Za ukupnu kilometražu na koju je Rupert Bojs poslao pozivnice za svoj prijem moglo se jedino reči da ostavlja i te kakav utisak. Već među prvih desetak gostiju nalazili su se: Fosterovi iz Adelaide, Šenbergerovi sa Haitija, Faranovi iz Staljingrada, Moravije iz Sinsinatija, Ivankovi iz Pariza i Salivenovi iz okoline Uskršnjih Ostrva, odnosno približno četiri kilometra ispod njih, na dnu okeana. Za Ruperta je to bio i te kakav kompliment što se pojavilo preko četrdeset gostiju, a pozvano ih je bilo samo trideset. Izneverili su ga samo Krausevi, i to naprosto stoga što su zaboravili na međunarodnu datumsku liniju i stigli sa dvadeset četiri časa zakašnjenja.
Već do podneva, zbirka letelica vredna svakog poštovanja okupila se u parku, a oni koji kasnije budu pristigli moraće da pešaće dobar komad puta pošto uspeju da pronađu neko zgodno mesto za sletanje. Među okupljenim vozilima bilo je od jednosednih «Lepetala» do porodičnih «Kadilaka» koji su više ličili na leteće palate nego na ozbiljne vazduhoplove. U ovom dobu, međutim, ništa se nije moglo zaključiti o društvenom statusu gostiju na osnovu prevoznih sredstava koja su koristili.
„Veoma ružna kuća”, primeti Džin Morel dok se «Meteor» zavojito spuštao. „Liči mi na kutiju koju je neko zgazio.”
Džordž Gregson, koji je staromodno prezirao automatsko sletanje, podesio je kontrolu za brzinu spuštanja pre nego što je odgovorio.
„Nije baš pošteno s tvoje strane što o mestu sudiš iz ovog ugla”, odvrati on razložno. „Sa tla možda izgleda sasvim drugačije.”
Džordž je izabrao mesto za sletanje i oni se lako poput pera smestiše između još jednog «Meteora» i nečega što nijedno od njih nije umelo da prepozna. Delovalo je veoma brzo i, Džin pomisli, vrlo neudobno. Zaključila je da je tu letelicu najverovatnije svojeručno izradio neki od Rupertovih prijatelja tehničara. Sve joj se činilo da je postojao zakon koji je zabranjivao takve stvari.
Vrelina ih je zapahnula poput mlaza lemilice kada su zakoračili iz vazduhoplova. Činilo im se da usisava vlagu iz njihovih tela, a Džordž je čak načas uobrazio da oseća kako mu koža puca. Delimično su, razume se, sami za to bili krivi. Krenuli su sa Aljaske pre tri sata i trebalo je da se sete da postepeno prilagođavaju temperaturu u kabini.
„Kakvo mesto za život!” zudahta Džin. „Mislila sam da je i ova klima već odavno pod kontrolom.”
„I jeste”, odvrati Džordž. „Nekada je sve ovo bila pustinja… a pogledaj sada. Hajdemo… unutra će biti bolje!”
Rupertov gromoviti glas iznenada im veselo zagrme u ušima. Njihov domaćin najednom se pojavi pored letelice, sa po jednom čašom u svakoj šaci, posmatrajući ih sa visine s vragolastim izrazom lica. Gledao ih je sa visine iz jednostavnog razloga što je bio visok otprilike dvanaest stopa: takođe je bio poluprovidan. Mogli ste da gledate kroz njega bez većih problema.
„Lepo se ti šališ sa svojim gostima!” pobuni se Džordž. Posegnuo je za pićem, koje je jedva mogao da dohvati. Šaka mu je, razume se, prošla pravo kroz njega. „Nadam se da će nas čekati nešto konkretnije kada stignemo do kuće!”
„Ne brini!” nasmeja se Rupert. „Recite odmah šta želite i čekaće vas kada stignete.”
„Dva velika piva rashlađena u tečnom vazduhu”, smesta naruči Džordž. „Dolazimo odmah.”
Rupert klimnu, spusti jednu čašu na nevidljivi sto, podesi isto tako nevidljive kontrole i istog časa se rasplinu.
