Snovi su počeli šest nedelja kasnije.
U tami suptropske noći, Džordž Gregson polako je plivao naviše ka svesnom stanju. Nije znao šta ga je to probudilo i na trenutak je ostao da leži u zbunjujućoj omami. Zatim je shvatio da je sam. Džin je ustala i nečujno otišla do dečje sobe. Nešto je tiho govorila Džefu, suviše tiho da bi joj mogao razabrati reči.
Džordž je ustao iz kreveta i otišao da joj se pridruži. Malecka je dosta često bila uzrok takvih noćnih izleta, ali on je u tim prilikama i pored buke mirno nastavljao da spava. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije i on se zapitao šta li je to uznemirilo Džin.
Jedina svetlost u dečjoj sobi dopirala je sa fluorescentnih šara na zidu. Pri njihovom slabom sjaju, Džordž je uspeo da razabere Džin kako sedi pored Džefovog kreveta. Okrenula se kada je on ušao i prošaputala: „Nemoj uznemiriti Malecku.”
„Šta je bilo?”
„Osetila sam da sam potrebna Džefu i to me je probudilo.”
Doslovna jednostavnost tog iskaza izazva kod Džordža osećanje zle slutnje. „Osetila sam da sam potrebna Džefu.” Kako si osetila? — zapitao se. Ali je glasno samo rekao:
„Da li je nešto ružno sanjao?”
„Nisam sigurna”, odvrati Džin, „izgleda da je sada sasvim dobro. Ali bio je uplašen kada sam ušla.”
„Nisam bio uplašen, mama”, začu se piskutav, ozlojeđen glas. „Ali to mesto bilo je tako čudno.”
„Kakvo mesto?” upita Džordž. „Ispričaj mi sve o njemu.”
„Planine”, pospano reče Džef. „Bile su tako visoke i na njima nije bilo snega, kao na planinama koje sam video. Neke od njih su gorele.”
„Misliš na — vulkane?”
„Ne. Cele su gorele, čudnim, plavim plamenovima. I dok sam gledao, izišlo je sunce.”
„Nastavi — zašto si stao?”
Džef uputi ocu zbunjeni pogled.
„To je druga stvar koju ne razumem, tata. Tako je brzo izišlo i bilo je suviše veliko. I — nije bilo prave boje. Bilo je tako lepo plavo.”
Nastupila je duga tišina koja je ledila srce. A onda Džord upita: „Je li to sve?”
„Jeste. Počeo sam da se osećam pomalo usamljeno, a onda je ušla mama i probudila me.”
Džordž promrsi jednom šakom neurednu kosu svoga sina, dok je drugom stezao oko sebe kućnu haljinu. Odjednom mu je bilo strašno hladno i osećao se veoma mali. Ali čak ni nagoveštaj svega toga nije se mogao uočiti u njegovom glasu kada se obratio Džefu.
„To je samo ludi san: suviše si jeo za večeru. Jednostavno ga zaboravi i nastavi da spavaš; dobar si ti dečak.”
„Dobro, tata”, odvrati Džef. Zastao je na trenutak, a zatim zamišljeno dodao: „Mislim da ću pokušati da ponovo odem tamo.”
„Plavo sunce?” upita Karelen, svega nekoliko časova kasnije. „Identifikacija ne bi trebalo da predstavlja problem.”
„Da”, odvrati Rašaverak. „Nema sumnje da je u pitanju Alfanidon Dva. Sumpurne Planine potvrđuju tu činjenicu. Zanimljiva je i iskrivljenost vremenske skale. Ta planeta se okreće prilično sporo, što znači da je on morao sagledati mnogo časova za nekoliko minuta.”
„To je sve što možete da otkrijete?”
„Da, bez otvorenog ispitivaja deteta.”
„Ne usuđujemo se to da uradimo. Događaji moraju teći svojim prirodnim tokom bez našeg mešanja. Kada nam se njegovi roditelji obrate — možda ćemo onda moći da ga ispitamo.”
„Možda nikada neće doći kod nas. A ako i dođu, može biti prekasno.”
„Bojim se da tu nema pomoći. Ne smemo nikada zaboraviti ovu činjenicu — da naša znatiželja u tim slučajevima uopšte nije bitna. Nije čak važnija ni od sreće čovečanstva.”
On ispruži ruku da prekine vezu.
„Nastavite sa nadzorom, razume se, i redovno me izveštavajte o ishodima. Ali nemojte se ni na koji način mešati.”
