Nema te utopije koja može sve vreme svima da pruža zadovoljstvo. Sa poboljšanjem materijalnih uslova, čovekovi vidici se proširuju i on postaje nezadovoljan moćima i onim što poseduje, a što je nekada premašivalo i njegove najluđe snove. Čak i kada mu spoljašnji svet podari sve što može, i dalje ostaju traganja uma i žudnje srca.
Iako je Jan Rodriks vrlo retko cenio svoju sreću, sigurno bi bio još nezadovoljniji u prethodnom dobu. Samo vek ranije, boja njegove kože predstavljala bi strašan, možda odlučujući nedostatak. Danas ona ništa nije značila. Neizbežna reakcija koja je crncima iz ranog dvadeset prvog veka davala izvesno osećanje nadmoćnosti već je prošla. Zgodna reč «crnja» nije više predstavljala tabu u učtivom društvu, već su je svi koristili bez ikakvog srama. Nije sadržala veći emocionalni naboj od etiketa kao što su republikanac ili metodista, konzervativac ili liberal.
Janov otac bio je prijatan, ali prilično vetropirast Škot, koji je ipak uživao dobar glas kao profesionalni mađioničar. U ranu smrt u četrdeset petoj godini oteralo ga je neumereno konzumiranje najpoznatijeg proizvoda njegove zemlje. Mada Jan nikada svog oca nije video pijanog, sasvim sigurno ga nikada nije video ni treznog.
Gospođa Rodriks, koja je još i te kako bila živa, predavala je višu teoriju verovatnoće na Edinburškom univerzitetu. Bilo je sasvim tipično za krajnju pokretljivost Čoveka iz dvadeset prvog veka to što je gospođa Rodriks, koja je bila crna kao ugalj, rođena u Škotskoj, dok je njen prognan i plavokos suprug skoro ceo svoj vek proveo na Haitiju. Maia i Jan nikada nisu imali samo jedan dom, već su šetali od jedne do druge porodice svojih roditelja poput dve loptice za badmington. To je bilo zabavno, ali nije pomagalo u ispravljanju nepostojanosti koju su oboje nasledili od oca.
U dvadeset sedmoj godini, Janu je još bilo preostalo nekoliko godina života na koledžu pre nego što će morati ozbiljno da porazmisli o karijeri. Sasvim lako je diplomirao, izabravši nastavni program koji bi pre samo jednog veka izazvao prilično čuđenje. Glavni predmeti bili su mu matematika i fizika, a za sporedne predmete izabrao je filozofiju i tumačenje muzike. Čak i prema visokim merilima tog vremena, bio je prvoklasni amaterski pijanista.
Kroz tri godine doktoriraće inženjersku fiziku, sa astronomijom kao drugim predmetom. To će zahtevati od njega da prilično zapne, ali Jan je to jedva i čekao. Studirao je na univerzitetu u Kejptaunu, koji se ugnezdio u podnožju planine Tejbl i bio mesto za visoko obrazovanje sa možda najlepšim položajem na svetu.
Materijalnih briga nije imao, pa ipak je bio nezadovoljan i nije video leka za svoje stanje. Da stvari budu još gore, Maiina vlastita sreća… mada joj na njoj nije nimalo zavideo… samo je još više isticala glavni razlog njegove nevolje.
Jan je, naime, još patio od romantične opsene… koja je prouzrokovala toliko jada i toliko pesničkih dela… da svaki čovek ima samo po jednu pravu ljubav u životu. U neuobičajeno poznom dobu izgubio je srce prvi put; posredi je bila dama koja je na većem glasu bila zbog svoje lepote nego vernosti. Rozita Tisen je tvrdila, i nije lagala, da njenim venama teče krv careva Manču. Još je posedovala mnoštvo podanika, uključujući tu i veći deo osoblja Tehničkog fakulteta u Kejpu. Jan je postao zatočenik njene tanane, cvetne lepote, a veza im je dovoljno dugo potrajala da je kraj zbog toga bio samo još bolniji. Nikako nije mogao da shvati šta je krenulo naopako…
Preboleće on to, razume se. I drugi muškarci preživeli su slične katastrofe, prošavši bez trajnih oštećenja, pa čak i dostigli stanje kada su mogli da kažu: «Ubeđen sam da nikada nisam mogao stvarno da budem zaljubljen u jednu takvu ženu!» Ali takva ravnodušnost predstavljala je još daleku budućnost, a u ovom trenutku Jan je bio u velikom raskoraku sa životom.
