Брижљиво сам затворио прозор, навукавши све резе, узео кофер и, опрезно прекорачивши преко тела, изашао у ходник. Власник ме је већ чекао са лепком и тракама од хартије. Ди Барнстокр није отишао, и он је стајао ту, ослонивши се леђима о зид, и изгледао је старији за двадесетак година. Његов аристократски нос се обесио и жалосно подрхтавао.
«Какав ужас!» мрмљао је гледајући ме са очајањем. «Какав кошмар!»
Закључах врата, запечатих их са пет трака од хартије и два пута се потписах на свакој траци.
«Такав ужас!..» мрмљао је ди Барнстокр иза мојих леђа. «И сада нема реванша… ничег…»
«Идите у своју собу», рекох. «Закључајте се и седите док вас не позавем… Али, тренутак само. Је ли цедуља ваша?»
«Моја је», рече ди Барнстокр. «Ја…»
«Добро, касније», рекох. «Идите.» Окренух се власнику. «Оба кључа од собе задржавам.
Нема више кључева? Добро. Имам једну молбу за вас, Алек. Ништа за сада не саопштавајте том…
једноруком. Смислите нешто ако почне баш много да се брине. Погледајте гаражу — да ли су сви аутомобили тамо… И још нешто. Ако видите Хинкуса, задржите га, макар силом. То је за сада све. Бићу у својој соби. И ником ни речи, јесте ли разумели?»
Власник ћутке климну и крену у партер.
У својој соби ставих Олафов кофер на замрљан сто и отворих га. Ни овде није било онако као код људи од реда. Још горе од Хинкусовог лажног пртљага. Тамо су бар били дроњци и књиге. А овде, у овом пљоснатом елегантном коферу, испуњавајући целу његову запремину, налазио се некакав прибор — црна метална кутија са храпавом површином… некаква разнобојна дугмад, стаклени прозорчићи, никловани вернијери… Ни рубља, ни пиџаме, ни кутије за сапун… Затворих кофер, завалих се у фотељу и запалих цигарету.
Добро. чиме располажемо, инспекторе Глепски? Уместо да лежим међу чистим чаршавима и да чврсто спавам. Уместо да устанем раније, да се истрљам снегом и да пројурим на скијама целу долину по периметру. Уместо да затим са задовољством ручам, одиграм партију билијара, да профлертујем са госпођом Мозес, а навече да се угодно сместим крај камина са чашом врућег портоа. Уместо да уживам у сваком дану првог правог одмора за четири године… Шта имамо уместо свега тога? Имамо свежи леш. Мучко убиство. Једноличну криминалистичку збрку.
Добро. У нула сати и двадесет четири минута трећег марта ове године ја, полицијски инспектор Глепски, у присуству честитих грађана Алека Сневара и ди Барнстокра пронашао сам леш извесног Олафа Андварафорса. Леш се налазио у соби наведеног Андварафорса, која је била изнутра закључана, али је имала широм отворен прозор. Тело је лежало ничице, опружено на поду. Глава мртваца била је зверски и на неприродан начин искренута за сто осамдесет степени, тако да је, мада је тело лежало ничице, лице било окренуто према таваници. Руке мртваца биле су испружене и готово су дотицале омањи кофер, а тај кофер био је једини пртљаг који је припадао убијеном. У десној руци убијени је стезао огрлицу од дрвених перли, која је припадала, као што је поуздано познато, честитој грађанки Кајси. Лице убијеног је унакажено, очи широко отворене, уста искежена. Близу уста осећа се слаби, али јасан смрад некаквог јаког хемијског средства, или карболне киселине, или формалина. Поуздани и недвосмислени трагови борбе у соби не постоје. Покривач којим је застрт кревет изгужван је, врата плакара су одшкринута, далеко је померена тешка фотеља која је предвиђена да стоји у оваквим собама крај стола. Трагови на прозорској дасци, а исто тако на снегом покривеном испусту нису откривени. Трагови на перу кључа (извадих из џепа кључ и још једном га пажљиво разгледах)…
трагови на перу кључа при визуелном прегледу исто тако нису откривени. Због одсуства стручњака, инструмената и лабораторије, медицинско, дактилоскопско и свако друго специјално испитивање се није могло извршити (и неће се моћи извршити). Судећи по свему, смрт је наступила услед тога што су Олафу Андварфорсу са невероватном снагом и свирепошћу заврнули врат.
Није јасан чудан смрад из уста и нејасно је колико је горостасну снагу морао имати убица да би извио врат овој људескари, без дуге, бучне борбе која оставља мноштво трагова. Уосталом, два минуса, као што је познато, понекад дају плус. Може се претпоставити да су Олафа најпре отровали, довели у беспомоћно стање некаквим отровом, после чега су га дотукли на овако зликовачки начин, који, између осталог, исто тако изискује велику снагу. Да, оваква претпоставка нешто објашњава, мада се одмах постављају нова питања. Зашто је требало дотући немоћног човека на овако зверски и тежак начин? Зашто му просто нису забили нож или га угушили ужетом, у најгорем случају? Гнев, бес, мржња, освета?… Садизам?… Хинкус? Можда и Хинкус, мада је Хинкус наизглед слабашан… А можда онај ко ми је потурио цедуљу о Хинкусу?…
Не, тако нећу ништа урадити. Али зашто то није нека фалсификована лутријска срећка или преправљена књиговодствена књига? Тамо бих се брзо снашао… Ето шта треба да радим: да седнем у аутомобил и да јурим путем до самог места, а затим да покушам да пређем смет на скијама, да доспем до Мира и да се вратим са момцима из одсека за убиства. чак и устадох, али поново седох.
