Stormgren je loše spavao ovih noći, što je bilo čudno, jer uskoro će zauvek za sobom ostaviti brige vezane za zvanje koje je obavljao. Četrdeset godina služio je čovečanstvu, a njegovim gospodarima pet, i malo je bilo onih koji su mogli da kažu da su svoje ambicije ostvarili u tolikoj meri kao on. Možda je u tome i bila nevolja: tokom godina koje će provesti kao penzioner, koliko god ih bilo, neće više biti izazova koji bi mu zasladili život. Od Martine smrti i pošto su deca osnovala vlastite porodice, njegove veze sa svetom kao da su oslabile. Može biti i da je počeo da se poistovećuje sa Vrhovnicima i na taj način se udaljio od čovečanstva.
Ovo je bila još jedna od onih nemirnih noći kada se njegov mozak vrteo poput mašine čiji se automatski regulator pokvario. Dobro je znao da više neće moći da zaspi, pa je nevoljno ustao iz postelje. Navukavši kućni ogrtač, izišao je na krovnu baštu svog skromnog stana. Svi službenici kojima je on bio neposredni pretpostavljeni imali su mnogo luksuznije stanove, ali ovo mesto bilo je dovoljno prostrano za Stormgrenove potrebe. Dostigao je status kada ni lično bogatstvo ni zvanične ceremonije nisu više mogli ništa da dodaju njegovoj veličini.
Noć je bila topla, gotovo teška, ali nebo je bilo vedro, a blistavi Mesec nisko je počivao na jugozapadu. Deset kilometara odatle, svetla Njujorka sijala su na liniji neba poput zore zamrznute u trenutku svitanja.
Stormgren podiže pogled iznad uspavanog grada, penjući se ponovo u visine koje je jedino on od svih živih dosegao. Iako je Karelenov brod bio daleko, mogao je da mu vidi trup kako svetluca na mesečini. Pitao se šta li Nadzornik radi u ovom trenutku, jer nije verovao da Vrhovnici ikada spavaju.
Visoko iznad, jedan meteor probio je kupolu neba svojim sjajnim kopljem. Svetli trag izvesno vreme nastavio je bledo da sjaji; zatim je zamro, ostavivši za sobom jedino zvezde. Podsetnik je bio okrutan: kroz stotinu godina, Karelen će i dalje voditi čovečanstvo prema svrsi koju je jedino on nazirao, ali kroz četiri meseca neko drugi će biti Generalni sekretar. Sama po sebi, ova činjenica uopšte nije smetala Stormgrenu, ali to je značilo da mu je ostalo sasvim malo vremena ako se i dalje uopšte nadao da će saznati šta se nalazilo iza onog zamračenog ekrana.
Tek se poslednjih dana usudio da prizna da ga opseda ta tajnovitost vezana za Vrhovnike. Sve donedavno, vera u Karelena oslobađala ga je sumnji; ali sada, pomisli on sa izvesnom gorčinom, protesti Lige za Slobodu počeli su da deluju i na njega. Nema sumnje da je propaganda o tome kako je čovek postao rob bila upravo samo to: propaganda. Malo je bilo onih koji su u to ozbiljno verovali ili zaista želeli povratak na staro. Ljudi su se navikli na Karelenovu nenametljivu upravu, ali postajali su sve nestrpljiviji u želji da saznaju ko njima vlada. Na tome im, uistinu, niko nije mogao zameriti.
Mada je bila najveća, Liga za Slobodu bila je samo jedna od organizacija koje su se suprotstavljale Karelenu… i, shodno tome, ljudskim bićima koja su sarađivala sa Vrhovnicima. Primedbe i politika tih grupa bile su veoma raznovrsne: neke su se oslanjale na religiju, a neke su opet samo isticale podređeni položaj. Osećale su se, i to sa valjanim razlogom, kao obrazovani Indijac iz devetnaestog veka kada je razmišljao o britanskoj upravi u svojoj zemlji. Osvajaći su doneli mir i blagostanje planeti… ali ko je znao po koju cenu? Istorija nije ohrabrivala u tom pogledu; čak i najmiroljubiviji kontakti između rasa na veoma različitim kulturnim nivoima često su se završavali istrebljenjem nazadnijeg društva. Narodi, isto kao i pojedinci, lako su gubili svoj duh kada bi se suočili sa izazovom kome nisu bili dorasli. A civilizacija Vrhovnika, ma koliko bila obavijena velom tajanstvenosti, predstavljala je najveći izazov sa kojim se čovek ikada susreo.
Čulo se jedno slabo «klik» faksimil mašine iz susedne prostorije kada je izbacila sažetak novosti iz poslednjeg sata, koji je slala služba Centralnih Vesti. Stormgren uđe unutra i stade napola nezainteresovano da prevrće listove. Na drugom kraju sveta, Liga za Slobodu smislila je ne baš originalan naslov. «DA LI LJUDIMA VLADAJU ČUDOVIŠTA?» — pitale su novine, a u nastavku je sledio navod: «Obračajući se danas skupu u Madrasu, dr C. V. Krišnan, predsednik Istočnog ogranka Lige za Slobodu, rekao je: „Veoma je lako objasniti ponašanje Vrhovnika. Njihov fizički oblik je u toj meri nama stran i odvratan da se ne usuđuju da se prikažu čovečanstvu. Čikam Nadzornika da to porekne.”«
Stormgren sa gađenjem odbaci list hartije. Čak i da je ta optužba bila tačna, zar je to uopšte bilo važno? Zamisao je bila veoma stara, ali ga nikada nije brinula. Nije verovao da postoji biološki oblik, ma koliko bio čudan, koji vremenom ne bi mogao da prihvati, a možda čak i da počne da ga smatra lepim. Važan je bio jedino um, a ne telo. Kada bi samo mogao da ubedi Karelena u to, Vrhovnici bi možda promenili svoju politiku. Sigurno nisu bili ni upola tako užasni kao maštoviti crteži koji su ispunili novine odmah po njihovom prispeću na Zemlju!
Pa ipak, Stormgren je znao da nije samo iz obzira prema svom nasledniku želeo što pre da se okonča ovakvo stanje stvari. Bio je dovoljno pošten da to prizna; u krajnjem slučaju, njegova glavna pobuda bila je samo ljudska radoznalost. Uspeo je tokom vremena da upozna Karelena kao ličnost i neće se smiriti dok ne otkrije kakvoj je vrsti stvorenja pripadao.
