Kada ga je Jan prvi put ugledao, bilo mu je teško da shvati da pred sobom nema trup nekog malog vazduhoplova koji se upravo montira. Metalni kostur bio je dvadeset metara dugačak, savršenog aerodinamičnog oblika i okružen lakim skelama po kojima su se pentrali radnici sa električnim alatkama.
„Da”, odvrati Saliven na Janovo pitanje. „Koristimo standarde aeronautičke tehnike i većina ovih ljudi radi u industriji za proizvodnju vazdušnih letelica. Teško je poverovati da stvar ove veličine može biti živa, je li tako? Ili da može da iskoči iz vode, kao što sam ih svojim očima video da čine.”
Sve je to bilo zaista zadivljujuće, ali Janu su druge stvari bile na pameti. Pretraživao je pogledom džinovski kostur u potrazi za odgovarajućim skloništem za svoju malu ćeliju — «kovčeg sa klimatizacijom», kako ju je Saliven krstio. Odmah se razuverio u pogledu jedne stvari. Što se prostora tiče, bilo bi mesta za desetak slepih putnika.
„Kostur mi se čini skoro gotov”, primeti Jan. „Kada ćete početi da stavljate kožu? Pretpostavljam da ste već uhvatili svog kita, jer inače ne biste znali koliki skelet da napravite.”
Salivena je ova primedba oraspoložila.
„Uopšte nemamo nameru da uhvatimo kita. Ionako nemaju kožu u uobičajenom smislu reči. Teško da bi bilo praktično nabrati ćebe od kitovog sala debelo dvadeset centimetara oko tog skeleta. Ne, celu stvar ćemo fintirati pomoću plastike koju ćemo potom obojiti odgovarajućom bojom. Kada završimo, niko neće moći da primeti razliku.”
U tom slučaju, pomisli Jan, Vrhovnicima bi bilo najpametnije da naprave fotografije, a potom da sami izrade model u prirodnoj veličini na matičnoj planeti. Ali možda su se njihovi brodovi za snabdevanje vraćali prazni i stvarčica poput dvadesetmetarskog kita-ulješare jedva da će biti i primećena. Kada neko poseduje takvu moć i takva sredstva, onda se ne opterećuje ekonomskim sitnicama…
Profesor Saliven stajao je pred jednim od ogromnih kipova koji su predstavljali neverovatan izazov za arheologiju još od otkrića Uskršnjih Ostrva. Kralj, bog, ili koga je već predstavljao, svojim pogledom bez očiju kao da je sledio njegov dok je naučnik posmatrao svoje delo. Ponosio se onim što je napravio: prava šteta što će uskoro zauvek nestati iz sveta ljudi.
Prizor je mogao predstavljati rad nekog ludog umetnika ostvaren u dilerijumu izazvanom drogom. Pa ipak, bila je to brižljiva kopija iz života: ovde je sama Priroda bila umetnik. Prizor je bio jedan od onih koje je svega nekoliko ljudi na tren videlo pre usavršavanja podvodne televizije — pa čak i onda samo na nekoliko sekundi, u onim retkim prilikama kada su džinovski učesnici krčili sebi put ka površini. Te bitke su se vodile u beskrajnoj noći okeanskih dubina, gde su kitovi-ulješari lovili hranu. A hrana se i te kako opirala da bude živa pojedena…
Dugačka donja čeljust kita, sa zubima poput testere, bila je širom razjapljena, spremajući se da se sklopi oko lovine. Glava ogromnog stvora gotovo je bila skrivena pod mrežom belih, mekih pipaka koji su se grčili i kojima se džinovska hobotnica očajnički borila za život. Plavičasti otisci, posledica dodira sisaljki, čije je prečnik premašivao dvadeset centimetara, prošarali su kožu kita na mestima gde su se pipci obavili oko njega. Od jednog pipka već je bio ostao samo patrljak i nije bilo sumnje u to kakav će biti krajnji ishod borbe. Kada se dve najveće zveri na zemlji upuste u borbu, pobednik je uvek bio kit. I pored ogromne snage hobotnicine šume pipaka, njena jedina nada ležala je u bekstvu pre nego što je čeljusti koje strpljivo melju ne iseckaju na komade. Njene krupne, bezizražajne oči, prečnika pola metra, zurile su u svog dželata — mada, najverovatnije, nijedno stvorenje nije moglo da vidi ono drugo u tami okeanskog bezdana.