То би, наравно, било добро решење, али и веома лоше. Препустити овде све на милост и немилост судбине, дати убици времена и разне могућности… оставити ди Барнстокра, коме су претили… А и како ћу прећи преко смета? Можете ли замислити шта то значи: лавина у Боцином Грлићу.
Неко закуца на врата. Уђе власник, носећи на послужавнику чашу са топлом кафом и сендвиче.
«Сви су аутомобили тамо», саопшти стављајући испред мене послужавник. «Скије исто тако.
Хинкуса нисам нигде нашао. На крову леже бунда и шубара, али то сте ви, сигурно, видели.»
«Тачно, то сам ја видео», изговорих, срчући кафу. «А како је једноруки?»
«Спава», рече власник. чврсто стисну усне и опипа прстом наслаге скорапљеног лепка на столу.
«М-да… Ето, спава. чудан тип. Већ му се вратило руменило и изгледа сасвим добро. Тамо сам оставио Леља. Онако, за сваки случај.»
«Хвала, Алек», рекох. «Идите засад и нека све буде мирно. Нека сви спавају.»
Власник заврте главом.
«То се тешко да постићи. Мозес је већ устао, код њега гори светлост… Добро, идем. А Кајсу ћу затворити, глупача је она. Мада још ништа не зна.»
«И нека не зна», рекох.
Власник изиђе. Са задовољством попих кафу, одгурнух тањир са сендвичима и поново запалих цигарету. Кад сам видео Олафа последњи пут? Играо сам билијар, он је плесао са чедом. То је било пре него што су се разишли карташи. А они су се разишли кад је сат откуцао пола нечег. Одмах после тога Мозес је изјавио да му је време да спава. Али то време неће бити тешко утврдити. Али колико сам пре тог времена последњи пут видео Олафа? Па, можда нешто пре тога. Добро, то ћемо утврдити. Сада, пак: Кајсина огрлица, цедуља ди Барнстокра, да ли су Олафови суседи нешто чули — ди Барнстокр и Симоне…
Тек што сам почео да осећам да ми се јавља некакав план истраге, кад изненада зачух потмуло и прилично јако куцање у зид — из собе-музеја. чак тихо зајечах од срџбе. Скидох капут, засуках рукаве и опрезно, на врховима прстију, изађох у ходник. По фаци, по образима, летимично помислих. Добиће своје због шегачења, ма ко да је…
Широм отворих врата и као тане улетех у собу-музеј. Тамо је било мрачно и ја брзо упалих светлост. У соби није било никог, и куцање наједном престаде, али сам осећао да овде има неког.
Завирих у тоалет, у орман, иза завесе. Иза мене је неко пригушено мрмљао. Прискочих к столу и одгурну тешку фотељу.
«Излази!» бесно наредих.
У одговор се поново зачу пригушено мрмљање. чучнух и завирих испод стола. Тамо је, угуран из међу ладица, у страшно неудобном положају, обавијен ужетом и са зачепљеним устима, седео, мањи од маковог зрна, опасни гангстер, манијак и садист Хинкус и бечио на мене из сумрака сузне, мученичке очи. Извукох га на средину собе и ослободих му уста.
Као одговор, он поче да кашље. Кашљао је дуго, грчевито, сипљиво, пљувао је на све стране, јечао је и хроптао. Погледах у тоалет, узех бријач Погинулог Алпинисте и пресекох на Хинкусу ужад.
Јадник се тако укочио да није могао чак ни руку да подигне и обрише лице. Дадох му воду. Жудно је испи и, најзад, огласи се: тешко и простачки опсова. Помогох му да устане и сместих га у фотељу.
Мрмљајући псовке, жалосно намрштивши лице, поче да опипава свој врат, ручне зглобове, слабине.
«Шта се догодило са вама?» упитах. Гледајући га, осећао сам одређено олакшање: испоставља се да ме је помисао на то да се негде иза кулиса убиства крије невидљиви Хинкус веома забрињавала.
«Свашта се догодило…» промрмља. «Сами видите шта се догодило! Везали су ме као овна и гурнули испод стола…»
«Ко?»
«Откуд знам?» рече смркнуто и изненада се стресе целим телом. «Боже благи!» промрмља.
«Попио бих нешто… Имате ли нешто да се попије, инспекторе?»
«Не», рекох. «Али биће. чим одговорите на моја питања.»
Он с муком подиже леву руку и посуврати рукав.
«Ах, ђаво да га носи, сат ми је разбио, гад…» промрмља. «Колико је сада сати, инспекторе?»
«Један сат по поноћи», одговорих.
«Један сат по поноћи…» понови. «Један сат по поноћи…» Очи му засветлеше. «Не», рече и устаде. «Треба попити. Отићи ћу у бифе и попити.»
Лаким ударцем у груди поново га посадих у фотељу.
«Имате времена», рекох.
«Кажем вам да желим да нешто попијем!» рече повисујући глас и поново покуша да устане.
«Кажем вам да имате времена!» рекох и поново осујетих његов покушај.
«Ко сте ви да бисте ми наређивали?» издра се на сав глас.
«Не дерите се», наредих. «Ја сам полицијски инспектор. А ви сте осумњичени, Хинкусе.»
«Како сам још и осумњичен?» упита и одмах снизи тон.
«Сами знате», одговорих. Трудио сам се да добијем у времену да бих смислио како даље да поступим.
«Ништа ја не знам», осорно рече. «Што ме вучете за нос? Ништа не знам и не желим да знам.