„Ha!” izusti Džin. „Sada sam prvi put videla jednu od tih stvarčica na delu. Kako li je se Rupert samo domogao? Mislila sam da ih jedino Vrhovnici imaju.”
„Da li si ikada čula da Rupert nije dobio nešto što je poželeo?” odvrati Džordž pitanjem. „Za njega je to samo igračka. Može udobno da sedi u svojoj radnoj sobi i da luta po pola Afrike. Izbegavajući vrućinu, rojeve insekata, bez ikakvog napora… i sa kutijom za led uvek nadohvat ruke. Pitam se šta li bi Stenli i Livingston mislili o tome?”
Sunce je stavilo tačku na dalji razgovor dok nisu stigli do kuće. Kada su pristupili ulaznim vratima (koja nije bilo nimalo lako uočiti na staklenom pročelju), ona se automatski otvoriše uz zvuke fanfara. Džin je pretpostavila, sasvim ispravno, da će joj se još pre večeri te fanfare smučiti.
Pozdravila ih je sadašnja gospođa Bojs u prijatnoj svežini hola. Ona je, ako ćemo pravo, bila glavni razlog tako dobrog odziva gostiju. Možda bi polovina ionako došla da vidi Rupertovu novu kuću, ali kolebljivci su se konačno odlučili čuvši novosti o Rupertovoj novoj ženi.
Postojao je samo jedan izraz koji ju je opisivao na odgovarajući način. Stvarala je pometnju. Čak i u svetu u kome je lepota bila gotovo svakidašnja stvar, muškarci bi se osvrtali kada bi ona ušla u prostoriju. Džordž je nagađao da je bila jednu četvrtinu crnkinja. Crte lica bile su joj praktično grčke i imala je dugačku i sjajnu kosu. Samo je tamna, bogata tekstura njene kože — reč «čokolada», tako izlizana od upotrebe, jedina ju je valjano određivala — otkrivala da su joj preci pripadali raznim rasama.
„Vi ste Džin i Džordž, je li tako?” upita ona, pruživši ruku. „Veoma mi je drago što smo se upoznali. Rupert radi nešto veoma složeno oko pića… pridružite se ostalima.”
Glas joj je bio raskošni kontraalt od koga su Džordža podišli žmarci, kao da mu je neko zasvirao na kičmi, zamenivši je sa flautom. Nervozno je pogledao Džin, koja je uspela da se pomalo veštački nasmeši, a onda je konačno povratio glas.
„Drago… drago mi je što smo se upoznali”, izgovori on mucavo. „Baš smo se radovali ovom prijemu.”
„Rupert uvek priređuje lepe zabave”, umeša se Džin. Bilo je sasvim jasno šta je htela da kaže po načinu na koji je naglasila ono «uvek». Svaki put kada se oženi. Džordž je blago pocrveneo i s neodobravanjem pogledao Džin, ali njihova domaćica ničim nije pokazala da je uočila žaoku. Predstavljala je suštu ljubaznost dok ih je požurivala ka glavnom predvorju koje je već dopola ispunila ugledna zbirka Rupertovih brojnih prijatelja. Sam Rupert sedeo je za konzolom nečega što je ličilo na kontrolnu jedinicu televizijskog inženjera: bio je to, pretpostavio je Džordž, uređaj što je projektovao njegov lik koji ih je dočekao. Upravo ga je demonstrirao novom paru gostiju koje je takođe iznenadio kada su se spustili na parkiralište, ali je napravio dovoljno dugačku pauzu da pozdravi Džin i Džordža i da se izvini što je njihova pića dao nekom drugom.
„Naći ćete tamo sasvim dovoljno pića”, reče on mahnuvši neodređeno šakom iza sebe dok je drugom podešavao kontrole. „Osećajte se kao kod kuće. Većinu prisutnih znate… Maia će vas predstaviti ostalima. Baš je lepo od vas što ste došli.”
„Lepo od tebe što si nas pozvao”, odvrati Džin, ne baš ubedljivo. Džordž je već bio otišao prema baru i ona krenu za njim, povremeno izmenjujući pozdrave s onima koje je poznavala. Otprilike tri četvrtine prisutnih bili su za nju potpuni stranci, što je bilo sasvim normalno na Rupertovim zabavama.
