Jan se oslonio o slona i položio mu šake na kožu grubu poput kore drveta. Podigao je pogled prema velikim kljovama i zakrivljenoj surli, uhvaćenim, zahvaljući veštini punjača životinja, u trenutku izazivanja ili pozdravljanja. Kakva će još čudnija stvorenja, pitao se on, i sa kojih nepoznatih svetova, jednoga dana posmatrati ovog prognanika sa Zemlje?
„Koliko si životinja poslao Vrhovnicima?” upita on Ruperta.
„Bar pedeset, mada je ovo, razume se, najveća. Veličanstven je, zar ne? Većina ostalih bila je sasvim mala — leptiri, zmije, majmuni i tako dalje. Premda sam prošle godine dobavio i nosoroga.”
Jan iskrivi lice u osmeh.
„Pomisao jeste morbidna, ali pretpostavljam da do sada već imaju i lepu skupinu punjenih homo sapiensa u svojoj zbirci. Pitam se ko je imao tu čast?”
„Verovatno si u pravu”, primeti Rupert, prilično ravnodušno. „To bi bilo lako srediti preko bolnica.”
„Šta bi se dogodilo”, zamišljeno nastavi Jan, „kada bi se neko prijavio da pođe kao živi uzorak? Razume se, pod pretpostavkom da je povratak zajemčen.”
Rupert se nasmeja, pomalo saosećajno.
„Je li to ponuda? Da je prenesem Rašaveraku?”
Jan je na trenutak razmatrao tu ideju više nego poluozbiljno. Zatim odmahnu glavom.
„Ovaj… ne. Samo sam glasno razmišljao. Sigurno bi me odbili. Uzgred budi rečeno, viđaš li Rašaveraka ovih dana?”
„Nazvao me je pre otprilike šest nedelja. Upravo je bio pronašao jednu knjigu za kojom sam tragao. Veoma lepo od njega.”
Jan je polako obišao punjeno čudovište, diveći se veštini koja ga je zauvek sledila u ovom trenutku najvećeg poleta.
„Da li si uopšte otkrio za čim je tragao?” upita on. „Hoću da kažem, teško je dovesti u vezu nauku Vrhovnika sa zanimanjem za okultno.”
Rupert pogleda Jana pomalo sumnjičavo, pitajući se da se to šurak možda ne izruguje njegovom hobiju.
„Njegovo objašnjenje činilo mi se prihvatljivo. On je antropolog i zanimaju ga svi vidovi naše kulture. Ne zaboravi, oni imaju na raspolaganju mnogo vremena. Mogu se podrobnije upustiti u izučavanje pojedinosti nego što je to ikada bio u stanju ijedan ljudski istraživač. To što je iščitao celu moju biblioteku sigurno je tek neznatno opteretilo Rašijeve sposobnosti.”
To je, doduše, moglo biti istina, ali Jan nije bio ubeđen. Ponekad je imao želju da poveri Rupertu svoju tajnu, ali uvek bi ga sprečila urođena obazrivost. Kada bude ponovo sreo svog prijatelja Vrhovnika, Rupert bi verovatno nešto izbrbljao — iskušenje bi bilo suviše veliko.
„Ako slučajno misliš”, primeti Rupert, iznenada promenivši temu, „da je ovo nešto veliko, trebalo bi da vidiš Salivenovu narudžbinu. Obećao je da će isporučiti dva najveća stvorenja od svih — kita-ulješuru i džinovsku hobotnicu. Biće prikazane prepletene u ubilačkoj borbi. Kakav će to prizor biti!”
Jan trenutak ništa nije odgovorio. Zamisao koja mu je upravo sinula u umu bila je krajnje suluda, odveć fantastična da bi je ozbiljno uzeo u obzir. Pa ipak, upravo je zbog te odvažnosti mogla uspeti…
„Šta je bilo?” nestrpljivo ga upita Rupert. „Oborila te vrućina?”
Jan se strese i vrati u stvarnost.
„Dobro sam”, reče on. „Samo sam se pitao kako li će Vrhovnici pokupiti jedan ovako mali paket.”
„Oh”, izusti Rupert, „spustiće se jedan od onih njihovih teretnih brodova, otvoriće vrata i podići ga unutra.”
„Upravo to sam i ja mislio”, reče Jan.
Mogla je to biti i kabina svemirskog broda, ali nije bila. Zidovi su bili prekriveni meračima i instrumentima: nije bilo prozora — samo jedan veliki ekran ispred pilota. Vozilo je bilo predviđeno za šest putnika, ali trenutno je Jan bio jedini.
