„Taj Bojs”, poče Karelen. „Ispričaj mi sve o njemu.”
Nadzornik nije upotrebio baš te reči, razume se, i misli koje je izrazio bile su daleko tananije. Da ga je slušao kakav čovek, čuo bi samo kratku bujicu brzo modulirajućeg zvuka, prilično sličnu veoma ubrzanom radu Morzeovog tastera. Iako su snimljeni mnogi uzorci jezika Vrhovnika, analiza nije urodila plodom usled njihove krajnje složenosti. Brzina transmisije obezbeđivala je da nikakav prevodilac, čak i kada bi uspeo da ovlada elementima tog jezika, ne bi nikada bio u stanju da prati Vrhovnike u njihovom normalnom razgovoru.
Nadzornik za Zemlju stajao je leđima okrenut Rašaveraku i bludio pogledom preko šarolikog ponora Grand Kanjona. Deset kilometara odatle, pa ipak jedva zamagljeni usled udaljenosti, terasasti zidovi hvatali su punu snagu Sunca. Stotinama metara niz padinu u senci, na čijoj je ivici stajao Karelen, karavan mula polako je krivudao ka dubokoj dolini. Čudno, pomisli Karelen, koliko ljudi ne propušta nijednu priliku da se primitivno ponaša. Mogli su da stignu do dna kanjona u deliću vremena i mnogo udobnije, da su hteli. Pa ipak, više su voleli da se truckaju uskim stazama koje su najverovatnije bile podjednako nesigurne koliko su i izgledale.
Karelen napravi neprimetan pokret šakom. Veličanstveni prizor iščile, ostavivši za sobom samo prazninu neodređene dubine. Stvarnost njegovog ureda i položaja ponovo se sručiše na Nadzornika.
„Rupert Bojs je pomalo neobična osoba”, odvrati Rašaverak. „Profesionalno, brine o dobrobiti životinja u jednom važnom delu glavnog afričkog rezervata. Veoma je delotvoran i zanima ga posao kojim se bavi. Kako mora da pokriva nekoliko hiljada kvadratnih kilometara, dobio je jedan od petnaest panoramskih razgledača koje smo do sada izdali na pozajmicu — sa uobičajenim osiguranjima, razume se. Igrom slučaja, to je jedini sa punim mogućnostima projekcije. Dozvolili smo da se njima služi jer je bio ubedljiv.”
„Šta je tvrdio?”
„Želeo je da se pojavljuje pred raznim divljim životinjama kako bi se one navikle na njega, tako da ga ne bi napadale kada bi se i fizički pojavio. Zamisao se pokazala kao veoma uspešna kod životinja koje se oslanjaju na vid, a ne na miris — mada će na kraju verovatno ipak biti ubijen. I, razume se, postojao je još jedan razlog zbog koga smo mu dozvolili da se služi tim aparatom.”
„Sada je spremniji na saradnju?”
„Upravo tako. Prvobitno sam stupio s njim u vezu jer poseduje jednu od najboljih biblioteka knjiga o parapsihologiji i srodnim oblastima na celom svetu. Učtivo je, ali odlučno odbio da mi pozajmi bilo koju od njih, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da ga posetim. Već sam pročitao otprilike pola njegove biblioteke. Bila je to silna gnjavaža.”
„To ti verujem”, suvo odvrati Karelen. „Jesi li bilo šta otkrio u svom to đubretu”
„Da — jedanaest čistih slučajeva delimičnog prodora i dvadeset sedam verovatnih. Materijal je, međutim, u toj meri selektivan da se ne može koristiti za uzimanje uzoraka. A nalazi su pomešani sa misticizmom — možda osnovnim zastranjenjem ljudskog uma.”
„Kakav je Bojsov stav prema svemu tome?”
„Pretvara se da je bez predrasuda i skeptičan, ali sasvim je jasno da nikada ne bi proveo toliko vremena i uložio toliko truda u to polje da podsvesno ipak malo ne veruje. Izazvao sam ga i priznao je da sam verovatno u pravu. Voleo bi da dođe do nekog ubedljivog dokaza. Zato uvek izvodi te opite, mada se pravi da je reč samo o igri.”