Druga stvar zbog koje je žalio teže se mogla izlečiti, jer se ticala uticaja koji su Vrhovnici imali na njegove vlastite ambicije. Jan je bio romantik i to ne samo u srcu već i u umu. Poput tolikih mladića, pustio je snovima i mašti na volju da lutaju neistraženim morima svemira, pošto je vazdušni prostor bio pobeđen.
Pre samo jednog veka Čovek je upravo zakoračio na lestvicu koja je mogla da ga odvede do zvezda. A onda su mu, upravo u tom trenutku — da li je moguće da je posredi bila samo slučajnost? — vrata koja su vodila do planeta bila zalupljena pred nosom. Vrhovnici su postavili svega nekoliko zabrana pred bilo koju ljudsku aktivnost (vođenje rata predstavljalo je možda najveći izuzetak), ali su ipak istraživanja vezana za let u svemir praktično prestala. Izazov koji je predstavljala nauka Vrhovnika bio je prevelik. Čovek je bar na trenutak izgubio svoju srčanost i okrenuo se drugim poljima. Nije bilo svrhe praviti rakete kada su Vrhovnici imali sasvim sigurno nadmoćnije pogonske sisteme koje su se zasnivali na načelima o kojima oni nikada nisu davali čak ni nagoveštaje.
Nekoliko stotina muškaraca posetilo je Mesec, kako bi osnovali lunarnu opservatoriju. Putovali su u maloj letelici koju su pozajmili od Vrhovnika — i koju su pokretale rakete. Bilo je očigledno da se malo šta moglo naučiti proučavanjem ovog primitivnog vozila, čak i da su ga njegovi vlasnici predali bez ustezanja znatiželjnim naučnicima sa Zemlje.
I tako je Čovek i dalje bio zatvorenik na vlastitoj planeti. A ta planeta, iako mnogo lepša nego pre jednog veka, sada je bila i mnogo manja. Kada su Vrhovnici ukinuli rat, glad i bolest, to je označilo i kraj pustolovina.
Izlazeći Mesec počeo je da boji istočno nebo bledim, mlečnim sjajem. Jan je znao da se tamo gore, unutar bedema kratera Platon, nalazila glavna baza Vrhovnika. Brodovi za snabdevanje mora da su dolazili i odlazili već preko sedamdeset godina, ali tek za Janova života prestali su da se igraju skrivača i kretali su se naočigled Zemlje. Senke velikih brodova lepo su se mogle videti pomoću teleskopa prečnika dve stotine inča, kada ih je jutarnje ili večernje sunce bacalo miljama preko Mesečevih ravnica. Kako je sve što su Vrhovnici radili silno zanimalo čovečanstvo, pomno su pratili njihove dolaske i odlaske, pa je ustrojstvo njihovog ponašanja uskoro polako počelo da se pomalja (mada ne i pobude koje su ga pokretale). Jedna od tih velikih senki nestala je pre nekoliko časova. Jan je znao da to znači da negde u blizini Meseca jedan od brodova Vrhovnika vrši neophodne rutinske poslove pre nego što će se otisnuti na daleki put do svog udaljenog, nepoznatog doma.
Nikada nije video lansiranje nijednog od tih brodova koji su se vraćali prema zvezdama. Ako su uslovi bili povoljni, taj je prizor bio vidljiv sa više od pola sveta, ali Jan nikako nije imao sreće. Niko nije tačno znao kada će doći do lansiranja — a Vrhovnici te događaje nisu najavljivali. Odlučio je da sačeka još deset minuta, a onda da se ponovo pridruži ostalima na zabavi.
Šta to bi? Samo meteor koji klizi kroz sazvežđe Eridanus. Jan se opusti, vide da mu se cigareta ugasila i pripali drugu.
Napola ju je popušio kada se, pola miliona kilometara odatle, uključio zvezdani pogon. Iz srca razlivene mesečine jedna sićušna iskra počela je da se penje ka zenitu. U početku je njeno kretanje bilo tako sporo da se jedva moglo primetiti, ali iz sekunde u sekundu dobijala je na brzini. Što se više pela, to je bila sve sjajnija, a onda je iznenada nestala s vidika. Trenutak kasnije ponovo se pojavila, dobijajući na brzini i sjajnosti. Rastući i opadajući u čudnom ritmu, sve brže se pela u nebo, iscrtavajući fluktirajuću liniju svetlosti preko zvezda. Čak i kada čovek ne bi znao koliko je ta tačka stvarno udaljena, utisak koji je ostavljala brzina njenog kretanja oduzimao je dah; imajući u vidu da se brod koji je odlazio nalazio negde iza Meseca, um je ostajao pometen pred brzinama i energijama koje su tu bile na snazi.