Pomno je pratio šta se događa na ekranu, upijajući svaki delić čudne i nepoznate oblasti koja mu je promicala ispred očiju. Da — nepoznate, u istoj onoj meri u kojoj bi bilo nepoznato i sve ono što bi mogao sresti s druge strane zvezda, ako bi njegov suludi plan uspeo. Zalazio je u carstvo utvarnih stvorenja koja su lovila jedna druge u tami nenarušenoj još od početka sveta. Bilo je to carstvo nad kojim su ljudi plovili hiljadama godina: nalazilo se na dubini ne većoj od jednog kilometra ispod kobilice njihovih brodova — pa ipak, sve do poslednjih stotinu godina znali su o njemu manje nego o vidljivom licu Meseca.
Pilot se spuštao iz okeanskih visina prema još neistraženim prostranstvima bazena južnog Pacifika. Jan je znao da on sledi nevidljivu mrežu zvučnih talasa koju su stvarali orijentiri duž dna okeana. I dalje su plovili veoma visoko iznad dna kao oblaci iznad površine Zemlje…
Nije imalo mnogo šta da se vidi: skeneri podmornice uzalud su pretraživali vode. Nemir koji su stvarali njeni potisnici verovatno je rasterao manju ribu: ako se ijedno stvorenje ipak približi iz znatiželje, to će biti nešto tako veliko da ne zna za strah.
Sićušna kabina podrhtavala je od energije — energije koja je bila u stanju da zadrži ogromnu težinu vode iznad njihovih glava i da stvori ovaj mali mehur svetlosti i vazduha u kome su ljudi mogli da žive. Kada bi ta energija zakazala, pomisli Jan, postali bi zatočenici metalne grobnice, zarivene duboko u mulj na okeanskom dnu.
„Vreme je da se ukotvimo”, izjavi pilot. On pomeri gomilu prekidača i podmornica se zaustavi posle blagog usporavanja, pošto su potisnici prestali sa radom. Lađa je bila nepokretna, lebdela je u ravnoteži kao što balon lebdi u atmosferi.
Bio je potreban tek jedan trenutak da provere svoj položaj na sonarnoj mreži. Kada je završio sa očitavanjem instrumenata, pilot primeti: „Pre nego što ponovo uključimo motore, hajde da malo oslušnemo.”
Tihi, neprekidni žamor iz zvučnika preplavi malu kabinu. Nije se izdvajao nijedan zvuk koji je Jan mogao da razlikuje od drugih. Bila je to postojana pozadina u koju su se stopili svi pojedinačni šumovi. Jan je znao da upravo sluša razgovor hiljade morskih stvorenja. Kao da je stajao nasred šume koja je bujala od života — osim što bi tamo sigurno raspoznao neke pojedinačne glasove. A ovde se nijedna nit iz tapiserije zvuka nije mogla raspresti i prepoznati. Sve je to bilo toliko strano, tako daleko od svega što je ikada poznavao, da je Jan osetio jezu. A ovo je ipak bio deo njegovog vlastitog sveta…
Krik se najednom prolomi preko treperave pozadine poput munje naspram tamnog olujnog oblaka. Odmah je i iščilio u samrtničkom ropcu, u jadikovki koja je brzo zamrla, a onda se, trenutak kasnije, ponovio iz nekog udaljenijeg izvora. Potom se prolomilo vrištanje u horu, nastao je pakao koji je naterao pilota da brzo posegne za kontrolom zvuka.
„Šta je, za ime Boga, to bilo?” zadahta Jan.
„Otkačeno, zar ne? To je jato kitova, udaljeno nekih deset kilometara. Znao sam da su u blizini, pa sam pomislio da bi voleo da ih čuješ.”
Jan se strese.
„A ja sam oduvek mislio da je more tiho! Zašto stvaraju takvu buku?”
„Pretpostavljam da pričaju. Saliven bi to mogao bolje da ti kaže — priča se da čak može da prepozna pojedine kitove, mada je meni teško da u to poverujem. Hej, imamo društvo!”
Na ekranu se pojavila neka riba sa neverovatno uvećanim čeljustima. Izgleda da je bila veoma velika, ali kako Jan nije znao razmere prizora, teško je to mogao da proceni. Neposredno ispod škrga visio je neki dugački pipak, koji se završavao zvonastim organom čiju svrhu nije bilo moguće odrediti.
„Vidimo je u infracrvenom”, reče pilot. „Hajde da pogledamo normalnu sliku.”
