„Vidi ovo!” prasnu Džordž Gregson, zavitlavši novine prema Džin. Pale su, uprkos njenom pokušaju da ih uhvati, raširivši se preko stola postavljenog za doručak. Džin je strpljivo očistila džem i pročitala uvredljivi pasus, trudeći se da izrazi neslaganje. Nije bila naročito vešta u tome, jer se odveć često slagala sa kritičarima. Obično je ta jeretička mišljenja zadržavala za sebe i to ne samo radi mira u kući. Džordž je bio uvek spreman da primi hvalu od nje (ili bilo kog drugog), ali ako bi se usudila da izrekne kakvu kritiku na račun njegovog rada mogla je da računa sa teškom pridikom o svojoj neupućenosti u umetnost.
Dva puta je pročitala prikaz, a onda odustala. Bio je prilično pohvalan i ona to i reče.
„Izgleda da mu se dopala predstava. Zbog čega gunđaš?”
„Zbog ovoga”, frknu Džordž, zabivši prst u sredinu stupca. „Pročitaj ponovo.”
„«Naročito odmorno su na oči delovale tanani pastelni prelivi zelenog u pozadini baletskih sekvenci» Pa šta s tim?”
„Nisu to bili prelivi zelenog! Utrošio sam mnogo vremena da dobijem upravo tu nijansu plavog! I šta se dogodilo? Ili je neki prokleti inženjer u kontrolnoj sali poremetio ravnotežu boja, ili taj idiot od kritičara ima neispravan televizor. Kad smo već kod toga, kakva je bila boja na našem prijemniku?”
„Ovaj… ne mogu da se setim”, priznade Džin. „Malecka je počela da plače u tom trenutku, pa sam morala da odem i vidim šta je s njom.”
„Oh”, izusti Džordž; potom je zaćutao, ali bilo je očito da u njemu sve vri. Džin je znala da će naredna erupcija uslediti svakog trenutka. Međutim, kada je do nje došlo, bila je prilično mlaka.
„Smislio sam novu definiciju za TV”, promrmlja on smrknuto. „Dolazim do zaključka da je to uređaj za sprečavanje komunikacije između umetnika i publike.”
„I šta nameravaš da preduzmeš s tim u vezi?” uzvrati Džin. „Da se vratiš pozorištu?”
„A zašto da ne?” upita Džordž. „Upravo sam o tome razmišljao. Sećaš se pisma koje sam dobio od ljudi iz Nove Atine? Ponovo su mi pisali. Ovog puta ću im odgovoriti.”
„Zaista?” upita Džin pomalo uznemireno. „Mislim da je to skupina ekscentrika.”
„E pa, postoji samo jedan način da to utvrdimo. Nameravam da ih posetim tokom naredne dve nedelje. Moram priznati da literatura koju izdaju deluje savršeno razumno. A među njima je i nekolicina zaista dobrih ljudi.”
„Ako očekuješ da počnem da kuvam na vatri od drva ili da učim da se odevam u kože, moraćeš…”
„Oh, ne budi smešna! Te priče su prave gluposti. Kolonija ima sve što je zaista potrebno za civilizovan život. Oni ne veruju u nepotrebne drangulije, i to je sve. Ionako je prošlo već nekoliko godina od kako nisam bio na Tihom okeanu. Biće to lepo putovanje za oboje.”
„U tome se slažem sa tobom”, odvrati Džin. „Ali nemam nameru da dozvolim da Junior i Malecka izrastu u par polinezijskih divljaka.”
„I neće”, odvrati Džordž. „To ti mogu obećati.”
Bio je u pravu, mada ne onako kako je zamišljao.
„Kao što ste primetili prilikom sletanja”, reče čovečuljak na drugoj strani verande, „kolonija se sastoji od dva ostrva povezana nasipom. Ovo je Atina, a drugo smo krstili Sparta. Prilično je divlje i stenovito ovde, pa, dakle, i odlično za sport i vežbanje.” Pogledom je istog časa odmerio obim struka svog posetioca i Džordž se blago skupio u pletenoj stolici. „Uzgred budi rečeno, Sparta je ugašeni vulkan. Bar geolozi kažu da je ugašen, ha-ha!