А ви ћете одговарати због својих ујдурми, инспекторе.»
И ја сам предосећао да ћу морати да одговарам због својих ујдурми.
«чујте, Хинкусе», рекох. «У хотелу се догодило убиство, тако да је боље да одговарате на моја питања, јер, ако будете околишили, направићу од вас лепињу. Ја немам шта да изгубим, из ове се коже не може.»
Извесно време ме је гледао без речи, лако отворивши уста.
«Убиство…» понови некако разочарано. «Ето ти га сад! Шта ме се тиче? И мене умало нису уцмекали… А ко је убијен?»
«Шта ви мислите, ко је убијен?»
«Откуд могу да знам? Кад сам одлазио из трпезарије биће да су сви били живи. А затим…» Он ућута.
«Па?» рекох. «Шта је било затим?»
«Ништа није било. Седео сам на крову, дремао. Изненада осетих, гуше ме, млаве и више се ничег не сећам. Дошао сам к себи испод овог проклетог стола, умало нисам полудео, мислио сам да су ме живог сахранили. Почех да лупам. Лупао сам, лупао, нико није долазио. Затим сте ви дошли. И то је све.»
«Можете ли рећи приближно када сте им пали шака?»
Он се замисли и неко време је седео без речи. Затим обриса дланом уста, погледа прсте, поново се стресе и отре длан о ногавицу.
«Па?» рекох.
Он подиже према мени мутне очи.
«Шта?»
«Питам, кад су вас приближно…»
«Аха… Па нешто око девет. Последњи пут кад сам погледао на сат било је осам.»
«Дајте ми овамо ваш сат», рекох.
Он послушно откопча сат и пружи ми га. Приметих да му је ручни зглоб покривен гримизноцрвеним мрљама.
«Сломљен је», изјави.
Сат није био сломљен, био је згажен. Сатна казаљка је била одломљена, а минутна је показивала четрдесет три минута.
«Ко је то био?» поново упитах.
«Одакле могу да знам? Рекао сам да сам задремао.»
«И нисте се пробудили када су вас зграбили.»
«Зграбили су ме одостраг», рече мрзовољно. «Немам очи одостраг.»
«Хајде, подигните браду!»
Гледао ме је мрко и ја схватих да сам на правом путу. Ухватих га са два прста за вилицу и грубо му забацих главу. ђаво ће га знати шта су значиле ове модрице и огреботине на његовом мршавом мишићавом врату, али ја мирно рекох: «Престаните да лажете, Хинкусе. Гушили су вас спреда и ви сте то видели. Ко је то био?»
Тргнувши главу он се ослободи.
«Нек вас ђаво носи», прошишта. «До ђавола. Не смете тако грубо поступати. Ма кога да су овде уцмекали, ја са тиме немам везе, за остало ме баш брига… И ја морам да попијем нешто!»
издра се наједном. «Све ме боли, схватате ли ви то, полицијски звекане?»
Очито да је био у праву. Ма у шта да је био уплетен, у убиству није имао удела, бар не директног. Ипак, ни ја нисам имао права да одустанем.
«Како год хоћете», хладно рекох. «Тада ћу вас затворити у оставу и ви нећете добити ни бренди ни цигарете, док не кажете све што знате.»
«Али шта ви хоћете од мене?» простења. Видео сам да је спреман да бризне у плач. «Шта сте се наврзли на мене?»
«Ко вас је зграбио?»
«Д-до-ђавола!» прашишта од очајања. «Не желим о томе да говорим, можете ли ви то разумети?
Видео сам, да, видео сам ко је то био!» Он се поново стресе, лице му се одиста изобличи. «Ни своме непријатељу не желим да види тако шта!.. Ни вама, ђаво вас однео, не бих пожелео тако шта! Пресвисли бисте од страха!»
Није био при себи.
«Добро», рекох и устадох. «Идемо.»
«Куда?»
«Да попијемо нешто», рекох.
Изашли смо у ходник. Он се поводио и хватао се за мој рукав. Интересовало ме је да видим како ће реаговати кад угледа излепљене траке на Олафовим вратима, али он ништа није опазио, очигледно му није било до тога. Доведох га у салу за билијар, нађох на прозорској дасци пола боце брендија који је остао од синоћ и пружих му. Он похлепно зграби боцу и дуго је цевчио из грлића.
«Господе», рече промукло, бришући се. «Ала прија!»
Посматрао сам га. Могло се, наравно, претпоставити да се нагодио с убицом, да је све то смишљено да се замажу очи, тим пре што је допутовао заједно с Олафом; могло се чак претпоставити да је он убица и да су га саучесници везали да би имао алиби, али сам осећао да је то превише компликовано да би било истина. То јест, са њиме очигледно није нешто у реду: није он никакав туберкулозни болесник, нити заступник за преступе малолетника и остало је отворено питање због чега је дреждао на крову… Мени наједном сину! Ма шта да је радио на крову, то је неком сметало, вероватно је из неког разлога сметало да се докрајчи Олаф — и уклонили су га. Склонили су га, а онај ко га је склонио уливао је Хинкусу због нечег неиздрживи страх; дакле, није био хотелски гост, јер никог се у хотелу Хинкус, очигледно, није бојао. Нека глупост је посреди… И тада се сетих свих оних догађаја с тушем, с лулом, с тајанственим цедуљама и сетих се како је зелен и уплашен био Хинкус кад је по дану силазио с крова…
«чујте, Хинкусе», рекох благо. «Тог који вас је зграбио… да ли сте видели и раније, по дану?»
Он ме чудно погледа и поново принесе боцу устима.