„Hajde da istražujemo”, reče ona Džordžu kada su se osvežili i mahnuli svima koje su znali. „Htela bih da pogledam kuću.”
Džordž je krenuo za njom, bacivši još jedan pogled na Maiu Bojs, koji se i nije potrudio da prikrije. Džin mu je u očima razabrala nešto daleko i sneno, što joj se nimalo nije dopalo. Baš šteta što su muškarci u osnovi poligamni stvorovi. S druge, pak, strane, da nisu… Da, ipak je ovako možda bilo bolje.
Džordž je uspeo brzo da se povrati, istražujući čuda Rupertovog novog prebivališta. Kuća je izgledala suviše velika za dvoje ljudi, ali je ipak bila prikladna s obzirom na česte gužve s kojima će vlasnik morati da izlazi nakraj. Imala je dva nivoa, od kojih je gornji bio znatno veći, tako da je natkriljavao donji i stvarao hlad oko njega. Stepen mehanizacije bio je znatan, a kuhinja je veoma podsećala na pilotsku kabinu kakvog vazduhoplova.
„Jadna Rubi!” primeti Džin. „Dopalo bi joj se ovo mesto.”
„Na osnovu onoga što sam čuo”, odvrati Džordž, koji baš nije bio naklonjen prethodnoj gospođi Bojs, „savršeno je srećna sa svojim momkom iz Australije.”
Stvar je bila opšte poznata, tako da Džin nije mogla da mu protivureči, pa je promenila temu.
„Strašno je zgodna, je li tako?”
Džordž je bio još dovoljno na oprezu da izbegne zamku.
„Oh, pretpostavljam da jeste”, odvrati on ravnodušno. „To jest, ako voliš brinete.”
„A ti ih, pretpostavljam, ne voliš,”, slatko primeti Džin.
„Ne budi ljubomorna, draga”, zakikota se Džordž, pogladivši je po platinastoj kosi. „Hajde da pogledamo biblioteku. Šta misliš, na kom bi nivou to moglo da se nalazi?”
„Mora da je ovde gore: dole više nema prostorija. Pored toga, mora biti tako, jer se inače ne bi uklapalo u opšti dizajn. Sve prostorije za boravak, obedovanje, spavanje i tako dalje prognane su u prizemlje. Ovo je nivo za zabavu i igre… mada i dalje smatram da je ludo imati bazen na spratu.”
„Pretpostavljam da za to postoji neki razlog”, reče Džordž, probno otvorivši jedna vrata. „Ruperta mora da je posavetovao neki stručnjak dok je gradio ovo mesto. Ubeđen sam da to nije sam smislio.”
„Verovatno si u pravu. Da jeste, sobe ne bi imale vrata, a stepeništa nikuda ne bi vodila. U stvari, plašila bih se da stupim u kuću koju je Rupert sasvim sam projektovao.”
„Evo nas”, reče Džordž, s ponosom navigatora koji se približava obali. „Čuvena Bojsova zbirka u novoj kući. Pitam se koliko ih je Rupert zaista pročitao.”
Biblioteka se protezala celom širinom kuće, ali je, u stvari, bila podeljena na šest malih prostorija velikim policama za knjige, koje su imale ulogu pregradnih zidova. Ako se Džordž dobro sećao, sadržala je nekih petnaest hiljada tomova… gotovo sve važno što je ikada objavljeno o maglovitim predmetima magije, parapsiholoških istraživanja, natprirodnog, telepatiji i celom spektru tajanstvenih pojava sabranih u kategoriju parafizike. Bio je to veoma neobičan hobi za ovaj vek razuma i verovatno je predstavljao samo Rupertov osoben način eskapizma.
Džordž je osetio miris istog časa čim je stupio u prostoriju. Bio je slab, ali prodoran, ne toliko neprijatan koliko zbunjujući. I Džin ga je osetila: nabrala je čelo, pokušavajući da ga prepozna. Sirćetna kiselina, pomisli Džordž… najsličniji je njoj. Ali poseduje još nešto…
Biblioteka se završavala malim otvorenim prostorom, dovoljno velikim tek da u njega stanu sto, dve stolice i nekoliko taburea. Rupert je najverovatnije ovde čitao. Neko je i sada ovde čitao, pri neprirodno prigušenoj svetlosti.