Ali vratimo se Atini. Ideja kolonije je, kao što vam je već verovatno postalo jasno, da stvori nezavisnu, postojanu kulturnu skupinu sa vlastitom umetničkom tradicijom. Treba da istaknem da su izvršena mnogobrojna istraživanja pre nego što smo se upustili u ovo. Reč je zaista o delu primenjenog društvenog inženjeringa, zasnovanog na nekim krajnje složenim matematičkim proračunima, koja se neću pretvarati da razumem. Sve što znam jeste to da su matematički sociolozi kompjuterski izračunali kolika bi kolonija trebalo da bude, koliko bi tipova ljudi trebalo da sadrži — a iznad svega, kakvo bi trebalo da bude uređenje, ako želimo dugotrajnu postojanost.
Na vlasti je veće od osmorice upravnika, koji zastupaju proizvodnju, energetiku, društveni inženjering, umetnost, ekonomiju, nauku, sport i filozofiju. Ne postoji stalni predsedavajući niti predsednik. Na tom mestu kružno se smenjuju svi upravnici u razmacima od po godinu dana.
Trenutan broj stanovnika neznatno prelazi pedeset hiljada, što je tek nešto malo ispod željenog optimuma. Zato stalno motrimo na moguće nove regrute. Razume se, dolazi i do određenog osipanja: još oskudevamo u nekim specijalizovanim talentima.
Pokušavamo da ovde na ostrvu očuvamo ponešto od nezavisnosti čovečanstva, njegove umetničke tradicije. Nismo neprijateljski raspoloženi prema Vrhovnicima: jednostavno želimo da nas ostave na miru da idemo vlastitim putem. Kada su uništili stare nacije i način života za kakav je čovek znao od početka istorije, zbrisali su zajedno sa lošim i mnoge dobre stvari. Svet je sada spokojan, bezličan i, kulturno gledano, mrtav: ništa zaista novo nije stvoreno od dolaska Vrhovnika. Razlog za to je očigledan. Nije preostalo ništa za šta bi se vredelo boriti, a ima previše razonoda i zabava. Shvatate li da se svakoga dana otprilike pet stotina časova radio-programa i TV programa emituje preko raznih kanala? Ako ne biste spavali i ako ne biste ništa drugo radili, mogli biste da odgledate manje od dvadesetog dela zabavnog programa koji vam stoji na raspolaganju samo ako okrenete prekidač! Nije čudo što ljudi postaju pasivni sunđeri — upijaju, ali ne stvaraju. Znate li da je sada prosečno vreme koje jedna osoba provede u gledanju već tri časa dnevno? Uskoro ljudi uopšte više neće živeti vlastite živote. Praćenje raznih porodičnih serija na TV prerašće u puno radno vreme!
Ovde, u Atini, zabava ima svoje odgovarajuće mesto. Štaviše, zbiva se uživo, ne preko kanala. U zajednici ove veličine moguće je okupiti gotovo celokupno stanovništvo radi neke predstave, a možete misliti šta to znači za učesnike i umetnike. Igrom slučaja dobili smo odličan simfonijski orkestar — verovatno se može ubrojati među šest najboljih na svetu.
Ali ne želim da mi jednostavno poverujete na reč. Perspektivni građani obično ostaju ovde nekoliko dana, kako bi stekli izvesne utiske o ovom mestu. Ako odluče da nam se pridruže, dozvoljavamo im da se podvrgnu psihološkim testovima koji su, u stvari, naša glavna odbrana. Otprilike jedna trećina prijavljenih biva odbijena, obično iz razloga koji nisu očigledni i koji napolju nisu bitni. Oni koji prođu, odlaze kući gde ostaju dovoljno dugo da srede svoje poslove, a potom nam se pridružuju. Ponekad promene mišljenje u toj fazi, ali to je krajnje neobično i gotovo uvek je posledica ličnih razloga na koje oni sami ne mogu uticati. Naši testovi su sada praktično sto posto pouzdani: ljudi koji prođu zaista žele da dođu ovamo.”
„Šta ako se neko predomisli kasnije?” uplašeno upita Džin.
„Može da ode. Bez ikakvih poteškoća. To se već dogodilo jednom ili dvaput.”
