Stormgrenu nikada ne bi palo na pamet, čak ni još pre samo nekoliko dana, da može ozbiljno da razmišlja o akciji koju je sada planirao. Ovo smešno malodramatsko kidnapovanje, koje je u retrospektivi ličilo na trećerazrednu TV dramu, verovatno je imalo dosta veze sa njegovim novim stanovištem. Stormgren je sada prvi put u životu bio izložen fizičkom nasilju, za razliku od verbalnih bitaka koje su se vodile u sali za konferencije. Mora da mu se u krvotok uvukao neki virus; ili se samo približavao drugom detinjstvu mnogo brže nego što je pretpostavljao.
Jaku pobudu takođe je predstavljala čista znatiželja, kao i odlučnost da vrati milo za drago. Sada je bilo sasvim očigledno da ga je Karelen upotrebio kao mamac, i mada je to učinio u najboljoj nameri, Stormgren nije bio spreman da to Nadzorniku lako oprosti.
Pjer Dival ni najmanje se nije iznenadio kada je Stormgren nenajavljen banuo u njegovu kancelariju. Bili su stari prijatelji i nije bilo ničeg neobičnog u tome da Generalni sekretar dođe lično u posetu šefu naučnog biroa. Nema sumnje da Karelen neće u tome videti ništa čudno, ako kojim slučajem… on ili neko od njemu podređenih… usmeri svoje uređaje za nadzor na ovo mesto.
Izvesno vreme, dva muškarca provela su u poslovnim razgovorima i političkom ogovaranju; zatim je Stormgren, sa velikim oklevanjem, prešao na stvar. Dok je njegov posetilac govorio, stari Francuz je sedeo zavaljen u stolici, a obrve su mu se, milimetar po milimetar, postojano podizale, dok se gotovo nisu zaplele u pramen kose na čelu. Jednom ili dvaput hteo je nešto da kaže, ali je odlučio da će biti bolje da ćuti.
Kada je Stormgren završio, naučnik se nervozno osvrnuo po prostoriji.
„Misliš li da sluša?” upita on.
„Ne verujem da je u stanju. Prikačio mi je nešto što on naziva tragačem, radi moje zaštite. Ali ne deluje ispod zemlje, i to je jedan od razloga zašto sam sišao u ovu tvoju tamnicu. Trebalo bi da je zaštićena od svih vrsta zračenja, je li tako? Karelen nije mađioničar. Zna gde se nalazim, ali to je sve.”
„Nadam se da si u pravu. Pustimo sad to; ali nećeš li imati neprilika kada otkrije šta nameravaš? A otkriće, svestan si toga.”
„Spreman sam na taj rizik. Pored toga, međusobno se odlično razumemo.”
Fizičar se igrao olovkom i izvesno vreme zurio u prazno.
„Problem je veoma zgodan. Dopada mi se”, izjavi on jednostavno. Zatim uroni u jednu ladicu i iz nje izvuče ogromni blok za pisanje, najveći koji je Stormgren ikada video.
„Dobro”, poče on, žustro žvrljajući kako se činilo nekim svojim stenografskim pismom. „Dozvoli da proverim da li sam dobro upamtio činjenice. Ispričaj mi sve što možeš o prostoriji u kojoj se održavaju ti vaši razgovori. Nemoj ispustiti nijednu pojedinost, ma koliko ti ona izgledala beznačajna.”
„Nemam šta puno da ti opisujem. Napravljena je od metala, ima otprilike osam kvadratnih metara i četiri metra je visoka. Stranice vizuelnog ekrana dostižu približno metar sa metar, a odmah ispod njega nalazi se sto… evo, biće brže ako ti to nacrtam.”
Stormgren je na brzinu skicirao malu prostoriju koju je tako dobro znao i gurnuo crtež prema Divalu. Čineći to, setio se, uz blagi drhtaj, poslednjeg puta kada je tako nešto učinio. Zanimalo ga je šta se dogodilo sa slepim Velšaninom i njegovim saveznicima i kako su reagovali na njegov iznenadni odlazak.
Francuz je stao da proučava crtež naborana čela.
„I to je sve što možeš da mi kažeš?”
„Da.”
Dival ozlojeđeno frknu.
„Šta je sa osvetljenjem? Sedite li u potpunoj tami? Kako stvari stoje sa ventilacijom, grejanjem…”
Stormgren se nasmeši zbog ovog tipičnog ispada.
