Sile koje su ga uobličavale stiskale su poput ruku; izlivao je silu iz svog jezgra, odvlačeći ogromnu, retku masu sa sobom niz magnetsku bujicu koja je kuljala sa sunca; gutao je atome i odbacivao ih natrag, sve dok se preko nebesa nije obrazovao mlaz.
Ona je sedela u svom odeljenju, upirući se da mu pruži potporu i snagu; okrvavljenim pesnicama neprekidno je udarala po stolu.
Sati su lagano prolazili.
Konačno, do nje je jedva doprla poruka koju je on iscrpljeno procedio. „…Pobeda.”
„Tvoja”, procedi ona kroz plač.
„…Naša.”
Posredstvom uređaja, ljudi ugledaše kako blistava smrt promiče mimo njih. Razleže se veselje.
„Vrati se”, reče mu Eloiza.
„…Ne mogu. Odveć sam istrošen. Izmešani smo, oblak i ja, i sunovraćamo se ka zvezdi. (A onda, poput ranjene ruke koja se pruža da donese utehu.) Ne boj se za mene. Kako se budemo približavali crpiću svežu snagu iz njenog sjaja, sveže tvari iz njene magline. Biće mi potrebno neko vreme da se zavojito iskobeljam iz njenog privlačnog stiska. Ali kako bih mogao da ti se ne vratim, Eloizo? Čekaj me. Odmori se. Spavaj.”
Odneli su je u brodsku bolnicu. Lucifer joj je poslao snove o plamenom cveću, o radosti, o suncima koja su njegov dom.
Ali ona se konačno probudila, uz vrisak. Lekar je morao da joj da jake sedative.
On nije stvarno shvatio šta znači uhvatiti se ukoštac sa nečim tako žestokim da je kadro da izobliči sam prostor i vreme.
Brzina mu se zapanjujuće povećavala. To je bilo prema njegovim merilima; sa Gavrana su, pak, videli kako danima pada. Svojstva materije su se promenila. Više nije mogao da se dovoljno snažno i brzo otisne u svemir.
Zračenje, ogoljena jezgra, čestice rođene, uništene, pa ponovo rođene sve se to slivalo i promicalo kroz njega. Tvar od koje je bio sazdan stala je da otpada, sloj po sloj. Jezgro supernove predstavljalo je beli delirijum pred njim, smanjivalo se kako se on približavao, postajalo sve sitnije i gušće, toliko sjajno da je pojam sjajnosti prestao da ima bilo kakav smisao. Konačno, gravitacione sile uspostaviše punu vlast nad njim.
„…Eloizo!…”, viknu on u agoniji rastakanja.
„…Oh, Eloizo, pomozi mi!”
Zvezda ga proguta. Bio je izdužen beskrajno dugo, zgusnut beskrajno gusto i tako minuo iz postojanja.
Brod je krstario na bezbednoj udaljenosti. Mnogo se još moglo naučiti.
Kapetan Scili došao je u posetu Eloizi u brodsku bolnicu. Devojka se u fizičkom pogledu oporavljala.
„Nazvao bih ga čovekom”, reče on kroz brujanje mašina, „ali bojim se da mu time ne odajem dovoljno počasti. Mi nismo bili istog soja, a on je ipak dao život da spase nas.”
Posmatrala ga je očima koje su izgledale neprirodno suve. Jedva je uspeo da razabere njen odgovor. „On jeste čovek. Zar takođe nema besmrtnu dušu?”
„Pa, ovaj, da, ako verujete u dušu, da, onda se slažem.”
Ona odmahnu glavom. „Ali zašto ne može da se upokoji?”
On potraži pogledom medicinsko osoblje i ustanovi da su sami u skučenoj metalnoj prostoriji.
„Ne razumem vas”, reče, potapšavši je po ruci. „Znam da vam je dobar prijatelj. Pa ipak, otišao je milostivom smrću. Brzom, lakom; i ja bih voleo da me zadesi takav kraj.”
„Za njega… da, pretpostavljam. Sigurno je tako. Ali…” Nije mogla da nastavi. Najednom stavi dlanove preko ušiju. „Prekini! Molim te!”
Scili promrmlja nešto u znak utehe i iziđe. U hodniku je sreo Mazundara. „Kako joj je?” upita ga fizičar.
Kapetan se namrgodi. „Ne valja. Nadam se da neće sasvim da otkaže pre no što stignemo da je odvezemo do psihijatra.”
„Šta nije u redu?”
„Misli da može da ga čuje.”
Mazundar otvori stisnute pesnice. „Nadao sam se da do ovoga neće doći”, prodrhta on.
Scili se osloni na zid i sačeka.
„Čuje ga”, reče Mazundar. „Odista ga čuje.”
„Ali to je nemoguće! On je mrtav!”
„Setite se vremenske dilatacije”, uzvrati Mazundar. „Sunovratio se sa neba i u času iščezao, da. Ali po vremenu supernove. A ono se razlikuje od našeg. Za nas, završni kolaps zvezde traje beskonačan broj godina. A telepatija nije ograničena udaljenošću.” Fizičar stade žurno da hoda, brzo se udaljujući od kabine. „Zauvek će ostati sa njom…”