Nastupila je duga tišina. Džin pogleda Džordža; on je zamišljeno trljao zulufe koji su trenutno bili popularni u umetničkim krugovima. Sve dok ne moraju da spale sve mostove za sobom, ona nije imala razloga za brigu. Kolonija joj se učinila zanimljivim mestom i očigledno nije bila u onoj meri otkačena koliko se ona plašila da će biti. I deci bi se dopala. A to je, kada se sve svede, bilo najvažnije.
Doselili su se šest nedelja kasnije. Jednospratna kuća bila je mala, ali sasvim odgovarajuća za porodicu koja nije nameravala više da se proširuje. Bila je opremljena svim osnovnim automatskim uređajima: Džin priznade da bar nije postojala bojazan da će morati da se vrate u mračna vremena robovanja kućnim poslovima. Međutim, pomalo se uznemirila kada je otkrila kuhinju. U zajednici ove veličine bilo je normalno očekivati da postoji Centrala za hranu, koju možeš naprosto nazvati i već posle pet minuta dobiti bilo koji odabrani obrok. Individualnost je bila lepa, ali ovo bi moglo biti, uplašila se Džin, pomalo preterano. Smrknuto se pitala da li će od nje očekivati i da šije odeću za porodicu, kao što se očekivalo da kuva. Međutim, nije ugledala razboj između automatskog aparata za pranje posuđa i radarskog uređaja, što znači da stvari i nisu stajale tako loše…
Razume se, ostatak kuće još je delovao krajnje ogoljeno i sirovo. Oni su bili prvi stanari i proći će izvesno vreme pre nego što ova aseptički nova kuća bude pretvorena u topao, ljudski dom. Nema sumnje da će deca poslužiti kao odlični katalizatori tog procesa. Već je postojala (mada Džin to još nije znala) nesrećna žrtva Džefrijevog vršenja opita u kupatilu, koja je pala kao posledica dečakove neupućenosti u osnovnu razliku između slatke i slane vode.
Džin priđe prozoru na kome još nije bilo zavesa i obuhvati pogledom koloniju. Mesto je izgledalo prelepo, u to nije bilo sumnje. Kuća se nalazila na zapadnoj padini niskog brda koje je dominiralo, jer nije imalo konkurenciju, ostrvom Atina. Udaljen dva kilometra na sever, video se nasip — tanka ivica noža što je razdvajala vodu — koji je vodio na Spartu. To stenovito ostrvo, sa svojom nasađenom vulkanskom kupom, predstavljalo je suštu suprotnost ovom spokojnom mestu, tako da ju je ponekad plašilo. Pitala se kako li su naučnici mogli biti u toj meri sigurni da se neće nikada više probuditi i sve ih potopiti.
Pogled joj privuče jedna teturava prilika koja je dolazila uz padinu, brižno se držeći hlada palmi i ne hajući za pravilo da i bicikl treba voziti putem. Džordž se vraćao sa svoje prve konferencije. Bilo je krajnje vreme da prestane sa sanjarenjem i počne da sređuje kuću.
Metalni udar najavio je prispeće Džordžovog bicikla. Džin se pitala koliko će im biti potrebno da nauče da ga voze. Ovo je bio još jedan neočekivani vid života na ostrvu. Bio je zabranjen pristup privatnim kolima, a i bila su nepotrebna, jer je najveća udaljenost u pravoj liniji iznosila manje od petnaest kilometara. Postojala su razna vozila, ali ona su bila vlasništvo zajednice — kamioni, ambulantna i vatrogasna kola — i svima je bila ograničena brzina na pedeset kilometara na čas, osim u izuzetnim slučajevima. Posledica toga bila je da su se stanovnici Atine nalazili u dobroj fizičkoj kondiciji, na ulicama nije vladala gužva — i nije bilo saobraćajnih udesa.
Džordž odsutno poljubi ženu i sruči se sa uzdahom olakšanja na najbližu stolicu.
„Auh!” izusti on, brišući čelo.”Svi odreda su me prestigli na uzbrdici, pa pretpostavljam da se ljudi ipak naviknu na to. Mislim da sam već izgubio deset kilograma.”