Ceo eksponat bio je dugačak preko trideset metara i sada se nalazio u kavezu od aluminijumskih šipki, za koji su bila pričvršćena užad za podizanje. Sve je bilo spremno da zadovolji Vrhovnike. Saliven se nadao da će oni brzo delovati: pritisak je počeo da postaje neugodan.
Neko je izišao iz kancelarije na jarko sunce, očigledno tražeći njega. Saliven je prepoznao svog glavnog pomoćnika i krenuo ka njemu.
„Zdravo, Bile — šta je bilo?”
Pomoćnik je držao obrazac za poruke i delovao veoma zadovoljno.
„Dobre vesti, profesore. Počastvovani smo! Lično Nadzornik želi da dođe da vidi naš eksponat pre nego što bude poslat. Pomislite samo na publicitet koji će nam to doneti! To će nam značajno pomoći kada zatražimo nove subvencije. Nadao sam se nečem sličnom.”
Profesor Saliven proguta knedlu. Nikada nije imao ništa protiv publiciteta, ali ovog puta se uplašio da bi ga mogao dobiti i previše.
Karelen je stajao pored glave kita i zagledao veliku, zatupastu gubicu i čeljusti ukrašene slonovačom. Saliven se, prikrivajući nelagodnost koju je osećao, pitao o čemu li razmišlja Nadzornik. Njegovo ponašanje nije nagoveštavalo da gaji ikakve sumnje i ova poseta lako se mogla objasniti kao nešto sasvim normalno. Međutim, Salivenu će biti veoma milo kada se okonča.
„Na našoj planeti nema ovako velikih stvorenja”, reče Karelen. „To je jedan od razloga što smo od vas tražili da napravite ovu grupu. Moji… ovaj… sunarodnici biće zadivljeni.”
„Mislio sam da imate veoma velike životinje, zbog niske gravitacije”, odvrati Saliven. „Konačno, pogledajte samo koliko ste vi veći od nas!”
„Da — ali nemamo okeane. A kada je veličina u pitanju, kopno nikada ne može da se takmiči sa morem.”
To je bilo savršeno tačno, pomisli Saliven. A koliko je njemu bilo poznato, do sada niko nije otkrio tu činjenicu o svetu Vrhovnika. Janu će, đavo da ga nosi, biti veoma zanimljivo.
U tom trenutku dotični mladić sedeo je u kolibi na kilometar odatle, sa zebnjom prateći inspekciju pomoću durbina. Stalno je ponavljao sebi da nema čega da se plaši. Nikakva inspekcija kita, ma kako podrobna, nije mogla da otkrije njegovu tajnu. Ali uvek je postojala mogućnost da Karelen nešto sumnja — i da se samo poigrava s njima.
Ista ta sumnja sve je više rasla i u Salivenovom umu dok je Nadzornik zavirivao u čeljust nalik na pećinu.
„U vašoj Bibliji”, primeti Karelen, „postoji izuzetna priča o hebrejskom proroku, nekom Joni, koga je progutao kit pošto je ovaj bio bačen sa broda, i tako ga bezbedno odneo do kopna. Šta mislite, da li jedna takva legenda može biti zasnovana na činjenicama?”
„Verujem”, oprezno odvrati Saliven, „da postoji jedan prilično verodostojan slučaj da je kit progutao lovca na kitove, a zatim ga nepovređenog povratio. Razume se, da je proveo u kitovoj unutrašnjosti više od nekoliko sekundi ugušio bi se. I mora da je imao mnogo sreće da izbegne zube. Priča je gotovo neverovatna, ali nije sasvim nemoguća.”
„Veoma zanimljivo”, primeti Karelen. Još je trenutak ostao da stoji, zureći u velike čeljusti, a zatim je krenuo dalje da razgleda hobotnicu. Saliven se nadao da Nadzornik nije čuo njegov uzdah olakšanja.
„Da sam znao kroz šta ću morati da prođem”, primeti profesor Saliven, „izbacio bih te iz kancelarije čim si pokušao da me zaraziš svojim ludilom.”
„Žao mi je zbog toga”, odvrati Jan. „Ali provukli smo se.”
„Nadam se da jesmo. U svakom slučaju, srećno. Ako želiš da se predomisliš, imaš na raspolaganju još šest časova.”
„Nisu mi potrebni. Sada me samo Karelen može zaustaviti. Hvala ti na svemu što si učinio. Ako se ikada vratim i napišem knjigu o Vrhovnicima, posvetiću je tebi.”