Džin kratko uzdahnu i ščepa Džordža za šaku. Njena reakcija možda se mogla opravdati. Jedno je bilo gledati televizijsku sliku, a nešto sasvim drugo sresti se sa stvarnošću. Džordž, koga je retko nešto moglo da iznenadi, munjevito se pribrao.
„Nadam se da vas nismo uznemirili, gospodine”, primeti on učtivo. „Nismo imali pojma da ovde nekog ima. Rupert nam nije kazao…”
Vrhovnik spusti knjigu, zagleda se pomno u njih, a zatim nastavi da čita. Nije bilo ničeg neučtivog u tome, jer posredi je bilo biće koje je moglo da čita, govori i verovatno obavlja još nekoliko drugih stvari u isto vreme. Pa ipak, ljudskim posmatračima ovaj prizor izgledao je uznemirujuće šizofrenički.
„Zovem se Rašaverak”, reče prijateljski Vrhovnik. „Bojim se da se nisam poneo naročito društveno, ali iz Rupertove biblioteke tako je teško pobeći.”
Džin je uspela da potisne nervozni kikot. Rupertov neočekivani gost čitao je, primeti ona, otprilike po stranu svake dve sekunde. Uopšte nije sumnjala u to da on upija svaku reč i zapitala se može li on da čita po jednu knjigu svakim okom. «A uz to bi mogao, razume se», pomisli ona, «da nauči i Brajovu azbuku kako bi uposlio i prste…» Mentalna slika koja je iz toga proizlazila bila je suviše komična da bi bila baš prijatna, tako da je pokušala da je potisne uključivši se u razgovor. Konačno, čoveku se ne ukazuje svaki dan prilika da razgovara sa jednim od gospodara Zemlje.
Džordž ju je pustio da nastavi da ćereta, pošto ih je upoznao, nadajući se da neće reći ništa netaktično. Kao ni Džin, ni on nikada nije neposredno sreo nekog Vrhovnika. Mada su se, kada su to okolnosti zahtevale, oni viđali sa vladinim službenicima, naučnicima i ostalima koji su imali neka posla s njima, nikada još nije čuo da je neko od njih posetio kakvu privatnu zabavu. Zaključak koji se iz toga dao izvesti glasio je da ova zabava i nije bila baš onoliko privatna koliko se činilo. Činjenica da je Rupert imao jedan primerak opreme Vrhovnika takođe je ukazivala na to. I Džordž je počeo da se pita, sa velikim početnim slovima, Šta Se Ovde Dešava. Moraće da pritegne Ruperta čim bude uspeo da ga negde izdvoji nasamo.
Pošto su stolice bile suviše male za njega, Rašaverak je sedeo na podu, gde mu je očigledno bilo sasvim udobno, jer se uopšte nije obazirao na taburee koji su se nalazili samo metar od njega. Posledica toga bila je da mu se glava nalazila na samo dva metra od tla, tako da se Džordžu ukazala jedinstvena prilika da proučava vanzemaljsku biologiju. Na nesreću, kako je sasvim malo znao o zemaljskoj biologiji, nije mogao mnogo šta novo da dozna. Nov mu je bio samo čudan, i nipošto neprijatan, kiselkasti miris. Pitao se kako li ljudska bića mirišu Vrhovnicima i nadao se svemu najboljem.
Kod Rašaveraka nije bilo ničeg stvarno antropomorfnog. Džordžu je bilo jasno zašto su, videvši ih izdaleka, neuki, užasnuti divljaci, poistovetili Vrhovnike sa krilatim ljudima i na taj način omogućili da nastane konvencionalni portret Đavola. Iz ovakve blizine, međutim, deo te opsene je nestao. Mali rogovi (kakva li im je bila svrha? — pitao se Džordž) izgledali su sasvim obično, ali telo nije nalikovalo ni čovečjem, a ni trupu bilo kakve životinje za koju je Zemlja ikada znala. Potičući sa potpuno nepoznatog evolucionog stabla, Vrhovnici nisu bili ni sisari, ni insekti, ni reptili. Nije čak bilo jasno ni da li su kičmenjaci: njihov čvrsti, spoljašnji oklop mogao je lako predstavljati samo puki potporni okvir.