Kada Stormgren nije u uobičajeno vreme stigao narednog jutra u kancelariju, Piter Van Riberg bio je iznenađen i pomalo iznerviran. Generalni sekretar imao je običaj da obavi niz poseta raznim odeljenjima pre dolaska u kancelariju, ali uvek bi to prethodno javio. A da stvar bude još gora, ovog jutra stiglo je nekoliko hitnih poruka za Stormgrena. Van Riberg je pozvao pet-šest odelenja u pokušaju da ga pronađe, a onda je ozlojeđeno odustao.
Oko podneva se već uznemirio i poslao kola do Stormgrenove kuće. Deset minuta kasnije prepalo ga je zavijanje sirene policijske patrole koja se jureći približavala Ruzvelt Drajvom. Novinske agencije mora da su imale prijatelje u tom vozilu, jer još dok je Van Riberg posmatrao dolazak kola, radio je saopštavao svetu da on više nije samo pomoćnik, već Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija.
Da je Van Riberg imao manje nevolja koje je trebalo razrešiti, bilo bi mu zabavno da proučava reagovanje štampe u vezi sa Stormgrenovim nestankom. Tokom poslednjeg meseca, svetske novinske kuće podelile su se u dve oštro odeljene skupine. Zapadna štampa, u celini, odobravala je Karelenov plan da sve ljude učini građanima sveta. S druge, pak, strane, Istočne zemlje prolazile su kroz žestok, ali uglavnom izveštačen grč nacionalnog ponosa. Neke od njih bile su nezavisne tek nešto više od jednog pokolenja i osećale su se na neki način prevarene. Nadugačko i naširoko i veoma energično kritikovale su Vrhovnike: štampa je u početku bila krajnje obazriva, ali ubrzo je otkrila da prema Karelenu može biti koliko god hoće gruba i da se ništa neće dogoditi. Sada je nadmašila i samu sebe.
Većina tih napada, mada su bili veoma rečiti, nisu za sobom imali neko značajnije mnoštvo ljudi. Duž granica koje će uskoro zauvek nestati straže su udvostručene, ali vojnici su međusobno gledali jedni na druge prijateljski, mada to još nisu otvoreno ispoljavali. Političari i generali mogli su da grme i besne, ali milioni koji su nemo čekali osećali su da se, nimalo prerano, jedno dugačko i krvavo poglavlje istorije bliži kraju.
A sada je Stormgren nestao, pri čemu niko nije znao gde je. Metež je iznenada splasnuo kada je svet shvatio da je izgubio jedinog čoveka preko koga su Vrhovnici, iz nekih svojih čudnih razloga, želeli da razgovaraju sa Zemljom. Novinske i radio-izveštače kao da je zahvatila paraliza, ali u tišini se mogao čuti glas Lige za Slobodu, koja je zabrinuto isticala da je nevina.
Vladao je potpuni mrak kada se Stormgren probudio. U prvom trenutku još je bio suviše sanjiv da bi shvatio kako je to čudnovato. A onda, kada je sasvim došao k svesti, naglo se uspravio i posegnuo za prekidačem pored kreveta.
Njegova šaka napipala je u tami goli kameni zid, hladan pri dodiru. Istog časa se sledio: um i telo paralizovali su mu se kada je dodirnuo ono što nije očekivao. Zatim je, jedva verujući svojim čulima, kleknuo na krevetu i stao vrhovima prstiju da ispituje taj zapanjujuće nepoznati zid.
Ali samo trenutak potom začulo se nenadano «klik» i deo tame skliznuo je u stranu. Ugledao je priliku nekog čoveka koja se ocrtavala spram slabo osvetljene pozadine; zatim su se vrata ponovo zatvorila i vratila se tama. Sve se to odigralo tako brzo da nije imao vremena da vidi ni delić prostorije u kojoj je ležao.
Trenutak kasnije zaslepio ga je sjaj snažne baterijske svetiljke. Snop mu se zario u lice, od čega se on načas ukočio, a zatim se spustio da osvetli ceo krevet, koji se sastojao samo od dušeka postavljenog na grube daske.
Iz tame mu se obrati jedan meki glas na odličnom engleskom, ali sa naglaskom koji Stormgren u početku nije mogao da prepozna.
„Ah, gospodine Sekretaru, drago mi je što ste se probudili. Nadam se da se sasvim dobro osećate.”
Bilo je nečeg u toj poslednjoj rečenici što je privuklo Stormgrenovu pažnju, tako da su mu ljutita pitanja koja se spremao da postavi zamrla na usnama. Ponovo se zagledao u tamu, a onda mirno upitao: „Koliko sam bio u nesvesti?”
Ovaj drugi se zakikota.
„Nekoliko dana. Obećano nam je da neće biti nikakvih posledica. Drago mi je što se to i obistinilo.”
Delimično da bi dobio na vremenu, a delimično i da bi ispitao vlastite reakcije, Stormgren prebaci noge preko ivice kreveta. Još je na sebi imao pidžamu, ali ova je sada bila strašno izgužvana i izgledala je dosta prljavo. Dok se pokretao osetio je laku nesvesticu… nedovoljno jaku da bude neprijatna, ali dovoljnu da ga ubedi da je odista bio drogiran.
Okrenuo se prema svetlosti.
„Gde se nalazim?” oštro je upitao. „Zna li Vejnrajt za ovo?”
„Molim vas, nemojte se uzbuđivati”, odvrati prilika u senci. „Nećemo još o tome. Pretpostavljam da ste prilično gladni. Obucite se i dođite na večeru.”
Oval svetlosti skliznu po sobi i Stormgren prvi put dobi izvesnu predstavu o njenoj veličini. To jedva da je i bila soba, jer su zidovi, izgleda, bili od gole, grubo obrađene stene. Shvatio je da se nalazi ispod zemlje, verovatno na velikoj dubini. A ako je bio u nesvesti nekoliko dana, mogao se nalaziti bilo gde na Zemlji.
Baterijska svetiljka obasja gomilu odeće prebaćenu preko kofera.
„Ovo bi trebalo da vam bude dovoljno”, javi se glas iz tame. „Pranje je ovde priličan problem, te smo pokupili nekoliko vaših odela i šest košulja.”
„Vrlo ste pažljivi”, izjavi Stormgren bez namere da se našali.
„Žao nam je što ovde nema nameštaja i električne struje. Ovo mesto je u izvesnom pogledu veoma pogodno, ali mu nedostaje udobnost.”
