Došlo je vreme kada više svet iz Džefrijevih snova nije oštro bio odvojen od njegovog svakodnevnog bivstvovanja. Više nije išao u školu, a za Džin i Džordža uhodani način života potpuno se poremetio, što će se uskoro dogoditi širom sveta.
Izbegavali su sve prijatelje, kao da su već tada znali da uskoro niko više neće imati dovoljno naklonosti za sebe, a kamoli za njih. Ponekad, u tišini noći, kada je bilo malo ljudi unaokolo, odlazili bi u duge šetnje. Sada su ponovo bili bliski jedno drugom kao u onim prvim danima braka, opet sjedinjeni pred licem još nepoznate tragedije koja će ih uskoro zadesiti.
U početku su se osećali krivi što ostavljaju decu samu u kući, ali sada su shvatali da su Džef i Dženi u stanju da se staraju o sebi na način koji je prevazilazio znanje njihovih roditelja. A razume se, i Vrhovnici će motriti na njih. Ta pomisao ih je smirivala: osećali su da nisu sami sa svojim problemom, već da su sa njima na straži i te mudre, saosećajne oči.
Dženifer je spavala: nije bilo druge reči koja bi mogla opisati stanje u koje je zapala. Prema spoljašnjem izgledu, još je bila beba, ali ju je sada okruživalo osećanje pritajene moći koja je bila u toj meri užasavajuća da Džin nije više mogla da uđe u dečju sobu.
Za to i nije bilo potrebe. Entitet koji je bila Dženifer En Gregson još nije bio u potpunosti razvijen, ali čak i u svom uspavanom, začahurenom stanju već je imala dovoljno kontrole nad okolinom, tako da je bila u stanju da se brine o svim svojim potrebama. Džin je samo jednom pokušala da je nahrani, i to bez uspeha. Birala je kada će da se hrani i kako će to raditi.
Jer hrana je nestajala iz frižidera polako, ali postojano: a Dženifer En uopšte nije izlazila iz kolevke.
Zvečanje je prestalo, a odbačena igračka ležala je na podu dečje sobe i niko se nije usuđivao da je dodirne, jer će možda ponovo zatrebati Dženifer En. Ponekad bi naterala nameštaj da se pomera i razmešta prema nekim čudnim ustrojstvima, a Džordžu se činilo da fluorescentne šare na zidu sjaje jače nego ikada ranije.
Nije zadavala nikakve brige; nije joj bila potrebna njihova pomoć, niti njihova ljubav. Ovo nije moglo još dugo da potraje i u vremenu koje im je preostalo očajnički su se vezali za Džefa.
I on se menjao, ali ih je i dalje prepoznavao. Dečak, čiji su razvoj pratili od bezobličnih magli doba dok je još bio beba, gubio je svoju ličnost, rastakao se iz časa u čas pred njihovim očima. Pa ipak, ponekad je još razgovarao sa njima kao što je to uvek činio, pričao im o svojim igračkama i prijateljima, kao da nije bio svestan šta ga čeka. Ali veći deo vremena nije ih video, niti je pokazivao da je uopšte svestan njihovog prisustva. Više nije spavao, što su oni bili primorani da čine, uprkos silnoj potrebi da protraće što je manje moguće preostalih časova.
Za razliku od Dženi, on, izgleda, nije posedovao nikakve natprirodne moći nad fizičkim predmetima — možda stoga što su mu manje bile potrebne, jer je bio delimično odrastao. Njegova čudnovatost u potpunosti se ogledala u mentalnom životu, a snovi su sada bili samo manji deo tog postojanja. Na kraju je satima ostajao nepokretan, sa čvrsto zatvorenim očima, kao da osluškuje zvuke koje niko drugi nije mogao čuti. U njegov um slivalo se znanje — odnegde ili odnekad — koje će uskoro nadvladati i uništiti napola oblikovano stvorenje koje je bilo Džefri Engus Gregson.
A Fej bi samo sedela i posmatrala, gledajući ga tragičnim, zbunjenim očima i pitajući se kuda je nestao njen gospodar i kada će joj se vratiti.
Džef i Dženi bili su prvi na svetu, ali uskoro više neće biti sami. Preobražaj je zahvatio celu ljudsku rasu poput kakve epidemije koja se brzo širila od zemlje do zemlje. Nije pogodio gotovo nikoga iznad desete godine, a gotovo niko ispod tog doba nije mu umakao.