„Siguran si da ne podozreva da tvoje interesovanje nije samo akademsko?”
„Sasvim sam siguran. Bojs je u mnogo čemu neverovatno ograničen i naivan. Zbog toga su njegovi pokušaji da istražuje upravo ovo, od svih polja, prilično patetični. Nema potrebe preduzimati bilo šta posebno u vezi s njim.”
„Shvatam. A šta je sa devojkom koja se onesvestila?”
„To je najzanimljivija stvar u svemu tome. Džin Morel je, gotovo sigurno, bila kanal kroz koji su stizala obaveštenja. Ali njoj je dvadeset šest godina — suviše je stara da bi sama bila Prvobitni Kontakt, sudeći prema celokupnom našem prethodnom iskustvu. Stoga mora postojati neko ko je usko povezan s njom. Zaključak je očigledan. Ne možemo čekati još mnogo godina. Moramo je prebaciti u Ružičastu Kategoriju: mogla bi biti najvažnije živo ljudsko biće.”
„Učiniću to. A šta je sa mladićem koji je postavio ono pitanje? Da li je posredi obična znatiželja ili je imao i neku drugu pobudu?”
„Tamo se našao pukim slučajem — sestra mu se upravo udala za Ruperta Bojsa. Nikada ranije nije sreo nijednog od gostiju. Siguran sam da je pitanje bilo postavljeno bez predumišljaja, da su ga nadahnule neobične okolnosti — i verovatno moje prisustvo. Imajući u vidu te činioce, nimalo ne iznenađuje način na koji je reagovao. Veoma se zanima za astronautiku: sekretar je odseka za svemirska putovanja na Univerzitetu u Kejptaunu i očigledno namerava da ceo život posveti tom polju.”
„Karijera bi mogla da mu bude zanimljiva. Šta misliš da će u međuvremenu preduzeti, odnosno šta mi da preduzmemo u vezi s njim?”
„Sasvim sigurno će izvršiti neke provere čim bude u prilici. Ali nema načina da dokaže tačnost svog obaveštenja, a zbog neobičnog porekla tog podatka malo je verovatno da će ga objaviti. Čak i da to učini, da li bi to imalo uticalo na stvari?”
„Izvršiću procenu obe mogućnosti”, odvrati Karelen. „Iako se u našem Uputstvu kaže da ne otkrivamo bazu, nema načina da se to obaveštenje upotrebi protiv nas.”
„Slažem se. Rodriks će imati sumnjivo obaveštenje ni od kakve praktične vrednosti.”
„Izgleda da je tako”, složi se Karelen. „Ali nemojmo ipak biti suviše sigurni. Ljudska bića su izuzetno domišljata i često vrlo uporna. Nikada ih ne treba potcenjivati i biće veoma zanimljivo pratiti karijeru gospodina Rodriksa. Moram još o tome razmisliti.”
Rupert Bojs nikada, zapravo, nije proniknuo do kraja u stvar. Kada su mu gosti otišli, uz mnogo manje buke nego obično, zamišljeno je vratio sto nazad u ugao. Blaga izmaglica u glavi izazvana alkoholom onemogućavala mu je da izvrši bilo kakve dublje analize onoga što se dogodilo, a i stvarne činjenice već su bile pomalo maglovite. Neodređeno je bio svestan toga da se dogodilo nešto veoma važno, premda neuhvatljivo, i pitao se da li bi trebalo o tome da porazgovara sa Rašaverakom. Kada je bolje razmislio, zaključio je da to ne bi bilo taktično. Konačno, pometnju je izazvao njegov šurak, a Ruperta je mladi Jan nekako neodređeno nervirao. Ali da li je to bila Janova greška? Da li je, zapravo, bila ičija greška? S priličnim osećanjem krivice, Rupert se prisetio da je to bio njegov opit. Odlučio je, prilično uspešno, da zaboravi na celu stvar.