Riba je potpuno nestala. Ostao je samo privezak, sijajući vlastitom živom fluorescencijom. A onda, tek na trenutak, oblik tog stvorenja zatreperio je u vidu niza svetiljki koje su joj se uključile duž tela.
„Morski đavo: to je mamac kojim privlači ostale ribe. Fantastično, zar ne? Ne razumem samo — zašto taj mamac ne privlači ribe koje su dovoljno velike da njega pojedu? Ali ne možemo ovde čekati ceo dan. Gledaj kako će da zbriše kada upalim potisnike.”
Kabina je ponovo zadrhtala kada je lađa krenula napred. Velika, obasjana riba odjednom je uključila sve svoje svetiljke u pomahnitalom uzbuđenju i nestala poput meteora u tami bezdana.
Posle dvadesetak minuta sporog spuštanja nevidljivi prsti skenerskih zraka uhvatili su prve obrise dna okeana. Daleko ispod, promicao je lanac niskih brda, sa neobično mekim i zaobljenim obrisima. Kakve god nepravilnosti da su nekada posedovala, odavno ih je izbrisala neprekidna kiša iz vodenih visina iznad njih. Čak i ovde, usred Pacifika, daleko od velikih estuara koji polako guraju kontinente u more, ta kiša nikada nije prestajala. Stizala je sa oboda Anda, izbrazdanih olujama, iz tela milijardi živih stvorenja, iz prašine meteora koji su vekovima lutali svemirom da bi se konačno tu smirili. Ovde, u večnoj noći, počivale su osnove zemalja koje će tek doći.
Brda su uskoro ostala za njima. Koliko je Jan video na kartama, predstavljala su granična područja jedne široke ravnice koja se nalazila na suviše velikoj dubini da bi skeneri stigli do nje.
Podmornica je nastavila nežno da klizi naniže. Na ekranu je sada počela da se obrazuje drugačija slika: usled ugla posmatranja, prošlo je izvesno vreme pre no što je Jan uspeo da odgonetne šta to gleda. A onda je shvatio da se približavaju podvodnoj planini koja je štrčala iz skrivene ravnice.
Slika je postala jasnija: na ovako maloj razdaljini razlučnost skenera se poboljšala i prizor je bio gotovo isto onako jasan kao da ga obrazuju svetlosni talasi. Jan je mogao da razabere mnoge pojedinosti, pa čak i da posmatra neke čudne ribe koje su se jurile između stenja. Jednom je neko stvorenje zlobnog izgleda, sa razjapljenim čeljustima, polako preplivalo preko napola skrivene pukotine. Jedan dugački pipak munjevito je suknuo iz nje, prebrzo da bi ga oko moglo videti, i ščepao ribu koja se načas zakoprcala u smrtonosnom stisku.
„Skoro smo stigli, reče pilot. „Za koji minut ugledaćeš laboratoriju.”
Polako su putovali povrh šiljatih stena koje su štrčale iz osnove planine. U vidokrugu je počela da se pojavljuje ravnica ispod njih: Jan je nagađao da se nalaze na svega nekoliko stotina metara iznad morskog dna. A onda je ugledao, na otprilike jedan kilometar odatle, gomilu kugli na tri noge, povezanih cevima. Podsećale su na rezervoare neke hemijske fabrike i zaista su bile projektovane na istim osnovnim načelima. Jedina razlika bila je u tome što su ovde pritisci kojima se trebalo odupreti dolazili spolja, a ne iznutra.
„Šta je to?” iznenada zadahta Jan. Drhtavim prstom pokazao je prema najbližoj kugli. Neobično ustrojstvo linija na njenoj površini rastočilo se u mrežu džinovskih pipaka. Kada je podmornica prišla bliže, video je da su se završavali velikom, mekanom vrećom, iz koje je virio par ogromnih očiju.
„To je”, primeti ravnodušno pilot, „verovatno Lucifer. Neko ga ponovo hrani.” On pomeri jedan prekidač i nagnu se nad kontrolnu tablu.
„S.2 zove Laboratoriju. Spreman za spajanje. Hoćete li oterati svog mezimca?”
Odgovor je stigao istog časa.
„Laboratorija zove S.2. U redu — samo napred, pristupite spajanju. Luci će se skloniti.”
