Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija stajao je nepomično pored velikog prozora, posmatrajući saobraćaj koji je puzio Četrdeset trećom ulicom. Ponekad se pitao da li je dobro da bilo koji čovek radi tako visoko iznad ostalih ljudi. Izdvojenost je bila na mestu, ali se veoma lako mogla preobraziti u ravnodušnost. Ili to on možda samo pokušava da racionalizuje svoju odbojnost prema neboderima, koju je i dalje osećao, uprkos tome što je u Njujorku proveo već dvadeset godina.
Začuo je kako se vrata otvaraju iza njega, ali nije okrenuo glavu kada je Piter van Riberg ušao u prostoriju. Usledila je neizbežna pauza dok je Piter sa neodobravanjem osmatrao termostat; već dugo se mogla čuti šala da Generalni sekretar voli da živi u ledari. Stormgren je sačekao da mu se pomoćnik pridruži kod prozora, a onda je odvojio pogled od poznate, ali i stalno opčinjavajuće panorame što se pružala ispod.
„Kasne”, reče on. „Vejnrajt je trebalo da bude ovde još pre pet minuta.”
„Upravo sam dobio vesti od policije. Sa njim ide cela svita, što je izazvalo silnu pometnju u saobraćaju. Stići će svakog trenutka.”
Van Riberg zastade, a onda iznenada dodade: „Jeste li još sigurni da je dobra zamisao videti se sa njim?”
„Bojim se da je sad malo kasno odustati od susreta. Uostalom, saglasio sam se sa tim — premda, kao što dobro znaš, sve ovo uopšte nije bila moja ideja.”
Stormgren se uputio do radnog stola i stao da se odsutno igra svojim znamenitim uranijumskim pritiskačem za hartiju. Nije bio nervozan — već samo neodlučan. Takođe mu je bilo milo što Vejnrajt kasni, budući da će mu to pružiti izvesno moralno preimućstvo na početku razgovora. Takve sitnice igrale su značajniju ulogu u ljudskim poslovima nego što bi to poželeo neko ko drži prvenstveno do logike i razuma.
„Evo ih!” reče van Riberg iznenada, priljubivši lice uz prozor. „Stižu avenijom — ima ih dobre tri hiljade, rekao bih.”
Stormgren uze beležnicu i pridruži se pomoćniku. Na udaljenosti od pola milje, mala ali odlučna skupina polako se kretala prema zgradi Ujedinjenih nacija. Nosili su transparente koji se nisu mogli razabrati sa ove udaljenosti, ali Stormgren je i bez toga dobro znao njihovu poruku. Do ušiju mu je konačno dopro, nadjačavajući saobraćajnu buku, zlokobni ritam napevnih glasova. Osetio je kako ga najednom preplavljuje talas odvratnosti. Svetu je sigurno već i preko glave gomile koja maršira i uzvikuje srdite slogane!
Povorka je u međuvremenu stigla pred zgradu; mora da su znali da ih on posmatra, jer su se tu i tamo u vazduh podizale pesnice, prilično gnevno. Ovaj prkos nije bio upućen njemu, iako su kretnje nesumnjivo bile sračunate na to da ih on vidi. Kao što bi se pigmeji ophodili prema nekom džinu, tako su i ove ljutite pesnice bile upravljene put neba, pedeset kilometara iznad njegove glave — ka blistavom srebrnom oblaku koji je predstavljao predvodnički brod flote Vrhovnika.
Sva je prilika, pomisli Stormgren, da i Karelen posmatra ovaj prizor i silno se zabavlja, jer do ovog susreta uopšte ne bi došlo da nije bilo Nadzornikovog podsticaja.
Ovo je bilo prvi put da se Stormgren sreće sa predvodnikom Lige za Slobodu. Nije više brinuo oko toga da li je taj korak mudar, budući da su Karelenovi planovi često bili odveć tanani da bi ih ljudi mogli pojmiti. U svakom slučaju, Stormgren nije uspevao da vidi kakva je stvarna šteta iz toga mogla proizići. Da je odbio da se vidi sa Vejnrajtom, Liga bi tu okolnost iskoristila kao municiju protiv njega.
Aleksandar Vejnrajt bio je visok, zgodan muškarac u poznim četrdesetim. Stormgren je znao da je potpuno pošten i stoga dvostruko opasan. Pa ipak, teško je bilo ne gajiti izvesnu naklonost prema njemu, jer je očigledno bio iskren, bez obzira na ono što je neko mogao misliti o stvari za koju se zalagao… i o pojedinim sledbenicima koje je privukao.