Možda je mogao nešto da učini da je poslednja stranica iz Rutinog bloka mogla da se pronađe, ali ona je nestala u opštoj pometnji. Jan je glumio nevinašce — a čovek je teško mogao okriviti Rašaveraka. I niko se nikada nije setio šta je tačno izgovoreno, osim da, izgleda, nije imalo nikakvog smisla…
Osoba na koju je sve to ostavilo najživlji utisak bio je Džordž Gregson. Nikada neće zaboraviti užas koji ga je prožeo kada mu se Džin skljokala u naručje. Ta iznenadna bespomoćnost preobrazila ju je u tom trenutku iz zabavne saputnice u predmet nežnosti i naklonosti. Žene su se onesvešćivale — ne uvek bez zadnjih namera — od pamtiveka, a muškarci su uvek reagovali na poželjni način. Džin se srušila sasvim spontano, ali ni da je planirala, ne bi to bolje izvela. U tom trenutku, kao što je to tek kasnije shvatio, Džordž je doneo jednu od najvažnijih odluka u životu. Džin je sasvim sigurno bila devojka koja mu je nešto značila, uprkos njenim otkačenim zamislima i još otkačenijim prijateljima. Nije uopšte imao nameru da se sasvim odrekne Naomi, Džoj, Else ili — kako joj ono beše ime? — Deniz; ali došlo je vreme za nešto trajnije. Uopšte nije sumnjao u to da će se Džin složiti s njim, jer je od samog početka bilo sasvim jasno kako stvari stoje sa njenim osećanjima.
Iza te njegove odluke krio se još jedan činilac koga nije bio svestan. Noćašnje iskustvo probudilo je njegov prezir i skeptičnost prema čudnim stvarima koje su zanimale Džin. On nikada neće postati svestan te činjenice, ali to je bilo tako — i uklonilo je poslednju prepreku između njih.
Posmatrao je Džin dok je ležala, bleda ali sabrana, na spuštenom sedištu letelice. Ispod njih vladala je tama, a iznad su se nalazile zvezde. Džordž nije imao pojma, ni približno, gde se nalaze — niti ga je to bilo briga. O tome je vodio računa robot koji ih je vodio kući i koji će ih prizemiti, kako je najavljivala kontrolna tabla, kroz pedeset sedam minuta.
Džin mu uzvrati osmeh i nežno izvuče šaku iz njegove.
„Pusti me samo da povratim krvotok”, zamoli ga ona, trljajući prste. „Volela bih da mi poveruješ kada ti kažem da mi je sada sasvim dobro.”
„Šta misliš da se dogodilo? Sigurno se nečega sećaš?”
„Ne — potpuna praznina. Čula sam kako je Jan postavio svoje pitanje — a onda ste se svi uzmuvali oko mene. Ubeđena sam da je posredi bila neka vrsta transa. Uostalom…”
Zastala je, a onda odlučila da ne kaže Džordžu da joj se to već i ranije dešavalo. Znala je šta on misli o tim stvarima i nije želela samo još više da ga uznemiri — a možda i potpuno otera.
„Uostalom — šta?” upita Džordž.
„Oh, ništa. Pitam se šta je onaj Vrhovnik mislio o celoj toj stvari. Sigurno smo mu pružili više povoda za razmišljanje nego što se nadao.”
Džin se lako strese i pogled joj se zamagli.
„Plašim se Vrhovnika, Džordže. Oh, ne mislim da su zli, ili bilo šta u toj meri budalasto. Ubeđena sam da nam žele dobro i da čine ono što misle da je najbolje za nas. Samo se pitam, kakvi su im stvarno planovi?”
Džordž se nelagodno promeškolji.
„Ljudi se to pitaju od trenutka kada su stigli na Zemlju”, odvrati on. „Reći će nam kada budemo spremni — a, iskreno govoreći, ja nisam mnogo ljubopitljiv. Pored toga, na pameti su mi neke preče stvari.” Okrenuo se ka Džin i stisnuo joj šake.
„Kako bi bilo da sutra odemo do Arhive i potpišemo ugovor na — recimo — pet godina?”
Džin se prodorno zagleda u njega i zaključi da joj se, sve u svemu, dopada ono što vidi.
„Neka bude deset”, reče ona.
Jan je oklevao. Nije bilo razloga za žurbu, a i želeo je da razmisli. Kao da se plašio da izvrši bilo kakve provere, kako ne bi prebrzo uništio fantastičnu nadu. Dok je još bio nesiguran, bar je mogao da sanjari.