„Pogodno za šta?” upita Stormgren navlačeći košulju. Kada je osetio poznatu tkaninu pod prstima, kao da je povratio nešto samopouzdanja.
„Jednostavno je… pogodno”, odvrati glas. „Uzgred budi rečeno, pošto ćemo po svoj prilici provesti dosta vremena zajedno, biće najbolje da me zovete Džo.”
„Bez obzira na vašu nacionalnost”, odvrati Stormgren, „…vi ste Poljak, je li tako?… mislim da bih mogao da izgovorim i vaše pravo ime. Ne može biti gore od mnogih finskih.”
Nastupila je kraća pauza i svetlost je na tren zatreperila.
„Trebalo je to i da očekujem”, rezignirano primeti Džo. „Mora da imate veliko iskustvo u tim stvarima.”
„To je koristan hobi za čoveka na mom položaju. Onako iz prve, rekao bih da ste odrasli u Sjedinjenim Državama, ali da niste napustili Poljsku do…”
„To je”, prekide ga odlučno Džo, „sasvim dovoljno. Izgleda da ste završili sa oblačenjem… hvala vam.”
Vrata se otvoriše čim se Stormgren uputio ka njima, osećajući blago ushićenje zbog ove male pobede. Kada se Džo sklonio u stranu da ga propusti, zapitao se da li je njegov tamničar naoružan. Sasvim sigurno je bio, a ionako su mu se u blizini sigurno nalazili prijatelji.
Hodnik je nejasno bio osvetljen uljanim svetiljkama raspoređenim na jednakim razmacima i tada je Stormgren prvi put uspeo jasno da osmotri Džoa. Mogao je imati otprilike pedeset godina i mora da je težio više od dve stotine funti. Sve u vezi s njim bilo je prenaglašeno, od umrljane bojne uniforme koja je mogla da pripada bilo kojoj od šest naoružanih sila, pa do zapanjujuće velikog pečatnjaka na levoj šaci. Čovek ovakve građe verovatno se nije trudio da nosi pištolj. Sigurno bi ga lako pronašli ako ikada uspe da iziđe sa ovog mesta. Malo se snuždio kada je shvatio da i Džo mora da je savršeno svestan ove okolnosti.
Zidovi oko njih, mada su ponegde bili obloženi betonom, uglavnom su predstavljali golu stenu. Stormgrenu je bilo jasno da se nalazi u nekom rudniku koji se više nije koristio i teško da je mogao da mu padne na um bolji zatvor. Do sada ga još nije naročito zabrinulo to što je kidnapovan. Osećao je da će ga Vrhovnici, zahvaljujući svojim neizmernim potencijalima, uskoro pronaći i izbaviti. Sada više nije bio u to toliko ubeđen. Već ga nije bilo nekoliko dana… i ništa se nije dogodilo. Mora da je postojala izvesna granica i kada su Karelenove moći bile u pitanju, a ako se zaista nalazi zakopan na nekom zabitom kontinetnu, možda ni sva nauka Vrhovnika neće biti dovoljna da ga pronađu.
U slabo osvetljenoj, goloj prostoriji sedela su još dva čoveka. Sa zanimanjem su podigli poglede, i to sa znatnim poštovanjem, kada je Stormgren ušao. Jedan od njih gurnuo je pred njega gomilu sendviča kojih se Stormgren žurno prihvatio. Bio je strašno gladan i mogao je da pojede i neki zamašniji obrok, ali očigledno ni njegovi tamničari nisu za obed imali ništa bolje.
Dok je jeo, na brzinu je osmotrio trojicu muškaraca oko sebe. Džo je bio daleko najupadljiviji, i to ne samo po telesnoj građi. Ostala dvojica očigledno su bili njegovi pomoćnici… neodređeni pojedinci, čije će poreklo Stormgren biti u stanju da odredi tek pošto progovore.
Odnekud se stvorilo malo vina u ne baš najčistijoj čaši, kojim Stormgren potera poslednje ostatke sendiviča niz grlo. Osetivši da sada mnogo bolje vlada situacijom, okrenuo se ogromnom Poljaku.
„E pa”, poče on ravnodušno, „da li biste bili ljubazni da mi najzad kažete šta je posredi i šta se nadate da ćete postići.”
Džo pročisti grlo.
„Hteo bih odmah nešto da razjasnim”, reče on. „Ovo nema nikakve veze sa Vejnrajtom. Ni on neće biti ništa manje iznenađen od drugih.”
Stormgren je napola to i očekivao, mada se pitao zašto je Džo potvrdio njegove sumnje. Odavno je podozrevao da postoji neki ekstreman pokret unutar… ili na rubovima… Lige za Slobodu.
„Udovoljite mojoj znatiželji”, reče on, „i recite mi kako ste me kidnapovali?”
Uopšte nije očekivao da dobije odgovor i pomalo je bio zatečen kada mu je ovaj drugi spremno… čak željno… stao da objašnjava.
„Sve se odigralo kao u nekom holivudskom trileru”, veselo primeti Džo. „Nismo bili sigurni da li Karelen motri na vas, tako da smo preduzeli izvesne dobro razrađene mere predostrožnosti. Savladali smo vas pomoću gasa puštenog u uređaju za klimatizaciju… to je bilo lako. Zatim smo vas izneli u kola… bez po muke. Sve to, moram reći, nije izveo niko od naših ljudi. Unajmili smo… ovaj… profesionalce za taj posao. Karelen će ih možda uhvatiti… u stvari, i treba da ih uhvati… ali ni posle toga neće biti ništa mudriji. Kada su napustila vašu kuću, kola su se uputila u dugačak tunel koji se nalazi na manje od hiljadu kilometara od Njujorka. Ponovo su izišla iz njega po planu na drugom kraju, i dalje vozeći drogiranog čoveka koji je neobično ličio na Generalnog sekretara. Dosta kasnije jedan veliki kamion natovaren metalnim kovčezima pojavio se na suprotnom kraju i odvezao se do određenog aerodroma gde su sanduci sasvim legalno bili utovareni u teretni avion. Ubeđen sam da bi vlasnici tih sanduka bili užasnuti kada bi saznali za šta smo ih iskoristili.