«Тако значи», рекох. «Па, хајдемо. Затворићу вас у собу. Боцу можете понети са собом.»
«А ви?» промукло упита.
«Шта ја?»
«Отићи ћете?»
«Наравно», рекох.
«чујте», рече. «чујте, инспекторе…» Шарао је очима, није знао како да нешто каже. «Ви… Ја…
Ви… ви навратите до мене, је л» у реду? Можда ћу се сетити још нечег… Или, можда да пођем са вама?» Преклињуће ме је посматрао. «Нећу побећи и… ништа… кунем вам се…»
«Плашите се да останете сами у соби?» упитах.
«Да», одговори.
«Па ја ћу вас затворити», рекох. «И кључ ћу понети са собом.»
Обузет некаквим очајањем он одмахну руком. «То неће помоћи», промрмља.
«Де-де, Хинкусе», строго рекох. «Понашајте се као мушкарац! Што сте се распекмезили као нека бабетина?»
Он ништа не одговори и само нежно пригрли боцу обема рукама. Одведох га у собу и, још једном му обећавши да ћу навратити, закључах га. Кључ одиста извадих и ставих у џеп. Осећао сам да је Хинкус неисцрпни извор и да се њиме тек треба позабавити. Нисам отишао одмах. Постојао сам неколико минута крај врата, прислонивши ухо уз кључаоницу. чуло се како клокоће течност, затим зашкрипа кревет, затим се разлегоше учестани испрекидани звуци. Нисам се одмах досетио шта је то, а затим сам схватио: Хинкус је плакао.
Оставих га насамо са савешћу и кренух код ди Барнстокра. Старац ми одмах отвори. Био је страховито узбуђен. чак ми не понуди да седнем. Соба је била пуна дима од цигаре.
«Драги инспекторе!» одмах поче, изводећи фантастичне ствари са цигаром коју је држао са два прста у подигнутој руци. «Мој поштовани пријатељу! Осећам се крајње неугодно, али је дотерало цара до дувара. Морам вам признати да сам унеколико крив…»
«Што сте убили Олафа Андварафорса», смркнуто рекох сваљујући се у фотељу.
Он се трже и пљесну рукама.
«Ох боже! Не! Ја у животу нисам никог ни прстом дотакао! Кел иде! Не! Желим само искрено да признам да сам регуларно мистифицирао присутне у нашем хотелу…» Принесе руке уз груди, засипајући огртач пепелом од цигаре. «Верујте ми, схватите ме ваљано: то су биле само шале! Не богзна како укусне и духовите, али потпуно невине… То је код мене професионално, обожавам атмосферу тајанствености, мисификације, свеопште недоумице… Никакве зле намере у томе није било, јамчим вам! Никакве користи…»
«Какве шале, заправо, ви имате на уму?» упитах нељубазно. Био сам љут и разочаран. Нисам очекивао да се тиме бавио ди Барнстокр. О старцу сам имао најбоље мишљење.
«П-па… Све су то малене догодовштине поводом сени Погинулог Алпинисте. Као папуче које сам украо себи и завукао код њега испод кревета… Шале с тушем… Код вас сам мало мистификовао, сећате се, пепео из луле?… И томе слично, не сећам се свега…»
«Сто сте ми такође ви забрљали?» упитах.
«Сто?» Збуњено ме погледа, затим се осврте према свом властитом столу.
«Да, сто. Посули су га лепком, непоправљиво су покварили лепу ствар…»«Н-не», уплашено рече. «Лепком… сто… Не-не, то нисам учинио ја, кунем вам се!» Поново принесе руке грудима.
«Схватите, инспекторе, све што сам чинио било је потпуно невино, никоме нисам нанео ни најмању штету… чак ми се чинило да се то свима допада, а наш драги власник ме је тако дивно подржавао…»
«Власник и ви сте били у дослуху?»
«Не, шта вам пада на ум!» Замаха рукама према мени. «Хоћу да кажем да је он… да се њему то углавном допадало и сам је помало мистификатор, јесте ли приметили? Како говори, рецимо, тако карактеристичним гласом и оно његово чувено «допустите ми да се вратим у прошлост»…»
«Јасно ми је», рекох. «А трагови у ходницима?»
Ди Барнстокрово лице постаде усредсређено и озбиљно.
«Не-не», рече. «То нисам чинио ја. Али знам о чему говорите. Видео сам то једном. То је било пре вашег доласка. Влажни трагови босих ногу, полазили су од степенишнаг одморишта и водили, ма колико да је то глупо, у собу-музеј… И та шала, наравно, није моја…»
«Добро», рекох. «Оставимо то. Још једно питање. Цедуља која вам је тобож потурена, да ли је и то ваше масло, као што сматрам?»
«Ни то није моје», рече ди Барнстокр достојанствено. «Предајући вам ту цедуљу, испричао сам голу истину.»
«Тренутак», рекох. «Дакле, овако се одиграло. Олаф је изашао, ви сте остали да седите. Неко је закуцао на врата, ви сте се одазвали, затим сте погледали и опазили на поду крај врата цедуљу. Је ли тако?»
«Тако је.»
«Тренутак», понових. Осетих да ми се јавља нова мисао. «Дозволите, господине ди Барнстокр, а зашто сте, заправо, закључили да је ова претећа порука упућена управо вама.»