Štaviše, da bi preduzeo bilo kakve daljnje korake, moraće da poseti bibliotekarku u Opservatoriji. Isuviše dobro je poznavala i njega i ono što ga je zanimalo, pa će je sigurno zainteresovati njegov zahtev. Verovatno to i nije bilo važno, ali Jan je odlučio da ništa ne prepusti slučaju. Kroz nedelju dana ukazaće mu se bolja prilika. Znao je da je suviše oprezan, ali to je celom poduhvatu davalo učeničku slast. Jan se takođe plašio da ne ispadne smešan, a bojao se i svega onoga što su Vrhovnici mogli da učine kako bi ga osujetili. Ako je kretao u lov na duhove, niko drugi to nikada neće saznati.
Imao je savršen razlog za odlazak u London: sve je bilo dogovoreno još pre nekoliko nedelja. Iako je bio suviše mlad i nedovoljno kvalifikovan da bude delagat, ipak je bio jedan od trojice studenata koji su uspeli da se pridruže službenoj skupini koja je išla na sastanak Međunarodnog astronomskog društva. Raspust je bio u toku i bila bi prava šteta propustiti tu priliku, pošto u Londonu nije bio još od detinjstva. Znao je da će ga tek nekoliko od više desetina saopštenja koja će biti izložena na skupu MAD-a jedva malo zanimati, čak i kada bi mogao da ih razume. Poput učesnika na bilo kom naučnom kongresu, pohađaće predavanja koja budu obećavala, a ostalo vreme provodiće sa ostalim entuzijastima, ili jednostavno u razgledanju.
London se strašno izmenio u poslednjih pedeset godina. U njemu je sada bilo jedva dva miliona ljudi i stotinu puta više mašina. Više nije bio velika luka, jer se izmenilo celokupno ustrojstvo svetske trgovine od kada je svaka zemlja proizvodila gotovo sve što joj je bilo neophodno. I dalje je bilo određenih namirnica koje su izvesne zemlje najbolje pravile, ali one su se vazdušnim putem prevozile pravo na odredišta. Trgovački putevi koji su se nekada sticali u velikim lukama, a kasnije na velikim aerodromima, konačno su se raspršili u složenoj mreži koja je prekrivala ceo svet, bez glavnih čvorišta.
Ipak neke stvari se nisu izmenile. Taj grad je i dalje bio središte uprave, umetnosti, znanja. U tim stvarima se s njim nije mogla meriti nijedna kopnena prestonica — čak ni Pariz, uprkos mnogim suprotnim tvrdnjama. Londonac od pre jednog veka još je mogao lako da se snađe, bar u centru. Preko Temze su podignuti novi mostovi, ali na starim mestima. Velike, čađave železničke stanice su nestale — prognane su u predgrađa. Ali Parlament je ostao nepromenjen: kupola crkve svetog Pavla i dalje se uzdizala iznad Ladgejt Hila, mada je sada bilo i viših zgrada koje su izazivale njenu nadmoć.
Straža je i dalje marširala ispred Bekingemske Palate.
Sve te stvari, pomisli Jan, mogu sačekati. Bio je raspust i on je bio smešten, sa dvojicom drugih studenata, u jednom od univerzitetskih hostela. Ni Blumsberi nije izmenio svoj karakter u poslednjem veku: i dalje je to bilo ostrvo hotela i kuća za iznajmljivanje, mada se one više nisu međusobno gurale, niti su obrazovale one nepregledne, istovetne nizove od čađavih cigli.
Tek drugog dana kongresa Janu se ukazala prilika. U velikoj skupštinskoj sali Naučnog centra, nedaleko od koncertne dvorane koja je svojevremeno odlučujuće doprinela da London postane muzička metropola sveta, čitana su glavna saopštenja. Jan je želeo da čuje predavanje koje je bilo prvo na programu toga dana, a za koje se šaputalo da će potpuno obesnažiti važeću teoriju o nastanku planeta.
Možda ju je i obesnažilo, ali Jan nije bio mnogo mudriji kada je posle pauze otišao. Pohitao je do oglasne table i potražio sale koje su ga zanimale.