U budnom stanju, Džef je i dalje izgledao potpuno isto. Bar je na tome, mislio je Džordž, trebalo da budu zahvalni. Međutim, strah mu je sve više ispunjavao srce.
Za Džefa je to bila samo igra koja još nije počela da ga plaši. San je bio samo san, bez obzira na to koliko izgledao čudan. Nije se više osećao usamljen u svetovima koje je san otvarao pred njim. Jedino je te prve noći njegov um pozvao Džin preko ko zna kakvih neznanih bezdana što su ih razdvajali. Sada je odlazio sam i bez straha u novu vaseljenu što se otvarala pred njim.
Ujutro bi ga ispitivali i on bi im ispričao sve čega bi uspeo da se seti. Ponekad je zamuckivao i nije uspevao da opiše prizore koji su ne samo sasvim prevazilazili njegovo iskustvo, već su nadmašali i ljudsku maštu. Podsticali bi ga novim rečima, pokazivali slike i boje da mu osveže sećanje, a zatim stvarali na osnovu njegovih odgovora kakvu-takvu predstavu. Često nisu mogli ništa da zaključe na osnovu dobijenog ishoda, iako se činilo da su u Džefovom vlastitom umu njegovi svetovi iz mašte bili savršeno jasni i oštri. On jednostavno nije bio u stanju da ih opiše svojim roditeljima. Ipak neki su bili dovoljno jasni…
Svemir — bez planeta, bez ičega unaokolo, bez sveta pod nogama. Samo zvezde u somotskoj noći, a naspram njih postavljeno veliko, crveno sunce koje je kucalo poput srca. Ogromno i nežno u jednom trenutku, polako bi počelo da se smanjuje, istovremeno postajući sve sjajnije kao da je nova količina goriva bila ubrizgana u njegovu unutrašnju vatru. Onda bi krenulo spektrom naviše i zaustavilo se na ivici žute, posle čega se ciklus ponavljao, zvezda bi se širila i hladila, ponovo postavši nazubljen, plameno-crveni oblak…
(„Tipična pulsirajuća promenljiva”, žurno primeti Rašaverak. „Viđena, takođe, pod ogromnim vremenskim ubrzanjem. Ne mogu sasvim tačno da je prepoznam, ali najbliža zvezda koja odgovara opisu jeste Ramsandron 9. Ili bi to mogao biti Faranidon 12.”
„Koja god da je”, odvrati Karelen, „on se sve više udaljava od doma.”
„Tako je”, reče Rašaverak…)
To je mogla biti Zemlja. Belo sunce stajalo je na plavom nebu prošaranom oblacima, koji su bežali pred olujom. Jedno brdo blago se spuštalo do okeana koji je užasni vetar pretvarao u zavesu od kapljica. Pa ipak, ništa se nije kretalo: prizor je bio zaleđen kao da je uhvaćen u trenutku seva munje. A daleko, daleko na obzorju nalazilo se nešto što nije poticalo sa Zemlje — niz magličastih stubova, koji su se postepeno stanjivali, izvijajući se iz mora i gubeći se među oblacima. Bili su raspoređeni savršenom preciznošću duž oboda planete — suviše ogromni da bi bili veštački, a opet u suviše pravilnim razmacima da bi bili prirodni.
(„Sideneus 4 i Stubovi Zore”, reče Rašaverak; u glasu mu se osećalo strahopoštovanje. „Stigao je do središta Vaseljene.”
„A jedva da je otpočeo svoje putovanje”, odvrati Karelen.)
Ta planeta bila je potpuno ravna. Ogromna gravitacija odavno je spljoštila planine iz njene vatrene mladosti — planine čiji najmoćniji vrhovi nikada nisu dosegli više od nekoliko metara. Pa ipak, i ovde je postojao život, jer je površina bila prekrivena geometrijskim ustrojstvima koja su puzala, kretala se i menjala boju. Bio je to dvodimenzioni svet, naseljen bićima koja nisu mogla biti deblja od delića centimetra.
A na nebu se nalazilo sunce kakvo nijedan uživalac opijuma nije mogao da zamisli ni u svojim najluđim snovima. Suviše toplo da bi bilo belo, predstavljalo je uvelog duha na granicama ultraljubičaste, koji je svoje planete zasipao zračenjima što bi istog časa oterala u smrt sve zemaljske oblike života. Milionima kilometara unaokolo pružali su se veliki velovi gasa i prašine u bezbroj fluorescentnih boja, dok su ih razdirale ultraljubičaste eksplozije. Bilo je to sunce spram koga bi Zemljina bleda matična zvezda delovalo slabašno poput svica u podne.