U međuvremenu su kola koja su, u stvari, obavila posao nastavila svoj dobro razrađeni okolišni put ka kanadskoj granici. Možda ih je Karelen do sada već uhvatio; niti to znam, niti me je briga. Kao što ćete videti… nadam se da cenite moju iskrenost… ceo naš plan zavisio je od jedne stvari. Gotovo smo sasvim sigurni da je Karelen u stanju da vidi i čuje sve što se dešava na površini Zemlje… ali, osim u slučaju da se služi magijom, a ne naukom, nije u stanju da vidi ispod nje. Znači, ne može ništa znati o zameni u tunelu… to jest, neće moći da sazna dok ne bude suviše kasno. Razume se da smo rizikovali, ali obezbedili smo se još na nekoliko načina u koje neću sada da ulazim. Možda ćemo poželeti da se ponovo njima poslužimo, pa bi bilo šteta razotkriti ih.”
Džo je celu ovu priču izneo sa tako očiglednim uživanjem da je Stormgren morao da se nasmeši. Ali bio je i prilično uznemiren. Plan je bio genijalan i sasvim je bilo moguće da je Karelen naseo. Stormgren čak uopšte nije bio siguran da ga Vrhovnik drži pod prismotrom. Ali jasno je bilo da to ni Džo nije znao. Možda je zato i bio u toj meri iskren… želeo je da ispita Stormgrenove reakcije. E pa, pokušaće da deluje samouvereno, bez obzira na to kakva bila njegova stvarna osećanja.
„Mora da ste gomila budala”, smrknuto reče Stormgren, „ako mislite da možete ovako lako prevariti Vrhovnike. U svakom slučaju, kakvo dobro može uopšte iz toga proisteći?”
Džo mu ponudi cigaretu, koju Stormgren odbi, a onda zapali svoju i sede na ivicu stola. Začulo se zlokobno krckanje i on žurno poskoči.
„Naše pobude bi”, poče on, „trebalo da su sasvim očigledne. Shvatili smo da razgovori nikuda ne vode, pa smo morali da preduzmemo neke druge mere. Podzemnih pokreta bivalo je i ranije, tako da čak ni Karelenu, bez obzira na njegove moći, neće biti lako da sa nama iziđe nakraj. Rešeni smo da se borimo za svoju nezavisnost. Nemojte me pogrešno shvatiti. Neće biti nikakvog nasilja… bar ne u početku… ali Vrhovnici moraju da se posluže ljudskim agentima, a mi smo u stanju da im u tom pogledu i te kako zagorčamo život.”
Počevši sa mnom, pomisli Stormgren. Pitao se da li mu je sabesednik ponudio išta više od pukog delića cele priče. Zar su zaista mislili da će ovi gangsterski metodi imalo uticati na Karelena? S druge, pak, strane, bilo je sasvim tačno da jedan dobro organizovan pokret otpora može i te kako zagorčati život. Jer Džo je upro prst u slabo mesto u vladavini Vrhovnika. Konačno, sva njegova naređenja izvršavali su ljudski agenti. Ako oni budu izloženi teroru i naterani na neposlušnost, ceo sistem bi mogao da se sruši. No, bila je to ipak tek slaba mogućnost, jer Stormgren je bio ubeđen da bi Karelen ubrzo pronašao neko rešenje.
„Šta nameravate sa mnom?” konačno upita Stormgren. „Jesam li ja talac, ili šta?”
„Ne brinite… pazićemo vas. Očekujemo izvesne posetioce za nekoliko dana, a dotle ćemo vas zabavljati što bolje budemo umeli.”
Dodao je nekoliko reči na materinjem jeziku, a jedan od preostale dvojice odnekud stvori špil novih karata.
„Ove smo nabavili naročito za vas”, objasni Džo. „Pročitao sam pre neki dan u Tajmu da ste bili dobar igrač pokera.” Glas mu se odjednom uozbilji. „Nadam se da u novčaniku imate dosta gotovine”, primeti on nestrpljivo. „Nije nam palo na pamet da pogledamo. Međutim, teško da bismo mogli da prihvatimo čekove.”
Krajnje zatečen, Stormgren se isprazno upiljio u svoje otmičare. A kada je smešna strana situacije konačno našla put do njegovog uma, iznenada mu se učinilo da se oslobodio svih briga koje je sa sobom nosio posao kojim se bavio. Od sada, to je bio Van Ribergov šou. Šta god da se dogodi, on baš ništa nije mogao povodom toga da učini… a ovi fantastični kriminalci sada su nestrpljivo čekali da sa njim igraju poker.
Iznenada je zabacio glavu i stao da se smeje kako to godinama nije činio.
Nije bilo sumnje da je Vejnrajt govorio istinu, pomisli mrzovoljno Van Riberg. Možda je podozrevao, ali nije znao ko je kidnapovao Stormgrena. Niti je odobravao to kidnapovanje. Van Riberg je oštroumno zaključio da već izvesno vreme ekstremisti iz Lige za Slobodu izlažu Vejnrajta pritiscima kako bi ga naterali da prihvati aktivniju politiku. Sada su stvari uzeli u svoje ruke.
Kidnapovanje je bilo odlično organizovano, o tome nije bilo zbora. Stormgren se mogao nalaziti bilo gde na Zemlji i izgleda da je bilo sasvim malo nade da mu uđu u trag. Pa ipak, nešto se moralo učiniti, odluči Ven Riberg, i to brzo. Uprkos šalama koje je tako često zbijao na Karelenov račun, on ga se, u stvari, strašno plašio. Pomisao da će morati neposredno da stupi u vezu sa Nadzornikom bacala ga je u očaj, ali izgleda da nije bilo drugog izlaza.
Odelenje za komunikacije zahvatalo je ceo najviši sprat velike zgrade. Nizovi faksimil mašina, od kojih neke nisu radile, dok su druge užurbano kuckale, protezali su se u daljinu. Kroz njih su proticali beskrajni tokovi statističkih podataka: brojke vezane za proizvodnju, platni promet i celokupno računovodstvo svetskog ekonomskog sistema. Tamo negde gore, u Karelenovom brodu, mora da se nalazio ekvivalent ove ogromne prostorije… i Van Riberg se pitao, dok su mu žmarci mileli uz kičmu, kakva obličja su išla tamo-amo, skupljajući poruke koje je Zemlja slala Vrhovnicima.
Ali danas ga nisu zanimale te mašine i rutinski posao koji su one obavljale. Uputio se u malu privatnu sobu u koju je samo Stormgren trebalo da ima pristup. Izdao je uputstva da se brava provali i sada ga je tamo čekao Glavni oficir za komunikacije.
„To je običan teleprinter… standardna tastatura”, reče mu ovaj. „Postoji i faksimil mašina ako biste želeli da pošaljete kakve slike ili tabelarno obaveštenje, ali rekli ste da vam to neće biti potrebno.”
