„U prvo vreme”, reče Karelen, „mogli smo bezbedno da odlazimo među njih. Ali više im nismo bili potrebni: naš posao je bio završen kada smo ih okupili i podarili im vlastiti kontinent. Pogledajte.”
Zid ispred Jana nestade. Gledao je sa visine od nekoliko stotina metara na prijatno pošumljenu oblast. Opsena je bila tako savršena da mu se na trenutak zavrtelo u glavi.
„Ovako je bilo pet godina kasnije kada je počela druga faza.”
Dole su se kretale neke prilike i kamera se obrušila na njih poput kakve ptice na plen.
„Ovo će vas uznemiriti”, upozorio ga je Karelen. „Ali nemojte zaboraviti da vaša merila više ne važe. Ovo što vidite nisu ljudska deca.”
Ipak, Janov prvi utisak bio je da su ona upravo to — i nikakva magija nije mogla da ga razuveri. Možda su posredi bili divljaci koji su upražnjavali neki složeni obredni ples. Bili su nagi i prljavi, sa zamršenom kosom koja im je padala preko očiju. Koliko je Jan mogao da razabere, bilo ih je svih dobi od pet do petnaest godina i svi su se kretali istom brzinom, preciznošću i sa potpunom nezainteresovanošću prema okolini.
A onda im je Jan ugledao lica. Progutao je knedlu i primorao sebe da istraje, da ne okrene glavu. Ta lica bila su bezličnija od lica mrtvaca, jer čak i leš poseduje neki zapis koji je u njegove crte urezalo dleto vremena, da može da govori kada to usne više nisu u stanju. Ona nisu izražavala ni onoliko osećanja koliko lice zmije ili insekta. Čak su i sami Vrhovnici delovali ljudskije od njih.
„Tragate za nečim što više ne postoji”, primeti Karelen. „Ne zaboravite — ona nisu ličnosti, kao što to nisu ni ćelije u vašem vlastitom telu. Ali, povezani zajedno, ona su nešto mnogo veće od vas.”
„Zašto se neprestano tako kreću?”
„Mi to zovemo Dugi Ples”, odvrati Karelen. „Oni, znate, nikada ne spavaju, a to traje već skoro godinu dana. Njih tri stotine miliona kreće se u kontrolisanom ustrojstvu preko celog kontinenta. Proučavali smo to ustrojstvo do u beskonačnost, ali ono je bez ikakvog smisla, možda stoga što smo u stanju da vidimo samo njegov fizički deo — svega mali segment nalazi se ovde na Zemlji. Možda ih ono što smo nazvali Vrhovni Um još obučava, oblikujući ih u jednu jedinicu pre nego što bude u stanju da ih u celini upije u svoje biće.”
„Ali kako se snalaze za hranu? I šta se događa ako naiđu na neku prepreku, kao što su drveće, stenje, ili voda?”
„Voda uopšte nije važna: ne mogu da se udave. Ponekad se povrede kada naiđu na neku prepreku, ali to nikada ne primete. Što se tiče hrane — e pa, imali su na raspolaganju voća i divljači koliko su hteli. Ali sada su prevazišli tu potrebu, kao i toliki drugi. Jer hrana uglavnom predstavlja izvor energije, a oni su naučili kako da koriste veće izvore.”
Prizor je zatreperio kao da je toplotna izmaglica prešla preko njega. Kada se slika razbistrila, kretanje tamo dole je prestalo.
„Pogledajte sad ovo”, reče Karelen. „Ovo je snimljeno tri godine kasnije.”
Male prilike, koje bi delovale tako bespomoćno i patetično da čovek nije znao istinu, stajale su nepokretno u šumi, na proplanku i u ravnici. Kamera je nemirno prelazila s jedne na drugu: Jan pomisli kako su lica već počela da im poprimaju zajednički izgled. Jednom prilikom video je neke fotografije snimljene slojevitim slaganjem destine otisaka, kako bi se dobilo jedno «prosečno» lice. Proizišlo je lice koje je izgledalo prazno, bezlično, kao i ovo.
Delovali su kao da spavaju ili da su u transu. Oči su im bile čvrsto sklopljene i ničim nisu pokazivali da su uopšte svesni okoline ili bar drveća pod kojim su stajali. Jan se pitao kakve li misli odzvanjaju kroz složenu mrežu u kojoj su njihovi umovi sada bili tek — odnosno, čak — zasebne niti neke velike tapiserije? A tapiserija je, sada mu je to bilo jasno, pokrivala mnoge svetove i mnoge rase, i dalje rastući.
