Brod Vrhovnika klizio je svojim blistavim meteorskim tragom kroz srce Karine. Započeo je ludačko usporavanje među spoljašnjim planetama, ali još dok je prolazio pored Marsa kretao se gotovo brzinom svetlosti. Ogromna polja koja okružuju Sunce polako su upijala njegov momenat sile, dok su razasute energije zvezdanog pogona bojile nebesa vatrom milion kilometara iza njega.
Jan Rodriks se vraćao kući, šest meseci stariji, na svet sa koga je otišao pre osamdeset godina.
Ovog puta nije bio slepi putnik skriven u tajnoj odaji. Stajao je iza trojice pilota (zašto su im bili potrebni toliki piloti — pitao se?) i posmatrao ustrojstva koja su se pojavljivala na velikom ekranu što je preovlađivao kontrolnom odajom i nestajala sa njega. Boje i oblici koji su se videli na njemu ništa mu nisu značili: pretpostavio je da su sadržali podatke koji bi se na brodu ljudske izrade pojavljivali na tabli sa meračima. Ponekad je ekran prikazivao okolna zvezdana polja, a uskoro će, nadao se, prikazati i Zemlju.
Bilo mu je drago što se vraća kući, i pored napora koje je uložio da pobegne sa nje. Za ovih nekoliko meseci, on je odrastao. Video je toliko toga, putovao tako daleko i sada je čezunuo za svojim poznatim svetom. Konačno je shvatio zašto su Vrhovnici izdvojili Zemlju od zvezda. Čovečanstvo je moralo da pređe još veliki put pre nego što bude u stanju da igra bilo kakvu ulogu u civilizaciji koju je imao prilike da nakratko osmotri.
Može se desiti — mada je odbijao da to prihvati — da čovečanstvo zauvek ostane podređena vrsta, zatvorena u zabiti zoološki vrt, sa Vrhovnicima kao čuvarima. Možda je na to Vindarten mislio kada je uputio Janu neodređeno upozorenje neposredno pred polazak. „Mnogo toga se moglo dogoditi”, rekao je Vrhovnik, „tokom vremena koje je proteklo na tvojoj planeti. Možda nećeš prepoznati svoj svet kada ga ponovo budeš video.”
Možda i neću, pomisli Jan: osamdeset godina predstavljalo je puno vremena i mada je bio mlad i prilagodljiv, možda će mu biti teško da shvati sve promene do kojih je u međuvremenu došlo. Ali u jednu stvar je bio siguran — ljudi će želeti da čuju njegovu priču i da saznaju bar nešto o civilizaciji Vrhovnika.
Prema njemu su se lepo ophodili, kao što je i pretpostavio da hoće. Putovanje do odredišta za njega je ostalo nepoznanica: kada je dejstvo injekcije oslabilo i kada je obznanio svoje prisustvo, brod je već ulazio u sistem Vrhovnika. Izvukao se iz svog fantastičnog skrovišta i sa olakšanjem zaključio da mu oprema sa kiseonikom neće biti potrebna. Vazduh je bio gust i težak, ali mogao je da diše bez teškoća. Našao se u ogromnom skladištu broda osvetljenog crvenom svetlošću, među bezbrojnim drugim paketima i svakojakom opremom kakvu je čovek mogao očekivati na svemirskom ili pomorskom trgovačkom brodu. Utrošio je gotovo čitav sat da pronađe put do kontrolne sale i da se predstavi posadi.
Zbunilo ga je to što nisu bili nimalo iznenađeni: znao je da su Vrhovnici slabo iskazivali svoja osećanja, ali očekivao je bar nekakvu reakciju. Umesto da se bar začude, nastavili su da posmatraju veliki ekran i da pritiskaju bezbroj dirki na kontrolnim tablama. Ubrzo mu je postalo jasno da se spuštaju, jer je slika planete, s vremena na vreme — a sa svakim pojavljivanjem bivala je sve veća — proletala ekranom. Ali ni u jednom trenutku nije se uopšte osetilo nikakvo kretanje niti ubrzavanje — bio je svestan samo savršeno postojane gravitacije koju je procenjivao na otprilike petinu Zemljine. Neizmerne sile koje su upravljale brodom mora da su bile nadoknađivane krajnje precizno.