Van Riberg odsutno klimnu. „To je sve. Hvala”, odvrati on. „Ne očekujem da ću se ovde dugo zadržati. Posle toga ponovo zaključajte i donesite mi sve ključeve.”
Sačekao je da se oficir za komunikacije udalji, a onda je seo za mašinu. Znao je da je ona veoma retko bila korišćena, jer su Karelen i Stormgren gotovo sav posao obavljali tokom svojih nedeljnih sastanaka. Kako je ovde posredi bila veza za hitne slučajeve, očekivao je da će dobiti i prilično brz odgovor.
Posle trenutka oklevanja, počeo je da kuca poruku neuvežbanim prstima. Mašina je tiho prela i reči su po nekoliko sekundi svetlucale na zamračenom ekranu. Zatim se zavalio u stolici i stao da čeka odgovor.
Jedva minut kasnije mašina je počela ponovo da zuji. Van Riberg se, i to ne prvi put, zapitao da li Nadzornik ikada spava.
Poruka je bila kratka i beskorisna.
NEMAM NIKAKVO OBAVEŠTENJE. PREPUŠTAM STVARI U CELOSTI VAŠOJ DISKRECIJI. K.
Prilično ogorčen i nimalo zadovoljan, Van Riberg je shvatio kolika je odgovornost svaljena na njegova pleća.
Tokom poslednja tri dana Stormgren je pomno proučio svoja tri otmičara. Jedini važan bio je Džo: ostali su bili nule… rulja kakva se obično skuplja oko svakog nelegalnog pokreta. Njima ništa nisu značili ideali Lige za Slobodu: jedino ih je zanimalo da zarade dovoljno za život uz što manje truda.
Džo je bio znatno složenija jedinka, mada je ponekad podsećao Stormgrena na prekomerno veliku bebu. Njihove neprekidne partije pokera bile su prošarane žestokim političkim raspravama i Stormgrenu je uskoro postalo jasno da veliki Poljak nikada ozbiljno ne razmišlja o svrhama za koje se bori. Sve njegove sudove zamagljivali su osećanja i krajnji konzervatizam. Dugotrajna borba njegove zemlje za slobodu u toj meri ga je uslovila da je i dalje živeo u prošlosti. Predstavljao je živopisnog predstavnika soja koji je uspeo da preživi, jednog od onih koji nisu bili podobni za sređen način života. Kada nestanu ljudi njegovog kova, ako do toga ikada dođe, svet će biti sigurnije, ali i manje zanimljivo mesto za život.
Stormgren više uopšte nije sumnjao u to da Karelen nije uspeo da ga pronađe. Pokušao je da blefira, ali mu nije pošlo za rukom da ubedi svoje otmičare. Bio je prilično siguran da ga drže ovde kako bi videli da li će Karelen reagovati, a pošto se do sada ništa nije dogodilo, mogli su da nastave sa svojim planovima.
Stormgren se nije iznenadio kada mu je Džo nekoliko dana kasnije kazao da očekuje posetioce. Mala skupina već je izvesno vreme pokazivala znake sve veće nervoze i zatvorenik je pretpostavio da vođe pokreta konačno dolaze da ga pokupe, pošto su se uverili da je vazduh čist.
Već su čekali, okupljeni oko klimavog stola, kada ga je Džo učtivo uveo u dnevnu sobu. Stormgren se gotovo nasmešio kada je primetio da je njegov tamničar sada nosio, krajnje razmetljivo, ogroman pištolj koji nikada ranije nije video. Dvojica grubijana su nestala, pa je čak i Džo delovao pomalo uzdržano. Stormgren je smesta primetio da sada pred sobom ima ljude većeg kalibra; skupina pred kojom se našao veoma ga je podsetila na sliku Lenjina i njegovih saradnika iz prvih dana ruske revolucije, koju je jednom video. Ova šestorica posedovala su istu intelektualnu snagu, čeličnu odlučnost i bezobzirnost. Džo i njemu slični bili su bezopasni; ovo su bili pravi mozgovi organizacije.
Stormgren kratko klimnu i uputi se prema jedinoj preostaloj praznoj stolici, pokušavši da deluje samouvereno. Dok je prilazio, postariji, krupni muškarac na suprotnom kraju stola nagnu se napred i zagleda se u njega prodornim, sivim očima. Stormgrenu je u toj meri bilo neprijatno da je prvi progovorio… a to uopšte nije nameravao da učini.
„Pretpostavljam da ste došli da se dogovorimo o uslovima. Koliko tražite za moj otkup?”
Primetio je da je neko u pozadini stenografski beležio njegove reči. Sve je delovalo veoma poslovno.
Vođa odvrati glasom u kome se osećao napevni velški naglasak.
„Može se to i tako nazvati, gospodine Generalni sekretare. Ali nas zanimaju obaveštenja, a ne novac.”
Znači, to je bilo posredi, pomisli Stormgren. On je bio ratni zarobljenik, a ovo je bilo saslušanje.
„Vama su poznate naše pobude”, nastavi ovaj drugi svojim mekim, pevuckavim glasom. „Nazovite nas pokretom otpora, ako vam se tako dopada. Mi verujemo da će Zemlja pre ili kasnije morati da se bori za svoju nezavisnost… i nama je jasno da se ta borba može voditi samo posrednim metodama kao što su sabotaža i neposlušnost. Delimično smo vas kidnapovali stoga da pokažemo Karelenu da smo poslovni i dobro organizovani, ali pravi razlog je taj što ste vi jedini čovek koji nam može nešto reći o Vrhovnicima. Vi ste razuman čovek, gospodine Stormgren. Sarađujte sa nama i bićete slobodni.”
„Šta vas tačno zanima?” oprezno upita Stormgren.
Te neobične oči kao da su mu pretraživale um do najvećih dubina; Stormgren nikada u životu nije video takve oči. A onda pevuckavi glas odvrati:
„Znate li ko su, ili šta su, u stvari, Vrhovnici?”
„Verujte mi”, odvrati on, „nisam ništa manje od vas znatiželjan da to saznam.”
„Onda ćete odgovoriti na naša pitanja?”
„Ništa ne obećavam. Ali mogao bih.”
Džo je čujno odahnuo, a ostali u prostoriji se u nadi promeškoljiše.
„Uglavnom nam je poznato”, nastavi ovaj drugi, „pod kakvim se okolnostima sastajete sa Karelenom. Ali možda biste mogli pažljivo da nam ih opišete, ne izostavljajući ništa važno.”
