на себи?» упитах.
«Забога!» узврати Кајса и ја је оставих на миру.
Вратих јој одећу и пођох сам да погледам. Непознати човек је лежао на кревету, умотан у ћебе до браде. Власник га је појио кашичицом с нечим врућим, наговарајући га: «Потребно је, господине, потребно је… треба да се презнојите… треба да се добро презнојите…» Изглед непознатог човека био је, треба рећи, стравичан. Лице му је било модро, врх шиљатог носа — бео као снег, на једно око је неприродно жмиркао, а друго му је било потпуно затворено. Тихо је јечао при сваком удаху. Ако је то био саучесник, није вредео ни пребијене паре. Али сам му неколико питања морао поставити. У сваком случају.
«Јесте ли сами?» упитах га.
Он ме је ћутке гледао оком на које је жмиркао и тихо јечао.
«Да ли је још неко остао у колима?» упитах разговетно. «Или сте сами путовали?»
Непознати човек отвори мало уста, дисао је неко време и поново затвори уста.
«Слаб је», рече власник. «Цело му је тело као пачавра.»
«До ђавола», промрмљах. «Морао би неко одмах да се одвезе до Боциног Грлића.»
«Тачно», сложи се власник. «Можда је тамо још неко остао… Претпостављам да се лавина обрушила на њих.»
«Мораћете да се одвезете», рекох одлучно и тог тренутка непознати човек проговори.
«Олаф», рече без израза на лицу. «Олаф Анд-ва-ра-форс… Позовите га.»
Доживех нови шок.
«Аха», рече домаћин и стави чашу са напитком на сто. «Одмах ћу га позвати.»
«Олаф…» понови непознати човек.
Власник изађе и ја седох на његово место. Осећао сам се као идиот. Истовремено ми је мало лакнуло: мрачна схема, коју сам направио распала се сама од себе, уза сву њену суптилност.
«Јесте ли били сами?» упитах поново. «Да није још неко страдао?»
«Сам…» простења непознати човек. «Удес… Позовите Олафа… Где је Олаф Андварафорс?»
«Овде је, овде», рекох. «Одмах ће доћи.»
Он затвори очи и примири се. Завалих се у наслон столице. Па, добро. А где се ипак део Хинкус?
И шта је са власниковим сефом? У глави ми је била збрка.
Врати се власник, обрве су му биле високо подигнуте, усне стиснуте. Наже се до мога уха и прошапута: «чудно, Петер. Олаф се не одазива. Врата су закључана, отуда бије хладноћа. И моји резервни кључеви су негде нестали…»
Без речи извадих из џепа свежањ који сам му здипио у канцеларији и пружих му.
«Аха», рече власник. Узе кључеве. «Па, свеједно. Знате, Петер, пођимо заједно. Нешто ми се све то не допада…»
«Олаф…» простења непознати човек. «Где је Олаф?»
«Одмах, одмах», рекох му. Осећао сам да ми је образ почео поигравати. Власник и ја изиђосмо у ходник. «чујте, Алек», рекох. «Позовите овамо Кајсу. Нека седи поред овог момка и нек се не миче с места док се ми не вратимо.»
«Аха», рече власник док су му обрве поигравале. «Тако значи ствари стоје… Зато ја мислим…»
Он ситним, брзим корацима отрча до своје половине, а ја полако кренух према степеништу.
Већ сам се попео неколико степеника кад власник иза мене строго рече: «Дођи овамо, Лељ. Седи ту… Седи. Никог не пуштај. Никог не пуштај.»
Достиже ме у ходнику првог спрата и заједно дођосмо до Олафове собе. Закуцах и истог часа опазих на вратима пред самим носом цедуљу. Цедуља је била прибијена патентом у висини очију.
«Као што смо се договорили, био сам, нисам вас затекао. Ако, као и раније, желите реванш, стојим Вам на располагању до једанаест сати. Ди Б.»
«Јесте Ии видели ово?» брзо упитах власника.»Јесам. Само нисам стигао да вам кажем.»
Поново закуцах и, не чекајући одговор, узех од власник свежањ кључева.
«Који је?» упитах.
Власник показа. Гурнух кључ у кључаоницу. Шипак! — врата су била закључана изнутра, и у кључаоници је већ био један кључ. Док сам се петљао, гурајући га, отворише се врата суседне собе, и, притежући појас огртача, у ходник изађе ди Барнстокр, поспан, али љубазан.
«Шта се дешава, господо?» заинтересова се. «Зашто гостима не дају да спавају?»
«Најлепше вас молим да ми опростите, господине ди Барнстокр» рече власник, «али код нас се збивају неки догађаји који изискују да се одлучно дејствује.»
«Ах, тако дакле?» рече ди Барнстокр заинтересовано. «Надам се да не сметам?»
Ослободих пут за свој кључ и исправих се. Испод врата је допирала зимска хладноћа и био сам потпуно уверен да ће соба бити празна као и Хинкусова. Окренух кључ и широм отворих врата. Талас хладног ваздуха ме запљусну, али ја то готово и не осетих. Соба није била празна. На поду је лежао човек. СИаба светлост из ходника није била довољна да бих га распознао. Видео сам само веома велика стопала на прагу предсобља. Уђох и упалих светлост.
То је био Олаф Андварафорс, прави потомак конунга и олицетворење бога. Био је очигледно и безнадежно мртав.