Dogodilo se to brzinom koja je zamućivala pogled i zapanjivala um. U jednom trenutku Jan je posmatrao prelep, plodan predeo u kome nije bilo ničeg neobičnog osim bezbroj malih kipova raštrkanih — ali ne nasumce — uzduž i popreko. A onda, u trenu, sve drveće i trava, sva živa stvorenja koja su naseljavala ovaj predeo, utuliše se i nestadoše. Ostala su samo nepokretna jezera, krivudave reke, talasava smeđa brda, potpuno ogoljena — i neme, ravnodušne prilike koje su izvele ovo uništavanje.
„Zašto su to učinili?” zadahta Jan.
„Možda im je smetalo prisustvo drugih umova — čak i praosnovnih umova biljaka i životinja. Verujemo da im se jednog dana i materijalni svet može učiniti isto tako uznemirujući. A onda, ko zna šta se može dogoditi? Sada razumete zašto smo se povukli kada smo obavili svoju dužnost. I dalje pokušavamo da ih proučavamo, ali nikada ne ulazimo na njihovu teritoriju, niti šaljemo naše uređaje tamo. Usuđujemo se samo da ih posmatramo iz svemira.”
„To se dogodilo pre mnogo godina”, primeti Jan. „Šta se zbilo od tada?”
„Vrlo malo. Za sve to vreme uopšte se nisu pomerali, nisu obraćali pažnju na dan i noć, leto i zimu. I dalje iskušavaju svoje moći; neke reke su promenile tokove, a ima i jedna koja teče uzvodno. Međutim, nisu učinili ništa što bi imalo smisla.”
„I uopšte nisu na vas obraćali pažnju?”
„Nisu, mada nas to ne iznenađuje. Taj… entitet… čiji su oni deo zna sve o nama. Izgleda da mu ne smetaju naši pokušaji da ih proučavamo. Kada poželi da se udaljimo, ili kada bude imao za nas novi zadatak negde drugde, krajnje jasno će nam izraziti svoje želje. Do tada, ostaćemo ovde kako bi naši naučnici što više saznali.”
Znači, ovo je bio čovekov kraj, pomisli Jan sa otupelošću koja je premašivala i najveću tugu. Bio je to kraj kakav nijedan prorok nikada nije predvideo — kraj koji je odbacivao kako optimizam tako i pesimizam.
Pa ipak, bio je sasvim prikladan: posedovao je onu uzvišenu neumitnost velikog umetničkog dela. Jan je bacio pogled na Vaseljenu u svoj njenoj užasnoj ogromnosti i sada je znao da to nije mesto za Čoveka. Konačno je, razmotrivši sve, shvatio koliko je bio uzaludan san koji ga je vukao ka zvezdama.
Jer put koji je vodio ka zvezdama bio je put koji se račvao u dva kraka, ali nijedan nije vodio ka odredištu koje je uzimalo u obzir ljudska nadanja i strahovanja.
Na jednom kraju nalazili su se Vrhovnici. Oni su sačuvali svoju individualnost, svoje nezavisne egoe: posedovali su samosvest i zamenica «ja» nešto je značila u njihovom jeziku. Imali su osećanja, od kojih su bar neka bila istovetna sa osećanjima čovečanstva. Ali Janu je sada bilo jasno da su oni bili zarobljeni u ćorsokaku iz koga nikada nisu mogli da uteknu. Njihovi umovi bili su desetinu — možda i stotinu — puta moćniji od ljudskih. No, u krajnjoj liniji, to nije bilo važno. Oni su bili isto tako bespomoćni i njih je isto tako savladala nepojmljiva složenost Galaksije od stotinu hiljada miliona sunaca i kosmos od stotinu hiljada miliona galaksija.
A na kraju drugog puta? Nalazio se Vrhovni Um, šta god da je on bio, koji je nadilazio Čoveka isto onoliko koliko je Čovek nadilazio amebu. Potencijalno beskrajan, iznad umiranja, koliko je samo dugo upijao jednu rasu za drugom dok se širio preko zvezda? Da li je i on imao želja, da li je imao svrhe koje je neodređeno osećao, ali koje možda nikada neće dostići? Sada je uvukao u svoje biće sva dosadašnja dostignuća ljudske rase. To nije predstavljalo tragediju, već ispunjenje. Milijarde prolaznih iskri svesti koje su sačinjavale čovečanstvo neće više svetlucati poput svitaca u noći. Ali oni nisu živeli zalud.
Jan je znao da još treba da usledi poslednji čin. Mogao je da se odigra sutra, a mogli su da prođu i vekovi do tada. Čak ni Vrhovnici nisu mogli da budu sigurni u tom pogledu.