„Kakav ti je bio dan?” upita Džin kao svaka dobra supruga. Nadala se da Džordž neće biti suviše iscrpljen i da će moći da joj pomogne oko raspakivanja.
„Veoma podsticajan. Razume se, ne mogu da se setim polovine ljudi koje sam sreo, ali svi su delovali veoma prijatno. A i pozorište je baš onakvo kakvo sam se nadao da će biti. Naredne nedelje počinjeno rad na Šoovom Povratku Metuzelemu. Samo ću ja biti zadužen za dekor i scenu. Biće to prava promena, jer mi neće desetak ljudi govoriti šta ne mogu da uradim. Da, mislim da će nam se dopasti ovde.”
„Uprkos biciklima?”
Džordž sakupi dovoljno snage da se osmehne.
„Da”, reče on. „Kroz nekoliko nedelja, neću ni primećivati ovo naše brdašce.”
On, u stvari, nije u to verovao — ali pokazalo se da je to bila sušta istina. Međutim, prošao je još jedan mesec, pre nego što je Džin prestala da čezne za kolima i otkrila šta sve čovek može da uradi kada ima sopstvenu kuhinju.
Nova Atina nije nastala prirodno i spontano poput grada čije je ime nosila. Sve u vezi sa kolonijom bilo je sračunato i predstavljalo je ishod višegodišnjeg proučavanja skupine krajnje izuzetnih ljudi. Počelo je kao otvorena zavera protiv Vrhovnika, prećutan izazov njihovoj politici, ako ne i njihovoj moći. U početku su sponzori kolonije bili više nego ubeđeni da će ih Karelen glatko osujetiti, ali Nadzornik ništa nije preduzeo — baš ništa. To nije delovalo u onoj meri ohrabrujuće kao što se moglo očekivati. Karelen je imao dovoljno vremena: možda je pripremao odloženi protivnapad. Ili je bio sasvim siguran da će projekat pretrpeti neuspeh, tako da nije smatrao za potrebno da bilo šta preduzima protiv njega.
Većina ljudi predviđala je da će kolonija pretrpeti neuspeh. Ali još u prošlosti, mnogo pre no što je postojalo bilo kakvo znanje o društvenoj dinamici, bilo je mnogo zajednica odanih određenim religijama ili filozofskim svrhama. Istina, stopa njihove smrtnosti bila je visoka, ali neke su preživele. A temelji Nove Atine bili su onoliko bezbedni koliko ih je moderna nauka mogla takvima učiniti.
Postojalo je mnoštvo razloga što su izabrali baš ostrvo. Psihološki nije bio na poslednjem mestu. U veku sveopšteg vazdušnog prevoza, okean kao fizička prepreka nije imao nikakav značaj, ali je i dalje stvarao privid izdvojenosti. Štaviše, ograničena oblast kopna onemogućavala je da u zajednici živi suviše ljudi. Maksimalan broj bio je sto hiljada stanovnika. Ako bi ih bilo više, izgubile bi se prednosti svojstvene jednoj maloj, kompaktnoj zajednici. Jedan od nauma osnivača bio je da svaki član Nove Atine poznaje sve ostale stanovnike koji imaju iste interese kao i on — kao i jedan do dva odsto preostalog stanovništva.
Čovek koji je bio pokretačka sila Nove Atine bio je Jevrejin. I poput Mojsija, nije doživeo da uđe u svoju obećanu zemlju, jer je zajednica osnovana tri godine po njegovoj smrti.
Bio je rođen u Izraelu, poslednoj nezavisnoj naciji koja je osnovana — i, stoga, onoj koja je najkraće poživela. Kraj nacionalne suverenosti tamo se možda osećao mnogo jače nego bilo gde drugde, jer teško je izgubiti san koji si tek ostvario posle mnogo vekova borbe.