Bio je to kraj civilizacije, kraj svega za šta se čovek borio još od početka vremena. U roku od nekoliko dana, čovečanstvo je izgubilo budućnost, jer srce svake rase biva uništeno i slama se njena volja da preživi, kada joj se oduzmu deca.
Nije zavladala panika, kao što bi to bio slučaj pre jednog veka. Svet je bio otupeo, veliki gradovi su se umirili i utihli. Samo su industrije ključne za život nastavile sa radom. Kao da je cela planeta bila u žalosti, oplakujući ono što više nikada neće doći.
A onda, kao što je to već jednom učinio u sada zaboravljenom dobu, Karelen se poslednji put obratio čovečanstvu.
20.
„Moj posao ovde skoro je završen”, začu se Karelenov glas iz miliona radio-aparata. „Konačno, posle stotinu godina, mogu vam saopštiti u čemu se on sastojao.
Mnoge stvari morali smo da krijemo od vas, kao što smo se i sami krili polovinu vremena koje smo proveli na Zemlji. Znam da su neki od vas smatrali da to skrivanje nije bilo potrebno. Naviknuti ste sada na naše prisustvo: niste više u stanju ni da zamislite kako bi vaši preci reagovali na nas. Ali bar možete shvatiti uzrok našeg skrivanja, kao i da smo imali valjan razlog za to.
Najveću tajnu koju smo skrivali od vas bila je svrha našeg dolaska na Zemlju — svrha oko koje se unedogled nagađalo. Do sada vam to nismo mogli reći, jer tajna nije bila naša da bismo je smeli otkriti.
Pre jednog veka došli smo na vaš svet i spasli vas od samouništenja. Ne verujem da iko može da porekne tu činjenicu — ali vi nikada niste ni pretpostavili u čemu se sastojalo to samouništenje.
Pošto smo zabranili nuklearno oružje i sve ostale smrtonosne igračke koje ste nakupili u svojim oružarnicama, opasnost od fizičkog uništenja bila je uklonjena. Vi ste mislili da je to ujedno i jedina opasnost. Želeli smo da u to verujete, ali to nije bilo tačno. Najveća opasnost sa kojom ste se suočili bila je sasvim drugačije vrste — i nije se ticala samo vaše rase.
Mnogi svetovi stigli su do raskrsnice koju podrazumeva nuklearna sila, izbegli nesreću i nastavili sa izgradnjom miroljubive i srećne civilizacije — a potom su ih uništile sile o kojima ništa nisu znali. Vi ste u dvadesetom veku prvi put počeli ozbiljno da petljate sa tim silama. Zato je bilo neophodno da se umešamo.
Tokom celog tog veka, ljudska rasa se sve više približavala provaliji — čak ni ne podozrevajući da ona postoji. Preko te provalije vodi samo jedan most. Svega nekoliko rasa ga je bez ičije pomoći pronašlo. Neke su se vratile dok je još bilo vremena, izbegavši na taj način i opasnost i uspeh. Njihovi svetovi postali su rajska ostrva uživanja bez truda, ali prestali su da igraju bilo kakvu ulogu u povesti Vaseljene. To nikada ne bi bila vaša sudbina — ili sreća. Vaša rasa bila je suviše životna za tako nešto. Pretvorila bi se u ruševinu i povukla i druge sa sobom, jer vi nikada ne biste pronašli taj most.
Bojim se da će sve što ću od sada morati da vam kažem biti izgovoreno sličnim analogijama. Vi nemate reči ni pojmove za mnoge stvari koje želim da vam saopštim — a i naše znanje o njima je tužno nepotpuno.
Da biste razumeli, morate se vratiti u prošlost i ponovo ovladati mnogim stvarima koje su bile poznate vašim precima, ali koje ste vi zaboravili — koje smo vam mi, u stvari, namerno pomogli da zaboravite. Jer čitav naš boravak ovde zasnivao se na jednoj velikoj obmani, skrivanju istina sa kojima još niste bili spremni da se suočite.