Jan je znao da je ono što je video predstavljalo nevažan nuzproizvod tih energija. Sam brod bio je nevidljiv i nalazio se mnogo ispred te uspinjuće svetlosti. Isto kao što je mlaznjak koji leti na velikim visinama ostavljao za sobom trag pare, isto tako je i letelica Vrhovnika koja se udaljavala ostavljala za sobom neobičan beleg. Opšte prihvaćena teorija — a gotovo da se nije moglo sumnjati u njenu ispravnost — glasila je da ogromna ubrzanja zvezdanog pogona izazivaju lokalna zakrivljenja prostora. Jan je znao da je ono što upravo gleda sama svetlost udaljenih zvezda, sakupljena i fokusirana u njegovo oko uvek kada su uslovi duž traga broda bili povoljni. Bio je to vidljivi dokaz teorije relativnosti — povijanje svetlosti pod dejstvom kolosalnog gravitacionog polja.
Kao da se kraj tog ogromnog sočiva, tankog poput olovke, kretao sada nešto sporije, ali taj privid nastajao je samo usled perspektive. U stvarnosti, brod je i dalje dobijao na brzini: njegova putanja neprekidno je bila skraćivana dok se silovito odbacivao ka zvezdama. Jan je znao da će ga slediti mnogi teleskopi, jer su naučnici sa Zemlje pokušavali da otkriju tajne pogona. Objavljeno je već na desetine rasprava na tu temu; nema sumnje da su ih Vrhovnici čitali sa najvećim zanimanjem.
Utvarna svetlost počela je da čili. Sada je predstavljala samo bledu prugu upravljenu u srce sazvežđa Karina, što je Jan od početka znao. Dom Vrhovnika nalazio se tamo negde, ali mogao je da kruži oko bilo koje od hiljadu zvezda u tom delu svemira. Nije bilo načina da se odredi njegova udaljenost od Sunčevog sistema.
A onda se sve okončalo. Iako je brod tek otpočeo svoje putovanje, ljudsko oko nije više imalo šta da vidi. Međutim, u Janovom umu još je plamteo spomen na tu sjajnu stazu, vodič koji neće izbledeti sve dok u njemu bude ambicija i želja.
Zabava je bila završena. Gotovo svi gosti ponovo su se vinuli u vazduh i upravo su se raspršivali na sve četiri strane sveta. Postojalo je, međutim, i nekoliko izuzetaka.
Jedan od takvih bio je Norman Dodsvort, pesnik, koji se neprijatno napio, ali je imao toliko takta da se onesvesti pre nego što je postalo neophodno preduzeti bilo kakve nasilne mere. Premešten je, i to ne naročito nežno, na travnjak, s nadom da će ga kakva hijena na primereno grub način probuditi. Za sve praktične potrebe on se, stoga, mogao smatrati odsutnim.
Od gostiju su još ostali Džordž i Džin. To uopšte nije bila Džordžova zamisao: želeo je da pođe kući. Nije blagonaklono gledao na prijateljstvo između Ruperta i Džin, mada ne iz uobičajenih razloga. Džordž je sebe smatrao praktičnom, trezvenom osobom i držao je ono što je povezivalo Džin i Ruperta ne samo za detinjariju u ovom dobu tehnike, već i za nešto pomalo nezdravo. Izgledalo mu je čudno da bilo ko veruje, makar i najmanje, u paranormalno, a Rašaverakovo prisustvo ovde poljuljalo je i njegovu veru u Vrhovnike.
Bilo je očigledno da Rupert sprema neko iznenađenje, verovatno uz prećutni pristanak Džin. Džordž se smrknuto prepustio sudbini, očekujući predstojeću glupost, ma šta to moglo biti.