Ben Solomon nije bio fanatik, ali sećanja na vlastito detinjstvo mora da su u velikoj meri odredila filozofiju koju je naumio da pretvori u praksu. Jedva se sećao kakav je svet bio pre prispeća Vrhovnika i nije želeo da se vraća na to. Kao malo koji pametan i dobronameran čovek, umeo je da ceni sve što je Karelen učinio za ljudsku rasu, ali je ipak bio nesrećan zbog Nadzornikovih krajnjih planova. Zar je moguće, ponekad se pitao, da Vrhovnici, i pored sve svoje ogromne inteligencije, nisu, u stvari, razumeli čovečanstvo i da su bili na putu da naprave užasnu grešku iz najboljih namera? Pretpostavimo da su u svojoj altruističkoj strasti prema pravdi i redu odlučili da preinače svet, ali nisu shvatili da time uništavaju čovekovu dušu?
Propadanje jedva da je počelo, pa ipak prve simptome trulenja nije bilo teško otkriti. Solomon nije bio umetnik, ali je veoma cenio umetnost i znao je da se njegovo doba ne može meriti sa dostignućima prethodnih vekova ni u jednoj umetničkoj oblasti. Možda će se stvari vremenom srediti, kada oslabi šok izazvan susretom sa civilizacijom Vrhovnika. Ali to može i da se ne desi, a mudar čovek treba da se obezbedi.
To obezbeđenje predstavljala je Nova Atina. Za njeno osnivanje bilo je potrebno da prođe dvadeset godina i da se utroši nekoliko milijardi decimalnih funti — što je predstavljalo neznatnu sumu kada se uzme u obzir celokupno svetsko bogatstvo. Prvih petnaest godina ništa se nije dogodilo; sve se desilo tokom poslednjih pet.
Solomonov zadatak bio bi neostvarljiv da nije uspeo da ubedi šačicu najpoznatijih umetnika na svetu da mu je plan dobar. Saosećali su s njim, jer je to godilo njihovom egu, a ne zato što je bilo značajno za rasu. Ali kada su jednom ubedili svet, on je počeo da ih sluša i da im pruža kako moralnu tako i materijalnu podršku. Iza tog spektakularnog pročelja poletne nadarenosti, pravi arhitekti kolonije ostvarivali su svoje planove.
Društvo se sastoji od ljudskih bića, jedinki, čije je pojedinačno ponašanje nepredvidljivo. Ali ako se uzme u obzir dovoljno osnovnih jedinica, onda počninju da se pomaljaju određena pravila — kao što su to još davno otkrila osiguravajuća društva. Niko ne može reći koji će pojedinci umreti u datom trenutku — ali ukupan broj smrti može se predvideti sa velikom tačnošću.
Postoje i drugi, tananiji zakoni koje su prvi naslutili u ranom dvadesetom veku matematičari poput Vajnera i Rašaveskog. Tvrdili su da se događaji kao što su ekonomske krize, ishodi trka u naoružavanju, postojanost društvenih grupa, politički izbori i tako dalje mogu podvrći analizi prikladnim matematičkim tehnikama. Velike poteškoće stvarao je ogroman broj varijabli, od kojih je mnoge bilo teško prevesti na numeričke izraze. Ne može se iscrtati gomila krivih i odlučno izjaviti: «Kada se stigne do ove linije, to znači da će doći do rata.» Takođe se ne može u potpunosti računati ni na takve krajnje nepredvidive događaje kao što su ubistvo neke ključne ličnosti ili posledice nekog novog naučnog otkrića — a još manje na takve prirodne katastrofe kao što su zemljotresi ili poplave, koje mogu imati dubokog uticaja na veliki broj ljudi i društvene grupe kojima oni pripadaju.
Pa ipak, mnogo toga se moglo učiniti zahvaljujući znanju nagomilanom tokom poslednjih stotinu godina. Zadatak bi bio neizvodiv bez pomoći džinovskih kompjutera koji su u stanju da u nekoliko sekundi obave posao za koji bi bilo neophodno znatno duže uposliti hiljadu ljudi. Ta vrsta pomoći korišćena je u planiranju kolonije do krajnjih granica.
No, čak i tako, osnivači Nove Atine bili su u prilici samo da obezbede zemljište i klimu u kojoj je biljka što su želeli da je odgaje mogla — ili ne — da procveta. Tim povodom, sam je Solomon jednom primetio: «U talente možemo biti sigurni: za genije se samo možemo moliti.» Ali postojala je razumna nada da će u jednom tako zgusnutom društvu doći do izvesnih zanimljivih reakcija. Malo je umetnika koji napreduju u samoći i nema većeg podsticaja od sukoba umova sličnih interesovanja.