(„Heksaneraks 2! Nema druge mogućnosti u poznatom svemiru”, reče Rašaverak.” Samo je šačica naših brodova ikada stigla do njega — ali nikada nisu rizikovali da se spuste, jer ko bi pomislio da na jednoj takvoj planeti može postojati život?”
„Izgleda”, reče Karelen, „da vi, naučnici, niste bili onoliko temeljiti koliko ste mislili da jeste. Ako su ta — ustrojstva — inteligentna, problem komunikacije može biti zanimljiv. Pitam se da li uopšte znaju za treću dimenziju?”)
Bio je to svet koji nikada neće upoznati značenje noći i dana, godina ili godišnjih doba. Šest obojenih sunaca delilo je njegovo nebo, tako da je samo dolazilo do promene svetlosti, ali se nikada nije spuštala tama. Usled sudaranja i navlačenja suprotnih gravitacionih polja, planeta je putovala duž petlji i krivina svoje nezamislivo složene orbite, nikada ne prošavši istom stazom dva puta. Svaki trenutak bio je jedinstven: razmeštaj koji trenutno zauzima šest sunaca na nebesima neće se ponoviti s ove strane večnosti.
Ali čak je i ovde bilo života. Mada je planeta mogla biti spržena središnjim vatrama u jednom dobu, odnosno zaleđena u spoljašnjim prostranstvima u drugom, ona je ipak bila dom inteligencije. Veliki, mnogofacetni kristali stajali su grupisani u zamršenim geometrijskim ustrojstvima, nepokretnim u oblastima hladnoće, ali rastući polako duž mineralskih žila kada je na svetu ponovo bilo toplo. Nije važno da li će im biti potrebno hiljadu godina da završe neku misao. Vaseljena je još bila mlada i nepregledno vreme prostiralo se pred njima…
(„Istražio sam sve naše zapise”, reče Rašaverak. „Ništa ne znamo o nekom takvom svetu niti o takvoj kombinaciji sunaca. Da postoji unutar naše Vaseljene, astronomi bi ga otkrili, makar se nalazio i izvan dometa naših brodova.”
„Znači da je izišao iz Galaksije.”
„Da. Ne može još dugo trajati.”
„Ko zna? On samo sanja. Kada se probudi, još je onaj stari. Ovo je samo prva faza. Brzo ćemo saznati kada promena jednom počne.”)
„Mi smo se već sreli, gospodine Gregson”, reče Vrhovnik ozbiljno. „Zovem se Rašaverak. Sigurno se sećate.”
„Da”, odvrati Džordž. „Zabava kod Ruperta Bojsa. Nikada je neću zaboraviti. Mislio sam da bi trebalo ponovo da se sretnemo.”
„Recite mi — zašto ste tražili ovaj razgovor?”
„Mislim da to već znate.”
„Možda: ali obojici će nam biti lakše ako mi to ispričate sopstvenim rečima. Možda će vas ovo u mnogome iznenaditi, ali i ja pokušavam da razumem i u izvesnim stvarima moje neznanje nije ništa manje od vašeg.”
Džordž je zapanjeno zurio u Vrhovnika. Ovako nešto uopšte mu nije palo na pamet. Podsvesno je pretpostavio da Vrhovnici poseduju sve znanje i svu moć — da su razumeli i najverovatnije bili odgovorni za ono što se događalo Džefu.
„Pretpostavljam”, nastavi Džordž, „da ste videli izveštaje koje sam podneo psihologu na ostrvu i znate za snove.”
„Da: znamo za njih.”
„Nikada nisam verovao da su to samo dečje izmišljotine. Bili su u toj meri neverovatni da su se — znam da ovo zvuči smešno — morali zasnivati na nečem stvarnom.”
Uplašeno je pogledao Rašaveraka, ne znajući čemu želi da se nada: potvrdi ili odricanju. Vrhovnik ništa nije kazao, već ga je samo posmatrao svojim krupnim, mirnim očima. Sedeli su gotovo sučelice jedan drugome, jer je prostorija — koja je očigledno bila predviđena za ovakve razgovore — imala dva nivoa, tako da se Vrhovnikova masivna stolica nalazila dobar metar niže od Džordžove. Bio je to prijateljski gest, ohrabrujući za ljude koji su tražili ove susrete i koji su se gotovo uvek osećali nelagodno.