«Потпуно се слажем са вама», рече ди Барнстокр. «Одмах потом сам схватио, пошто сам је прочитао, да би цедуљу, да је упућена мени, сигурно, протурили испод мојих врата. Али тог тренутка сам, изгледа, реаговао некако подсвесно… Јер је тај, који је куцао, чуо мој глас, то јест знао је да сам овде… Да ли ме схватате? У сваком случају, кад се наш јадни Олаф вратио, одмах сам му показао ту цедуљу да би се заједно спрдали с њом…»
«Да», рекох. «И шта је учинио Олаф? Смејао се?»
«Н-не, није се смејао… Код њега, ето, осећање за хумор… Све у свему, прочитао ју је, слегао раменима и одмах смо наставили игру. Остао је потпуно миран, флегматичан и више се ниједном није сетио ове цедуље… А ја сам, као што знате, закључио да је то нечија мистификација и, искрено говорећи, мислим то и сада… Забога, у уском кругу гостију, код људи који желе да прекрате време, увек ће се наћи човек…»
«Знам», рекох.
«Претпостављате да је та цедуља одиста…»
«Све може да буде», одвратих. ћутали смо неко време. «А сада испричајте шта сте радили од тог тренутка када су Мозеси отишли да спавају.»
«Молим», рече ди Барнстокр. «Очекивао сам то питање и специјално сам оживео у сећању цео редослед својих поступака. Овако је било. Када су се сви разишли, а било је то око пола десет, извесно време сам…»
«Тренутак само», прекидох га. «То је било у пола десет, кажете?»
«Да, отприлике.»
«Добро. Тада ми реците најпре ово. Не можете ли се присетити ко се налазио у трпезарији између пола девет и пола десет?»
Ди Барнстокр обухвати чело дугим белим прстима.
«М-м-м… то ће бити теже. Сав сам се предао игри… Па, наравно, Мозес, власник… С времена на време карте је узимала госпођа Мозес… То је за нашим сточићем. Брин и Олаф су плесали, а затим… не, пардон, пре тога… плесали су госпођа Мозес и Брин… Али схватите, драги мој инспекторе, апсолутно нисам кадар да утврдим кад је то било — у пола девет, у девет… Ох! Сат је откуцао девет и ја сам, сећам се, обухватио погледом салу и помислио како је овде мало људи остало. Свирала је музика и дворана је била празна, само су плесали Брин и Олаф… Ето, то је, по свој прилици, једини јасан утисак који ми је остао у свести», заврши са жаљењем.
«Тако», рекох. «А да ли су власник и господин Мозес бар једном устали од стола?»
«Не», рече одлучно. «Обојица су били необично страствени играчи.»
«То јест, у девет сати у сали су била само три карташа, Брин и Олаф?»
«Баш тако. Тога се сећам потпуно јасно.»
«Добро», рекох. «Да се сад вратимо на вас. Дакле, пошто су се сви разишли, ви сте поседели још извесно време за карташким сточићем, изводећи трикове с картама.»
«Изводећи трикове? А, потпуно је могућно. Понекад, док размишљам, дајем пуну слободу својим прстима, то се збива несвесно. Да. Затим сам одлучио да запалим цигару и кренуо овамо, у своју собу. Попушио сам цигару, сео у ову фотељу и, искрено да кажем, задремао. Као да ме је пробудио некакав потрес — намах сам се сетио да сам у десет сати обећао реванш јадном Олафу.
Погледао сам на сат. Тачног времена се не сећам, али је било нешто после десет и с олакшањем сам закључио да не касним много. На брзу руку сам се дотерао пред огледалом, узео свежањ новчаница, цигаре и изашао у ходник. У ходнику, инспекторе, није било никог, тога се сећам. Закуцао сам Олафу на врата — нико се није одазвао. Покуцао сам по други пут, поново без икаквог успеха.
Схватио сам да је господин Олаф заборавио на реванш и да је заузет нечим интересантнијим. Али кад је реч о оваквим стварима, веома сам педантан. Написао сам цедуљу која вам је позната и закачио сам је патентом на врата. Затим сам опуштено чекао до једанаест, читајући ево ову књигу и у једанаест сам легао да спавам. А занимљиво је још и ово, инспекторе. Нешто пре тога кад сте ви и власник почели да дижете грају и да лупате у ходнику, пробудило ме је куцање на моја врата. Отворио сам, али није било никог. Поново сам легао и више нисам могао да заспим.»
«Аха», рекох. «Разумљиво. Дакле, од тог тренутка кад сте приболи цедуљу до једанаест сати кад сте легли да спавате није се догодило ништа битно… није било никакве буке, кретања?»
«Не», одговори ди Барнстокр. «Ничег.»
«А где сте ви били? Овде или у спаваћој соби?»
«Овде, седео сам у овој фотељи.»
«Аха», рекох. «И последње питање. Јуче до ручка ви нисте разговарали са Хинкусом?»
«Са Хинкусом?… Ах, то је онај мали, кукавни… чекајте, драги мој пријатељу… Да, наравно.
Ми смо сви скупа стајали крај туша, сећате се? Господин Хинкус је био љут због чекања и ја сам га умирио некаквим малим триком… Ах да, лизалице! Просто је било смешно колико се он тада запањио.
Обожавам такве мистификације.»
«А после тога ви с њим нисте разговарали?»
Ди Барнстокр замишљено напући усне као кокошија тртица.
«Нисам», рече. «Колико се сећам, нисам.»
«И нисте се пели на кров?»
«На кров? Нисам. Не-не. На кров се нисам пео.»
Устадох.
«Хвала вам, господине ди Барнстокр. Помогли сте истрази. Верујем да схватате колико би неумесне биле сада нове мистификације.» (Он ћутке замаха према мени рукама.) «Па, добро. Од срца вам саветујем да узмете таблету за спавање и да легнете. По мом мишљењу, то је најбоље што можете сада учинити.»