Neki vickasti državni činovnik smestio je Kraljevsko astronomsko društvo na najviši sprat ogromne zgrade, što su članovi veća veoma cenili, jer su odatle imali veličanstven pogled preko Temze i preko celog severnog dela grada. Izgleda da nikoga nije bilo unaokolo i Jan je — stežući u šaci člansku kartu poput pasoša, za slučaj da ga neko zaustavi — bez poteškoća pronašao biblioteku.
Utrošio je skoro ceo sat dok nije najzad otkrio ono što je želeo i naučio kako da rukuje velikim katalozima zvezda sa milionima stavki. Blago je drhtao dok se približavao kraju potrage i bilo mu je drago što u blizini nije bilo nikoga da primeti njegovu nervozu.
Vratio je katalog na mesto i ostao dosta dugo sasvim mirno da sedi, belo zureći u zid tomova pred sobom. Zatim je polako izišao u tihe hodnike, prošao pored kancelarije sekretara (sada je tamo bilo nekog ko je užurbano raspakivao pakete knjiga) i sišao niz stepenice. Nije želeo da ide liftom jer je hteo da bude slobodan i nesputan. Prethodno je nameravao da prisustvuje još jednom predavanju, ali to sada više nije bilo važno.
Misli su mu i dalje bile uzburkane kada je stigao do keja i stao pogledom da sledi Temzu na njenom laganom putu do mora. Teško je bilo svakome ko je u toj meri bio upućen u ortodoksnu nauku kao on da prihvati dokaz do koga je upravo došao. Nikada neće moći da bude siguran u njegovu ispravnost, ali verovatnoća je bila uverljiva. Dok je lagano išao duž nasipa, nabrajao je činjenice jednu po jednu.
Prva činjenica: niko na Rupertovoj zabavi nije mogao znati da će on postaviti to pitanje. Ni on sam to nije znao: bila je to spontana reakcija na okolnosti. Stoga, niko nije mogao da pripremi nikakav odgovor, niti ga je mogao unapred ubaciti u njihove umove.
Činjenica broj dva: «NGP 549672» verovatno je nešto značilo samo jednom astronomu. Iako je veliki Nacionalni geografski pregled završen još pre pola veka, za njegovo postojanje znalo je svega nekoliko hiljada stručnjaka. A kada bi se nasumce iz njega uzeo bilo koji broj, niko nije mogao reći gde se ta određena zvezda nalazila na nebesima.
Ali — i ovo je bila «činjenica broj tri», koju je upravo otkrio — mala i beznačajna zvezda sa oznakom NGP 549672 bila je upravo na odgovarajućem mestu. Nalazila se u središtu sazvežđa Karina, na kraju onog sjajnog traga koji je Jan lično video, ne pre mnogo noći, kako vodi iz Sunčevog sistema kroz dubine svemira.
Bila je to nemoguća podudarnost. NGP 549672 mora biti dom Vrhovnika. Pa ipak, prihvatanje te činjenice narušavalo je sve zamisli o naučnom metodu koje je Jan poštovao. No, dobro — neka budu narušene. Mora, nekako, prihvatiti činjenicu da je Rupertov fantastični opit otvorio dotad nepoznati izvor znanja.
Rašaverak? To mu se činilo najverovatnije objašnjenje. Vrhovnik se nije nalazio u krugu, ali to i nije bilo važno. Međutim, Jana nije zanimalo dejstvovanje parafizike: interesovalo ga je jedino kako da iskoristi dobijene rezultate.
Vrlo malo se znalo o NGP 549672: ništa posebno što bi je razlikovalo od miliona drugih zvezda. Ali u katalogu su bile upisane njena veličina, koordinate i spektralni tip. Jan će morati da izvrši neka dodatna istraživanja i da obavi nekoliko jednostavnih proračuna: onda će znati, bar približno, koliko je od Zemlje udaljen svet Vrhovnika.
Janovo lice se polako razvuče u osmeh kada je okrenuo leđa Temzi i pošao nazad prema svetlucavo belom pročelju Naučnog centra. Znanje je bilo moć — a on je bio jedini čovek na Zemlji koji je znao odakle potiču Vrhovnici. Kako će iskoristiti to znanje još nije znao. Biće bezbedno pohranjeno u njegovom umu, čekajući sudbonosni trenutak.