„Cela tavanica je osvetljena, a koliko sam primetio vazduh dotiče kroz rešetku zvučnika. Ne znam kako se odvodi; možda s vremena na vreme dolazi do obrnutog strujanja vazduha, ali nisam primetio. Nema ni traga nekom grejnom telu, ali u prostoriji uvek vlada normalna temperatura.”
„Pretpostavljam da to znači da se vodena para smrzla, ali ne i ugljen-dioksid.”
Stormgren se potrudio da se nasmeši na ovu otrcanu šalu.
„Mislim da sam ti sve kazao”, zaključi on. „Što se tiče mašine koja me prebacuje do Karelenovog broda, prostorija u kojoj putujem bezoblična je poput kabine lifta. Da nema kauča i stola, mogla bi to i da bude.”
Nekoliko minuta vladala je tišina dok je fizičar ukrašavao blok za pisanje pedantnim i mikroskopskim šarama. Dok ga je posmatrao, Stormgren se pitao kako to da čovek poput Divala… čiji je um bio neuporedivo blistaviji od njegovog… nikada nije zabeležio neki veći uspeh u svetu nauke. Prisetio se tim povodom neuviđavne i verovatno netačne opaske jednog prijatelja iz američkog ministarstva spoljnjih poslova: «Francuzi daju najbolje drugorazredne ljude na svetu.» Dival je bio jedan od onih koji su potvrđivali tu primedbu.
Fizičar zadovoljno klimnu sam sebi, nagnu se napred i uperi olovku u Stormgrena.
„Zašto misliš, Riki”, upita on, „da je Karelenov vizuelni ekran, kako ga ti zoveš, zaista ono za šta se izdaje?”
„Oduvek sam to uzimao zdravo za gotovo; izgleda baš kao vizuelni ekran. Uostalom, šta bi drugo mogao biti?”
„Kada kažeš da izgleda kao vizuelni ekran, hoćeš da kažeš, je li tako, da izgleda kao jedan od naših?”
„Razume se.”
„To mi je samo po sebi sumnjivo. Ubeđen sam da aparat Vrhovnika ne bi koristio ništa tako primitivno kao što je pravi fizički ekran… verovatno bi materijalizovali slike neposredno u prostor. Zašto bi se Karelen uopšte mučio da koristi TV sistem? Najjednostavnije rešenje uvek je i najbolje. Zar ti se ne čini verovatno da je tvoj «vizuelni ekran», zapravo, samo jednostavno jednosmerno ogledalo?”
Stormgren je bio tako ljut na sebe da je na trenutak ćutao, razmatrajući prošlost. Nijednom od samog početka nije mu palo na pamet da proveri Karelenovu priču… ali pošto se sada osvrnuo unazad, morao je da se zapita da li mu je Nadzornik uopšte kazao da koristi TV sistem. On je to jednostavno uzeo zdravo za gotovo: sve je to bio samo psihološki trik, na koji je on spremno naseo. Pod pretpostavkom, razume se, da je Divalova teorija bila tačna. Ali opet je brzopleto donosio zaključke; niko još ništa nije dokazao.
„Ako si u pravu”, poče on, „treba samo da razbijem staklo…”
Dival uzdahnu.
„Ah, ti laici koji nemaju pojma sa naukom! Zar misliš da je napravljeno od bilo čega što bi mogao da razbiješ bez eksploziva? Čak i da uspeš, zar misliš da Karelen udiše isti vazduh kao i mi? Baš bi bilo zgodno za obojicu da on živi u atmosferi od hlora?”
Stormgren se osećao pomalo budalasto. Trebalo je tako nešto da mu padne na pamet.
„Pa, šta onda predlažeš?” upita on pomalo očajno.
„Treba malo da razmislim. Kao prvo, moramo otkriti da li je moja teorija tačna, a ako jeste valjalo bi nešto pobliže da saznamo o materijalu od koga je načinjen taj ekran. Daću u zadatak nekolicini mojih ljudi da se time pozabave. Uzgred budi rečeno, pretpostavljam da nosiš aktovku kada ideš u posetu Nadzorniku? Je li to ta koju sada imaš sa sobom?”
„Da.”
„Trebalo bi da bude dovoljno velika. Ne želimo da mu privučemo pažnju tako što ćemo je zameniti nekom drugom, naročito ako je Karelen navikao na nju.”
„Šta želiš da uradim?” upita Stormgren. „Da ponesem skriveni rendgen-aparat?”
Fizičar se isceri.
„Još ne znam, ali smislićemo nešto. Javiću ti šta sam uradio za otprilike dve nedelje.”
Kratko se nasmejao.