Stormgren nije traćio vreme pošto ih je Van Riberg kratko i pomalo ukočeno upoznao.
„Pretpostavljam da je”, poče on, „glavni razlog vaše posete to da uložite formalni protest protiv sheme Federacije. Jesam li u pravu?”
Vejnrajt smrknuto klimnu.
„To mi je glavni naum, gospodine sekretaru. Kao što znate, poslednjih pet godina pokušavali smo da probudimo ljudsku rasu iz učmalosti i ukažemo joj na opasnost s kojom se suočava. Zadatak je bio težak, jer je većina ljudi, izgleda, zadovoljna time što Vrhovnici upravljaju svetom po svojoj volji. Pa ipak, više od pet miliona rodoljuba, iz svih zemalja, potpisalo je našu peticiju.”
„To i nije neka brojka vredna pomena kada se uzme u obzir ukupna populacija od dve i po milijarde ljudi.”
„Ipak je to brojka koja se ne može prenebreći. A na svaku osobu koja je potpisala dolazi mnogo onih koji duboko sumnjaju u mudrost, a da i ne pominjem ispravnost, ovog plana Federacije. Čak ni Nadzornik Karelen, i pored svih svojih moći, nije u stanju da pokretom pera izbriše hiljadu godina istorije.”
„Šta iko zna o Karelenovim moćima?” odvrati Stormgren. „Dok sam bio dečak, Federacija Evrope predstavljala je san… ali već kada sam izrastao u mladića ona je postala stvarnost… a to je bilo pre dolaska Vrhovnika. Karelen jednostavno privodi kraju ono što smo mi započeli.”
„Evropa je bila kulturni i geografski entitet. Svet nije… u tome je razlika.”
„Za Vrhovnike”, odvrati sarkastično Stormgren, „Zemlja je verovatno mnogo manja nego što je Evropa izgledala našim očevima… a njihovo shvatanje stvari je, moram priznati, mnogo zrelije od našeg.”
„Ja nužno ne osporavam Federaciju kao krajnji cilj… mada se mnoge moje pristalice ne bi s tim složile. Ali to mora uslediti iznutra… ne sme biti nametnuto spolja. Mi sami moramo da se pobrinemo za svoju sudbinu. Ne sme više biti mešanja u ljudske poslove!”
Stormgren uzdahnu. Sve ovo je on već čuo stotinu puta i bio je svestan činjenice da može samo da pruži stari odgovor koji je Liga za Slobodu odbijala da prihvati. On je verovao Karelenu, a oni nisu. U tome se sastojala osnovna razlika i on nije mogao ništa da učini u vezi s tim. Srećom, ni Liga za Slobodu nije mogla ništa.
„Dozvolite mi da vam postavim nekoliko pitanja”, reče on. „Možete li poreći da su Vrhovnici doneli bezbednost, mir i blagostanje ovom svetu?”
„To je tačno. Ali su nam oduzeli slobodu. Ljudi ne žive…”
„…samo od hleba. Da, znam… ali ovo je prvi vek u kome su svi ljudi sugurni da će makar to izvesno dobiti. U svakom slučaju, koju smo to slobodu izgubili u poređenju sa onim što su nam Vrhovnici dali prvi put u ljudskoj istoriji?”
„Slobodu da upravljamo vlastitim životima, pod vođstvom Boga.”
Konačno smo, pomisli Stormgren, stigli do onog pravog. Ceo ovaj sukob u osnovi je religijske prirode, koliko god bio zamaskiran. Vejnrajt vam nijednog trenutka nije dozvoljavao da izgubite iz vida da je bio sveštenik. Mada više nije nosio sveštenički okovratnik, čovek je uvek imao utisak da je on još tu.
„Prošlog meseca”, istaknu Stormgren, „stotinu biskupa, kardinala i rabina potpisali su zajedničku izjavu u kojoj daju podršku politici Nadzornika. Religije širom sveta su protiv vas.”
Vejnrajt ljutito odmahnu glavom.
„Mnoge vođe su slepe; Vrhovnici su ih potkupili. Kada shvate opasnost, možda će biti kasno. Čovečanstvo će izgubiti inicijativu i postati podređena rasa.”