„U početku smo brinuli, ali nije nas hvatala panika. Džef je izgledao sasvim normalno kada bi se probudio i činilo se da se uopšte ne uzbuđuje oko snova. A onda, jedne noći” — zastao je načas i odbrambeno pogledao Vrhovnika. „Nikada nisam verovao u natprirodne stvari: nisam naučnik, ali smatram da za sve postoji razumno objašnjenje.”
„Postoji”, odvrati Rašaverak. „Znam šta ste videli: posmatrao sam.”
„Oduvek sam to podozrevao. Ali Karelen je obećao da nas više nećete uhoditi svojim uređajima. Zašto ste prekršili to obećanje?”
„Nisam ga prekršio. Nadzornik je rekao da ljudska rasa više neće biti pod prismotrom. To obećanje smo održali. Posmatrao sam vašu decu, ne vas.”
Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je Džordž shvatio dublji smisao Rašaverakovih reči. A onda je polako prebledeo.
„Hoćete da kažete…?” zadahta on. Ostao je bez glasa i morao je da krene iz početka. „Pa šta su onda moja deca?”
„To”, svečano odvrati Rašaverak, „i mi pokušavamo da otkrijemo.”
Dženifer En Gregson, kasnije poznata kao Malecka, ležala je na leđima čvrsto zatvorenih očiju. Već ih dugo nije otvarala; i neće ih ponovo otvoriti, jer vid joj više nije bio potreban, kao ni stvorenjima sa mnogo čula iz okeanskih dubina u kojima nema svetlosti. Bila je svesna sveta koji je okružuje: u stvari, bila je svesna i mnogo čega još osim njega.
Iz kratkog razdoblja koje je provela kao beba ostao joj je, nekim neobjašnjivim trikom u razvoju, jedan refleks. Zvečka koja ju je nekada oduševljavala sada je neprestano zvečala, stvarajući složeni, stalno menjajući ritam u njenoj kolevci. Ti čudni zvuci probudili su Džin i nagnali je da odjuri u dečju sobu. Ali nije je jedino to zvečanje naterao da vrišteći počne da doziva Džordža.
Bio je to pre pogled na tu poznatu stvar, sjajno obojenu zvečku, koja se sad postojano oglašavala usred vazduha, pola metra od bilo kakvog oslonca, dok je Dženifer En, sa čvrsto prepletenim, bucmastim prstima, ležala sa osmehom spokojnog zadovoljstva na licu.
Počela je kasnije, ali je brzo napredovala. Uskoro će prevazići svoga brata, jer nije morala toliko toga da zaboravi.
„Mudro ste postupili”, reče Rašaverak, „što niste dirali njenu igračku. Ne verujem da ste mogli da je pokrenete. Ali da ste uspeli u tome, možda bi se naljutila. A onda — ne znam šta bi se dogodilo.”
„Da li to hoćete da kažete”, poče Džordž utučeno, „da vi tu ne možete ništa?”
„Neću vas lagati. Možemo da proučavamo i posmatramo, što već i činimo. Ali ne možemo da se mešamo, jer nismo u stanju da razumemo.”
„Šta mi onda da radimo? I zašto se ta stvar nama dogodila?”
„Morala je nekom. Niste vi ništa posebno, kao što nije ništa posebno ni prvi neutron koji započinje lančanu reakciju u atomskoj bombi. Jednostavno, ispadne prvi. Poslužio bi i svaki drugi neutron — isto kao što je Džefri mogao biti i bilo koji drugi dečak na svetu. Mi to zovemo Potpuni Prodor. Sada više nema razloga za bilo kakvu tajnovitost i to mi je veoma drago. Čekali smo da se ovo dogodi, od kada smo stigli na Zemlju. Nije bilo načina da se odredi kada i gde će početi — sve dok se, sasvim slučajno, nismo sreli na zabavi Ruperta Bojsa. Tada sam već bio gotovo siguran da će deca vaše žene biti prva.”
„Ali — mi tada još nismo bili ni venčani. Nismo čak ni…”
„Da, znam. Ali um gospođice Morel bio je kanal koji je, makar samo na trenutak, propustio znanje koje nijedno živo biće u to vreme nije moglo imati. Ono je moglo dospeti samo od nekog drugog uma, prisno povezanog s njenim. Okolnost da je to bio um još nerođenog deteta uopšte nije bila važna, jer Vreme je mnogo čudnije nego što vi to mislite.”