Rašaverakova krila bila su smotana, tako da ih Džordž nije mogao jasno videti, ali mu je zato rep, koji je ličio na komad armirane cevi, ležao uredno smotan pod njim. Čuveni isperak nije toliko podsećao na vrh strele koliko na veliki, pljosnati dijamant. Opšte prihvaćemo mišljenje glasilo je da je njegova svrha da pruža postojanost u letu, poput repnih pera kod ptica. Na osnovu retkih činjenica i pretpostavki kao što je ova, naučnici su zaključili da su Vrhovnici poticali sa nekog sveta na kome je vladala niska gravitacija i koji je imao gustu atmosferu.
Rupertov glas iznenada zagrme iz skrivenog zvučnika.
„Džin! Džordže! Gde se to, do đavola, krijete? Siđite i pridružite se zabavi. Ljudi počinju da pričaju.”
„Možda će biti bolje da i ja pođem”, primeti Rašaverak, vrativši knjigu na policu. Obavio je to sasvim lako, ni ne pomerivši se na podu, i Džordž je primetio, prvi put, da ima dva naspramna palca, sa pet prstiju između njih. Mrzeo bih aritmetiku, pomisli Džordž, da moram da se služim sistemom koji se zasniva na broju četrnaest.
Kada se uspravio, Rašaverak je predstavljao izuzetan prizor, i dok se Vrhovnik povijao kako bi izbegao tavanicu postalo je sasvim jasno da bi se, čak i da su žudeli za tim da se mešaju sa ljudskim bićima, tu javile znatne praktične poteškoće.
Za poslednjih pola sata pristiglo je još nekoliko tura gostiju i prostorija je sada bila prilično krcata. Rašaverakov dolazak samo je još više pogoršao stvari, jer su svi iz susednih prostorija pohrlili da ga vide. Rupert je očigledno bio veoma zadovoljan izazvanom senzacijom. Džin i Džordžu nije ni izdaleka ukazana takva pažnja: niko ih, naime, nije ni primetio. Svega je nekoliko ljudi i moglo da ih vidi, jer su stajali iza Vrhovnika.
„Dođi ovamo, Raši, da se upoznaš”, povika Rupert. „Sedi na ovaj divan… kako bi prestao da grebeš tavanicu.”
Rašaverak, sa repom prebačenim preko ramena, krenu preko prostorije nalik na kakvog ledolomca, probijajući se kroz gomilu. Kada je seo pored Ruperta, soba kao da je ponovo postala mnogo veća i Džordž ispusti uzdah olakšanja.
„Postao sam klaustrofobičan dok je stajao. Pitam se kako li ga se Rupert domogao… ovo bi mogla biti zanimljiva zabava.”
„Zamisli da mu se Rupert tako i javno obraća. Ali njemu to, izgleda, ne smeta. Sve je to veoma čudno.”
„Možeš se kladiti da mu smeta. Nevolja sa Rupertom je u tome što voli da se pravi važan i što nema takta. A to me podseti… na neka pitanja koja si ti postavila!”
„Kao na primer?”
„Pa… «Koliko dugo ste ovde?» «Kako se slažete sa Nadzornikom Karelenom?» «Da li vam se dopada na Zemlji?» Zaista, draga! Tako se sa Vrhovnicima jednostavno ne razgovara!”
„Ne vidim zašto da ne. Krajnje je vreme da neko počne.”
Pre nego što je rasprava mogla da se izrodi u prepirku, saleteli su ih Šenbergerovi i vrlo brzo je došlo do razdvajanja. Dame su otišle na jednu stranu da porazgovaraju o gospođi Bojs; gospoda na drugu da urade to isto, mada iz drugog ugla. Beni Šenberger, koji je bio jedan od najstarijih Džordžovih prijatelja, imao je dosta obaveštenja na tu temu.
„Za Boga miloga, nemoj nikome reći”, kaza on. „Rut ovo ne zna, ali ja sam je upoznao sa Rupertom.”
„Mislim”, zavidno primeti Džordž, „da je suviše dobra za Ruperta. Međutim, njihova veza ne može da potraje. Uskoro će joj se smučiti.” Ova pomisao kao da ga je vidno oraspoložila.