A onda su trojica Vrhovnika, kao jedan, ustali sa svojih sedišta — i njemu je postalo jasno da se putovanje okončalo. Nisu se obratili svom putniku, niti su međusobno razgovarali, a kada mu je jedan od njih dao znak da ih sledi, Jan shvati nešto što je trebalo ranije da mu padne na pamet. Da na ovom kraju Karelenove neverovatno duge linije snabdevanja možda neće biti nikoga ko razume reč engleskog.
Smrknuto su ga posmatrali dok su se pred njegovim gladnim očima otvarala velika vrata. Ovo je bio najvažniji trenutak u njegovom životu: on će biti prvo ljudsko biće koje će ugledati svet osvetljen nekim drugim suncem. Rubinska svetlost NGS 549672 preplavila je brod i pred njim se prostrla planeta Vrhovnika.
Šta je očekivao? Nije bio siguran. Ogromne zgrade, gradove čije se kule gube među oblacima, mašine koje prevazilaze maštu — ništa od toga ga ne bi iznenadilo. Ali ugledao je gotovo bezobličnu ravnicu, sve do neprirodno bliskog obzorja, koju su narušavala samo još tri broda Vrhovnika, nekoliko kilometara dalje.
Jan je u prvom trenutku bio razočaran. Zatim je slegnuo ramenima, shvativši da je, ipak, bilo sasvim razumljivo što se svemirska luka nalazi u jednoj tako zabitoj i nenaseljenoj oblasti kao što je ova.
Bilo je hladno, ali ne i neprijatno studeno. Svetlost velikog, crvenog sunca, koje je stajalo nisko na obzorju, bila je sasvim dovoljna za ljudske oči, ali Jan se pitao koliko će proći vremena pre nego što on počne da čezne za zelenim i plavim tonovima. A onda je pored sunca ugledao ogroman, veoma mršav polumesec kako stremi ka nebu poput velike duge. Dugo je zurio u njega dok nije shvatio da njegovo putovanje još nije završeno. Ono tamo bio je svet Vrhovnika. Ovo mora da je njegov satelit, samo baza za njihove letelice.
Poveli su ga do broda koji nije bio veći od zemaljske letelice za prevoz putnika. Osećao se poput pigmeja, penjući se na jedno ogromno sedište ne bi li video nešto od planete kroz prozore za osmatranje dok joj se budu približavali.
Putovanje se tako brzo okončalo da je malo šta uspeo da razabere na kugli koja se uvećavala ispod njega. Čak i kada su bili tako blizu kuće, Vrhovnici su, izgleda, koristili neku verziju zvezdanog pogona, jer su već posle samo nekoliko minuta propali kroz duboku, oblacima prošaranu atmosferu. Kada su se vrata otvorila, stupili su u neku nadsvođenu odaju sa krovom koji mora da se brzo zatvorio za njima, jer iznad nije bilo ni traga nekom ulazu.
Jan je tek posle dva dana napustio ovu zgradu. Predstavljao je neočekivanu pošiljku, sa kojom nisu znali šta će. Da stvari budu još gore, nijedan Vrhovnik nije razumeo engleski. Sporazumevanje je bilo praktično nemoguće i Jan je shvatio da nije baš tako lako stupiti u kontakt sa nekom tuđinskom rasom kao što je često bilo opisivano u romanima. Pokazalo se da je i jezik znakova bio potpuno beskoristan, jer je isuviše zavisio od gestova tela, izraza i stavova koji nisu bili istovetni kod Vrhovnika i ljudi.