Sada je shvatao njihovu svrhu, ono što su učinili sa čovekom i zašto su se još zadržavali nad Zemljom. Prema njima je osećao veliku poniznost, kao i divljenje zbog njihovog nepokolebljivog strpljenja koje im je omogućavalo da ovde toliko dugo čekaju.
Nikada nije saznao celu priču o čudnoj simbiozi između Vrhovnog Uma i njegovih slugu. Prema Rašaveraku, Vrhovni Um bio je prisutan tokom celokupne Čovekove istorije, ali nije iskoristio ljude sve dok nisu ušli u razdoblje naučne civilizacije i postali sposobni da putuju svemirom.
„Ali zašto ste mu vi potrebni?” raspitivao se Jan. „Sa svim tim neverovatnim moćima, sigurno može da čini šta mu je drago.”
„Ne”, odvrati Rašaverak, „ima ograničenja. Znamo da je u prošlosti pokušao neposredno da utiče na umove drugih rasa i da se meša u njihov kulturni razvoj. Nijednom nije uspeo, možda stoga što je ponor suviše veliki. Mi smo tumači… čuvari. Ili, da upotrebim jednu od vaših metafora, mi okopavamo polje dok usev ne sazri. Vrhovni Um ga onda požanje — a mi prelazimo na novi zadatak. Ovo je peta rasa čiju smo apoteozu pratili. Svaki put saznamo nešto novo.”
„I ne bunite se što vas Vrhovni Um koristi kao puko oruđe?”
„Ima to i svojih prednosti; osim toga, niko razuman ne odbija ono što je neminovno.”
Jan smrknuto zaključi da čovečanstvo nije do kraja prihvatilo tu nužnost. Postojale su stvari izvan logike koje Vrhovnici nikada nisu razumeli.
„Izgleda čudno”, primeti Jan, „da je Vrhovni Um odabrao vas za taj posao, kad ne posedujete nimalo parapsiholoških moći koje su kod čovečanstva bile zapretane. Kako stupa u vezu sa vama i kako vam saopštava svoje želje?”
„Na to pitanje ne mogu da odgovorim — a ne mogu vam saopštiti ni razloge zbog kojih ne smem da vam iznesem te činjenice. Jednog ćete dana, možda, saznati deo istine.”
Jan je na trenutak zbunjeno razmišljao o tome, ali je shvatio da bi bilo uzaludno nastaviti ispitivanje u tom pravcu. Moraće da promeni temu u nadi da će kasnije uspeti da otkrije kakav trag.
„Recite mi onda ovo”, nastavi on. „Postoji još nešto što nikada niste objasnili. Šta je krenulo naopako u dalekoj prošlosti kada je vaša rasa prvi put stigla na Zemlju? Zašto ste za nas postali simbol straha i zla?”
Rašaverak se osmehnu. Nije to činio dobro kao Karelen, ali ipak je posredi bilo prilično uspelo oponašanje.
„Niko od vas to nikada nije uspeo da otkrije, a sada vam je valjda jasno zašto nismo mogli da vam kažemo. Postojao je samo jedan događaj koji je mogao da ostavi takav utisak na čovečanstvo. Ali taj se događaj nije zbio u osvitu istorije, već na samom njenom kraju.”
„Kako to mislite?” upita Jan.
„Kada su naši brodovi stigli na vaše nebo pre jednog i po veka, tada su se naše dve rase prvi put srele, mada smo vas mi, razume se, od ranije proučavali iz daljine. Pa ipak, vi ste se uplašili i prepoznali nas, kao što smo znali da hoćete. Nije posredi bilo baš pravo sećanje. Već ste posedovali dokaz da je vreme mnogo složenije nego što je to vaša nauka ikada zamišljala. Jer nije reč bila o sećanju na prošlost, već na budućnost — na one poslednje godine tokom kojih je vaša rasa bila svesna da je svemu došao kraj. Učinili smo što smo mogli, ali to ipak nije bio lak kraj. A kako smo bili tamo, poistovećeni smo sa smrću vaše rase. Da, čak iako je to bilo deset hiljada godina u budućnosti! Kao da je iskrivljeni odjek odzvanjao po zatvorenom krugu vremena, iz budućnosti do prošlosti. Nemojte to nazivati sećanjem, već slutnjom.”
Teško je bilo uhvatiti se ukoštac sa tom idejom i Jan se na trenutak nemo s njom rvao. Ipak, trebalo je da bude pripremljen; već je imao dovoljno dokaza da uzrok i posledica mogu da zamene svoj normalni sled.
Mora da postoji nešto kao sećanje rase, a to sećanje na neki način nije zavisilo od vremena. Za njega su budućnost i prošlost bili jedno. To je bio razlog što je čovek još pre mnogo hiljada godina video iskrivljenu sliku Vrhovnika kroz maglu straha i užasa.
