„Ne shvatam kako možeš da razumeš”, prošaputa ona.
„…Ti razumeš za mene. Nisam imao tu vrstu stvari da volim pre nego što si ti došla.”
„Ali ti imaš toliko toga drugog. Pokušavam da to delim s tobom, ali naprosto nisam sazdana da pojmim šta je to jedna zvezda.”
„…Baš kao ni ja šta je to jedna planeta. Pa ipak, mi se možemo dodirivati.”
Obrazi joj se ponovo obliše rumenilom. Ta pomisao stade da se kotrlja, utkivajući svoj kontrapunkt u taktove muzike. „…Zato sam i pošao, znaš. Zbog tebe. Ja sam vatra i vazduh. Nisam kušao svežinu vode, strpljenje zemlje, sve dok mi ti to nisi pokazala. Ti si mesečina na okeanu.”
„Ne, nemoj”, reče ona. „Molim te.”
Iznenađenost. „…Zašto? Da li te to boli? Zar nisi navikla na to?”
„Ja, ovaj, mislim da je to posredi.” Ona zabaci glavu unazad. „Ne! Nek me vrag odnese ako počnem sebe da sažaljevam!”
„…A zašto bi? Zar nam na raspolaganju ne stoji svekolika stvarnost i nije li ona puna sunaca i pesama?”
„Jeste. Za tebe. Nauči me.”
„Ako ti mene zauzvrat budeš naučila…”
Misao se prekide. Kontakt je ostao, nemušti, onakav kakav je ona oduvek zamišljala da mora preovlađivati među ljubavnicima.
Ona se mrko zagleda u čokoladno lice fizičara Mazundara, koji se nenadano pojavio na vratima.
„Šta želite?”
Fizičar je bio iznenađen. „Samo sam želeo da se uverim da je sa vama sve u redu, gospođice Vagoner.”
Ona se ujede za usnu. On je više od svih ostalih na brodu uložio napora da bude ljubazan prema njoj. „Izvinite”, reče ona. „Nisam nameravala da se izderem na vas. Živci.”
„Svi smo na rubu živaca.” On se osmehnu. „Iako je ova pustolovina više nego uzbudljiva, biće baš lepo vratiti se kući, zar ne?”
Kući, pomisli ona; četiri zida jednog stana iznad neke prebučne gradske ulice. Knjige i televizija. Mogla je da pročita referat na narednom naučnom skupu, ali niko je ne bi pozvao na prijem posle toga.
Jesam li toliko užasna? upita se ona. Znam da mi izgled nije nikakav, ali nastojim da budem ljubazna i zanimljiva. Možda, u stvari, previše nastojim.
„…Ne kad sam ja u pitanju…”, reče Lucifer.
„Ti si nešto drugo”, uzvrati mu ona.
Mazundar zažmirka. „Molim?”
„Ništa”, uzvrati ona žurno.
„Razmišljao sam o jednoj stvari”, reče Mazundar, tek da bi nastavio razgovor. „Lucifer će se po svoj prilici sasvim približiti supernovi. Da li ćete i dalje moći da održite kontakt sa njim? Zar dejstvo vremenske dilatacije neće u prevelikoj meri promeniti frekvenciju njegovih misli?”
„Kakva vremenska dilatacija?” Ona se usiljeno zakikota. „Ja nisam fizičar. Samo sitan bibliotekar za koga se ispostavilo da se odlikuje neobičnom nadarenošću.”
„Nisu vam kazali? Tja, smatrao sam da to svi znaju. Stvar je, naime, u ovome: snažno gravitaciono polje vrši podjednak uticaj na vreme kao i velika brzina. Grubo govoreći, procesi se tu odvijaju sporije nego u običnom svemiru. To je razlog što je svetlost sa masivne zvezde crvenija. A u jezgru naše supernove zapretane su gotovo tri solarne mase… Osim toga, ono je steklo takvu gustinu da mu je snaga privlačenja na površini, ovaj, neverovatno velika. Prema našim časovnicima biće mu potrebno beskonačno dugo vremena da se smanji do Švarcšildovog prečnika; ali neki posmatrač na samoj zvezdi iskusio bi celo to smanjivanje u znatno kraćem intervalu.”
„Švarcšildov prečnik? Molim te objasni.” Eloiza shvati da to Lucifer govori kroz nju. „Ukoliko budem mogao bez pozivanja na matematiku. Vidite, masa koju treba da izučavamo tako je velika i tako koncentrisana da gravitacija nadmaša sve druge sile. Ništa ne može da uspostavi ravnotežu sa njom. Proces se nastavlja sve do nivoa na kome nikakva energija više ne može da se otisne. Zvezda tada praktično iščezava iz vasione. U stvari, teorijski govoreći, sažimanje se odvija do nulte zapremine. No, kao što rekoh, iz naše perspektive to će trajati zauvek. Osim toga teorija ne uzima u obzir neke činioce kvantno-mehaničke prirode koji počinju da dejstvuju tek pred kraj. Oni još nisu u potpunosti proučeni. Nadam se da će upravo ova ekspedicija uneti tu više svetlosti.” Mazundar slegnu ramenima. „U svakom slučaju, gospođice Vagoner, samo sam se pitao da li će možda frekvencioni pomak onemogućiti vašeg prijatelja da komunicira sa nama kada se nađe sasvim blizu zvezde.”
„Sumnjam.” Bio je to i dalje Lucifer; ona je predstavljala njegovo oruđe, ali sve do sada uopšte nije shvatala koliko je to prijatno da te koristi neko kome je stalo do tebe. „Telepatija ne predstavlja talasnu pojavu. To i ne može biti, budući da se prenosi trenutno. Njoj ni udaljenost nije granica, već znatno pre rezonanca. Kad se jednom nađemo na vezi, bili bismo kadri da je održavamo makar nas razdvajao i ceo svemir; ne znam ni za jednu materijalnu pojavu koja bi u ovom pogledu mogla da nas osujeti.”