Načas je nastupila tišina. A onda Stormgren odvrati:
„Kroz tri dana ponovo ću se sastati sa Nadzornikom. Objasniću mu vaše primedbe, jer je moja dužnost da iznosim mišljenje sveta. Ali to neće ništa izmeniti… u to vas uveravam.”
„Postoji još nešto”, izgovori Vejnrajt polako. „Imamo mnogo zamerki na račun Vrhovnika… ali iznad svega preziremo njihovu tajanstvenost. Vi ste jedino ljudsko biće koje je ikada razgovaralo sa Karelenom, a čak ni vi ga niste videli! Zar vas onda iznenađuje to što sumnjamo u njegove pobude?”
„Uprkos svemu što je učinio za čovečanstvo?”
„Da… uprkos tome. Ne znam šta nam je mrskije… Karelenova svemoć, ili njegova tajanstvenost. Ako nema šta da krije, zašto se nikada ne pokazuje? Sledeći put kada budete s njim razgovarali, gospodine Stormgren, zapitajte ga to!”
Stormgren je ćutao. Na to nije imao šta da kaže… u svakom slučaju ništa što bi ubedilo ovog drugog. Ponekada se pitao da li je i sam bio ubeđen.
S njihove tačke gledanja bila je to jedna sasvim mala operacija, ali za Zemlju je to bila najveća stvar koja joj se ikada dogodila. Veliki brodovi izronili su bez ikakvog upozorenja iz nepoznatih dubina svemira. Taj dan bio je bezbroj puta opisan u mašti, ali niko nije stvarno verovao da će on ikada doći. A sada je konačno osvanuo; svetlucava, nema obličja koja su lebdela iznad svake zemlje predstavljala su znamenja nauke s kojom Čovek još vekovima neće moći da se meri. Šest dana nepomićno su počivali iznad njegovih gradova, ničim ne dajući do znanja da su svesni ljudskog postojanja. Ali nikakav znak i nije bio potreban; ti moćni brodovi nikakvom igrom slučaja nisu mogli da se nađu tačno iznad Njujorka, Londona, Pariza, Moskve, Rima, Kejptauna, Tokija, Kanbere…
Čak i pre nego što su se okončali ti dani od kojih se srce ledilo u grudima, neki su pogodili istinu. Ovo nije bio prvi probni kontakt koji je izvela rasa što ništa ne zna o čoveku. Unutar tih nemih, nepokretnih brodova, najbolji psiholozi proučavali su reakcije ljudi. Kada krivulja napetosti dostigne najvišu tačku, oni će stupiti u dejstvo.
A onda, šestoga dana, Karelen, Nadzornik za Zemlju, obavestio je svet o svom prisustvu u prenosu koji je pokrivao sve radio-frekvencije. Govorio je tako savršenim engleskim da je rasprava koju je ta okolnost nadahnula besnela s obe strane Atlantika čitavo jedno pokolenje. Međutim, sadržina govora ošamutila je slušaoce još više od načina njegovog izlaganja. Prema svim merilima, bilo je to delo potpunog genija, koje je pokazalo njegovu potpunu upućenost u ljudske poslove. Nije moglo biti nikakve sumnje u to da su njegova učenost i virtuoznost, vrcavi nagoveštaji još neslućenog znanja, bili namerno tako iskazani da ubede čovečanstvo kako pred sobom ima posvemašnju intelektualnu moć. Kada je Karelen završio, narodi Zemlje su znali da su dani njihove nesigurne suverenosti okončani. Lokalne, unutrašnje vlade i dalje će zadržati svoju vlast, ali na širem planu međunarodnih događanja krajnje odluke više nisu donosila ljudska bića. Rasprave… protesti… sve je to bilo uzalud.
Teško da se i moglo očekivati da će svi narodi sveta pokorno prihvatiti tolika ograničenja svojih moći. No, aktivni otpor suočavao se sa nerešivim poteškoćama, jer bi uništenje brodova Vrhovnika, čak i da se moglo izvesti, izazvalo potpuno otpisivanje gradova ispod njih. Jedna od najvećih sila to je ipak pokušala. Možda su se odgovorni nadali da će jednim atomskim projektilom ubiti dve muve, jer je njihova meta lebdela iznad prestonice susednog neprijateljskog naroda.
Dok se slika ogromnog broda širila preko televizijskog ekrana u tajnoj kontrolnoj sali, malu skupinu oficira i tehničara mora da su razdirala različita osećanja. Ako uspeju, šta bi mogli preostali brodovi da preduzmu? Da li bi i oni mogli biti uništeni, posle čega bi čovečanstvo ponovo došlo u priliku da krene svojim putem? Ili će se Karelen na neki strašan način osvetiti onima koji su ga napali?