Ništa me ne košta, pomisli Stormgren. Radio je to već mnogo puta, a ostaviće utisak kao da je spreman da sarađuje. Oko sebe je imao oštroumne ljude i možda bi mogli da otkriju nešto novo. Njima je bilo dobrodošlo svako sveže obaveštenje koje mogu da izvuku iz njega… pod uslovom da i oni mogu da se okoriste njime. Uopšte nije pomislio da bi to na bilo koji način moglo nauditi Karelenu.
Stormgren stade da pretura po džepovima i izvadi olovku i neki stari koverat. Počeo je istovremeno da pravi skicu i govori:
„Svakako vam je poznato da po mene, u određenim razmacima, dolazi jedna mala leteća mašina bez ikakvih vidljivih pogonskih sistema i odvodi me do Karelenovog broda. Ulazi u trup… nema sumnje da ste videli teleskopske filmove koji su zabeležili tu operaciju. Vrata se ponovo otvaraju… ako to možete nazvati vratima… i ja ulazim u jednu malu prostoriju u kojoj se nalaze sto, stolica i video ekran. To izgleda otprilike ovako.”
Gurnuo je skicu preko stola ka starom Velšaninu, ali se čudne oči ne spustiše na nju. I dalje su bile uprte u Stormgrenovo lice; dok ih je on posmatrao, nešto kao da se izmenilo u njihovim dubinama. U prostoriji je vladala mukla potpuna tišina, ali začuo je kako je Džo, koji je stajao iza njega, iznenada zadržao vazduh.
Zbunjen i iznerviran, Stormgren uzvrati sabesedniku pogled i u tom trenutku polako shvati. Pometen, zgužvao je koverat u lopticu i bacio je na pod.
Sada mu je bilo jasno zašto su te sive oči ostavile tako jak utisak na njega. Čovek nasuprot njemu bio je slep.
Van Riberg više nije pokušao da stupi u vezu sa Karelenom. Veći deo posla koji je radio u odelenju… otpremanje statističkih podataka, skretanje pažnje svetske štampe i slično… nastavio je automatski da obavlja. Pravnici su se u Parizu i dalje prepirali oko predloženog Svetskog Ustava, ali to se njega u ovom trenutku nije ticalo. Nadzornik će još dve nedelje čekati na konačnu verziju; ako do tada ne bude gotova, Karelen će van svake sumnje preduzeti ono što smatra za potrebno.
A o Stormgrenu još nije bilo nikakvih vesti.
Van Riberg je upravo nešto diktirao kada je zazvonio telefon koji se koristio samo u hitnim slučajevima. Zgrabio je slušalicu, a onda mu se iz trenutka u trenutak na licu ogledalo sve veća iznenađenost onim što je čuo; zatim je odbacio slušalicu i pohitao ka otvorenom prozoru. Sa ulice su se iz daljine čuli sve glasniji povici zaprepašćenja, a saobraćaj se gotovo zaustavio.
Znači, istina je: na nebu više nije bilo Karelenovog broda, tog nepromenjivog simbola Vrhovnika. Pretražio je nebesa dokle mu je pogled sezao, ali nije mu bilo ni traga. A onda, nenadno, kao da se najednom spustila noć. Dolazeći sa severa, sa zatamnjenim donjim delom koji mu je davao izgled gradonosnog oblaka, veliki brod stao je da nisko hita povrh kula Njujorka. Van Riberg je nevoljno ustuknuo pred tim jurećim čudovištem. Oduvek je znao koliko su zaista ogromni brodovi Vrhovnika… ali jedno je videti ih daleko u svemiru, a sasvim drugo gledati ih kao ti prolaze iznad glave nalik na oblake koje gone sami đavoli.
U tami tog delimičnog pomraćenja, posmatrao je brod i njegovu čudovišnu senku dok nisu nestali na jugu. Nije bilo nikakvog zvuka, čak ni šapata vazduha, i Van Riberg je shvatio da je brod uprkos očiglednoj blizini ipak prošao iznad njegove glave na udaljenosti koja nije bila manja od jednog kilometra. Zgrada se zatresla kada ju je pogodio udarni talas i odnekud se začuo prasak slomljenog stakla kada se prozor urušio.
U kancelariji iza njega počeli su da zvone svi telefoni, ali Van Riberg se nije ni pomerio. Ostao je oslonjen o ispust prozora, i dalje zureći na jug, paralizovan tim prisustvom neograničene moći.
Dok je Stormgren govorio, činilo mu se da mu um istovremeno radi na dva nivoa. S jedne strane pokušavao je da prkosi ljudima koji su ga zarobili, a s druge, pak, nadao se da mu oni mogu pomoći da razotkrije Karelenovu tajnu. Bila je to opasna igra, ali na svoje iznenađenje, uživao je u njoj.
Uglavnom je slepi Velšanin vodio ispitivanje. Zadivljujuće je bilo posmatrati taj vispren um kako isprobava jedan prilaz za drugim, ispitujući i odbacujući sve one teorije koje je Stormgren i sam odavno napustio. Ubrzo se zavalio u stolici sa uzdahom.
„Ovo nikuda ne vodi”, primeti on rezignirano. „Nama su potrebne nove činjenice, a to podrazumeva akciju, ne razgovor.” Oči bez vida kao da su zamišljeno zurile u Stormgrena. Na trenutak je nervozno zadobovao prstima po stolu… bio je to prvi znak nesigurnosti koji je Stormgren primetio. Zatim je nastavio:
„Pomalo sam iznenađen, gospodine Sekretaru, što uopšte niste pokušali da nešto više saznate o Vrhovnicima.”
„Šta predlažete?” hladno upita Stormgren, pokušavši da prikrije zanimanje. „Već sam vam kazao da postoji samo jedan izlaz iz te prostorije u kojoj obavljam razgovore sa Karelenom… i on vodi pravo nazad na Zemlju.”
„Možda bismo mogli”, promrmlja ovaj drugi, „izumeti uređaje koji bi nam nešto otkrili. Nisam naučnik, ali možemo se pozabaviti tim problemom. Ako vas oslobodimo, da li biste bili voljni da pomognete u ostvarenju jednog takvog plana?”
„Jednom za svagda”, ljutito odvrati Stormgren, „dozvolite da razjasnim svoj položaj. Karelen radi za ujedinjeni svet i ja neću učiniti ništa što bi moglo da pomogne njegovim neprijateljima. Ne znam kakav mu je krajnji naum, ali verujem da je dobar.”