„Znaš li na šta me sve ovo podseća?”
„Da”, spremno odvrati Stormgren, „na vreme kada si pravio ilegalne radio-aparate za vreme nemačke okupacije.”
Dival je bio razočaran.
„Pa, verovatno sam to jednom ili dvaput pomenuo. Ali ima još nešto…”
„Šta to?”
„Samo da znaš, ja pojma nemam za šta ti je bila potrebna oprema, kada te uhvate.”
„Zar tako posle sve one gužve koju si jednom napravio oko toga da naučnici moraju biti društveno odgovorni za svoje izume? Stvarno, Pjer, stidim te se!”
Stormgren je spustio debeli svežanj iskucanih stranica sa uzdahom olakšanja.
„Hvala nebesima da je to konačno završeno”, reče on. „Čudno je i pomisliti da ovih nekoliko stotina stranica sadrže budućnost čovečanstva. Svetska Država! Nisam ni pomislio da ću to doživeti!”
Spustio je dosje u aktovku, čiji se stražnji deo nalazio na jedva desetak centimetara od zamračenog pravougaonika ekrana. Prstima je s vremena na vreme prelazio preko brava polusvesno, nervozno, ali nije imao nameru da pritisne skriveni prekidač sve dok se sastanak ne završi. Postojala je mogućnost da nešto krene naopako; mada se Dival zaklinjao da Karelen neće ništa otkriti, nikad se ne zna.
„Rekao si da imaš neke vesti za mene”, nastavi Stormgren, jedva prikrivajući želju da ih što pre čuje. „Da li je reč o…”
„Da”, odvrati Karelen. „Primio sam odgovor pre nekoliko sati.”
Šta li je time hteo da kaže? — pitao se Stormgren. Nadzornik nikako nije mogao da opšti sa svojim udaljenim domom preko nebrojenih svetlosnih godina koje su ga delile od baze. Ili se možda… ovo je bila Van Ribergova teorija… samo savetovao sa nekim ogromnim kompjuterom koji je bio u stanju da predvidi ishod svake političke akcije.
„Mislim da”, nastavi Karelen, „Liga za Slobodu i njeni saradnici neće biti baš zadovoljni, ali pomoći će da se smanji napetost. Uzgred budi rečeno, ovo nećemo snimati.
Često si mi govorio, Riki, da bi se ljudska rasa brzo navikla na nas, bez obzira na to koliko se mi fizički razlikujemo od vas. To samo pokazuje koliko ste nemaštoviti. Kada si ti u pitanju, možda bi to i bilo tako, ali ne smeš zaboraviti da je najveći deo sveta i dalje neobrazovan prema svim razumnim merilima i da je opterećen predrasudama i praznovericama za koje će možda biti potrebne desetine godina da se uklone.
Dozvolićeš da znamo ponešto o ljudskoj psihologiji. Prilično tačno pretpostavljamo šta bi se dogodilo kada bismo se otkrili svetu na njegovom sadašnjem stepenu razvoja. Ne mogu da ulazim u pojedinosti, čak ni sa tobom, i stoga moraš prihvatiti moju analizu zdravo za gotovo. Međutim, možemo ovo da obećamo, što bi trebalo da vam pruži izvesno zadovoljenje. Kroz pedeset godina… dva pokolenja od sada… izići ćemo iz naših brodova i čovečanstvo će nas konačno videti onakve kakvi jesmo.”
Stormgren je izvesno vreme ćutao, upijajući reči Nadzornika. Posle ove Karelenove izjave nije osetio onoliko zadovoljstvo kao što bi to bio slučaj ranije. Bio je donekle zbunjen ovim svojim delimičnim uspehom i na trenutak se pokolebao. Istina će vremenom izbiti na videlo: sve ovo njegovo kovanje zavere bilo je nepotrebno i možda nimalo mudro. Ako ipak nastavi, učiniće to jedino iz sebičnog razloga što on neće biti živ kroz pedeset godina.
Karelen mora da je primetio njegovu neodlučnost, jer je nastavio:
„Žao mi je ako sam te razočarao, ali bar nećeš biti odgovoran za političke probleme bliske budućnosti. Možda i dalje smatraš da je naš strah neosnovan… ali veruj mi da posedujemo ubedljive dokaze o opasnosti ako bismo krenuli bilo kojim drugim putem.”
Stormgren se nagnu napred, teško dišući.
„Znači, ipak te je Čovek video!”
„Nisam to kazao”, smesta odvrati Karelen. „Vaš svet nije jedina planeta koju smo nadgledali.”