„Isprobao sam svašta pre nego što sam se zaustavio na ovome”, ponosno izjavi Rupert. „Veliki problem predstavlja smanjivanje trenja kako biste dobili potpunu slobodu kretanja. Staromodni uglačani sto i okrenuta čaša mogu da posluže, ali to se koristi već vekovima, a bio sam ubeđen da moderna nauka može da smisli nešto bolje. I evo ishoda. Privucite stolice — jesi li sasvim siguran da ne želiš da nam se pridružiš, Raši?”
Vrhovnik kao da je oklevao delić sekunde. A onda odmahnu glavom. (Da li su tu naviku stekli na Zemlji? — upita se Džordž.)
„Ne, hvala”, odvrati on. „Više volim da posmatram. Možda neki drugi put.”
„Dobro — biće dovoljno vremena, ako se predomisliš.”
Stvarno? — pomisli Džordž, smrknuto pogledavši na sat.
Rupert je okupio prijatelje oko jednog malog, ali masivnog stola, savršeno okruglog oblika. Imao je ravnu plastičnu površinu koju je on skinuo i na taj način otkrio svetlucavo more zbijenih kugličnih ležajeva. Blago izdignuta ivica stola sprečavala ih je da skliznu dole, a Džordž uopšte nije bio u stanju da zamisli čemu služe. Na stotine svetlosnih odraza obrazovalo je zadivljujuće i hipnotičko ustrojstvo, i on oseti da mu se pomalo vrti u glavi.
Dok su ostali privlačili stolice, Rupert je zavukao šaku pod sto i izvadio jedan disk prečnika desetak centimetara, koji je položio povrh kugličnih ležajeva.
„Evo”, izusti on. „Položite prste i on se pokreće bez imalo otpora.”
Džordž je posmatrao napravu sa dubokim nepoverenjem. Primetio je da su na određenim razmacima bila ispisana slova abecede — u nasumičnom rasporedu — po obodu stola. Njima su bili pridodati i brojevi od 1 do 9, takođe nasumce razbacani među slovima, kao i dve karte sa rečima «Da» i «Ne». One su se nalazile na suprotnim stranama stola.
„Sve mi to izgleda kao jedna velika koještarija”, promrmlja on. „Iznenađen sam što i u ovom veku još ima ljudi koji ovo shvataju ozbiljno.” Osećao se nešto bolje pošto je na ovaj blag način izneo svoje protivljenje, koje je bilo isto toliko namenjeno Džin koliko i Rupertu. Rupert se nije pretvarao: njega su ovi fenomeni zanimali jedino na naučnoj osnovi. Bio je otvorenog uma, ali ne i lakoveran. Nasuprot njemu, Džin… Džordža je ona povremeno malo brinula. Izgleda da je zaista verovala da ima nečega u tim glupostima o telepatiji i paranormalnom.
Tek kada je izrekao ovu primedbu, Džordž je shvatio da ona takođe sadrži kritiku upućenu Rašaveraku. Nervozno se osvrnuo unaokolo, ali Vrhovnik ni na koji način nije reagovao. Što, razume se, nije baš ništa dokazivalo.
Sada su već svi zauzeli svoja mesta. U smeru kretanja kazaljke na satu, oko stola su sedeli Rupert, Maia, Jan, Džin, Džordž i Beni Šenberger. Rut Šenberger sedela je izvan kruga, držeći blok za pisanje. Ona očigledno zbog nečega nije htela da uzme učešća u onome što će uslediti, što je Benija nagnalo da izrekne nekoliko neodređeno sarkastičnih opaski o ljudima koji i dalje ozbiljno shvataju Talmud. Međutim, ona je, izgleda, bila veoma voljna da uzme na sebe ulogu zapisničara.
„Čujte”, poče Rupert, „zarad skeptika kao što je Džordž, hajde da nešto razjasnimo odmah na početku. Bez obzira na to ima li u ovome nečeg natprirodnog, stvar dejstvuje. Lično smatram da postoji neko čisto mehaničko objašnjenje. Kada položimo šake na disk, iako možda pokušavamo da ne utičemo na njegovo kretanje, naša podsvest počne da izvodi trikove. Analizirao sam dosta tih seansi i nijednom nisu dobijeni odgovori koje neko u skupini nije mogao da zna ili da nasluti — mada ponekad nisu bili svesni te činjenice. Međutim, ipak bih voleo da izvedemo opit pod ovim prilično… ovaj… posebnim okolnostima.”