Jan pomisli kako bi krajnje obeshrabrujuće delovalo saznanje da se jedini Vrhovnici koji govore njegov jezik nalaze na Zemlji. Mogao je samo da čeka i da se nada najboljem. Sigurno će naići neki naučnik, neki stručnjak za tuđinske rase, i preuzeti brigu o njemu! Ili on možda uopšte nije bio važan, tako da nikoga nije trebalo zbog njega gnjaviti?
Nije bilo načina da iziđe iz zgrade, jer ogromna vrata nisu imala vidljivih kontrola. Jednostavno su se otvarala kada bi im neki Vrhovnik prišao. Jan je pokušao isti trik, mahao je predmetima podignutim visoko u vazduh ne bi li prekinuo mogući kontrolni svetlosni zrak, probao je sve što mu je palo na pamet — ali bez ikakvog učinka. Shvatio je da bi isto tako bespomoćan bio čovek iz kamenog doba, izgubljen u modernom gradu. Jednom je, po odlasku jednog od Vrhovnika, pokušao da iziđe, ali je blago bio pogurnut nazad. Kako nije imao nikakvu želju da naljuti svoje domaćine, nije navaljivao.
Vindarten je stigao pre nego što je Jana počelo da hvata očajanje. Vrhovnik je govorio veoma loš engleski, izgovarao je reči prebrzo, ali je napredovao neverovatnom brzinom. Posle nekoliko dana mogli su gotovo bez muke da razgovaraju o bilo čemu što nije zahtevalo specijalizovani rečnik.
Kada ga je jednom Vindarten uzeo pod svoje, Jan više nije imao šta da brine. Doduše, nije bio u prilici da čini šta mu je drago, jer je skoro sve vreme provodio u društvu naučnika koji su jedva čekali da na njemu obave neke tajanstvene testove pomoću složenih uređaja i naprava. Janu su ubrzo dosadile sve te mašine i posle jedne sesije na kojoj je upotrebljena neka vrsta hipnotičkog uređaja imao je strašnu glavobolju nekoliko časova. Bio je savršeno voljan da sarađuje, ali nije bio siguran da li ispitivači uviđaju njegova ograničenja, kako mentalna tako i fizička. Prošlo je dosta vremena pre nego što je uspeo da ih ubedi da mora da spava u određenim razmacima.
U pauzama ispitivanja uspevao je ponekad na trenutak da baci pogled na grad i shvatio je da bi bilo teško — i opasno — poći u obilazak. Ulice praktično nisu postojale, a izgleda da nije bilo ni površinskog prevoza. Ovo je bio dom stvorenja koja su mogla da lete i koja se nisu plašila gravitacije. Bilo je sasvim uobičajeno naići na vrtoglavi pad od nekoliko stotina metara, ili zaključiti da je jedini ulaz u sobu postavljen visoko na zidu. Jan je na osnovu stotinu pojedinosti počeo da uviđa kako se psihologija rase sa krilima iz osnove mora razlikovati od psihologije stvorenja vezanih za površinu.
Čudno je bilo videti Vrhovnike kako lete poput velikih ptica među kulama svoga grada, lagano i snažno zamahujući krilima. Postojao je ovde i jedan naučni problem. Ovo je bila velika planete — veća od Zemlje. Pa ipak, imala je nisku gravitaciju i Jan se pitao otkud joj tako gusta atmosfera. Upitao je Vindartena i otkrio, kao što je već napola i nagađao, da ovo nije bila matična planeta Vrhovnika. Oni su poticali sa jednog mnogo manjeg sveta, da bi tek docnije osvojili ovaj, promenivši mu ne samo atmosferu nego i gravitaciju.
Arhitektura Vrhovnika bila je sumorno funkcionalna: Jan nije video nikakve ukrase, ništa što nije služilo svrsi, iako je ta svrha često premašivala moć njegovog shvatanja. Da je srednjevekovni čovek mogao da vidi ovaj crveno osvetljeni grad i bića koja se kroz njega kreću, nema sumnje da bi poverovao kako se nalazi u paklu. Čak je i Jan, i pored sve svoje znatiželje i privrženosti nauci, ponekad dospevao do ivice nerazumnog užasa. Odsustvo ijedne poznate referencijalne tačke može postati krajnje uznemirujuće čak i za najtrezvenije i najbistrije umove.