Ekran je iznenada ostao prazan kada je projektil uništio sam sebe pri udaru, a slika je istog časa prešla na kameru u vazduhu mnogo milja odatle. U deliću sekunde koji je upravo minuo, već je trebalo da se obrazuje vatrena lopta i da ispuni nebo svojim sunčevim plamenom.
Međutim, ništa se još nije dogodilo. Ogromni brod je i dalje neoštećen lebdeo, okupan sirovom sunčevom svetlošću na ivici svemira. Ne samo da ga bomba nije ni dodirnula, već niko nije mogao ni da ustanovi šta se dogodilo sa projektilom. Štaviše, Karelen ništa nije preduzeo protiv odgovornih, pa čak ničim nije ni pokazao da je uopšte svestan napada. S prezirom ih je prenebregao, ostavivši ih da brinu oko odmazde do koje nikada nije došlo. Takav odnos bio je mnogo delotvorniji i znatno je više demoralisao od bilo kakve kaznene akcije. Vlada odgovorna za napad pala je usled međusobnih optuživanja nekoliko nedelja kasnije.
Postojao je takođe izvestan pasivni otpor prema politici Vrhovnika. Obično je Karelen izlazio s tim nakraj tako što bi dopustio umešanima da bude po njihovom, sve dok ne bi otkrili da jedino štete sami sebi time što odbijaju da sarađuju. Samo je jedanput preduzeo otvorenu akciju protiv jedne jogunaste vlade.
Više od sto godina Južnoafrička Republika bila je središte rasnih borbi. Ljudi dobre volje na obe strane pokušavali su da izgrade most, ali uzalud… strahovanja i predrasude bili su suviše duboko ukorenjeni da bi dozvolili bilo kakvu saradnju. Vlade koje su se neprestano smenjivale razlikovale su se samo po stepenu nepopustljivosti; zemlja je bila zatrovana mržnjom i posledicama građanskog rata.
Kada je postalo jasno da neće biti preduzeto ništa što bi okončalo diskriminaciju, Karelen je izrekao svoje upozorenje. Samo je odredio datum i vreme… ništa više. Javila se zebnja, ali ne strah ili panika, jer niko nije verovao da bi Vrhovnici preduzeli bilo kakve nasilne ili pogubne korake koji bi podjednako pogodili i nedužne i krivce.
Oni to uistinu i nisu učinili. Dogodilo se samo to da se sunce kada je prešlo meridijan u Kejptaunu ugasilo. Ostao je vidljiv samo njegov bledi, purpurni duh, koji nije ni grejao ni obasjavao svetlošću. Svetlost sunca bila je na neki način, tamo napolju u svemiru, polarizovana pomoću dva ukrštena polja, tako da nikakvo zračenje nije moglo da prođe. Oblast koja je time bila pokrivena imala je pet stotina kilometara u prečniku i bila je savršeno kružnog oblika.
Ova demonstracija potrajala je trideset minuta. To je bilo dovoljno; narednog dana vlada Južne Afrike objavila je da će beloj manjini biti vraćena sva građanska prava.
Izuzmu li se ovakvi pojedinačni incidenati, ljudska rasa prihvatila je Vrhovnike kao deo prirodnog poretka stvari. Za iznenađujuće kratko vreme, prvobitni šok je izbledeo i svet se ponovo vratio svojim poslovima. Najveća promena koju bi primetio Rip Van Vinkl, ako bi se iznenada probudio, bilo je izvesno prigušeno iščekivanje, mentalno osvrtanje preko ramena, dok je čovečanstvo čekalo da se Vrhovnici pokažu i siđu iz svojih sjajnih brodova.
Pet godina kasnije, još je čekalo. A u tome je, pomisli Stormgren, ležao uzrok svih ovih nevolja.
Kada su Stormgrenova kola stigla na sletilište, okupio se uobičajen broj turista sa spremnim kamerama. Generalni sekretar razmenio je nekoliko poslednjih reči sa svojim pomoćnikom, dohvatio aktovku i prošao kroz prsten posmatrača.