Te «posebne okolnosti» sedele su i nemo ih posmatrale, ali nipošto nezainteresovano. Džordž se pitao šta li Rašaverak misli o ovim drevnim stvarima. Da li se ponaša poput kakvog antropologa koji prati neki primitivni religijski obred? Ceo prizor bio je zaista krajnje fantastičan i Džordž se nikada ranije u životu nije osećao ovoliko blesavo.
Ako su se i ostali osećali isto toliko budalasto, onda su vešto prikrivali svoja osećanja. Samo je Džin delovala zajapureno i uzbuđeno, mada je to moglo poticati i od pića.
„Sve spremno?” upita Rupert. „Dobro.” Zastao je kako bi ostavio utisak; a onda, ne obrativši se nikom određeno, upita: „Ima li koga?”
Džordž je mogao da oseti kako mu je ploča pod prstima malo zadrhtala. To nije iznenađivalo kada se uzme u obzir pritisak koji je šestoro ljudi iz kruga vršilo na nju. Klizeći je napravila jednu malu osmicu, a zatim se ponovo smirila u središtu.
„Ima li koga?” ponovi zvanično Rupert, a zatim dodade prirodnijim glasom: „Obično prođe deset do petnaest minuta pre nego što počnemo. Ali ponekad…”
„Tiho!” zadahta Džin.
Ploča se kretala. Počela je da opisuje široki luk između karti sa oznakama «DA» i «NE». Džordž je jedva uspeo da potisne kikot. Pitao se šta bi dokazali ako bi odgovor bio «NE»? Setio se stare šale: «Ovde nema nikoga, osim nas pilića, gospodaru…»
Ali odgovor je glasio «DA». Ploča se brzo vratila do središta stola. Sada je delovala nekako živo, kao da čeka sledeće pitanje. Džordž je, i protiv svoje volje, osetio izvesno divljenje.
„Ko si ti?” upita Rupert.
Ovog puta, slova su bila pokazana bez ikakvog oklevanja. Ploča je jurila preko stola poput kakve osetljive stvari, i to tako brzo da je Džordžu ponekad bilo teško da drži prste u dodiru sa njom. Mogao se zakleti da on ničim ne doprinosi njenom kretanju. Osmotrivši na brzinu sve oko stola, nije uspeo da uoči ništa sumnjivo na licima svojih prijatelja. Bili su napeti i puni očekivanja, baš kao i on.
„JASAMSVE”, izgovori ploča i vrati se u ravnotežni položaj.
„Ja sam sve”, ponovi Rupert. „To je tipični odgovor. Neodređen, ali ipak podsticajan. Verovatno znači da ovde nema ničeg osim naših udruženih umova.” Napravio je kraću pauzu, očigledno razmišljajući koje pitanje sada da postavi. Zatim se još jednom obratio vazduhu.
„Imaš li poruku za bilo koga od ovde prisutnih?”
„NE”, spremno odvrati ploča.
Rupert osmotri sve za stolom.
„Sada sve zavisi od nas; ponekad dobrovoljno daje obaveštenja, ali ovog puta moraćemo da postavljamo određena pitanja. Hoće li neko da bude prvi?”
„Da li će sutra da pada kiša?” podrugljivo upita Džordž.
Ploča istog časa poče da klizi između «DA» i «NE».
„To je glupo pitanje”, pobuni se Rupert. „Negde će sigurno padati kiša, a negde će biti suvo. Ne postavljajte pitanja koja pretpostavljaju mogućnost dvojakog odgovora.”
Džordž je bio ućutkan kako valja. Odlučio je da prepusti nekom drugom da postavi naredno pitanje.
„Koja je moja najomiljenija boja?” upita Maia.
„PLAVA”, stiže brzi odgovor.
„Ispravno.”
„Ali to ništa ne dokazuje. Bar je troje prisutnih to znalo”, istaknu Džordž.
„Koja je Rutina najomiljenija boja?” upita Beni.
„CRVENA.”
„Je li to tačno, Rut?”
Zapisničarka podiže pogled sa bloka.
„Jeste. Ali Beni to zna, a on je u krugu.”
„Nisam znao”, odvrati Beni.
„I te kako je trebalo da znaš — koliko puta sam ti to samo rekla.”
„Podsvesno sećanje”, promrmlja Rupert. „To se često događa. Ali molio bih vas da postavljate malo inteligentnija pitanja. Pošto smo tako dobro počeli, ne želim da sad presahne.”