Bilo je toliko toga što nije razumeo i što Vindarten nije mogao ili nije želeo da mu objasni. Kakva su to svetla nalik na munju i promenljivi oblici, koji su tako brzo promicali kroz vazduh da uopšte nije mogao biti siguran u njihovo postojanje? Mogli su predstavljati nešto grdno i zastrašujuće — ili nešto spektakularno, ali ipak beznačajno kao što su bili neonski natpisi starovremenskog Brodveja.
Jan je takođe osećao da je svet Vrhovnika pun zvukova koje on nije mogao da čuje. Povremeno je hvatao složena ritmička ustrojstva koja su jurila gore dole kroz slušni spektar, da bi nestala iznad gornjeg ili ispod donjeg praga čujnosti. Vindarten, izgleda, nije shvatao šta Jan podrazumeva pod muzikom, tako da ovaj uopšte nije bio u stanju da reši taj problem na zadovoljavajući način.
Grad nije bio naročito veliki: bio je sasvim sigurno daleko manji nego što su to bili London ili Njujork u punom naponu snage. Prema Vindartenu, na planeti je postojalo nekoliko hiljada sličnih raštrkanih gradova i svaki od njih bio je projektovan za neku određenu svrhu. Na Zemlji bi ovom mestu najpre odgovarao naziv «univerzitetski grad» — osim što je stepen specijalizacije ovde bio daleko viši. Ceo ovaj grad bio je posvećen, kako je Jan uskoro otkrio, proučavanju tuđinskih civilizacija.
Na jednom od njihovih prvih putovanja izvan gole ćelije u kojoj je Jan živeo, Vindarten ga je poveo do muzeja. Janu je i te kako, psihološki gledano, dobro došlo što se našao na mestu čiju je svrhu u potpunosti shvatao. Osim u pogledu veličine, ovaj muzej se sasvim mogao nalaziti i na Zemlji. Bilo im je potrebno dosta vremena da stignu do njega: u nedogled su se spuštali na jednoj velikoj platformi koja se kretala poput pokretnog klipa u okomitom valjku neodređene dužine. Nije bilo vidljivih kontrolnih uređaja, a ubrzavanje na početku i usporavanje na kraju silaska i te kako se osetilo. Vrhovnici očigledno nisu traćili svoje uređaje za potiranje gravitacionog polja u lokalne svrhe. Jan se pitao da li je cela unutrašnjost ovog sveta bila izrešetana iskopinama: zašto su ograničili veličinu grada, tako što su krenuli pod zemlju, umesto da ga šire na površini? To je bila samo jedna među zagonetkama koje nije nikada razrešio.
Čovek je mogao ceo život da provede istražujući te kolosalne sale. Ovde je bio smešten plen sa mnogih planeta, dostignuća više civilizacija nego što je Jan uopšte mogao da pretpostavi da postoje. Ali nije imao vremena mnogo toga da vidi. Vindarten ga je pažljivo smestio na deo poda koji je na prvi pogled delovao kao da predstavlja neko ukrasno ustrojstvo. A onda se Jan setio da ovde nema ukrasa — i istog trenutka, nežno ga je ščepalo nešto nevidljivo i poteralo napred. Prolazio je pored velikih izložbenih vitrina, pored prizora sa nezamislivih svetova, brzinom od dvadeset do trideset kilometara na sat.
Vrhovnici su rešili problem muzejskog umora. Niko nije morao da hoda.