„Ne nadaj se! Pored toga što je prava lepotica, zaista je i fina osoba. Krajnje je vreme da neko uzme Ruperta pod svoje, a ona je prava ličnost za tako nešto.”
I Rupert i Maia sada su sedeli pored Rašaveraka, primajući tu goste kao na prestolu. Rupertove zabave retko kad su imale neku središnju temu, već su se obično sastojale od pet-šest nezavisnih skupina koje su gledale svoja posla. Međutim, ovog puta ceo skup imao je jedinstveno središte. Džordž je prilično žalio Maiu. Ovo je trebalo da bude njen dan, ali ju je Rašaverak delimično pomračio.
„Čuj”, poče Džordž, zagrizavši sendvič, „kako se, do đavola, Rupert dočepao jednog Vrhovnika? Nikada nisam čuo za tako nešto… ali za njega je to, izgleda, sasvim prirodna stvar. Nije ga čak ni pomenuo u pozivu.”
Beni se zakikota.
„To je samo još jedno u nizu njegovih malih iznenađenja. Moraćeš njega da pitaš. Ali ovo ipak nije prvi put. Karelen je posećivao zabave u Beloj kući i Bekingemskoj palati, i…”
„Ma, to je nešto drugo! Rupert je sasvim običan građanin.”
„A možda je Rašaverak neki niži Vrhovnik. Ali biće bolje da priupitaš njih.”
„I hoću”, reče Džordž, „čim uhvatim Ruperta nasamo.”
„Na to ćeš morati da popričekaš.”
Beni je bio u pravu, ali pošto je zabava počela da dobija na poletu, lako je bilo biti strpljiv. Blaga paraliza koju je pojava Rašaveraka izazvala kod okupljenih sada je nestala. Oko Vrhovnika se još nalazila jedna omanja skupina, ali inače je došlo do uobičajenog osipanja i svi su se ponašali sasvim prirodno.
Ni ne trudeći se da okrene glavu, Džordž je mogao da vidi čuvenog filmskog producenta, jednog manje značajnog pesnika, matematičara, dva glumca, atomskog inženjera, lovočuvara, urednika uglednog nedeljnika, statističara iz Svetske banke, virtuoza na violini, profesora arheologije i jednog astrofizičara. Nije bilo drugih predstavnika Džordžove profesije: dizajnera televizijskih studija… što je bilo dobro, jer je želeo da pobegne od posla. Voleo je svoj posao: zaista, u ovom dobu, prvi put u ljudskoj istoriji, niko nije radio ono što ne voli. Ali Džordž je pripadao onoj vrsti ljudi koji su mogli uveče da zaključaju vrata radne sobe za sobom.
Konačno je ulovio Ruperta u kuhinji, gde je ovaj vršio opite sa pićima. Bila je prava šteta spustiti ga na zemlju kada je imao tako zabludeo pogled u očima, ali Džordž je umeo da bude nemilosrdan kada je trebalo.
„Slušaj, Ruperte”, poče on, oslonivši se na najbliži sto. „Mislim da nam svima duguješ neka objašnjenja.”
„Hmmm”, zamišljeno izusti Rupert, kotrljajući jezikom po ustima. „Bojim se da ima trunčica previše džina.”
„Ne vrdaj i ne pretvaraj se da više nisi trezan, jer sasvim dobro znam da jesi. Odakle ti taj prijatelj Vrhovnik i šta će on ovde?”
„Zar ti nisam kazao?” upita Rupert. „Mislio sam da sam svima objasnio. Nisi bio tu… razume se, krio si se u biblioteci.” Zakikotao se na način koji se Džordžu učinio uvredljiv. „Biblioteka je bila ta, znaš, koja je Rašija dovela ovamo.”
„Kako je to neobično!”
„Zašto?”
Džordž zastade, shvativši da će ovo morati da izvede sa puno takta. Rupert je bio veoma ponosan na svoju čudnu zbirku.
„Pa… ovaj, kada uzmeš u obzir šta sve Vrhovnici znaju o nauci, teško je poverovati da bi ih zanimale paranormalne pojave i sve te gluposti.”