„Sada shvatam”, reče poslednji čovek.
Poslednji Čovek! Janu je bilo veoma teško da tako o sebi razmišlja. Kada je otišao u svemir, prihvatio je mogućnost večnog izgnanstva iz okrilja ljudske rase i još ga nije skolila samoća. Što godine budu više prolazile, to će možda sve više žudeti da ugleda neko ljudsko biće i ta će ga žudnja na kraju obrvati, ali za sada Vrhovnici mu nisu dali da se oseća potpuno usamljen.
Još do pre deset godina bilo je ljudi na Zemlji, ali to su bili degenerisani borci za preživljavanje i Jan nije ništa izgubio što ih nije zatekao. Iz razloga koje Vrhovnici nisu umeli da objasne, ali za koje je Jan pretpostavljao da su bili uglavnom psihološki, nije bilo dece koja bi zamenila onu što su otišla. Homo sapiens je bio istrebljen.
Možda se u nekom od još nedirnutih gradova nalazio rukopis nekog poznog Gibona, u kome su bili opisani poslednji dani ljudske rase. Jan nije bio baš siguran da želi da ga pročita; Rašaverak mu je kazao sve što je želeo da sazna.
Oni koji se nisu uništili potražili su zaborav u još luđim aktivnostima, u žestokim i samoubilačkim sportovima koji se često ni po čemu nisu razlikovali od manjih ratova. Kako je broj stanovnika brzo opadao, ostareli preživetelji su se okupili, poražena vojska je zbila redove u poslednjem povlačenju.
Taj krajnji čin, pre nego što se zavesa zauvek spustila, mora da je bio osvetljen blescima junaštva i odanosti, pomračen divljaštvom i sebičnošću. Da li se okončao u očajanju ili pomirenošću, Jan nikada neće saznati.
Bilo je mnogo stvari koje su mu zaokupljale um. Baza Vrhovnika nalazila se na oko kilometar od jedne napuštene vile i Jan je proveo mesece dovlačeći opremu iz obližnjeg grada, udaljenog tridesetak kilometara. Leteo je tamo sa Rašaverakom, podozrevajući da su se iza njegovog prijateljstva krile određene namere. Vrhovnik je bio psiholog i nastavio je da proučava poslednji primerak homo sapiensa.
Grad mora da je bio evakuisan pre kraja, jer su zgrade, pa čak i javni sistemi, još bili dosta dobro očuvani. Uz malo truda generatori su ponovo mogli da budu pušteni u pogon i da široke ulice ponovo zasijaju oponašajući život. Jan se poigravao tom idejom, ali ju je potom odbacio kao suviše morbidnu. Jedino što nije želeo bilo je da sanjari o prošlosti. Ovde je mogao naći sve što će mu biti potrebno do kraja života, ali najviše od svega želeo je elektronski pijano i određene Bahove partiture. Nikada nije imao onoliko vremena za muziku koliko je želeo i sada će to nadoknaditi. Kada nije sam svirao, puštao je snimke poznatih simfonija i koncerata, tako da u vili nikada nije vladala tišina. Muzika je postala njegov talisman protiv usamljenosti koja će ga, jednog dana, svakako poraziti.
Često je odlazio u duge šetnje u brda, razmišljajući o svemu onome što se dogodilo za ovih nekoliko meseci koliko je izbivao sa Zemlje. Nije mu ni palo na pamet da je, dok se opraštao od Salivena pre osamdeset zemaljskih godina, poslednje pokolenje čovečanstva već bilo začeto.
Kakva je samo mlada budala bio! Pa ipak, nije bio siguran da žali zbog onoga što je učinio: da je ostao na Zemlji, prisustvovao bi tim poslednjim godinama preko kojih je vreme već navuklo koprenu. Umesto toga, preskočio je preko njih i našao se u budućnosti, dokučivši odgovore na pitanja koje nijedan drugi čovek neće saznati. Njegova znatiželja gotovo da je bila utažena, ali ponekad se pitao šta su Vrhovnici još čekali i šta će se dogoditi kada njihovo strpljenje konačno bude nagrađeno.
Uglavnom je sedeo za pijanom, u svojevrsnoj pomirenosti sa sudbinom, poput nekoga ko je imao dug i uposlen život, ispunjavajući vazduh muzikom svog voljenog Baha. Možda je zavaravao samoga sebe, možda je ovo bio neki milosrdni trik uma, ali Janu se sada činilo da je baš to oduvek želeo da radi. Njegova potajna želja konačno se usudila da mu se jasno otelotvori u umu.
Jan je oduvek bio dobar pijanista — a sada je bio najbolji na svetu.