U vekovima pre našeg dolaska, vaši naučnici otkrili su tajne fizičkog sveta i poveli vas od energije dobijene iz vodene pare do energije atoma. Sujeverje ste ostavili za sobom: nauka je predstavljala jedinu pravu religiju čovečanstva. Bio je to dar zapadne manjine preostalom delu čovečanstva i on je uništio sve ostale vere. One koje su još opstajale kada smo mi došli, polako su odumirale. Vladalo je uverenje da je nauka u stanju sve da objasni: nije bilo sila koje nisu dolazile iz njenog delokruga, ni događaja koje ona nije mogla na kraju da rastumači. Poreklo Vaseljene moglo je ostati zauvek nepoznato, ali sve što se od tada dogodilo ravnalo se po zakonima fizike.
Pa ipak su vaši mističari, iako su se gubili u vlastitim zabludama, naslutili deo istine. Postoje moći uma, kao i moći izvan uma, koje vaša nauka nije uspela da uklopi u svoje okvire, jer bi je to potpuno uzdrmalo. Tokom vekova podnošeni su izveštaji o čudnim pojavama — kućni duhovi, telepatija, prekognicija — kojima ste nadenuli nazive, ali ih nikada niste objasnili. U početku se nauka nije na njih obazirala, čak je i poricala njihovo postojanje, uprkos svedočenju dugom pet hiljada godina. Ali, uprkos tome, te moći postoje i ako želi da bude potpuna, svaka teorija o Vaseljeni mora i njih da obuhvati.
Tokom prve polovine dvadesetog veka, nekolicina vaših naučnika počela je da ispituje te stvari. Oni to nisu znali, ali petljali su oko brave Pandorine kutije. Sile koje su bili u stanju da oslobode prevazilazile su sve opasnosti koje su im mogle zapretiti od atoma. Jer fizičari su mogli da unište samo Zemlju: parafizičari su, pak, mogli da prošire pustoš i na zvezde.
To se nije smelo dozvoliti. Ne mogu da vam objasnim pravu prirodu pretnje koju ste predstavljali. Ona se ne bi odnosila na nas i stoga je mi ne shvaćamo. Recimo da ste mogli postati telepatski rak, maligni mentalitet koji bi u svom neminovnom raspadanju otrovao druge i veće umove.
I tako smo mi došli — bili smo poslati — na Zemlju. Prekinuli smo vaš razvoj na svim kulturnim nivoima, ali posebno smo osujetili svaki ozbiljan rad na paranormalnim fenomenima. Sasvim sam svestan činjenice da smo takođe sputali, usled različitosti naših civilizacija, sve ostale oblike stvaralačkih pregnuća. Ali to je predstavljalo drugorazrednu posledicu koja uopšte nije bila bitna.
Sada vam moram saopštiti nešto što će vas možda veoma iznenaditi, pa čak možda nećete poverovati u to. Mi ne posedujemo niti razumemo sve te potencijale, sve te pritajene moći. Naši intelekti daleko su snažniji od vaših, ali postoji nešto u vašim umovima što nas je oduvek zavaravalo. Proučavamo vas još od našeg dolaska na Zemlju; dosta toga smo naučili i naučićemo još više, ali sumnjam da ćemo otkriti celu istinu.
Naše rase imaju mnogo toga zajedničkog — zato smo mi bili izabrani za ovaj zadatak. Ali, s druge strane, mi predstavljamo krajeve dve različite evolucije. Naši umovi došli su do kraja svog razvitka. Baš kao i vaši, u svom sadašnjem obliku. Ali vi možete jednim skokom da pređete u viši stupanj, i u tome se ogleda razlika među nama. Naši potencijali su iskorišćeni, ali vaši su i dalje nenačeti. Povezani su, na načine koje ne shvatamo, sa moćima koje sam pomenuo — moćima koje se sada bude na vašem svetu.
Zaustavili smo vreme, naterali vas da stagnirate, dok su se te moći razvijale, napredujući ka trenutku kada će biti u stanju da se izliju u kanale pripremljene za njih. To što smo učinili da se poboljša stanje na vašoj planeti, što smo vam podigli životni standard, doneli pravdu i mir — sve te stvari učinili bismo u svakom slučaju, pošto smo već bili primorani da se umešamo u vaše poslove. Ali sav taj neizmerni preobražaj odvratio vas je od istine i tako poslužio našim naumima.
Mi više nismo vaši čuvari. Mora da ste se često zapitali koje mesto moja rasa zauzima u hijerarhiji Vaseljene. Isto kao što smo mi iznad vas, tako postoji i nešto iznad nas, što nas koristi za vlastite naume. Nikada nismo otkrili šta je to, mada smo već vekovima njegova alatka i ne usuđujemo se da ne poslušamo. Stalno smo iznova primali naređenja, odlazili na neki svet u ranom procvatu civilizacije i vodili ga duž staze kojom sami nikada nećemo poći — staze kojom se vi sada otiskujete.
