Sala za konferencije uvek je bila pretrpana za vreme ovih nedeljnih sastanka, ali danas je bila tako puna da su reporteri jedva mogli da pišu. Po ko zna koji put jadali su se jedan drugome zbog Karelenovog konzervatizma i nedostatka obzira. Na svim drugim mestima na svetu mogli su da donesu TV kamere, magnetoskope i sav ostali pribor njihove krajnje mehanizovane profesije. Ali ovde, ovde su morali da se oslanjaju na takva drevna sredstva kao što su hartija, olovka i, zamislite, stenografija.
Bilo je, razume se, nekoliko pokušaja da se unutra prokrijumčare rekorderi. Uspešno su potom prokrijumčareni ponovo napolje, ali bio je dovoljan samo jedan pogled na njihovu unutrašnjost koja se pušila da bi se shvatila uzaludnost tog opita. Tada su najzad razumeli zašto su ih uvek upozoravali da je u njihovom vlastitom interesu da ostave satove i ostale metalne predmete izvan sale za konferencije.
Da stvari budu još manje poštene, Karelen je sve snimao. Nemarni reporteri ili oni koji bi pogrešno nešto zapisali — mada se ovo veoma retko dešavalo — bili bi pozvani na kratke i neprijatne sastanke sa Karelenovim potčinjenima i zamoljeni da pažljivo saslušaju snimke onoga što je Nadzornik zaista kazao. Nikome nisu morali dva puta da održe ovu lekciju.
Čudno kako su se glasine širile unaokolo. Nije bilo nikakve prethodne najave, pa ipak sala je uvek bila puna kada je Karelen trebalo da objavi nešto važno — što se u proseku događalo dva do tri puta godišnje.
Tišina se spustila na skupinu koja je mrmorila kada su se velika vrata otvorila i Karelen stupio na podijum. Na platformi je svetlost bila prigušena — nema sumnje približno onakva kakvu je tvorilo veoma daleko sunce Vrhovnika — tako da je Nadzornik za Zemlju skinuo naočari koje je normalno nosio na otvorenom.
Na neujednačeni horski pozdrav odvratio je jednim formalnim „Dobro jutro, svima”, a zatim se okrenuo prema visokoj, dostojanstvenoj prilici ispred skupine. Gospodin Gold, doajen Novinarskog kluba, verovatno je nadahnuo poznatu objavu voditelja razgovora: „Dva reportera, ser, i gospodin iz Tajmsa.” Oblačio se i ponašao poput kakvog diplomate iz stare škole: niko nikada ne bi oklevao da mu se poveri i niko to kasnije nije zažalio.
„Danas je prilična gužva, gospodine Gold. Mora da oskudevate u vestima.”
Gospodin iz Tajmsa se osmehnu i pročisti grlo.
„Nadam da ćete vi to ispraviti, gospodine Nadzorniče.”
Pomno je posmatrao Karelena dok je ovaj razmatrao njegov odgovor. Baš nije bilo pošteno što lica Vrhovnika, nalik na maske, nisu odavala ni traga nekom osećanju. Velike, širom otvorene oči, sa zenicama sasvim skupljenim čak i pri ovakvom zanemarljivom osvetljenju, nedokučivo su uzvraćale pogled iskreno znatiželjnim ljudskim očima. Otvori za disanje na oba obraza — ako su se te naborane, bazaltne obline mogle nazvati obrazima — ispuštali su jedva čujne zvižduke dok su Karelenova nazovi pluća savladavala razređen vazduh Zemlje. Gold je mogao da vidi samo zavesu od belih dlačica kako lepršaju napred-nazad, potpuno neskladno, reagujući na Karelenov ubrzan, dvotaktni ciklus disanja. Rasprostranjena pretpostavka o filterima za prašinu, kao i razrađene teorije vezane za atmosferu na matičnom svetu Vrhovnika, zasnivale su se na ovim mršavim osnovama.
„Da, imam za vas nekih vesti. Kao što verovatno znate, jedan od mojih brodova za snabdevanje nedavno je napustio Zemlju kako bi se vratio u bazu. Upravo smo otkrili da se na njemu nalazi slepi putnik.”
Stotinu olovaka se zaustavilo: stotinu pari očiju upiljilo se u Karelena.
„Rekoste li «slepi putnik», gospodine Nadzorniče?” upita Gold. „Možemo li znati o kome je reč — i kako se ukrcao?”
„Zove se Jan Rodriks: student je inženjerstva na uiverzitetu u Kejptaunu. Ostale pojedinosti u stanju ste sigurno sami da iščeprkate preko svojih veoma delotvornih kanala.”
Karelen se osmehnu. Čudna stvar bio je taj osmeh Nadzornika. Najveći učinak, u stvari, tvorile su oči: nepokretna usta bez usana jedva da su se uopšte pokretala. Da li je to bio, pitao se Gold, samo još jedan od mnogih ljudskih običaja koje je Karelen tako vešto oponašao? Jer posredi je, nema sumnje, ipak bio osmeh i um ga je spremno kao takvog i prihvatao.
„Što se tiče toga kako je otišao”, nastavio je Nadzornik, „to uopšte nije važno. Uveravam vas, kao i sve potencijalne astronaute, da nema izgleda da neko taj poduhvat ponovi.”
„Šta će biti sa tim mladićem?” bio je uporan Gold. „Hoće li biti poslat nazad na Zemlju?”