Zaobljeni metalni zidovi počeše da ispunjavaju ekran. Jan poslednji put baci pogled na džinovsku sisaljku ukrašenu dugmićima koja je zamahnula poput biča i stala da se povlači pred njima. Zatim se čuo tupi udar i grebanje kada su hvataljke potražile mesta da se zakače za glatki, ovalni trup. Kroz nekoliko minuta plovilo je bilo čvrsto priljubljeno uz zid osnove, a dva ulaza su se spojila i stala da se kreću napred kroz trup podmornice na kraju džinovskog, šupljeg «zavrtnja». Zatim je usledio znak da je pritisak izjednačen, okna su odmandaljena i put u «Dubokomorsku laboratoriju jedan» bio je otvoren.
Jan je pronašao profesora Salivena u maloj, neurednoj kabini koja je, izgleda, pretendovala na to da bude kancelarija, radionica i laboratorija — ujedno. Zurio je kroz mikroskop u nešto što je nalikovalo na malu bombu. Bila je to, u stvari, kapsula pod pritiskom u kojoj se nalazio neki primerak života iz dubokog mora, koji je i dalje živahno plivao unaokolo, u uslovima sasvim normalnim za njega — pod pritiskom od nekoliko tona po kvadratnom centimetru.
„Pa”, izusti Saliven, odvajajući se od okulara. „Kako je Rupert? I šta možemo učiniti za vas?”
„Rupert je dobro”, odvrati Jan. „Pozdravlja vas i poručuje da bi voleo da vas poseti, ali je klaustrofobičan.”
„Onda bi sigurno bio pomalo nesrećan ovde dole, sa pet kilometara vode nad sobom. Uzgred budi rečeno, zar vas to ne brine?”
Jan slegnu ramenima.
„Ništa više od boravka u stratoavionu. Ako išta krene naopako, ishod bi bio isti u oba slučaja.”
„Sasvim razložno, ali iznenađuje činjenica koliko malo ljudi gleda na to na taj način.” Saliven se nekoliko trenutaka igrao kontrolama mikroskopa, a onda je upitno pogledao Jana.
„Biće mi veoma drago da vas provedem unaokolo”, reče on, „ali moram priznati da sam bio pomalo iznenađen kada mi je Rupert preneo vašu molbu. Nikako mi nije jasno zašto jednog svemirca zanima naš posao. Zar se niste uputili u pogrešnom smeru?” Zakikotao se kao da ga sve to zabavlja. „Lično mi nikada nije išlo u glavu zašto se toliko žurite da stignete tamo napolje. Proći će vekovi pre nego što lepo popišemo i razvrstamo sve u okeanima.”
Jan duboko uzdahnu. Bilo mu je drago što je sam Saliven načeo temu, jer mu je na taj način uveliko olakšao posao. I pored šale koju je ihtiolog izrekao, imali su mnogo toga zajedničkog. Ne bi trebalo da bude teško izgraditi most i zadobiti naklonost i pomoć Salivena. Bio je to čovek mašte, jer da nije, nikada ne bi dospeo u ovaj podvodni svet. Ali Jan će morati da bude oprezan, jer je zahtev koji je nameravao da iznese pred njega bio, blago rečeno, pomalo neuobičajen.
Samopouzdanost mu je ulivala jedna činjenica. Čak i ako Saliven odbije da sarađuje, nema sumnje da će sačuvati Janovu tajnu. A ovde, u ovoj tihoj, maloj kancelariji na dnu Tihog okeana, činilo se da nema opasnosti da bi Vrhovnici — kakve god da su čudne moći posedovali — mogli da prisluškuju njihov razgovor.
„Profesore Saliven”, poče on, „da ste zainteresovani za okean, ali da Vrhovnici odbijaju da vam dozvole da mu priđete, kako biste se osećali?”
„Krajnje osujećeno, izvan svake sumnje.”
„Siguran sam u to. Pretpostavimo da vam se jednog dana ukaže prilika da postignete svoj naum, a da oni to ne doznaju; šta biste učinili? Da li biste iskoristili priliku?”
Saliven nije nimalo oklevao.
„Razume se. Prepirao bih se kasnije.”
Uleteo mi je pravo u šake! — pomisli Jan. Sada ne može da se povuče — osim ako se ne plaši Vrhovnika. A sumnjam da se Saliven bilo čega plaši. Nagnuo se napred preko prenatrpanog stola i pripremio da iznese svoj slučaj.
Profesor Saliven nije bio budala. Pre nego što je Jan uopšte zaustio nešto da kaže, usne mu se izviše u sardonični osmeh.
„Znači, u tome je štos, je li?” izgovori on polako. „Vrlo, vrlo zanimljivo! A sada slobodno nastavite i recite mi zašto bih vam pomogao.”