«Покушаћу», спремно рече ди Барнстокр. Зажелех му лаку ноћ и изађох. Кренух да пробудим чедо, али тада опазих како се на крају ходника брзо и нечујно залупише одшкринута врата Симонове собе. Не часећи часа, скренух тамо.
Уђох, не закуцавши, и одмах схватих да сам исправно поступио. Кроз отворена врата спаваће собе видео сам како велики физичар, скачући на једној нози, свлачи панталоне. То је било утолико глупље што је у обема собама горела светлост.
«И не покушавајте, Симоне», рекох осорно. «Ипак нећете успети да одвежете машну.»
Симоне немоћно клону на кревет. Вилица му је подрхтавала, исколачио је очи. Уђох у спаваћу собу и стадох пред њега, гурнух руке у џепове. ћутали смо неко време. Нисам више рекао ни речи, само сам га посматрао, дозвољавајући му да схвати да је надрљао. А он је под мојим погледом био све утученији, глава му је све дубље упадала у рамена, кукаст снужден нос постајао је све снужденији. Најзад не издржа.
«Говорићу само у присуству свог адвоката», изјави дрхтавим гласом.
«Прођите се, Симоне», рекох са одвратношћу. «А уз то сте физичар. Шта ће вам адвокат?»
Он ме ухвати за скут сакоа и, гледајући ме у очи с поштовањем, прошишта: «Мислите што хоћете, Петер, али вам се кунем: ја је нисам убио.»
Од изненађења само што се не сруших. Напипах иза себе столицу и седох.
«Размислите и сами, зашто бих то учинио?» плахо настави Симоне. «Морали би да постоје мотиви… Нико не убија тек тако… Наравно, постоје садисти, али они су лудаци… Тим пре таква бестијалност, такав кошмар… Кунем вам се! Била је већ потпуно хладна кад сам је загрлио!»
Неколико тренутака сам држао затворене очи. Тако дакле. У кући је био још један леш. Овог пута — жена.
«Ви одлично знате», грозничаво је мрмљао Симоне, «злочин се не врши тек онако. Истина, Андре Жид је писао… Али то је све онако, игра интелекта… Потребан је мотив… Ви ме знате, Петер!
Погледајте ме: зар личим на убицу?»
«Престаните!» рекох. «Ућутите за часак. Добро промислите и испричајте све по реду.»
Није се премишљао.
«Молим», рече спремно. «Али ми морате веровати, Петер. Све што ћу рећи, сушта је истина, и само истина. Овако је било. Још за време оног проклетог бала… Па она ми је и раније стављала до знања, само се нисам одлучивао… А тог пута сте ме наљоскали брендијем и одлучио сам се. Зашто и не бих? Та то није злочин, зар не? Па-а, око једанаест сати, кад су се сви примирили, изашао сам и полако сишао у приземље. Ви и власник сте блебетали неке глупости у салону с камином, нешто о природопису, обичне бесмислице… Полако сам прошао покрај салона са камином, био сам у чарапама, прикрао сам се до њене собе. Код старог није горела светлост, код ње исто тако. Њена врата, као што сам и очекивао, нису била закључана, то ми је одмах улило самопоуздање. Било је тамно, мркли мрак, али сам разазнао њену силуету. Седела је на отоману право наспрам врата. Тихо је позвах, није одговорила. Тада, јасно вам је, седох крај ње и јасно вам је, загрлих је… Бр-р-р-р!.. чак нисам успео ни да је пољубим! Била је апсолутно мртва. Лед! Скамењена, као дрво! И она искеженост… Не сећам се како сам излетео отуда. По мом мишљењу, сав сам намештај тамо поломио… Кунем вам се, Петер, верујте честитом човеку, кад сам је додирнуо била је већ посве мртва, хладна и укочена…
И затим, ја нисам звер…»
«Обуците панталоне», рекох с тихим очајањем. «Уредите се и пођите за мном.»
«Куда?» упита престрављено.
«У затвор!» издрах се. «У самицу. У кулу за мучење, идиоте!»
«Одмах», рече. «Овог часа. Просто вас нисам разумео, Петер.»
Сиђосмо у хол где нас сусрете власников упитни поглед. Власник је седео за сточићем са часописима, ставивши испред себе тешку винчестерку. Дадох му знак да остане где је и скренух у ходник у половину Мозесових. Лељ, који је лежао на прагу незнанчеве собе, прогунђа нешто нељубазно. Симоне је ситно корачао за мном, грчевито уздишући с времена на време.
Одлучно гурнух врата од собе госпође Мозес и пренеразих се. У соби је горела ружичаста торшел лампа, а на отоману право наспрам врата у пози мадам Рекамије лежала је у свиленој пижами заносна госпођа Мозес и читала књигу. Угледавши ме, изненађено подиже обрве, али се, ипак, одмах умиљато осмехну. Симоне иза мојих леђа испусти неки чудан звук, попут «а-ап!.»
«Извините, молим вас», једва покрећући језик проговорих и што је могуће хитрије затворих врата. Затим се окренух према Симону и полагано га, са уживањем, ухватих за машну.
«Кунем се!» само уснама рече Симоне. Само што се не онесвести. Пустих га.
«Погрешили сте, Симоне», рекох хладно. «Вратићемо се у вашу собу.»
Као што смо дошли, тако кренусмо назад. Ипак, путем се предомислих и поведох га у своју собу. Наједанпут ми паде на ум да моја соба није закључана, а да се код мене налази корпус деликти. Баш добро, ваљало би показати овај стварни доказ великом физичару.