„Kakav stvarni dokaz imamo za to?”
„Sve ono što je činio, od kada su se njegovi brodovi pojavili na našim nebesima. Čikam vas da navedete makar jedan čin koji, kada se sve svede, nije bio dobronameran.” Stormgren je na trenutak zastao, razmotrivši letimice u sebi nekoliko poslednjih godina. A onda se nasmešio.
„Ako želite neki dokaz za suštinsku… kako da se izrazim… dobronamernost Vrhovnika, setite se naređenja u pogledu okrutnosti prema životinjama koje su izdali već mesec dana po svom dolasku. Ako sam pre toga i gajio izvesne sumnje u pogledu Karelena, to ih je raspršilo… mada mi je njegov nalog doneo više nevolja nego bilo šta drugo što je učinio!”
Uopšte nije preterao, pomisli Stormgren. Ceo slučaj bio je neobičan, a i preko njega je otkrio da Vrhovnici mrze okrutnost. To, kao i njihova strast prema pravdi i redu, izgleda da su predstavljali preovlađujuća osećanja u njihovim životima… koliko je čovek mogao da sudi o njima na osnovu onoga što su činili.
Tada se Karelen jedini put razbesneo. „Možete se međusobno poubijati ako želite”, glasila je poruka, „i to je vaša stvar i stvar vaših zakona. Ali ako budete ubijali, osim kada to činite radi hrane ili u smaoodbrani, zveri koje dele ovaj svet sa vama… meni ćete odgovarati.”
Niko nije znao na šta se sve odnosi ova zabrana, niti šta će Karelen preduzeti da je opravosnaži. No, nisu morali dugo da čekaju da bi se to ustanovilo.
Plaza de Toros bio je pun kada su matadori i njihovi pomoćnici otpočeli svoj ceremonijalni ulazak. Sve je izgledalo uobičajeno; bleštavo sunce oštro se presijavalo na tradicionalnim kostimima, velika skupina ljudi pozdravljala je svoje miljenike kao i stotinu puta ranije. Pa ipak, tu i tamo, poneko lice se zabrinuto okretalo spram neba, ka dalekom srebrnom obličju pedeset kilometara iznad Madrida.
Potom su pikadori zauzeli svoja mesta i bik je frkćući stupio u arenu. Mršavi konji, nozdrva raširenih od straha, vrteli su se na suncu dok su ih jahači primoravali da se suoče sa neprijateljem. Fijuknulo je prvo koplje… pronašlo metu… i u tom trenutku prolomio se zvuk kakav se nikada ranije na Zemlji nije čuo.
Deset hiljada ljudi vrisnulo je od bola zadobivši istovetnu ranu… deset hiljada ljudi koji su, kada su se oporavili od šoka, zaključili da im nije ništa. Ali to je bio kraj te borbe s bikovima, odnosno svih borbi s bikovima, jer se vest brzo pročula. Vredno je zabeležiti da su aficionadosi bili u toj meri uzdrmani da je tek svaki deseti tražio da mu vrate novac, kao i da je londonski Dejli Miror samo dodatno pogoršao stvar time što je predložio da Španci usvoje kriket kao novi nacionalni sport.
„Možda ste u pravu”, odvrati stari Velšanin. „Možda su pobude Vrhovnika dobre… prema njihovim merilima koja u pojedinim slučajevima mogu biti ista kao i naša. Ali oni su nametljivci… mi ih nismo zvali da dođu i okrenu nam svet naopačke, unište ideale… da, i narode… u čiju odbranu su ustajala čitava pokolenja.”
„Potičem iz jednog malog naroda koji je morao da se bori za svoju slobodu”, odvrati Stormgren. „Pa ipak sam za Karelena. Možete mu dosađivati, možete čak odložiti ostvarenje njegovih nauma, ali to će na kraju biti svejedno. Nema sumnje da iskreno verujete u ono u šta verujete. Mogu da razumem vaš strah da će tradicije i kulture malih zemalja biti progutane kada dobijemo svetsku državu. Ali grešite; beskorisno je grčevito se držati prošlosti. Još pre nego što su Vrhovnici stigli na Zemlju, suverena država počela je da odumire. Oni su samo ubrzali njen kraj: niko je sada više ne može spasiti… i niko ne bi trebalo to ni da pokušava.”
Odgovora nije bilo. Čovek nasuprot njemu nije se ni pomerio niti je progovorio. Sedeo je napola rastvorenih usana, dok su mu oči sada bile koliko slepe toliko i beživotne. I ostali oko njega isto su tako bili nepokretni, sleđeni u napetim, neprirodnim držanjima. Pokušavši da udahne vazduh, obuzet čistim užasom, Stormgren ustade i poče da se povlači prema vratima. Dok je to činio, tišina iznenada bi prekinuta.
„Lep govor, Riki, hvala ti. Mislim da sada možemo da pođemo.”
Stormgren se okrete na petama i zagleda u hodnik pun senki. Tamo je, u nivou očiju, lebdela jedna mala, bezoblična kugla… koja je van svake sumnje predstavljala izvor nepoznate, tajanstvene sile koju su Vrhovnici pokrenuli. Teško je mogao biti siguran, ali Stormgren je umislio da čuje neko tiho zujanje, nalik na ono koje dopire iz pčelinje košnice leti, za vreme dremljivih dana.
„Karelene! Hvala Bogu! Ali šta si to učinio?”
„Ne brini; svi su oni dobro. Možeš to nazvati paralizom, ali reč je o nečemu mnogo tananijem. Jednostavno, njihov život se trenutno odigrava nekoliko hiljada puta sporije nego što je normalno. Kada odemo, uopšte neće znati šta se dogodilo.”
„Ostavićeš ih ovde dok ne dođe policija?”
„Ne. Imam mnogo bolji plan. Puštam ih.”
Stormgrena preplavi iznenađujuće osećanje olakšanja. Bacio je poslednji, oproštajni pogled po maloj sobi i njenim sleđenim stanarima. Džo je stajao na jednoj nozi, krajnje glupo zureći u prazno. Stormgren se iznenada nasmejao i stao da pretura po džepovima.
„Hvala na gostoprimstvu, Džo”, reče on. „Ostaviću ti suvenir.”
Prelistavao je komadiće hartije dok nije pronašao brojke koje je tražio. Zatim je na jednom prilično čistom komadu hartije pažljivo napisao:
BANKA MENHETN
Isplatiti Džou sumu od sto trideset pet
dolara i pedeset centi (135.50)
Kada je spustio komadić hartije pored Poljaka, Karelenov glas upita:
„Šta to tačno radiš?”
