Ljudska rasa nastavila je da uživa u dugom, letnjem popodnevu mira i napretka, bez ijednog oblačka. Hoće li ikada ponovo doći zima? To je bilo nezamislivo. Doba razuma, koje su prerano pozdravili vođe Francuske revolucije, pre dva i po veka, konačno je stiglo. Ovog puta, nije bilo greške.
Postojali su, razume se, i nedostaci, mada su oni voljno prihvatani. Čovek je uistinu morao biti veoma star kako bi shvatio da su novine koje je teleemitor štampao u svakom domu bile prilično dosadne. Nije više bilo kriza koje su nekada nadahnjivale krupne naslove. Nije bilo tajanstvenih ubistava koja su mučila policiju i izazivala kod miliona ljudi moralnu ogorčenost, što je često bilo posledica potisnute zavisti. Ako bi se i dogodila takva ubistva, nikada nisu bila tajanstvena: bilo je potrebno samo okrenuti određeni broj — i mogli ste videti reprizu zločina. Činjenica da postoji uređaj koji je sposoban za tako nešto u prvi mah prouzrokovala je znatnu paniku među ljudima koji poštuju zakon. Bilo je to nešto što Vrhovnici, koji su u priličnoj meri ovladali ljudskom psihologijom, ali još nisu pohvatali sve njene istančanosti, nisu predvideli. Trebalo je sasvim jasno staviti do znanja da Piping Tom neće moći da uhodi svoje bližnje, odnosno da će se sasvim mali broj ovih uređaja koji su bili u posedu ljudi nalaziti pod strogom kontrolom. Projektor Ruperta Bojsa, na primer, nije delovao izvan granica rezervata, tako da su on i Maia bili jedine osobe u njegovom opsegu.
Čak ni onih nekoliko ozbiljnih zločina koji su se dogodili nisu izazvali naročitu pažnju u vestima. Jer, konačno, lepo odgojeni ljudi ne mare da čitaju o društvenim gafovima drugih.
Prosečna radna nedelja sada je trajala dvadeset časova — ali tih dvadeset časova nisu predstavljali puko uhljeblje. Preostalo je malo poslova rutinske, mehaničke prirode. Ljudski mozgovi bili su odveć dragoceni da bi se traćili na zadatke koje je moglo da obavi nekoliko hiljada tranzistora, nešto fotoelektričnih ćelija i kubni metar štampanih kola. Postojale su fabrike koje su nedeljama radile bez ikakvog nadzora ljudskih bića. Ljudi su bili potrebni za otklanjanje smetnji, donošenje odluka, planiranje novih preduzetništva. Ostalo su obavljali roboti.
Tolika dokolica stvorila bi grdne nevolje još pre samo jednog veka. Većina ovih problema prevaziđena je zahvaljujući obrazovanju, jer valjano obučenom umu nikada nije dosadno. Opšti kulturni standard bio je na nivou koji bi nekada izgledao fantastičan. Nije bilo dokaza da se poboljšala inteligencija ljudske rase, ali prvi put je svako bio u prilici da na najbolji mogući način iskoristi mozak koji mu je dat rođenjem.
Većina ljudi imala je dva doma, na raznim krajevima sveta. Pošto su polarne oblasti otvorene, znatan deo ljudske rase oscilirao je između Arktika i Antarktika u šestomesečnim razmacima, u potrazi za dugim polarnim letom, lišenim noći. Drugi su se uputili u pustinje, planine, ili čak u more. Nije bilo mesta na planeti gde nauka i tehnika nisu mogle da obezbede čoveku udoban dom, ako je on to dovoljno žarko želeo.
Neka od ekscentričnijih prebivališta povremeno su u vesti unosila malo uzbuđenja. I u najsavršenije uređenim društvima, uvek će se događati nesrećni slučajevi. Možda je predstavljalo dobar znak to što su ljudi bili spremni da rizikuju i povremeno lome vratove zarad kakve zgodne vile pod vrhom Everesta, ili radi pogleda kroz zavesu od Viktorijinih vodopada. Kao ishod toga, neko je stalno negde bio spasavan. To je postalo neka vrsta igre — gotovo da je preraslo u planetni sport.
Ljudi su mogli sebi da dozvole takve kaprice, jer su imali na raspolaganju i vreme i novac. Ukidanjem oružanih snaga smesta se gotovo udvostručilo efektivno svetsko bogatstvo, a ostalo je obavila povećana proizvodnja. Posledica toga bila je da se teško mogao uporediti standard života čoveka iz dvadeset prvog veka sa standardom bilo kog njegovog pretka. Sve je postalo sasvim jeftino, a osnovne životne potrepštine bile su besplatne, odnosno društvo ih je obezbeđivalo na isti način kao svojevremeno javne puteve, vodu, uličnu rasvetu i kanalizaciju. Čovek je mogao da putuje kud god bi poželeo i da jede hranu koja bi mu se dopadala — ne plaćajući ništa za to. Sticao je pravo na tu povlasticu već samom okolnošću što je bio proizvodan član zajednice.
Bilo je, razume se, i trutova, ali broj ljudi dovoljno jake volje da se prepuste potpunom lenčarenju mnogo je manji nego što se to obično misli. Izdržavanje tih parazita predstavljalo je znatno manji teret nego izdržavanje vojske cepača karata, prodavaca, službenika u bankama, berzanskih mešetara i tako dalje, čiji je jedini posao bio da premeštaju stavke iz jedne poslovne knjige u drugu.
Izračunato je da je gotovo četvrtina celokupne delatnosti ljudske rase otpadala na razne vrste sportova, od onih sedećih, do onih koji podrazumevaju pogubne poduhvate kao što su ski-letenje povrh planinskih dolina. Neočekivana posledica do koje je ovo dovelo bila je iščeznuće profesionalnih sportista. Javilo se suviše savršenih amatera, a i izmenjeni ekonomski uslovi uslovili su da stari sistem postane zastareo.
Najveća pojedinačna industrija, pored sporta, postala je zabava — i to sve vrste zabava. Već više od stotinu godina bilo je ljudi koji su verovali da je Holivud središte sveta. Sada su to mogli da tvrde s mnogo više prava nego ikada ranije, ali isto je tako bilo bezbedno tvrditi da bi filmovi iz sredine dvadeset prvog veka izgledali nezamislivo intelektualni onima iz sredine prethodnog stoleća. Došlo je i do izvesnog napretka: bioskopske blagajne nisu više bile gospodari svega onoga što se snimalo.
Pa ipak, sred svih tih zabava i razonoda planete, koja se, kako se činilo, nalazila na najboljem putu da postane jedno ogromno igralište, bilo je i onih koji su još nalazili vremena da ponavljaju drevno pitanje na koje nikada nije dobijen odgovor:
„Šta nam dalje predstoji?”