Karelen ga nikada nije puštao dugo da čeka. Začulo se iznenadno „Oh!” iz gomile kada se na nebu iznad njih raširio jedan srebrni mehur brzinom koja je čoveka ostavljala bez daha. Nalet vazduha ustalasao je Stormgrenovu odeću kada se sićušni brod spustio pedeset metara odatle, lebdeći pažljivo na samo nekoliko centimetara od tla, kao da se plašio da se u dodiru sa Zemljom ne zarazi. Dok je lagano išao napred, Stormgren je primetio poznato nabiranje bešavnog metalnog trupa i već narednog trenutka pred njim se pojavio otvor koji je strašno zbunjivao i najbolje svetske naučnike. Zakoračio je kroz njega u jedinu prostoriju na brodu obasjanu blagom svetlošću. Ulaz se za njim zatvorio kao da nikada nije ni postojao, odvajajući ga od svekolikih zvukova i prizora spoljnjeg sveta.
Ponovo se otvorio pet minuta kasnije. Stormgren nije osetio nikakvo kretanje, ali znao je da se sada nalazi pedeset kilometara iznad Zemlje, duboko u srcu Karelenovog broda. Bio je u svetu Vrhovnika; svuda oko njega, oni su se bavili svojim tajanstvenim poslovima. Približio im se više od bilo kog drugog čoveka; pa ipak, nije znao ništa više o njihovoj fizičkoj prirodi nego bilo ko drugi među milionima ljudi na svetu ispod.
Mala odaja za sastanke na kraju kratkog spojnog hodnika bila je bez nameštaja, osim što su se u njoj nalazili jedna jedina stolica i sto ispod video-ekrana. Oni nisu govorili baš ništa o bićima koja su ih načinila, kao što je i bilo predviđeno. Ekran je trenutno bio prazan, kao i uvek. Stormgren je ponekad u snovima zamišljao kako on iznenada oživljava i otkriva mu tajnu koja je mučila ceo svet. Ali taj san nikako da se ostvari; iza tog pravougaonika tame ležala je krajnja tajna. Tamo su se takođe nalazili moć i mudrost… a možda najvažnije od svega, ogromna i popustljiva naklonost prema sitnim stvorenjima koja su gamizala dole po planeti.
Iz skrivenog zvučnika dopro je onaj smireni, nikad užurbani glas koji je Stormgren tako dobro poznavao, mada ga je svet čuo samo jedanput u istoriji. Njegova dubina i zvučnost predstavljali su jedini postojeći trag koji je upućivao na fizičku prirodu Karelena: ostavljali su posvemašnji utisak silne veličine. Karelen je bio velik… možda mnogo veći od čoveka. Istina, pojedini naučnici, pošto su proučili snimak njegovog jedinog govora, nagovestili su da je možda posredi glas mašine. Ali Stormgren u to nikako nije mogao da poveruje.
„Da, Riki, slušao sam tvoj kratki razgovor. Šta misliš o gospodinu Vejnrajtu?”
„Pošten je čovek, mada mnogi njegovi sledbenici to nisu. Šta ćemo s njim? Liga sama po sebi nije opasna, ali pojedini njeni ekstremisti otvoreno zagovaraju nasilje. Pitao sam se da li da postavim stražu ispred kuće. Ali nadam se da to nije potrebno.”
Karelen je umeo da izbegne suštinu na način koji je nervirao i to je upravo ponovo učinio.
„Pojedinosti o Svetskoj Federaciji obelodanjene su pre mesec dana. Da li je već došlo do značajnijeg porasta u korist onih sedam odsto koji se ne slažu sa mnom, ili onih dvanaest odsto koji su neodlučni?”
„Još nije. Ali to uopšte nije važno: mene brine sveopšte uverenje, čak i među tvojim pristalicama, da je došlo vreme da se okonča sa tajanstvenošću.”
Karelenov uzdah bio je tehnički savršen, ali mu je nekako nedostajala ubedljivost.
„I ti tako misliš, zar ne?”
Pitanje je u toj meri bilo retoričko da se Stormgren nije ni potrudio da odgovori.
„Pitam se da li si uopšte svestan”, nastavi on iskreno, „koliko ovo stanje stvari otežava moj posao?”
„Ne pomaže ni mome”, odvrati Karelen sa izvesnim humorom. „Želeo bih da ljudi prestanu da me smatraju diktatorom i uvide da sam ja samo državni činovnik koji pokušava da vodi kolonijalnu politiku u čijem oblikovanju nije učestvovao.”
Stormgren pomisli kako je to prilično diplomatski opis. Pitao se koliko istine sadrži u sebi.