Čudno, ali sama trivijalnost ove pojave počela je da ostavlja utisak na Džordža. Bio je ubeđen da ne postoji nikakvo natprirodno objašnjenje; kao što je Rupert kazao, ploča je jednostavno reagovala na njihove podsvesne pokrete mišića. Ali već i sama po sebi ta činjenica bila je iznenađujuća i upečatljiva: nikada ne bi poverovao da se mogu dobiti tako tačni, brzi odgovori. U jednom trenutku čak je pokušao da utiče na tablu kako bi ispisala njegovo ime. Dobio je «DŽ», ali to je bilo sve: ostalo je bilo čista glupost. Bilo je praktično nemoguće, zaključi on, da jedna osoba preuzme kontrolu tako da to ostali iz kruga ne primete.
Posle pola sata, Rut je pribeležila preko deset poruka, a neke od njih bile su prilično dugačke. Dolazilo je do povremenih grešaka u izgovoru i čudnih gramatičkih obrta, ali toga je bilo malo. Kakvo god da je bilo objašnjenje, Džordž nije bio ubeđen da svesno ne doprinosi ishodima. Nekoliko puta, za vreme sastavljanja reči, učinilo mu se da je naslutio naredno slovo, pa samim tim i smisao poruke. Ali svaki put ploča bi otišla u potpuno neočekivanom pravcu i obrazovala nešto sasvim drugo. Ponekad je zaista — pošto nije bilo pauza koje bi označile kraj jedne reči i početak nove — cela poruka bila besmislena dok ne bi postala potpuna i dok je Rut ne bi pročitala.
Celo to iskustvo počelo je u Džordžu da stvara nelagodan utisak da je u vezi sa nekim svrhovitim, nezavisnim umom. Pa ipak, nije postojao nikakav neosporan dokaz u tom smislu. Odgovori su bili u velikoj meri trivijalni, dvojaki. Šta se, na primer, moglo zaključiti na osnovu ovoga:
VERUJUČOVEKAPRIRODAJESTOBOM.
A onda, opet, ponekad su stizali nagoveštaji dubokih, čak uznemirujućih istina:
UPAMTIDAČOVEKNIJESAMBLIZUČOVEKANALAZISEZEMLJADRUGIH.
To su, razume se, svi znali — pa ipak, da li je čovek mogao biti siguran da se poruka odnosila samo na Vrhovnike?
Džordž je postajao sve pospaniji. Bilo je krajnje vreme, pomisli on sanjivo, da krenu kući. Sve je ovo bilo veoma zanimljivo, ali nikuda nije vodilo, a i od dobrih stvari čoveku pripadne muka. Osmotrio je sve oko stola. Beni je izgledao kao da se isto tako oseća, Maia i Rupert imali su pomalo staklaste poglede, a Džin — pa, ona je to sve od samog početka shvatala suviše ozbiljno. Njen izraz lica zabrinuo je Džordža; delovala je kao da se plaši da prestane — ali i kao da se plaši da nastavi.
Preostao je još Jan. Džordž se pitao šta li on misli o ekscentričnosti svoga šuraka. Mladi inženjer nije postavio nijedno pitanje, niti je pokazao imalo iznenađenja povodom bilo kog odgovora. Sticao se utisak da proučava kretanje ploče kao da ona predstavlja samo jednu u nizu naučnih pojava.
Rupert se prenuo iz letargije u koju je, kako se činilo, zapao.
„Hajde da postavimo još jedno pitanje”, reče on, „za kraj uspešnog dana. Šta je s tobom, Jane? Ti nisi postavio nijedno.”
Iznenađujuće, ali Jan uopšte nije oklevao. Kao da se odlučio već odavno i samo čekao da mu se ukaže prilika. Bacio je pogled prema nepokretnom, ogromnom Rašaveraku, a onda upitao jasnim, postojanim glasom:
„Koja zvezda je sunce Vrhovnika?”
Rupert iznenađeno zviznu. Maia i Beni uopšte nisu reagovali. Džin je sklopila oči i kao da je zaspala. Rašaverak se nagnuo napred kako bi mogao da vidi krug preko Rupertovog ramena.
Ploča se pokrenu.
Kada se ponovo zaustavila, nastala je kraća pauza, a onda Rut zapita zbunjenim glasom?”
„Šta to znači NGS 549672?”
Niko joj nije odgovorio, jer je u tom času Džordž uplašeno povikao:
„Pomozite mi oko Džin. Bojim se da se onesvestila.”