Stormgrena se nije mogao tako lako odvratiti.
„Postojala su mnoga predanja koja su govorila o tome da su u prošlosti neke druge rase posetile Zemlju.”
„Znam: pročitao sam izveštaj Istorijskog istraživačkog odelenja. U njemu se Zemlja prikazuje kao raskrsnica Vaseljene.”
„Možda je bilo poseta o kojima ti ništa ne znaš”, reče Stormgren i dalje loveći u mutnom s puno nade. „Ali pošto mora da nas posmatrate već hiljadama godina, pretpostavljam da je to malo verovatno.”
„Čini mi se da jeste”, odvrati Karelen, ni ne trudeći se da mu pomogne. Ali u tom trenutku Stormgren je doneo odluku.
„Karelene”, poče on naglo, „skiciraću izjavu i poslaću ti je na odobrenje. Ali zadržavam pravo da te i dalje gnjavim, a ako mi se ukaže prilika, daću sve od sebe da otkrijem tvoju tajnu.”
„Svestan sam toga „, odvrati Nadzornik, zakikotavši se.
„I nemaš ništa protiv?”
„Ni najmanje… mada napominjem da to ne važi za nuklearno oružje, otrovni gas ili bilo šta drugo što bi moglo da poljulja naše prijateljstvo.”
Stormgren se pitao da li je i koliko Karelen nagađao. Iza Nadzornikovog bockanja naslućivao je prizvuk razumevanja i možda… ko zna… čak i podsticanja.
„Drago mi je što to čujem”, odvrati Stormgren što je mogao ravnodušnijim glasom. Ustao je, spuštajući istovremeno poklopac aktovke. Palcem je skliznuo preko brave.
„Odmah ću napraviti nacrt izjave”, ponovi on, „i još danas ću ti je poslati putem teletajpa.”
Dok je govorio, pritisnuo je dugme… svestan da su svi njegovi strahovi bili neosnovani. Karelenova čula nisu bila ništa istančanija od Čovekovih. Nadzornik nije mogao ništa da otkrije, jer u njegovom glasu, dok se pozdravljao i izgovarao poznate reči koje su otvarale vrata odaje, nije bilo nikakve promene.
Pa ipak, Stormgren se i dalje osećao poput kradljivca koji izlazi iz robne kuće ispred nosa zamajanog detektiva; odahnuo je sa olakšanjem kada se glatki zid sklopio za njim.
„Priznajem”, reče Van Riberg, „da se neke moje teorije nisu pokazale baš uspešne. Ali recite mi šta mislite o ovoj.”
„Moram li?” uzdahnu Stormgren.
Pieter izgleda da to nije primetio.
„To, u stvari, i nije moja zamisao”, dodade on skromno. „Pronašao sam je u jednoj Čestertonovoj priči. Pretpostavimo da Vrhovnici kriju činjenicu da nemaju šta da kriju?”
„To mi zvuči zapetljano”, izjavi Stormgren, zainteresovavši se.
„Hoću da kažem”, žurno nastavi Van Riberg, „ja mislim da su oni u fizičkom pogledu ljudska bića poput nas. Shvataju da ćemo još tolerisati da nama vladaju stvorenja za koje mislimo da su… ovaj… tuđinska i superinteligentna. Ali imajući u vidu kakva je ljudska rasa, teško da će dozvoliti da joj naređuju stvorovi iste vrste.”
„Genijalno, kao uostalom i sve tvoje ideje”, reče Stormgren. „Voleo bih da im dodeljujem opusne brojeve kako bih mogao da se lakše razaberem među njima. Primedba na ovu…”
Ali u tom trenutku u kancelariju je uveden Aleksandar Vejnrajt.
Stormgren se pitao šta li on misli. Takođe se pitao da li je Vejnrajt uopšte stupio u vezu sa nekim od onih koji su ga kidnapovali. Sumnjao je, jer je verovao da je Vejnrajt potpuno iskren u svom neslaganju sa nasiljem. Ekstremisti u njegovom pokretu potpuno su se diskreditovali i proći će mnogo vremena pre nego što svet ponovo čuje za njih.
Predvodnik Lige za Slobodu pažljivo je saslušao predlog. Stormgren se nadao da je umeo da ceni ovaj gest; bila je to Karelenova zamisao. Ostatak sveta saznaće tek kroz dvanaest časova za obećanje dato njihovim unucima.
„Pedeset godina”, zamišljeno izusti Vejnrajt. „To je dosta vremena.”