„To će mi baš biti od velike koristi”, oporo primeti Saliven. „Biću mrtav već godinama.” Na svoje iznenađenje i blagi užas, jer nije bio sentimentalan po prirodi, otkrio je da ovo opraštanje počinje da utiče na njega. Zavoleo je Jana tokom nedelja provedemih zajedno u kovanju zavere. Štaviše, počeo je da se plaši da bi mogao biti saučesnik u složenom samoubistvu.
Pridržao je lestvice kojima se Jan popeo do velikih čeljusti, pažljivo izbegavajući niz zuba. Pri svetlosti električne baklje, video je Jana kako se okrenuo i mahnuo mu pre no što se izgubio u pećinastom udubljenju. Čuo se zvuk otvaranja i zatvaranja vrata vazdušne komore, a onda je nastupila tišina.
Profesor Saliven se po mesečini, koja je preobrazila zamrznutu bitku u prizor iz noćne more, polako vratio u kancelariju. Pitao se šta je to učinio i kakve će biti posledice. Ali to, razume se, nikada neće saznati. Jan će možda ponovo jednom proći ovuda, pošto tek nekoliko meseci svoga života utroši na putovanje do doma Vrhovnika i povratak na Zemlju. Ako se to dogodi, onda će se nalaziti sa druge strane nepremostive vremenske barijere, jer će se zbiti kroz osamdeset godina.
Svetla su se upalila u sićušnom metalnom valjku čim je Jan zatvorio unutrašnja vrata komore. Nije dozvolio sebi da se premišlja, već je smesta ponovo otpočeo rutinsku proveru koju je već obavio. Sve namirnice i zalihe ukrcane su još pre nekoliko dana, ali konačna provera omogućiće mu da se pribere i ubediće ga da je sav posao obavljen.
Sat kasnije, bio je zadovoljan. Ležao je na kauču od sunđeraste gume i ponavljao plan. Jedini zvuk koji se čuo bilo je tiho zujanje električnog sata sa kalendarom, koji će ga upozoriti kada se putovanje primakne kraju.
Znao je da možda ništa neće osetiti ovde u svojoj ćeliji, jer kakve god da su neverovatne sile pokretale brodove Vrhovnika mora da su bile savršeno kompenzovane. Saliven je to proverio, istakavši da će se njegov eksponat urušiti ako bude izložen sili teže većoj od nekoliko gravitacija. Njegove… mušterije… stale su da ga uveravaju da mu u tom pogledu ne preti nikakva opasnost.
Doći će, međutim, do znatne promene u atmosferskom pritisku. Ovo nije bilo važno, jer su šuplji modeli mogli da «dišu» kroz nekoliko otvora. Pre nego što napusti svoju ćeliju, Jan će morati da ujednači pritisak, a takođe je pretpostavio da atmosfera na brodu Vrhovnika nije za disanje. Za to će se pobrinuti jednostavna maska za lice i oprema sa kiseonikom: nije bilo potrebno ništa složeno. A ako bude mogao da diše bez mehaničke pomoći, utoliko bolje.
Nije bilo svrhe duže čekati: samo će postati još napetiji. Izvadio je mali špric, već napunjen brižljivo spravljenim rastvorom. Narkosamin je otkriven za vreme hibernetičkih istraživanja na životinjama: nije bilo pravilno reči — kao što se popularno verovalo — da je on proizvodio odgođeno oživljavanje. Samo je dovodio do velikog usporavanja životnih procesa, pri čemu se metabolizam nastavljao u sasvim svedenom obliku. Kao da ste pritulili sve vatre života, tako da su one nastavile da tinjaju ispod zemlje. Ali kada, posle nekoliko nedelja ili meseci, dejstvo droge prestane, one će se ponovo razbuktati i spavač će oživeti. Narkosamin je bio potpuno bezbedan. Priroda ga je koristila milion godina da zaštiti mnogu svoju decu tokom zime kada nema hrane.
I tako je Jan zaspao. Nije osetio trzaj kablova za podizanje kada je njegov ogromni metalni kostur bio podignut u spremište teretnjaka Vrhovnika. Nije čuo kako se zatvaraju vrata koja se neće otvoriti narednih tri stotine miliona miliona kilometara. Nije čuo, udaljeni i jedva čujan kroz moćne zidove, pobunjenički vrisak Zemljine atmosfere, kada se brod brzo vratio u svoj prirodni element.
I nije osetio uključenje zvezdanog pogona.