Bezbroj puta smo proučavali proces koji smo bili poslati da potpomažemo, nadajući se da ćemo tako naučiti kako da umaknemo vlastitim ograničenjima. Ali uspeli smo samo da nazremo neodređene obrise istine. Vi nas nazivate Vrhovnicima, nesvesni ironije koju u sebi krije ta titula. Recimo da je iznad nas Vrhovni Um, koji nas koristi kao što grnčar koristi točak.
A vaša rasa je glina koja je oblikovana na tom točku.
Verujemo — to je samo teorija — da Vrhovni Um pokušava da raste, da proširi svoje moći i svoju svest o Vaseljeni. Mora da do sada već predstavlja zbir mnogih rasa i da je još odavno ostavio za sobom tiraniju materije. Svestan je inteligencije, gde god da se ona nalazila. Kada je shvatio da ste gotovo spremni, poslao nas je ovamo da iznesemo njegove ponude, da vas pripremimo za preobražaj koji samo što se nije dogodio.
Za sve ranije promene kroz koje je prošla vaša rasa bili su potrebni vekovi. Prema merilima evolucije ova će biti kataklizmička — trenutna. Već je otpočela. Morate se suočiti sa činjenicom da je vaše pokolenje poslednje pokolenje homo sapiensa.
Što se tiče prirode te promene, o njoj vam možemo reči vrlo malo. Ne znamo kako do nje dolazi — kakvim se pokretačkim podsticajem Vrhovni Um koristi kada oceni da je kucnuo čas. Otkrili smo jedino da počinje kod jedne jedinke — uvek je u pitanju dete — a zatim se širi poput eksplozije, poput formacije kristala oko prvobitnog jezgra u zasićenom rastvoru. Odrasli neće biti zaraženi, jer su njihovi umovi već ukalupljeni i nemoguće ih je izmeniti.
Kroz nekoliko godina, sve će biti gotovo i ljudska rasa će se podeliti na pola. S ovog puta nema povratka, kao ni budućnosti za svet kakvog ga vi znate. Sve nade i snovi vaše rase sada su okončani. Podarili ste život svojim naslednicima i vaša je tragedija u tome što ih nikada nećete razumeti — što nikada nećete biti u stanju da opštite s njihovim umovima. Da, oni neće imati umove kakvi su vama poznati. Oni će predstavljati jedinstven entitet, kao što je svako od vas zbir mnoštva ćelija. Nećete ih smatrati ljudskim bićima i u tom pogledu bićete u pravu.
Ispričao sam vam sve ovo kako biste znali s čim se suočavate. Kroz nekoliko časova, doći će do krize. Moj zadatak i moja dužnost jesu da zaštitim one koje sam poslat da štitim. Uprkos njihovim probuđenim moćima, mnoštvo kojim su okruženi može ih uništiti — da, čak i sami roditelji, kada shvate istinu. Moram ih odvesti i izdvojiti, radi njihove zaštite, a i radi vaše. Sutra će moji brodovi otpočeti evakuaciju. Neću vas kriviti ako pokušate da se umešate, ali to će biti zalud. Počele su da se bude veće moći nego što je moja; ja sam samo jedno od njihovih oruđa.
A potom — šta da radim sa vama, preživelima, pošto ste ispunili svoju svrhu? Najjednostavnije bi bilo, a možda i najmilosrdnije, uništiti vas — kao što biste sami uništili smrtno ranjenog ljubimca koga ste voleli. Ali to ne mogu da učinim. Svoju budućnost sami ćete odabrati tokom godina koje su vam preostale. Nadam se da će se čovečanstvo upokojiti u miru, svesno da nije živelo uzalud.
Jer ono što ste doneli na svet možda je potpuni tuđin, možda neće deliti vaše želje ni nade, možda će na vaša najveća dostignuća gledati kao na detinjaste igrarije — pa ipak, to je nešto divno i vi ste to stvorili.
Kada naša rasa bude davno zaboravljena, deo vaše i dalje će postojati. Stoga nas nemojte prokleti zbog onoga što smo bili primorani da učinimo. I ne zaboravite — uvek ćemo vam zavideti.”