„To je izvan moje nadležnost, ali očekujem da će se vratiti već narednim brodom. Uvideće da su uslovi suviše… neobični… da bi se osećao udobno tamo kuda se uputio. A to me dovodi do glavnog razloga našeg današnjeg sastanka.”
Karelen napravi pauzu i tišina postade još dublja.
„Mlađi i romantičniji članovi vaše populacije žalili su se na okolnost da je svemir zatvoren za vas. Namerno smo to učinili: ne namećemo zabrane zato što uživamo u njima. Ali da li ste se ikada zapitali — izvinite na pomalo neuviđavnom poređenju — kako bi se osećao čovek iz vašeg kamenog doba kada bi se iznenada obreo u nekom modernom gradu?”
„Postoji”, pobuni se Herald Tribjun, „velika razlika. Mi smo naviknuti na Nauku. Nema sumnje da na vašem svetu postoje mnoge stvari koje možda ne bismo razumeli — ali nam ne bi ličile na magiju.”
„Jeste li sasvim ubeđeni u to?” upita Karelen, tako tiho da su se njegove reči jedva čule. „Samo vas stotinu godina deli od doba elektriciteta i pare, ali šta bi neki viktorijanski inženjer pomislio za televizor ili elektronski kompjuter? I koliko dugo bi morao da poživi da bi ustanovio kako rade? Provalija između dve tehnologije može lako postati veoma velika i… pogubna.”
(„Zapravo”, prošaputa Rojters BiBiSiju, „imamo sreće. Sprema se za neku veliku političku izjavu. Poznajem simptome.”)
„Postoje i drugi razlozi zbog kojih smo ograničili ljudsku rasu na Zemlju. Pogledajte.”
Svetla se prigušiše, pa potpuno ugasiše. Dok su čilila, u središtu prostorije obrazovao se jedan mlečni opal. Zgrušao se u kovitlac zvezda — spiralnu maglinu viđenu iz tačke daleko iza njenog najspoljašnijeg sunca.
„Nijedno ljudsko oko nikada ranije nije videlo ovaj prizor”, reče Karelenov glas iz tame. „Gledate svoju vlastitu Vaseljenu, galaktičko ostrvo čiji je član i vaše Sunce, sa udaljenosti od milion svetlosnih godina.”
Nastupila je duga tišina. Zatim je Karelen nastavio, glasom u kome se osećalo nešto što nije bilo ni čisto sažaljenje ni pravi prezir.
„Vaša rasa je pokazala znatnu nesposobnost u izlaženju nakraj sa problemima svoje prilično male planete. Kada smo mi stigli, bili ste na pragu da uništite sami sebe zahvaljujući moći koju vam je nauka ishitreno podarila. Da se nismo umešali, Zemlja bi sada bila radioaktivna pustoš.
Danas imate svet na kome vlada mir i ujedinjenu rasu. Uskoro ćete biti dovoljno civilizovani da upravljate svojom planetom bez naše pomoći. Možda ćete na kraju biti u stanju da izlazite nakraj i sa problemima celog Sunčevog sistema — sa pedeset što meseca, što planeta. Ali zar zaista umišljate da biste ikada mogli da se uhvatite ukoštac sa ovim?”
Maglina se raširila. Sada su pojedinačne zvezde jurile pored njih, pojavljujući se i nestajući brzo poput iskri iz kovačkog ognjišta. A svaka od tih iskri u prolazu bilo je jedno sunce, sa ko zna koliko svetova koji su kružili oko njega…
„U ovoj našoj Galaksiji”, promrmlja Karelen, „postoji osamdeset sedam hiljada miliona sunaca. Čak i ta brojka pruža tek slabu sliku o veličini svemira. Kada biste stvarno želeli da je steknete, našli biste se u ulozi mrava koji pokušavaju da odrede i klasifikuju svako zrnce peska u svim pustinjama sveta.
Vaša rasa, na svom sadašnjem evolucionom nivou, ne može da se uhvati ukoštac sa tim zapanjujućim izazovom. Jedna od mojih dužnosti sastojala se u tome da vas zaštitim od sila i moći koje se nalaze među zvezdama — sila koje prevazilaze sve što ste uopšte u stanju da zamislite.”
Slika uskovitlanih vatrenih maglina Galaksije iščile: svetlost se vratila u iznenada nastalu tišinu velike sale.
Karelen se okrenuo da pođe: audijencija je bila završena. Kod vrata je zastao i osvrnuo se ka utihloj gomili.
„Gorka je to pomisao, ali morate se s njom suočiti. Možda ćete jednog dana posedovati planete. Ali zvezde nisu za Čoveka.”
„Zvezde nisu za Čoveka.” Da, naljutiće ih to što su im nebeske dveri zalupljene pred nosom. Ali moraju naučiti da se suočavaju sa istinom — to jest, sa onoliko istine koliko im se može milosrdno pružiti.
Iz usamljenih visina stratosfere, Karelen je posmatrao svet i ljude koji su mu nametnuti na čuvanje. Razmišljao je o onome što ih je čekalo i o tome kako će ovaj svet izgledati kroz samo desetak godina.
Nikada neće saznati koliko su imali sreće. Čitav jedan životni vek čovečanstvo je uživalo najveće blagostanje kome se ma koja rasa može samo nadati. Bilo je to Zlatno Doba. Ali zlato je takođe bilo boja zalaska sunca, boja jeseni: a samo su Karelenove uši mogle da uhvate prva zavijanja zimskih oluja.
I samo je Karelen znao kakvom se neumoljivom brzinom Zlatno Doba približavalo svom kraju.