Mora da su putovali nekoliko kilometara pre nego što je vodič ponovo ščepao Jana i odvojio ga od sile, ma šta da je bilo posredi, koja ga je terala napred. Pred njima se prostirala jedna ogromna, napola prazna dvorana koja se kupala u poznatoj svetlosti što je Jan nije video još od napuštanja Zemlje. Delovala je prigušeno, kako ne bi smetala osetljivim očima Vrhovnika, ali to je, izvan svake sumnje, bila Sunčeva svetlost. Jan nikada ne bi poverovao da je nešto tako jednostavno ili uobičajeno moglo da izazove toliku čežnju u njegovom srcu.
Znači, ovo je bio izložbeni prostor predviđen za Zemlju. Prošli su pored prelepog modela Pariza dugačkog nekoliko metara, pored umetničkih blaga iz desetak stoleća koja su bila smeštena na jednom mestu uprkos svojoj različitosti, pored modernih računara i paleolitskih sekira, pored televizora i parne turbine Herona iz Aleksandrije. Pred njima su se otvorila velika vrata i oni se nađoše u kancelariji kustosa za Zemlju.
Da li on to vidi ljudsko biće prvi put? — pitao se Jan. Da li je ikada bio na Zemlji, ili je ona predstavljala samo jedna od mnogih planeta u njegovoj nadležnosti, za koju nije baš tačno znao gde se nalazi? Kustos očigledno nije ni govorio ni razumeo engleski, jer je Vindarten morao da bude prevodilac.
Ovde je Jan proveo nekoliko časova, govoreći u uređaj za snimanje, dok su mu Vrhovnici pokazivali razne predmete sa Zemlje. Na svoju sramotu, otkrio je da mnoge od njih nije u stanju da prepozna. Njegovo neznanje o vlastitoj rasi i njenim dostignućima bilo je ogromno: pitao se da li Vrhovnici, i pored svih svojih savršenih mentalnih sposobnosti, mogu odista da obuhvate celokupno ustrojstvo ljudske kulture.
Vindarten ga je izveo iz muzeja drugim putem. Ponovo su bez po muke lebdeli kroz velike nadsvođene hodnike, ali ovog puta prolazili su pored tvorevina prirode, a ne svesnog uma. Saliven bi život dao, pomisli Jan, da se nađe ovde, da vidi kakva čuda je u stanju evolucija da napravi na stotinu svetova. Ali prisetio se da je Saliven verovatno već mrtav…
A onda su se, bez ikakvog upozorenja, obreli na galeriji iznad jedne velike, kružne odaje, koja je imala možda i stotinu metara u prečniku. Kao i obično, ni ovde nije bilo zaštitnog parapeta, i Jan je trenutak oklevao da priđe ivici. Međutim, Vindarten je stajao na samom rubu, gledajući mirno naniže, tako da je Jan oprezno krenuo napred da mu se pridruži.
Pod se nalazio na udaljenosti od svega dvadeset metara — suviše, suviše blizu. Kasnije je Jan bio ubeđen da njegov vodič nije imao nameru da ga iznenadi i njegova reakcija zatekla ga je potpuno nespremnog. Jer on je tako strašno kriknuo i odskočio unazad od ivice galerije, u nesvesnom pokušaju da pobegne od onoga što je ležalo tamo dole. Tek kada su prigušeni odjeci njegovog krika zamrli u gustoj atmosferi, osokolio se da ponovo priđe.
Bilo je, razume se, beživotno — i nije, kao što je on to pomislio u prvom trenutku panike, svesno zurilo u njega. Ispunjavalo je gotovo ceo taj veliki, kružni prostor, a rubinska svetlost presijavala se i pomerala u njegovim kristalnim dubinama.
Bilo je to jedno jedino džinovsko oko.
„Zašto si ispustio taj zvuk?” upitao je Vindarten.
„Uplašio sam se”, skrušeno prizna Jan.
„Ali zašto? Nisi valjda pomislio da ovde može vrebati bilo kakva opasnost?”
Jan se pitao da li bi mogao da objasni šta je to refleksni čin, ali je ipak odlučio da ni ne pokuša.
„Sve što je potpuno neočekivano ujedno je i zastrašujuće. Dok se nova situacija ne prouči, najsigurnije je pretpostaviti najgore.”