Ушавши, Симоне се свали у моју фотељу, за часак заклони лице рукама, а затим поче да се удара песницама по глави, као шимпанзо који се радује.
«Спасен сам!» мрмљао је с идиотским осмехом. «Ура! Поново сам жив! Не кријем се, не склањам се! Ура!..»
Затим стави руке на ивицу стола, упре у мене зачуђене очи и рече шапатом: «Али она је била мртва, Петер! Кунем вам се. Била је убијена, и не само…»
«Трућање», рекох хладно. «Били сте пијани ко ћускија.»
«Не-не», успротиви се Симоне, вртећи главом. «Био сам пијан, то је истина, али ту нису чиста посла, ту нешто не одговара… Пре ће бити да је то био кошмар, бунило. Можда сам малко онако скренуо, Петер?»
«Можда», сложих се.
«Не знам, просто не знам… Ока нисам склопио све то време, час сам се свлачио, час облачио… хтео сам чак да бежим… поготову кад сам чуо како ви тамо ходате и разговарате пригушеним гИасовима…»
«Где сте се налазили у то време?»
«Налазио сам се… У које, заправо, време?»
«Док смо разговарали пригушеним гласовима.»
«У својој соби. Нисам излазио из собе.»
«У којој сте се просторији ваше хотелске собе заправо налазили?»
«час у једној, час у другој… Искрено говорећи, док сте испитивали Олафа, покушавао сам да прислушкујем и био сам у спаваћој соби…» Изненада поново избечи очи. «чекајте», рече. «Ако је она жива… чему онда све ово мување? Шта се догодило? Да се није неко разболео?»
«Одговарајте на моја питања», рекох. «Шта сте радили после мог одласка из сале за билијар?»
Извесно време је ћутао, посматрајући ме зачуђеним очима и гризући доњу усну.
«Јасно ми је», рече најзад. «Дакле, ипак се нешто догодило. Па добро… Шта сам радио после вашег одласка? Играо сам сам билијар и кренуо у своју собу. Било је већ око десет, а ја сам предвидео свој подухват за једанаест, требало се уредити, освежити, обријати, то је све… Тиме сам се бавио скоро до пола једанаест. А затим сам чекао, гледао у сат, гледао кроз прозор… Остало знате…
Ето…»
«Вратили сте се у собу око десет. У колико тачно? Спремали сте се за љубавни састанак и сигурно сте често гледали на сат.»
Симоне тихо звизну.
«Охо!» рече. «Изгледа да је ово истрага по свим правилима. Могли бисте ми, ипак, рећи шта се догодило?»
«Убијен је Олаф», рекох.
«Како убијен? Ви тек што сте били у његовој соби… Лично сам чуо како сте са њим тамо разговарали…»
«Нисам разговарао са њим», рекох. «Олаф је мртав. Зато се потрудите да се што тачније сетите свега о чему вас питам. Кад сте се вратили у своју собу?»
Симоне обриса знојем орошено чело. Лице му осенчи туга.
«Какво безумље», промрмља. «Делиријум… Најпре ово, сада оно…»
Прибегох старом опробаном методу. Упорно гледајући Симонеа рекох: «Престаните да околишите. Одговарајте на моја питања.»
Симоне у трену осети да је осумњичен и све његове емоције одмах нестадоше. Престао је да мисли на госпођу Мозес. Престао је да мисли на јадног Олафа. Сада је мислио само на себе.
«Шта желите тиме да кажете?» промрмља. «Шта то значи «престаните да околишите»?»
«То значи да чекам одговор», рекох. «Када сте се, тачно, вратили у своју собу?»
Симоне претерано увређено слеже раменима.
«Молим», рече. «Смешно је, наравно, и глупо, али… нека. Молим. Из сале за билијар сам изашао у десет до десет. Тачно плус-минус један минут. Погледао сам на сат и схватио да ми је време. Било је десет до десет.»«Шта сте урадили кад сте ушли у собу?»
«Молим. Отишао сам у спаваћу собу да се свучем…» Изненада застаде. «А знате, Петер…
Схватам шта вам је потребно. У то време Олаф је још био жив. Уосталом, одакле ја могу да знам, можда то више није био Олаф.»
«Причајте редом», наредих.
«Па ту нема шта да се прича редом… Иза зида спаваће собе су померали намештај. Гласова се не сећам. Нису се чули гласови. Али су тамо нешто померали. Сећам се, исплазио сам се зиду и помислио: ето, плавокоса битанго, ти ћеш да пајкиш, а ја ћу отићи код моје Олге… Или нешто у том духу.
То је било, дакле, око пет до десет. Плус-минус три минута.»
«Добро. Даље.»
«Даље… Даље сам отишао у тоалет. Брижљиво сам се обријао електричном машиницом.
Брижљиво сам се опрао до појаса. Брижљиво сам се избрисао фротиром…» У гласу потиштеног спадала било је све више заједљивости. Уосталом, он је одмах осетио да такав тон није уместан и тргао се.
«Кратко речено, следећи пут сам погледао на сат кад сам изашао из тоалета. Било је око пола једанаест. Без два-три минута.»
«Остали сте у спаваћој соби?»
«Да, облачио сам се у спаваћој соби. Али више ништа нисам чуо. А ако сам и чуо нисам обратио пажњу. Пошто сам се обукао отишао сам у гостинску собу и чекао. И под заклетвом тврдим да после седељке Олафа очима нисам видео.»