„Mi, Stormgreni, uvek plaćamo svoje dugove. Druga dvojica su varala, ali Džo je igrao pošteno. Bar ga ja nikada nisam uhvatio da vara.”
Bio je veoma veseo i bezbrižan i osećao se gotovo četrdeset godina mlađi kada je pošao prema vratima. Metalna kugla sklonila se u stranu da ga propusti. Pretpostavio je da je posredi neka vrsta robota i to je objašnjavalo kako je Karelen uspeo da stigne do njega kroz nepoznate slojeve stene.
„Idi pravo napred stotinu metara”, reče kugla Karelenovim glasom. „Zatim skreni levo i nastavi dok ti ne dam dalja uputstva.”
Žustro je krenuo napred, mada je shvatao da nema potrebe za žurbom. Kugla je ostala da lebdi u hodniku, verovatno da štiti njegovo povlačenje.
Minut kasnije naišao je na drugu kuglu, koja ga je čekala na mestu gde se hodnik račvao.
„Imaš da pređeš još pola kilometra”, izgovorila je. „Drži se leve strane dok se ponovo ne sretnemo.”
Još je šest puta sreo kugle dok nije izišao. U početku se pitao da li to robot na neki način uspeva stalno da bude ispred njega; zatim je pretpostavio da mora postojati lanac ovih naprava koje su uspostavile zatvoreno kolo tamo dole u dubinama rudnika. Na ulazu je skupina stražara obrazovala neverovatnu grupnu statuu koju je nadgledala još jedna od sveprisutnih kugli. Na padini brda, nekoliko metara odatle, nalazila se mala letelica kojom se Stormgren uvek odvozio do Karelena.
Trenutak je zastao, žmirkajući na suncu. Zatim je primetio uništenu mašineriju za vađenje rude oko sebe, a iza nje napuštenu železničku prugu koja se protezala niz padinu planine. Nekoliko kilometara odatle gusta šuma zahvatala je poput jezika podnožje planine, a u velikoj daljini Stormgren je uspeo da nazre odsjaj vode iz nekog velikog jezera. Pretpostavljao je da se nalazi negde u Južnoj Americi, mada nije mogao sa sigurnošću da kaže zbog čega je stekao takav utisak.
Ulazeći u malu letelicu, Stormgren je bacio poslednji pogled na ulaz u rudnik i zaleđene ljude oko njega. Potom su se vrata za njim hermetički zatvorila i on se sa uzdahom olakšanja spustio na poznati kauč.
Počekao je malo dok nije povratio dah; zatim je izustio jedan jedini slog, ali koji je dolazio iz srca:
„Pa?”
„Žao mi je što nisam mogao ranije da te izbavim. Ali i sam uviđaš koliko je bilo važno da se sve vođe okupe.”
„Zar hoćeš da kažeš”, zapišta Stormgren, „da si sve vreme znao gde sam? Da sam slutio…”
„Ne žuri”, odvrati Karelen, „bar mi dozvoli da ti objasnim do kraja.”
„Dobro”, smrknuto odvrati Stormgren. „Slušam.” Počeo je da podozreva da je odigrao ulogu mamca u brižljivo pripremljenoj zamci.
„Već izvesno vreme sam znao gde si zahvaljujući… pa, možda je najpogodnija reč za to «traga軄, poče Karelen. „Mada su tvoji najnoviji prijatelji bili u pravu kada su smatrali da nisam u stanju da te sledim ispod zemlje, mogao sam to da činim do ulaska u rudnik. Onaj prelazak u tunelu bio je veoma domišljat, ali kada su prva kola prestala da reaguju plan je bio razotkriven i ubrzo sam te ponovo pronašao. Posle je sve bilo samo stvar čekanja. Znao sam da će, kada se uvere da sam te izgubio, vođe doći ovamo i da ću biti u stanju sve da ih uhvatim u klopku.”
„Ali upravo si ih pustio!”
„Za sada”, reče Karelen. „Nisam imao načina da pronađem ko su među dve i po milijardi ljudi na ovoj planeti prave vođe te organizacije. Sada, pošto sam ih razotkrio, mogu bez po muke da ih sledim svuda po Zemlji. To je mnogo bolje nego da sam ih zatvorio. Bilo šta da preduzmu, otkriće svoje preostale sadruge. Oni su delotvorno neutralizovani i svesni su toga. Tvoje spasavanje biće za njih potpuno neobjašnjivo, jer izgledaće im da si im nestao ispred nosa.”
Grleni smeh stade da odzvanja po sićušnoj prostoriji.
„Na izvestan način cela ta rabota bila je komedija, ali sa ozbiljnom svrhom. Ne zanima mene samo nekolicina glavnih ljudi iz ove organizacije… moram misliti i na moralni utisak koji će to ostaviti na druge skupine koje postoje negde drugde.”
Stormgren je malo poćutao. Nije bio baš zadovoljan, ali shvatao je Karelenovo stanovište i deo njegovog besa je ispario.
„Šteta što je do toga došlo poslednjih nedelja mog radnog staža”, izusti on konačno, „ali od sada će se ispred moje kuće nalaziti stražar. Naredni put može Piter biti kidnapovan. Kako se on snašao, uzgred budi rečeno?”
„Pažljivo sam ga posmatrao ove poslednje nedelje i namerno sam izbegavao da mu pomognem. Sve u svemu, bio je dobar… ali on nije čovek koji treba da preuzme tvoje mesto.”
„Sreća po njega”, reče Stormgren, i dalje pomalo tužan. „Reci mi, da li si dobio kakvu poruku od pretpostavljenih… o tome da nam se prikažeš? Sada sam potpuno ubeđen da je to najjači argument koji poseduju vaši neprijatelji. Stalno su mi ponavljali: «Nećemo početi da verujemo Vrhovnicima dok ne budemo mogli da ih vidimo.»„
Karelen uzdahnu.
„Ne. Nemam vesti. Ali znam kakav ću odgovor dobiti.”
Stormgren nije navaljivao. Nekada bi to možda i učinio, ali sada je prvi put nejasna senka plana počela da mu se obrazuje u umu. Ponovo mu padoše na pamet reči ispitivača. Da, možda se zaista mogu proizvesti neki uređaji…
Ono što je odbio da učini pod pritiskom, može još pokušati da učini dobrovoljno.