Srce mu je još ludački tuklo kada se ponovo zagledao u to čudovišno oko. Razume se, posredi je mogao biti strašno uvećan model, poput mikroba ili insekata u muzejima na Zemlji. Ali još dok je postavljao pitanje, Janu je postalo jasno, i to je kod njega izazvalo mučninu, da model nije bio ništa veći nego u prirodi.
Vindarten nije mogao Bog zna šta da mu kaže o tome: to nije bilo njegovo polje, a on nije bio naročito ljubopitljiv. Na osnovu opisa Vrhovnika, Jan je stvorio sliku o kiklopskoj zveri koja živi među asteroidskim šljunkom nekog udaljenog sunca, tako da njen rast ne sputava gravitacija, a ishrana i život joj zavise od dometa i snage uvećanja tog jedinog oka.
Izgleda da nisu postojale granice onome što je Priroda bila u stanju da uradi ako bi se našla u nuždi i Jan je osetio iracionalno zadovoljstvo kada je otkrio nešto što Vrhovnici ne bi pokušali. Doneli su sa Zemlje kita u pravoj veličini — ali tu su podvukli crtu.
Došao je i čas kada je krenuo naviše, u beskonačne visine; zidovi lifta su izbledeli, prelazeći od opalnih preliva do kristalne providnosti. Činilo se da stoji, ničim podržavan među najvišim vrhovima grada, i da ga ništa ne štiti od bezdana. Ali nije osećao vrtoglavicu kao što je čovek ne oseća ni u avionu, jer nije imao nikakav dodir sa udaljenim tlom.
Nalazio se iznad oblaka, deleći nebo sa nekoliko tornjeva od metala ili kamena. Ružičasto-crveno more, koje je predstavljalo sloj oblaka, tromo se valjalo pod njim. Na nebu su se nalazila dva bleda i sićušna meseca, nedaleko od sumornog sunca. U blizini središta tog nabreklog, crvenog diska počivala je mala, tamna senka, u obliku savršenog kruga. To je mogla biti sunčeva pega ili još jedan mesec u prolazu.
Jan lagano pređe pogledom duž obzorja. Pokrov oblaka jasno se protezao do ivice ovog ogromnog sveta, ali u jednom pravcu, na neodređenoj udaljenosti, nalazila se neka pegava mrlja koja je mogla da označava kule nekog drugog grada. Dugo je zurio u nju, a onda je nastavio svoje pažljivo osmatranje.
Kada se okrenuo za pola kruga, ugledao je planinu. Nije se nalazila na obzorju, već iza njega — usamljeni zupčasti vrh, koji se uzdizao iznad ivice sveta, dok su padine i obronci bili skriveni, kao što se glavna masa ledenog brega krije ispod površine vode. Pokušao je da pogodi njenu veličinu, ali nije uspeo. Čak i na svetu koji je imao ovako nisku gravitaciju, bilo je teško poverovati da mogu da postoje takve planine. Da li su se Vrhovnici, pitao se on, takmičili na njenim padinama i leteli poput orlova oko tih ogromnih potpornjeva?
A onda je planina počela lagano da se menja. Kada ju je prvi put ugledao, bila je tamno i gotovo zlokobno crvena, sa nekoliko neupadljivih mrlja u blizini krune, koje nije mogao jasno da razbere. Pokušao je da usredsredi pogled na njih kada je shvatio da se kreću…
U početku nije mogao da poveruje svojim očima. A onda je pokušao da ubedi sebe da su sve njegove uvrežene predstave ovde bile bezvredne: ne sme dozvoliti svom umu da odbaci bilo kakvu poruku koju su mu čula dopremala u skrivenu odaju mozga. Ne sme pokušati da shvati — već mora samo posmatrati. Razumevanje će doći kasnije, ili uopšte neće doći.