„Gluposti ili ne”, odvrati Rupert, „njih zanima ljudska psihologija, a ja imam neke knjige iz kojih mogu dosta da nauče. Neposredno pre nego što sam se preselio, neki viši Podvrhovnik ili niži Nadvrhovnik stupio je sa mnom u vezu i zamolio me da im pozajmim pedesetak mojih najređih tomova. Izgleda da ih je jedan od kustosa u biblioteci Britanskog muzeja uputio na mene. Razume se, jasno ti je šta sam odgovorio.”
„Ne mogu ni da zamislim.”
„E pa, krajnje učtivo sam odgovorio da mi je trebalo dvadeset godina da sakupim knjige koje ulaze u sastav moje biblioteke. Da su dobrodošli da proučavaju moje knjige, ali da će, do đavola, to morati da rade ovde. Tako je Raši stigao ovamo i čita otprilike dvadeset tomova dnevno. Voleo bih da znam šta misli o njima.”
Džordž ništa nije uzvratio nekoliko trenutaka, a onda ozlojeđeno slegnu ramenima.
„Iskreno rečeno”, odvrati on, „počinjem da menjam mišljenje o Vrhovnicima, nagore. Mislio sam da pametnije koriste slobodno vreme.”
„Ti si nepopravljivi materijalista, zar ne? Mislim da se Džin uopšte s tim ne bi složila. Ali čak i sa tog tvog tako praktičnog stanovišta, stvar ipak ima smisla. I ti bi sigurno proučavao praznoverja svake primitivne rase s kojom bi došao u vezu!”
„Pretpostavljam da bih”, odvrati Džordž, ne baš ubeđen u to. Površina stola bila je tvrda, pa je ustao. Rupertu je najzad pošlo za rukom da smeša pića onako kako mu se dopadalo, pa je krenuo nazad. Već su se mogli čuti srditi glasovi koji su zahtevali njegovo prisustvo.
„Hej!” pobuni se Džordž, „pre nego što nestaneš, imam još jedno pitanje. Kako si došao do te dvosmerne televizijske spravice kojom si pokušao da nas uplašiš?”
„Posle malo pogađanja. Ukazao sam im na to koliko bi bila korisna za posao kojim se bavim, a Raši je taj predlog preneo na pravo mesto.”
„Oprosti što sam toliko ograničen, ali kakvim se to novim poslom baviš? Pretpostavljam, razume se, da ima neke veze sa životinjama.”
„Tako je. Ja sam superveterinar. Pokrivam otprilike deset hiljada kvadratnih kilometara džungle, a kako moji pacijenti neće da dođu kod mene, moram da ih tražim.”
„Posao koji zahteva puno radno vreme.”
„Oh, razume se, nije praktično gnjaviti se oko sitne divljači. Samo lavovi, slonovi, nosorozi i tako dalje. Svako jutro podesim kontrole na visinu od stotinu metara, sednem pred ekran i počnem da kružim po predelu. Kada pronađem nekog u nevolji, uskačem u letelicu s nadom se da će moje taktičko ponašanje prema bolesnicima uroditi plodom. Ponekad je pomalo čupavo. Lako je sa lavovima i njima sličnima… ali pokušaj da probiješ oklop nosoroga, iz vazduha, anestetskom stelicom — to je đavolski posao.”
„Ruperte!” zaurla neko iz druge prostorije.
„Vidi šta si učinio! Zbog tebe sam zanemario goste. Hajde… uzmi poslužavnik. Ovi su sa vermutom… ne želim da se pomešaju.”
Neposredno pred zalazak sunca Džordž je pronašao put do krova. Imao je blagu glavobolju iz niza odličnih razloga i osetio je potrebu da pobegne od buke i zbrke koje su dole vladale. Džin, koja je mnogo bolje plesala od njega, izgleda da je još veoma uživala, tako da je odbila da mu se pridruži. To je naljutilo Džordža, koji se pod dejstvom alkohola raznežio, pa je odlučio da se na miru duri pod zvezdama.
Do krova se stizalo najpre liftom do drugog nivoa, a potom zavojitim stepeništem koje je vodilo oko okna za klimatizaciju. Kroz otvor na vrhu izlazilo se na širok, ravan krov. Na jednom kraju bila je parkirana Rupertova letelica: središnji deo zauzimala je bašta… koja je već pokazivala znake divljanja… a ostatak je jednostavno predstavljao platformu za osmatranje opremljenu sa nekoliko ležaljki. Džordž se spusti na jednu od njih i stade da osmatra okolinu carskim pogledom. Osećao se poput kakvog monarha svega onoga što je mogao da vidi.
