Džin je ranije plakala, ali sada više ne. Ostrvo se presijavalo u zlatnim tonovima na bezdušnoj, bezosećajnoj Sunčevoj svetlosti kada se brod lagano pojavio na vidiku iznad dva vrha-blizanca Sparte. Njen je sin na tom stenovitom ostrvu, ne tako davno, izbegao smrt čudom koje sada više i nije bilo čudo. Ponekad se pitala ne bi li bilo bolje da su Vrhovnici ostali po strani i prepustili ga njegovoj sudbini. Smrt je bila nešto s čim je mogla da se suoči, ne bi joj bilo prvi put: ona je pripadala prirodnom poretku stvari. Ali ovo je bilo čudnije od smrti — i konačnije. Sve do ovog dana, ljudi su umirali, ali se rasa nastavljala.
Deca nisu davala ni glasa od sebe, niti su se pomerala. Stajala su u raštrkanim skupinama po pesku, nezainteresovana kako jedna za druge, tako i za domove koje su zauvek napuštala. Mnoga od njih nosila su bebe koje su bile premale da bi hodale — ili koje nisu želele da pokažu moći koje su hodanje činile nepotrebnim. Jer sigurno su, razmišljao je Džordž, mogle da pokreću i vlastita tela, kad su već bile u stanju da pomeraju neživu materiju. Zašto su ih brodovi Vrhovnika uopšte skupljali?
To i nije bilo važno. Odlazila su i ovo je bio način na koji su odabrala da to učine. A onda je Džordž shvatio šta mu se to stalno motalo po umu. Nekada davno, video je neki filmski žurnal, star ceo vek, o sličnom egzodusu. Mora da je bio sa početka prvog svetskog rata — ili drugog. Videli su se dugački nizovi vozova, napunjenih decom, kako se polako izvlače iz gradova kojima je pretila opasnost, ostavljajući roditelje koje toliki među njima neće ponovo videti. Neki su plakali: neki su bili zbunjeni, nervozno stežući male zavežljaje, ali većina kao da je jedva čekala da pođe u neku novu pustolovinu.
Pa ipak — analogija je bila pogrešna. Istorija se nikada ne ponavlja. Bića koja su sada odlazila sigurno više nisu bili deca, šta god da su inače bila. I ovog puta, neće biti ponovnog susreta.
Brod se spustio uz ivicu vode, duboko potonuvši u meki pesak. Niz velikih, zakrivljenih ploča istovremeno se povukao naviše i prema obali počeše da se spuštaju platforme nalik na metalne jezike. Raštrkane, neizrecivo usamljene prilike stadoše da se okupljaju, stvaraju skupinu koja se kretala isto onako kao što bi se kretala grupa ljudskih bića.
Usamljene? Zašto li mu je to palo na pamet, pitao se Džordž. Jedino to nikada više neće moći da budu. Samo pojedinci mogu da budu usamljeni — samo ljudska bića. Kada prepreke konačno budu spuštene, usamljenost će nestajati kako ličnost bude bledela. Bezbrojne kišne kapi sjedinile bi se u okean.
Osetio je kako mu je Džin jače stegla šaku u iznenadnom grču osećanja.
„Pogledaj”, prošaputa ona. „Vidim Džefa. Kod drugih vrata.”
Bili su dosta daleko i teško je bilo reći. Pred očima mu je titrala izmaglica koja mu je onemogućavala da dobro razabere. Ali bio je to Džef — sasvim sigurno jeste: Džordž je sada uspeo da prespozna svoga sina koji je jednom nogom već stajao na metalnoj platformi.
Džef se okrenuo i pogledao prema njima. Lice mu je bilo tek bela mrlja: sa ove udaljenosti bilo je nemoguće reći da li je svestan, da li se seća svega što upravo napušta. Džordž nikada neće saznati da li se Džef slučajno okrenuo — ili je znao, u tim poslednjim trenucima dok je još bio njihov sin, da stoje i posmatraju ga kako zakoračuje u zemlju u koju je njima zabranjen ulaz.
Velika vrata počeše da se zatvaraju. U tom trenutku Fej je podigla njuškicu i tiho, očajno stala da zavija. Okrenula je svoje prelepe, vlažne oči prema Džordžu i njemu postade jasno da je izgubila svog gospodara. Više nije imao suparnika.
Pred onima koji su ostali pružalo se mnogo puteva, ali samo jedno odredište. Bilo je ljudi koji su govorili: „Svet je i dalje prelep; jednog dana ga moramo napustiti, ali zašto da žurimo sa odlaskom?”
Ali drugi, oni koji su više očekivali od budućnosti nego od sadašnjosti i koji su izgubili sve što je život činilo vrednim življenja — ti nisu želeli da ostanu. Odlazili bi sami, ili sa prijateljima, u zavisnosti od svoje prirode.
Tako je bilo sa Atinom. To ostrvo rođeno je iz vatre; u vatri je izabralo da umre. Oni koji su odlučili da odu, to su i učinili, ali većina je ostala, da skonča među razbijenim delićima svojih snova.
Niko nije trebalo da zna kada će kucnuti taj čas. Pa ipak, Džin se probudila usred noći i trenutak ostala da leži zureći u sablasni sjaj sa tavnice. Zatim je uhvatila Džordža za ruku. On je imao tvrd san, ali ovog puta se istog časa probudio. Nisu govorili, jer ono što su želeli da kažu nije se moglo iskazati rečima.
Džin više nije bila uplašena, ni tužna. Zaplovila je u mirne vode i prebrodila osećanja. Ali ostala je još jedna stvar da se uradi i ona je bila svesna da joj je jedva preostalo dovoljno vremena za to. Džordž ju je ćutke sledio kroz utihlu kuću. Prošli su preko mrlje mesečine koja se probila kroz krovni atelje; kretali su se tiho poput senki koje je ona bacala, dok nisu stigli do napuštene dečje sobe.
Ništa se nije promenilo. Fluorescentne šare koje je Džordž s toliko pažnje islikao još su sijale na zidu. I zvečka koja je nekada pripadala Dženifer En još je ležala tamo gde ju je ispustila, kada se njen um okrenuo nesaznatljivim daljinama koje je sada naseljavao.
Za sobom je ostavila svoje igračke, pomisli Džordž, a naše idu odavde s nama. Setio se kraljevske dece faraona, čije su lutke i biseri bili sahranjivani s njima pre pet hiljada godina. Tako će biti ponovo. Niko drugi, pomisli on, neće voleti naša blaga: ponećemo ih sa sobom i nećemo se od njih rastati.
Džin se polako okrenula prema njemu i spustila mu glavu na rame. Obgrlio ju je oko struka, i ljubav koju je nekada osećao vratila se, slaba ali jasna, poput odjeka koji se odbio o udaljeni venac brda. Nije više imao vremena da joj kaže sve što joj je dugovao; nije žalio toliko zbog prevara iz prošlosti, koliko zbog svoje nezainteresovanosti za nju.
A onda Džin tiho reče: „Zbogom, mili moj”, i čvršće ga stegnu. Džordž nije imao vremena da odgovori, ali čak i u tom poslednjem trenutku osetio je kratko zaprepašćenje dok se pitao kako je znala da je trenutak došao.
Daleko dole, u živoj steni, delići uranijuma stali su da hitaju jedni prema drugima, žudeći za sjedinjenjem koje nikada neće moći da postignu.
I ostrvo se uzdiglo u susret zori.