Ta planina — još ju je smatrao za to, jer nije postojala druga reč kojom bi mogao da se posluži — izgleda da je bila živa. Setio se onog čudovišnog oka u podzemnoj sali — ali ne, to je bilo nezamislivo. To što je video nije bila organska materija: podozrevao je da posredi čak nije ni materija u onom smislu u kome ju je on znao.
Prigušeno crvenilo polako je prelazilo u neki oporiji preliv. Pojavile su se trake jarko žutog, tako da je Jan na trenutak imao osećaj da posmatra vulkan koji bljuje potoke lave koji se slivaju ka tlu u podnožju. Ali ovi potoci skretali su naviše, što je uspeo da zaključi na osnovu povremenih mrlja i pega.
Sada je još nešto počelo da se izdiže iz oblaka boje rubina oko osnove planine. Bio je to jedan ogroman prsten, savršeno vodoravan i savršeno kružnog oblika — iste boje kao sve ono što je Jan ostavio tako daleko za sobom, jer nije bilo lepše plave boje no što je boja neba nad Zemljom. Nigde drugde na svetu Vrhovnika nije video slične boje i grlo mu se steglo od čežnje i usamljenosti koje su one izazvale.
Prsten se sve više širio tokom uzdizanja. Sada je već bio iznad planine i njegov bliži luk brzo se kretao prema njemu. To sigurno mora da je neka vrsta vrtloga, pomisli Jan — prsten dima, prečnika koji je već dostizao mnogo kilometara. Ali nije primećivao nikakvo okretanje, kakvo je očekivao da će videti, i izgleda da se gustina formacije nimalo nije smanjivala sa povećanjem razmera.
Senka je projurila mnogo pre no što je sam prsten veličanstveno promakao iznad njegove glave, i dalje se penjući u svemir. Posmatrao ga je dok se nije pretvorio u tanku nit plavetnila, na koju je oku teško bilo da se usredsredi usled okolnog crvenila neba. Kada je konačno nestao, mora da je već imao mnogo hiljada kilometara u prečniku. A i dalje je rastao.
Vratio je pogled na planinu. Sada je bila zlatasta i bez ikakvih obeležja. Možda je posredi bila samo uobrazilja — bio je već spreman u bilo šta da poveruje — ali činila se nekako viša i uža i izgledalo je da se vrti poput levka kakvog ciklona. Tek se tada, mada je još bio ošamućen i premda mu je moć rasuđivanja bila svedena gotovo na nulu, setio kamere. Podigao ju je u visinu očiju i pogledao prema toj nemogućoj, po um pogubnoj zagonetki.
Vindarten mu se istog časa našao u vidnom polju. Sa neumoljivom odlučnošću, velike šake pokrile su sočivo i primorale ga da spusti kameru. Jan nije ni pokušao da se odupre: to bi bilo beskorisno, razume se, ali osetio je odjednom samrtni strah od te stvari, tamo napolju, na ivici sveta, i nije želeo više da ima bilo kakvog posla s njom.
Na svim drugim obilascima dozvolili su mu sve da snima, ali Vindarten mu nije pružio nikakvo objašnjenje za prethodnu zabranu. Naprotiv, utrošio je mnogo vremena terajući Jana da krajnje precizno opiše šta je sve video.
Tada je Jan shvatio da su Vindartenove oči videle nešto sasvim drugo: i tada je prvi put pretpostavio da i Vrhovnici imaju svoje gospodare.
A sada se vraćao kući i sva čuda, strahovi i tajne bili su daleko iza njega. Pretpostavljao je da je reč o istom brodu, mada posada sasvim sigurno nije bila ista. Koliko god da su dugo živeli, teško je bilo poverovati da bi se Vrhovnici dobrovoljno odrekli svog doma radi svih onih desetina godina koje su štedeli na međuplanetarnim putovanjima.
Relativistička dilatacija vremena delovala je, razume se, u oba smera. Vrhovnici bi ostarili samo četiri meseca na kružnom putovanju, ali kada bi se vratili, njihovi prijatelji bi bili osamdeset godina stariji.