Blago rečeno, bio je to prizor i po. Rupertova kuća sagrađena je na ivici velikog basena, čije su se padine spuštale ka istoku u veliko prostranstvo močvara i jezera udaljeno nekoliko kilometara. Ka zapadu je zemljište bilo ravno i džungla je dopirala gotovo do Rupertovih stražnjih vrata. Ali s druge strane džungle, na udaljenosti od najmanje pedeset kilometara, ka severu i jugu protezao se u daljinu lanac planina nalik na kakav veliki zid. Njihovi vrhovi bili su prošarani snegom, a oblaci iznad njih upravo su se oblili plamenom poslednjih trenutaka sunčevog smiraja. Dok je posmatrao te udaljene bedeme, Džordž se iznenada otreznio.
Zvezde koje su se pojavile u sasvim nepriličnoj žurbi u trenutku kada je sunce zašlo bile su mu potpuno strane. Potražio je Južni Krst, ali bez uspeha. Iako je o astronomiji tek nešto malo znao i umeo da prepozna samo nekoliko sazvežđa, odsustvo poznatih prijatelja prilično ga je uznemirilo. Isto kao i buka koja je dopirala iz neposredne blizine, iz džungle. Dosta mi je ovog svežeg vazduha, pomisli Džordž. Vratiću se na zabavu pre nego što kakav vampirski slepi miš ili nešto isto toliko prijatno doleti u istraživanje.
Upravo je krenuo nazad kada se kroz otvor pojavio još jedan gost. Sada je već bilo tako mračno da Džordž nije mogao da vidi ko je to, pa je doviknuo: „Zdravo. Je li i vama bilo dosta?” Njegov nevidljivi sadrug se nasmeja.
„Rupert je počeo da pušta neke od svojih filmova. Već sam ih sve video.”
„Želite cigaretu”, ponudi ga Džordž.
„Hvala.”
Pri plamenu upaljača — Džordž je voleo takve antikvitete — uspeo je najzad da prepozna drugog gosta, veoma zgodnog, mladog crnca, čije ime mu je neko rekao, ali ga je on istog časa zaboravio, kao i imena dvadesetak ostalih potpunih stranaca na zabavi. Međutim, nešto mu se učinilo poznato u vezi sa njim — i Džordž iznenada nasluti istinu.
„Mislim da se još nismo sreli”, primeti on, „ali niste li vi Rupertov novi šurak?”
„Tako je. Ja sam Jan Rodriks. Svi kažu da Maia i ja prilično ličimo.”
Džordž se zapitao da li da sažaljeva Jana zbog novog rođaka. Odlučio je da jadnog momka pusti da sam otkrije istinu; konačno, možda se Rupert ipak skrasi ovog puta.
„Ja sam Džordž Gregson. Je li vam ovo prvi put da ste na nekoj od Rupertovih zabava?”
„Da. Nema sumnje da se na ovaj način mogu sresti mnogi zanimljivi ljudi.”
„I ne samo ljudi”, dodade Džordž. „Sada sam prvi put došao u priliku da sretnem nekog Vrhovnika.”
Sagovornik mu je na trenutak oklevao pre nego što je odgovorio i Džordž se zapitao u koje je to osetljivo mesto dirnuo. Ali odgovor mu ništa nije otkrio.
„Ni ja nisam nijednog ranije video… osim, razume se, na televiziji.”
Razgovor potom zamre i Džordžu je bio dovoljan samo trenutak da shvati da je Jan želeo da ostane sam. Ionako je već postajalo hladno, tako da se on vratio u društvo.
Džungla je utihla; kada se Jan nagnuo nad zakrivljeni zid klimatizacionog okna, jedini zvuk koji je mogao da čuje bio je tihi mrmor kuće koja je disala pomoću mehaničkih pluća. Osećao se prilično usamljen, a to je i želeo. Takođe je bio veoma osujećen… a to je bilo nešto za čim uopšte nije žudeo.