„Počinjem da shvatam. Džef zna te stvari — u stanju je da vidi druge svetove i zna odakle ste vi došli. A Džin je na neki način uhvatila njegove misli, čak i pre no što je on bio rođen.”
„Sve je to mnogo složenije — ali verovatno nikada nećete biti bliži istini. Tokom celokupne istorije postojali su ljudi sa neobjašnjivim moćima koje su, kako se činilo, nadilazile prostor i vreme. Nikada ih nisu razumeli: gotovo bez izuzetka, njihovi pokušaji da ih objasne predstavljali su gluposti. Ja bih bar to trebalo da znam — dovoljno sam se načitao tih stvari!
Ali postoji jedna analogija koja je… pa, sugestivna i od pomoći. Stalno se iznova javlja u vašoj književnosti. Zamislite da je um svakog čoveka ostrvo, okruženo okeanom. Svako se čini izdvojeno, ali u stvarnosti sva su povezana stenovitim dnom iz koga izviru. Kada bi okean nestao, to bi bio kraj ostrva. Sva bi ona bila deo jednog kontinenta, ali bi izgubila svoju zasebnost.
Telepatija, kako ste je vi nazvali, pomalo je slična tome. Pod povoljnim okolnostima umovi mogu da se spoje i međusobno podele sadržine, sačuvavši sećanja na to iskustvo kada se ponovo razdvoje. U svom najvišem obliku, ova moć ne podleže uobičajenim ograničenjima vremena i prostora. Zato je Džin bila u stanju da oslušne znanje svog nerođenog sina.”
Nastupila je duga tišina tokom koje se Džordž rvao sa ovim zapanjujućim zamislima. Ustrojstvo je počelo da se pomalja. Bila je to neverovatna predstava, ali posedovala je osobenu unutarnju logiku. I objašnjavala je — ako se ta reč može upotrebiti za nešto u toj meri neshvatljivo — sve što se dogodilo od one večeri u domu Ruperta Bojsa. Takođe je mnogo govorila, sada mu je to bilo jasno, o Džininoj znatiželji za natprirodno.
„Šta je pokrenulo tu stvar?” upita Džordž. „I kuda sve to vodi?”
„To je nešto na šta ne možemo da vam odgovorimo. Ali postoje mnoge rase u Vaseljeni i neke od njih otkrile su te moći mnogo pre nego što su se vaša vrsta — ili moja — pojavile na poprištu zbivanja. Čekale su vas da im se pridružite i sada je došlo vreme za to.”
„Gde se onda vi uklapate u tu sliku?”
„Verovatno nas i vi, poput većine ljudi, oduvek smatrate svojim gospodarima. To nije tačno. Mi nikada nismo bili ništa više od čuvara koji obavljaju dužnost koja im je nametnuta — odozgo. Tu dužnost je teško odrediti: možda bi bilo najbolje da nas smatrate babicama koje pomažu pri teškom porođaju. Mi pomažemo da nastane nešto novo i divno.”
Rašaverak je oklevao: na trenutak se gotovo činilo da mu nedostaju reči.
„Da, mi smo babice. Ali mi sami smo jalovi.”
U tom trenutku, Džordž je shvatio da je suočen sa tragedijom koja je prevazilazila njegovu. Bilo je nezamislivo — ali i na neki način pravedno. Uprkos svim njihovim moćima i njihovom sjaju, Vrhovnici su bili zarobljeni u nekom evolucionom ćorsokaku. Evo jedne velike i plemenite rase, koja je u gotovo svakom pogledu bila nadređena čovečanstvu; pa ipak, ona nije imala budućnost i bila je toga svesna. U toj svetlosti, Džordžovi vlastiti problemi iznenada su postali ništavni.
„Sada mi je jasno”, reče on, „zašto ste posmatrali Džefrija. On je bio zamorče u ovom opitu.”
„Tačno — mada je sam opit bio izvan naše kontrole. Mi ga nismo započeli — samo smo pokušavali da posmatramo. Nismo se mešali izuzev onda kada smo to morali.”
Da, pomisli Džord — plimski talas. Nikada se ne sme dozvoliti da vredan primerak bude uništen. A onda se postideo: takva ogorčenost bila je neprilična.
„Imam samo još jedno pitanje”, reče on. „Šta ćemo sa našom decom?”
„Uživajte u njima dok možete”, odvrati blago Rašaverak. „Neće još dugo biti vaši.”
Bio je to savet koji se mogao dati bilo kom roditelju u bilo kom vremenu: ali sada je sadržao pretnju i užas kao nikada ranije.