Da je želeo, Jan je nesumnjivo mogao ovde da provede ceo život. Međutim, Vindarten ga je upozorio na to da će naredni brod krenuti za Zemlju tek kroz nekoliko godina i savetovao mu je da iskoristi ovu priliku. Možda su Vrhovnici shvatili da je njegov um čak i za ovo srazmerno kratko vreme iscrpeo sve svoje mogućnosti. Ili im je jednostavno postao dosadan, odnosno nisu više mogli da troše vreme na njega.
To sada više i nije bilo važno, jer pred njim se nalazila Zemlja. Ovakvu ju je već video stotinu puta ranije, ali uvek zahvaljujući udaljenom, mehaničkom oku televizijske kamere. Na kraju se i sam obreo u svemiru, i to je bio završni čin njegovog sna koji se upravo privodio kraju, dok je Zemlja kružila svojom večnom orbitom ispod njega.
Veliki plavo-zeleni polumesec bio je u prvoj četvrti: više od polovine vidljivog diska još je počivalo u tami. Nije video mnogo oblaka — svega nekoliko traka razbacanih duž linije pasatnih vetrova. Arktička kapa veličanstveno je svetlucala, ali ju je ipak daleko prevazilazio zaslepljujući odraz sunca na Pacifiku.
Neko bi pomislio da je ovde posredi neki vodeni svet: na ovoj polulopti gotovo da nije bilo kopna. Jedini vidljivi kontinent bio je Australija — tmastiji deo atmosferske izmaglice duž ruba planete.
Brod je ulazio u veliku senovitu kupu Zemlje: sjajni polumesec se smanjio, stisnuo u gorući luk vatre i, zatreperivši, nestao. Ispod njih su se nalazili tama i noć. Svet je spavao.
Tek tada je Jan shvatio šta nije bilo u redu. Ispod njega se nalazilo kopno — ali gde su bile bleštave ogrlice svetlosti, gde su sjajna svetlucanja koja su nekada predstavljala gradove ljudi? Na celoj polulopti koja je bila u senci nije bilo nijedne jedine iskre koja bi odagnala noć. Bez traga su nestali kilovati koji su nekada nehajno razbacivani prema zvezdama. Kao da je posmatrao Zemlju kakva je mogla biti pre pojave Čoveka.
Ovakav doček nije očekivao. Ništa drugo mu nije preostalo nego da posmatra, dok je u njemu sve više rastao strah od nepoznatog. Nešto se dogodilo — nešto nezamislivo. Ali brod se i dalje spuštao u dugačkom luku koji ga je ponovo doveo iznad Suncem obasjane polulopte.
Samo spuštanje nije video, jer je slika Zemlje iznenada bila isključena i zamenjena onim besmislenim ustrojstvom linija i svetlosti. Kada je vraćena, već su bili na površini. U daljini su se videle neke velike zgrade, mašine su se kretale unaokolo, a putnike je posmatrala skupina Vrhovnika.
Odnekud je doprla prigušena grmljavina vazduha u času kada je brod izjednačio pritisak, a zatim zvuk otvaranja velikih vrata. Nije čekao: nemi džinovi posmatrali su ga popustljivo ili ravnodušno dok je žurnim korakom napuštao kontrolnu salu.
Bio je kod kuće, ponovo je gledao pri vrcavoj svetlosti vlastitog poznatog Sunca, udisao vazduh koji je prvi udahnuo pri rođenju. Platforma je već bila spuštena, ali morao je da sačeka da se navikne na sjaj koji ga je zaslepeo.
Karelen je stajao malo podalje od svojih sadruga, pored velikog teretnog vozila natovarenog sanducima. Jan nije zastao da se zapita kako to da je prepoznao Nadzornika, niti se iznenadio što se ovaj nimalo nije promenio. To je gotovo bila jedina stvar koja je ispala onako kao što je očekivao.
„Čekao sam vas”, izjavi Karelen.