„Zar ne bi mogao bar da nam pružiš neki razlog za toliku tajnovitost? Jer mi je ne shvatamo, nervira nas i izaziva mnogobrojne glasine.”
Karelen se nasmeja zvonko i grleno, suviše rezonantno da bi taj smeh bio posve ljudski.
„Šta je sad na redu da budem? Da li se teorija o robotu još drži? Radije bih bio gomila elektronskih cevi nego nešto poput stonoge… oh, da, video sam taj strip u jučerašnjem Čikago Tribjunu! Razmišljam o tome da zatražim original kao uspomenu.”
Stormgren odlučno napući usne. Ponekad je Karelen, pomisli on, suviše olako shvatao svoju dužnost.
„Ovo je ozbiljno”, reče on, koreći ga.
„Dragi moj Riki”, odvrati Karelen, „jedino stoga što ne shvatam ozbiljno ljudsku rasu uspevam da sačuvam deliće svojih nekada zamašnih mentalnih moći koji su mi još preostali!”
Stormgren se i protiv svoje volje nasmeši.
„To mi baš mnogo ne pomaže, slažeš se? Moram da se vratim tamo dole i da ubedim svoje sunarodnike da, uprkos tome što nećete da im se prikažete, nemate šta da krijete. To baš nije lak zadatak. Znatiželja je jedna od najizraženijih ljudskih osobina. Ne možete je doveka prenebregavati.”
„Od svih problema sa kojima smo se suočili po dolasku na Zemlju, taj je bio najteži”, priznade Karelen. „Imali ste poverenja u našu mudrost kada su ostale stvari bile u pitanju… ubeđen sam da nam možete verovati i u ovoj stvari!”
„Ja vam verujem”, reče Stormgren, „ali vam ni Vejnrajt ni njegovi sledbenici ne veruju. Zar im možete prebaciti ako loše protumače vašu nespremnost da se prikažete?”
Na trenutak je zavladala tišina. Zatim Stormgren začu onaj slabi zvuk (da li je to bilo krckanje?) koje je moglo izazvati blago pomeranje Nadzornikovog tela.
„Znaš li zbog čega me se Vejnrajt i ostali njegovog soja plaše?” upita Karelen. Glas mu je sada bio mračan, kao kada velike orgulje odlivaju svoje note iz visoke katedralske lađe. „Ljude poput njega naći ćeš u svim svetskim religijama. Oni znaju da mi predstavljamo razum i nauku i koliko god bili ubeđeni u ono u šta veruju, plaše se da ćemo svrgnuti njihove bogove. Ne nužno nekim hotimičnim činom, već na istančaniji način. Nauka je u stanju da uništi religiju opovrgavajući njene dogme, ali to nije jedini način, može je uništiti i pukim prenebregavanjem. Koliko ja znam, niko nikada nije dokazao da ne postoje Zevs i Tor, ali oni sada imaju tek nekolicinu sledbenika. Vejnrajt se takođe plaši da je nama poznato poreklo njihovih vera. Pitaju se koliko dugo već motrimo na čovečanstvo? Da li smo posmatrali Muhameda kako započinje hegiru, ili Mojsija kako daje Jevrejima njihove zakone? Da li znamo sve što je lažno u pričama u koje oni veruju?”
„Pa, znate li?” prošaputa Stormgren, napola za sebe.
„Taj strah njih muči, Riki, mada to nikada neće otvoreno priznati. Veruj mi, ne pričinjava nam zadovoljstvo što uništavamo ljudske vere, ali ne mogu sve svetske religije biti u pravu, a oni to znaju. Ranije ili kasnije, čovek mora saznati istinu: ali to vreme nije još došlo. Što se tiče naše tajnovitosti, za koju si u pravu kada kažeš da nam samo otežava probleme… ta stvar je izvan moje kontrole. I meni je kao i tebi žao što je ovo skrivanje neophodno, ali ima mnogo razloga za to. Međutim, pokušaću da dobijem izjavu od svojih… pretpostavljenih… koja će te zadovoljiti i možda umiriti Ligu za Slobodu. Možemo li se sada, molim te, vratiti na agendu i početi ponovo da snimamo?”
„Dakle?” nestrpljivo zausti Van Riberg. „Jeste li imali sreće?”