«Ви сте већ тврдили под заклетвом да је госпођа Мозес мртва», приметих.
«Па, то ја не знам… То ја не схватам. Уверавам вас, Петер…»
«Верујем вам», рекох. «Сада реците кад сте последњи пут разговарали са Хинкусом?»
«Хм… Па ја, богме, нисам уопште никада разговарао са њим. Ниједном. Не могу замислити о чему бих могао с њим да разговарам.»
«А кад сте га последњи пут видели?»
Симоне зажмири, присећајући се.
«Поред туша?» рече с упитном интонацијом. «Ма не, шта говорим! Он је ручао заједно са свима, ви сте га тада довели са крова. А затим… негде је испарио, шта ли… А шта се с њим догодило?»
«Ништа нарочито», нехајно рекох. «Још једно питање. Ко је, по вашем мишљењу, изводио оне ујдурме с тушем, са несталим папучама…»
«Разумем», рече Симоне. «По мом мишљењу, то је започео ди Барнстокр, а подржавали су га сви којима је било до шале. Власник на првом месту.»
«А ви?»
«И ја. Ја сам провиривао кроз прозор госпође Мозес. Обожавам такве шале…» Он зарза својим грозоморним смехом, али се трже и журно направи озбиљно лице.
«И више ништа?» упитах.
«Па, како ништа? Звао сам телефоном Кајсу из празних соба, и организовао «посете дављеника»…»
«Наиме?»
«Наиме, трчао сам по ходницима бос, с мокрим ногама: затим сам се спремао да направим омању авет, али се нисам наканио.»
«Имали сте среће», хладно рекох. «А Мозесов сат, је ли ваше дело?»
«Какав Мозесов сат? Онај златни? Старински, џепни, као лукац.»
Дошло ми да га ударим.
«Да», рекох. «Старински, џепни, као лукац. Ви сте га мазнули?»
«Шта ви мислите да сам ја?» плану Симоне. «На шта вам ја личим, на џепароша?»
«Не-не, не сматрам вас џепарошем», рекох, савлађујући се. «Ви сте га украли шале ради.
Организовали сте «посету Багдадског Лопова».»
«чујте, Петер», рече Симоне веома озбиљно. «Претпостављам да се са тим сатом исто тако нешто догодило. Али знајте, ја га нисам ни дотакао. Али сам га видео. А и сви су га, сигурно, видели.
Позамашан старински сат. Мозес га је једном приликом пред свима испустио у своју чашу…»«Добро», рекох. «Прођимо се тога. Сад имам једно питање за вас као стручњака.» Ставих испред њега Олафов кофер и одгурнух поклопац. «Шта ово може бити, шта ви мислите?»
Симоне брзо осмотри справу, опрезно је извади из кофера и, звиждућући кроз зубе поче да је разгледа са свих страна. Потом је одмери рукама и исто тако опрезно стави назад у кофер.
«Није моја струка. Судећи по томе како је то компактно и ваљано направљено, то је или нешто војно, или космичко. Не знам. чак не могу ни да наслутим. Где сте то нашли. Код Олафа?»
«Да», рекох.
«Замисли, молим те!» промрмља. «Код тог звекана… Уосталом, пардон. Ког ће ђавола овде вернијери? Па то су, вероватно, прикључци? Веома чудан агрегат…» Погледа ме. «Ако хоћете, Петер, ја могу овде да притиснем дирке и да окренем точкић и вијкове. Волим да ризикујем. Али имајте на уму, ово је веома опасан посао.»
«Не треба», рекох. «Дајте овамо.» Затворих кофер.
«Исправно», сложи се Симоне, заваливши се у фотељи. «То треба дати експертима. Ја чак знам коме… Уосталом… Зашто се ви бавите свим тим? Ви сте ентузијаст свог посла? Зашто не позовете стручњаке?»
Кратко му објасних о лавини.
«Све лепше од лепшег», сетно рече. «Могу ли да идем?»
«Да», рекох. «И будите у својој соби. Најбоље да легнете.»
Он оде. Узех кофер и потражих где га могу сакрити. Нисам имао где да га сакријем. Војна или космичка, помислих. Само ми је то недостајало. Политичко убиство, шпијунажа, диверзија… Фуј, глупости! Да су га убили због овог кофера, однели би кофер… где да га ставим? Тада се сетих власниковог сефа и, узевши кофер испод мишке, за сваки случај сиђох доле.
Власник се сместио за сточићем са папирима и рачунаром. Винчестерка му је била надохват руке — наслоњена крај њега уз зид.
«Шта има ново?» упитах.
Устаде и пође ми у сусрет.
«Па ничег особито доброг», одговори са лицем свесним кривице. «Морао сам објаснити Мозесу шта се догодило.»
«Због чега?»
«Помамно је похрлио код вас на спрат, сиктао је да ником неће допустити да усред ноћи упада код његове жене. Просто нисам знао како да га задржим и објаснио сам му шта је посреди.
Сматрао сам да ће тако бити мање вике.»
«Нисте добро поступили», рекох. «Али ја сам крив. А шта је он рекао на то?»
«Па ништа. Избечио је на мене своје очурде, поћутао пола минута, отпио из чаше, а затим почео да се дере — кога сам ја населио на његовој територији, и како сам се усудио… Једва сам га се отарасио.»
«Добро», рекох. «Знате, Алек. Дајте ми кључ од вашег сефа, склоните овај кофер, а кључ ћу, извињавам се, задржати. Друго, морам саслушати Кајсу. Доведите је у вашу канцеларију. А треће, пије ми се кафа.»
«Хајдемо», рече власник хотела.