„Shvatam.” Mazundar uputi devojci dug pogled. „Hvala”, reče on najzad, nelagodno. „Ah… moram da pođem do svog položaja. Srećno.” On krenu odmah, ne sačekavši odgovor.
Eloiza to nije primetila. Um joj je postao baklja i pesma. „Lucifere!” viknu ona glasno. „Je li to istina?”
„…Mislim da jeste. Svi pripadnici moje rase su telepate, tako da o ovim stvarima raspolažemo većim znanjima nego vi. Iskustvo nas navodi na zaključak da tu nema granica.”
„Uvek ćeš moći da budeš sa mnom? Uvek ćeš to hteti?”
„…Ako ti to želiš, meni će biti milo.”
Kometno telo se izvi i zaigra, a plameni mozak se tiho nasmeja. „…Da, Eloizo, veoma bih voleo da ostanem s tobom. Niko još nije.” Radost. Radost. Radost.
Nisu ti mogli nadenuti bolje ime, Lucifere, htede ona da kaže, a možda je i stvarno rekla. „Mislili su da je posredi dobra šala. Smatrali su da, ako te budu prozvali po đavolu, moći će da te učine bezbedno sitnim kao što su i oni. Ali Lucifer nije pravo đavolovo ime. Jedna molitva na latinskom čak se i Hristu obraća kao Luciferu. Oprosti mi, bože, ne mogu da se toga ne prisetim. Zameraš li mi? On nije hrišćanin, ali mislim da mu to i nije potrebno; mislim da nikada ne sme da iskusi greh, Lucifer, Lucifer.”
Ona oseti kako muzika odjekuje, neumorno i bez prestanka.
Brod izvede skok. U jednom pomaku parametarskih linija sveta on prevali rastojanje od dvadeset pet svetlosnih godina do uništenja. Svi su to shvatili na svoj način, izuzev Eloize koja je to takođe doživela sa Luciferom.
Osetila je udar i začula besan krik metala; nosnice joj je ispunio miris ozona i paljevine i otpočeo je beskrajni pad u bestežinskom stanju. Ošamućena, teturavo je posegla prema interkomu. Reči zapucketaše u vazduhu. „…jedinica se rasprsla… natrag EMF talas… otkud znam na koliko da podesim tu đavolju stvar?… Pažnja, pažnja…” A sve su to nadjačavali zvuci sirena za uzbunu.
Užas proključa u njoj, sve dok nije zgrabila raspeće oko vrata i dok se nije domogla Luciferovog uma. A onda stade da se smeje, ispunjena ponosom zbog njegove moći.
On se odvojio od broda istog časa kad su stigli. Sada je lebdeo na istoj orbiti. Svuda unaokolo, maglina je ispunjavala svemir nestalnim dugama. Gavran mu nije izgledao kao metalni cilindar, kakav bi se prikazao ljudskim očima, već kao treperenje, budući da su štitnici odražavali ceo spektar. Ispred je stajalo jezgro supernove, sićušno na ovoj razdaljini, ali blistavo, blistavo.
„…Ne boj se (on je pomilova). Shvatam. Turbulencija je prostrana, ovde blizu mesta eksplozije. Obreli smo se na području gde je plazma naročito gusta. Nezaklonjen za trenutak pre no što se zaštitno polje uključilo, glavni generator izvan broda pretrpeo je kratki spoj. Ali bezbedni ste. Moći ćete da izvršite opravke. A ja, ja sam u okeanu energije. Nikada se življe nisam osećao. Hodi, plivaj po ovim talasima sa mnom.”
Glas kapetana Scilija trže je u stvarnost. „Vagoner! Kažite tom Bičaninu da se da na posao. Otkrili smo izvor zračenja na orbiti koju presecamo i možda je on prejak za naše štitnike.” On izloži koordinate. „Šta je to?”
Po prvi put Eloiza oseti uznemirenost u Luciferu. On se izvi i odvoji od broda.
A onda do nje dopreše njegove misli, podjednako žive kao i pre. Nedostajale su joj reči za strašni sjaj koji je videla u njemu: lopta jonizovanog gasa promera milion kilometara, u kojoj je svetlost blistala, a električna pražnjenja sevala, pojavi se iz magle oko nezapretenog srca zvezde. Stvar nije mogla izazvati nikakav zvuk, jer svemir je ovde mereno Zemljinim parohijskim aršinima predstavljao gotovo potpuni vakuum; ali ona je ipak čula grmljavinu i osećala je nepojamnu silinu koja je izbijala iz formacije.
Lucifer reče kroz nju: „Masa izbačenog materijala. Mora da je izgubila radijalnu brzinu usled trenja i statičkih gradijenata i bila odvučena na kometnu orbitu, dok su je u kompaktnom stanju držali unutrašnji potencijali. Kao da ovo sunce pokušava da izrodi planete…”
„Naleteće na nas pre nego što stignemo da ubrzamo”, reče Scili, „i blokiraće nam štitnike. Ako znate neku molitvu, sad je prilika za nju.”
„Lucifere!” uzviknu ona, jer nije želela da umre i ostavi njega samog.
„…Mislim da je mogu skrenuti”, reče joj on smrknutim načinom kojim joj se još nikada nije obratio. „…Izmešaću svoja polja sa njenim i oslobodiću energiju da pijem; i nestabilnu konfiguraciju; da, možda vam mogu pomoći. Ali pomozi mi, Eloizo. Budi na mojoj strani.”
Njegova sjajnost ustremi se prema neodoljivom obličju.