Do sada je taj sukob urodio vrednim plodovima u vajarstvu, muzici, književnoj kritici i pravljenju filmova. Još je bilo rano da se vidi hoće li skupina koja je radila na istorijskim istraživanjima ispuniti nade svojih podstrekača, koji su iskreno naumili da obnove ponos čovečanstva vlastitim dostignućima. Slikarstvo je još zaostajalo, što je išlo u prilog tvrdnjama onih koji su smatrali da statični, dvodimenzioni oblici umetnosti nemaju dalje mogućnosti za razvoj.
Bilo je primetno — mada zadovoljavajuće objašnjenje za ovo još nije bilo dato — da je Vreme igralo odlučujuću ulogu u najuspešnijim dostignućima kolonije. Čak su i skulpture retko bile nepokretne. Očaravajuće zapremine i obline Endrjua Karsona lagano su menjale oblik na oči posmatrača, prema složenim ustrojstvima koje je um umeo da ceni, čak i kada nije bio u stanju u potpunosti da ih razume. Karson je tvrdio, a bilo je u tome dosta istine, da se ugledao na «mobile» iz prethodnog veka, izvevši ih do krajnje konsekvence, čime je, zapravo, venčao skulpturu i balet.
Većina muzičkih opita u zajednici bavila se, sasvim hotimice, nečim što bi se moglo nazvati «vremenski razmak». Koja je bila najkraća nota koju je um bio u stanju da uhvati — ili najduža koja se mogla podneti, a da ne postane dosadna? Da li bi se ishod mogao varirati uslovljavanjem ili upotrebom odgovarajuće orkestracije? O takvim problemima raspravljalo se u nedogled, a potezani argumenti nisu bili uvek akademski. Iz svega toga proistekle su neke krajnje zanimljive kompozicije.
Međutim, Nova Atina izvela je najuspešnije opite u oblasti crtanog filma, budući da je on pružao bezgranične mogućnosti. Sto godina posle Diznija ostalo je još mnogo toga neučinjenog u ovom najfleksibilnijem od svih medija. Što se tiče čistog realizma, mogli su se dobiti rezultati koji se nisu razlikovali od fotografisanja stvarnosti — što je nailazilo na prezir onih koji su pravili crtane filmove zasnovane na apstraktnim linijama.
Skupina umetnika i naučnika koja je do sada najmanje postigla bila je ona koja je privukla najveću pažnju — i najviše uzbunila duhove. Bio je to tim koji je radio na «potpunom poistovećenju». Istorijat filma određivao je njihovo delovanje. Prvo zvuk, onda boja, zatim stereoskopija, pa sinerama — sve je to pomagalo starim «pokretnim slikama» da sve uspešnije oponašaju stvarnost. Gde je bio kraj toj priči? Razume se, poslednji faza biće kada publika zaboravi da je publika i postane učesnik. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno delovati na sva čula, možda se poslužiti čak i hipnozom, a mnogi su verovali da bi to bilo praktično. Kada se to postigne, ljudsko iskustvo biće veoma obogaćeno. Čovek bi mogao — bar nakratko — da postane bilo ko drugi i došao bi u priliku da uzme učešća u bilo kakvoj pustolovini, stvarnoj ili izmišljenoj. Mogao bi čak da bude biljka ili životinja, ako bude moguće uhvatiti i snimiti utiske čula ostalih živih bića. A po završetku «programa», stekao bi sećanje koje po živosti ne bi nimalo zaostajalo za bilo kojim iskustvom iz stvarnog života — zaista, ne bi se moglo razlučiti od same stvarnosti.
Mogućnosti su bile vrtoglave. Mnogi su takođe mislili da su užasavajuće i nadali su se da će to preduzetništvo doživeti krah. Ali u duši su znali da kada nauka jednom izjavi da je nešto moguće, nema načina da se utekne krajnjem ostvarenju…
Eto, to je bila Nova Atina i neki od njenih snova. Nadala se da će postati ono što je stara Atina mogla biti da je imala na raspolaganju mašine umesto robova i nauku umesto sujeverja. Ali još je bilo prerano reći da li će opit uspeti.