„Ne znam”, odvrati Stormgren umorno, pošto je bacio dosjee na radni sto i sručio se u stolicu. „Karelen se upravo konsultuje sa svojim pretpostavljenima, ko god i šta god da su oni. Nije hteo ništa da obeća.”
„Slušajte”, iznenada poče Piter, „upravo mi je nešto palo na pamet. Imamo li mi uopšte razloga da verujemo da bilo ko stoji iza Karelena? Pretpostavimo da se svi Vrhovnici, kako smo ih krstili, nalaze upravo ovde na Zemlji u tim svojim brodovima? Možda nemaju gde drugde da pođu i tu činjenicu kriju od nas.”
„To je genijalna teorija”, isceri se Stormgren. „Ali ne podudara se sa ono malo stvari koje znam… ili bar mislim da znam… o Karelenovoj prošlosti.”
„A koliko znate?”
„On često pominje kako je njegovo nameštenje ovde privremeno i da mu onemogućuje da nastavi sa svojim pravim pozivom, a to je po mom mišljenju neka vrsta matematike. Jednom sam naveo Aktonov komentar o tome kako moć potkupljuje i kako apsolutna moć apsolutno potkupljuje. Hteo sam da vidim kako će na to reagovati. Samo se nasmejao na onaj svoj dubok način i rekao: «Nema opasnosti da se to meni dogodi. Kao prvo, što pre ovde završim posao, pre ću moći da se vratim tamo gde pripadam, a to je mnogo, mnogo svetlosnih godina odavde. I drugo, ja ni u kom slučaju ne posedujem apsolutnu moć. Ja sam samo — Nadzornik.» Razume se, mogao je to da kaže kako bi me naveo na pogrešan zaključak. Što se toga tiče, nikada ne mogu biti siguran.”
„On je besmrtan, zar ne?”
„Da, prema našim merilima jeste, mada, izgleda, postoji nešto u budućnosti čega se plaši. Ne mogu ni da zamislim šta bi to moglo biti. I to je zaista sve što znam o njemu.”
„Nije baš uverljivo. Moja teorija glasi da se njegova mala flota izgubila u svemiru i da traži novi dom. Ne želi da saznamo koliko ih je malo. Možda su svi ti ostali brodovi automatizovani i u njima nema nikoga. Možda su samo fasada.”
„Čitaš suviše naučnu fantastiku”, odvrati Stormgren.
Van Riberg se isceri, pomalo smeteno.
„«Invazija iz svemira» nije ispala baš onako kao što se očekivalo, je li tako? Moja teorija bi sigurno objasnila zašto se Karelen nikada ne pokazuje. Ne želi da saznamo da više nema nijednog drugog Vrhovnika.”
Stormgren zavrte glavom; sve ga je ovo zabavljalo, iako se nije slagao.
„Tvoje je objašnjenje, kao i obično, suviše genijalno da bi bilo istinito. Mada smo u stanju samo da naslutimo da ona postoji, iza Nadzornika mora da stoji neka uistinu velika civilizacija… i to takva koja odavno zna za čoveka. Sam Karelen mora da nas već vekovima proučava. Uzmi samo, na primer, kako barata engleskim. Čak je mene stao da ispravlja u korišćenju idioma!”
„Jeste li ikada otkrili da nešto ne zna?”
„Oh, jesam, i to često… ali posredi su bile samo sitnice. Mislim da ima savršeno pamćenje, ali da postoje stvari koje se nije potrudio da nauči. Na primer, jedino engleski potpuno razume, mada je za poslednje dve godine pokupio dosta toga iz finskog samo da bi mogao da me zadirkuje. A finski se ne uči na brzinu! U stanju je da navodi čitave odlomke iz Kalevale, stidim se što to moram da priznam, dok ja znam svega nekoliko stihova. Takođe zna biografije svih živih državnika i ponekad mogu da prepoznam aluzije koje o njima pravi. Izgleda da je podrobno upućen u istoriju i nauku… i sam znaš koliko smo već od njega naučili. Pa ipak, ako ih posmatramo pojedinačno, mislim da njegove mentalne sposobnosti nisu sasvim izvan ljudskog domašaja. Međutim, nema tog čoveka koji bi mogao da čini sve što on čini.”
„Do istog sam zaključka, manje više, i ja došao”, složi se Van Riberg. „Možemo se doveka raspravljati oko Karelena, ali na kraju se uvek vraćamo na isto pitanje: zašto, do đavola, ne želi da se pokaže? Sve dok to ne učini, ja ću nastaviti da teoretišem, a Liga za Slobodu će nastaviti da grmi.”
On buntovno skrenu pogled ka tavanici.
„Nadam se, gospodine Nadzorniče, da će jedne mračne noći neki reporter uspeti raketom da stigne do vašeg broda i da se uvuće na stražnja vrata, ponevši foto-aparat sa sobom. Kakav bi to bio senzacionalni snimak!”
Ako je Karelen i slušao, ničim im to nije stavio do znanja. Ali, razume se, on to nikada nije ni činio.
Prve godine po njihovom prispeću, dolazak Vrhovnika prouzrokovao je manje promena u ustrojstvu ljudskog života nego što se to moglo očekivati. Njihova senka bila je posvuda, ali to je bila nenametljiva senka. Iako je na Zemlji bilo svega nekoliko velikih gradova u kojima ljudi nisu mogli da vide jedan od srebrnih brodova kako svetluca naspram zenita, posle izvesnog vremena oni su uzimani zdravo za gotovo kao i Sunce, Mesec ili oblaci. Većina ljudi bila je verovatno tek nejasno svesna da za svoj postojano sve bolji standard ima da zahvali Vrhovnicima. Kada bi zastali da razmisle o tome… što se retko događalo… shvatili bi da su ti nemi brodovi doneli mir celom svetu prvi put u istoriji i bili su i te kako zahvalni na tome.
Ali to su bile apstraktne i ne baš spektakularne dobrobiti, koje su bile prihvaćane i uskoro zaboravljane. Vrhovnici su ostajali daleko, krijući svoja lica od čovečanstva. Karelen je mogao da zadobije poštovanje i divljenje; ali ništa dublje od toga, sve dok bude vodio sadašnju politiku. Teško je bilo ne osećati odbojnost prema tim Olimpljanima koji su se ljudima obraćali jedino putem radioteleprinterskih kola u glavnom štabu Ujedinjenih Nacija. Ono što se događalo između Karelena i Stormgrena nikada nije bilo obelodanjivano u javnosti i ponekad se i sam Stormgren pitao zašto je Nadzornik smatrao te razgovore neophodnim. Možda je osećao potrebu za neposrednim kontaktom bar sa jednim ljudskim bićem, možda je shvatao da je Stormgrenu bio potreban ovakav oblik lične podrške. Ako je to bilo objašnjenje, Generalni sekretar mu je bio zahvalan; nije mu smetalo što ga Liga za Slobodu prezrivo naziva «Karelenovim potrčkom».
Vrhovnici nikada nisu stupali u vezu sa pojedinačnim državama i vladama. Prihvatili su organizaciju Ujedinjenih Nacija onakvu kakvu su je zatekli, dali su uputstva za postavljanje potrebne radio-opreme i izdavali su naređenja preko Generalnog sekretara. Sovjetski delegati sasvim su razložno ukazali na činjenicu, i to nadugačko i naširoko i bezbroj puta, da to nije bilo u skladu sa Poveljom, ali Karelena to, izgleda, nije ni najmanje brinulo.
Zapanjujuće je bilo koliko su zloupotreba, budalaština i zla uspele da uklone te poruke sa neba. Po dolasku Vrhovnika, narodi su shvatili da više ne moraju da se plaše jedni drugih i pogodili su… čak i pre izvedenog opita… da njihovo postojeće oružje sigurno nije u stanju da se suprotstavi civilizaciji koja je u stanju da se otisne na međuzvezdana putovanja. I tako je istog časa bila uklonjena najveća pojedinačna prepreka koja je onemogućavala čovečanstvu da živi srećno.
Vrhovnicima je, izgleda, bilo sasvim svejedno kakvog su oblika vlade, sve dok one nisu tiranske ili podmićene. Na Zemlji je i dalje bilo demokratija, monarhija, blagonaklonih diktatura, komunizma i kapitalizma. To je predstavljalo veliko iznenađenje za mnoge jednostavne duše koje su bile sasvim ubeđene da je njihov način života ujedno i jedini moguć. Ostali su verovali da Karelen jednostavno samo čeka da predstavi sistem koji će izbrisati sve postojeće oblike društva i da je to razlog što se nije gnjavio sa manjim političkim reformama. Ali i to je, kao i sve ostalo u vezi sa Vrhovnicima, predstavljalo puko nagađanje. Nikome nisu bili poznate njihove pobude: i niko nije znao ka kakvoj budućnosti vode čovečanstvo.