„Možda za čovečanstvo, ali ne i za Karelena”, odvrati Stormgren. Tek sada je počeo da uviđa skladnost rešenja Vrhovnika. Kupili su sebi vreme koje su mislili da im je potrebno i izmakli su tle ispod nogu Ligi za Slobodu. Nije uobražavao da će Liga kapitulirati, ali njen će položaj ozbiljno biti oslabljen. Nema sumnje da je i Vejnrajt to uviđao.
„Šteta će već biti počinjena”, reče on ogorčeno, „kroz pedeset godina. Oni koji se sećaju naše nezavisnosti biće tada mrtvi; čovečanstvo će zaboraviti svoje nasleđe.”
Reči… prazne reči, pomisli Stormgren. Reči zbog kojih su se ljudi nekada borili i umirali i za koje se nikada više neće boriti i umirati. I svet će zahvaljujući tome biti bolji.
Dok je posmatrao Vejnrajta kako se udaljava, Stormgren se pitao koliko će još nevolja prouzrokovati Liga za Slobodu u godinama koje slede. Ali to je bio problem za njegovog naslednika, pomisli on, oraspoloživši se.
Bilo je stvari koje je jedino vreme moglo da izleči. Zli ljudi mogli su biti uništeni, ali ništa se nije moglo učiniti sa dobrim ljudima koji su bili zavedeni.
„Evo tvog kovčežića”, reče Dival. „Kao nov je.”
„Hvala”, odvrati Stormgren, ipak ga pažljivo pregledavši. „Možda ćeš mi sada reći šta je posredi i šta ćemo naredni put.”
Fizičar je, izgleda, bio zabavljen svojim mislima.
„Nije mi jasno”, reče on, „kako smo uspeli tako lako da to obavimo. Da sam ja Kar…”
„Ali nisi. Pređi na stvar, čoveče. Šta smo otkrili?”
„Ah, kako su samo napete i kako se lako uzbuđuju te nordijske rase!” uzdahnu Dival. „Napravili smo tip radara male snage. Pored radio-talasa veoma visoke učestalosti koristio je i daleko infracrveno područje spektra… sve talase, u stvari, za koje smo bili sigurni da ih nijedno stvorenje ne može videti, ma koliko imalo čudno oko.”
„Kako ste mogli biti sigurni u to?” upita Stormgren, koga je za divno čudo zainteresovala tehnička strana problema.
„Ovaj… nismo mogli biti sasvim sigurni”, nevoljno priznade Dival. „Međutim, Karelen te posmatra pod normalnim osvetlenjem, je li tako? Što znači da njegove oči moraju biti približno slične našima u spektralnom opsegu. U svakom slučaju, uspelo je. Dokazali smo da postoji neka velika prostorija iza tog tvog ekrana. Ekran je otprilike tri centimetra debeo, a prostor iza njega ima bar deset metara s kraja na kraj. Nismo uspeli da zabeležimo nikakav odjek od udaljenog zida, ali nismo to ni mogli očekivati pošto smo upotrebili sasvim nisku snagu, a na ništa jače se nismo odvažili. Ipak smo dobili ovo.”
On gurnu preko stola komad fotografske hartije na kome se videla samo jedna talasava linija. Na jednom mestu nalazila se petlja nalik na potpis nekog blagog zemljotresa.
„Vidiš li tu malu petlju?”
„Da, šta je to?”
„Glavom i bradom Karelen.”
„Blagi Bože! Jesi li siguran?”
„Maltene ubeđen. Sedi ili stoji, ili šta god da je to što radi, na otprilike dva metra od ekrana, sa druge strane. Da je rezolucija bila samo malo bolja, mogli smo čak da mu izračunamo i veličinu.”
Stormgrenova osećanja bila su zbrkana dok je zurio u taj jedva vidljivi savijutak u tragu. Sve do sada, nije postojao čak ni dokaz da je Karelen posedovao materijalno telo. Dokaz je i dalje bio posredan, ali on ga je prihvatio bez pogovora.
„Naredna stvar koju smo morali da uradimo”, reče Dival, „bila je da izračunamo kolika je providnost ekrana na običnu svetlost. Mislimo da smo stekli dosta ispravnu sliku o tome… uostalom, nije ni važno ako smo pogrešili čak i za činilac deset. Shvataš, razume se, da ne postoji pravo jednosmerno ogledalo. Posredi je samo raspored osvetljenja. Karelen sedi u zamračenom delu prostorije: ti si osvetljen… i to je sve.” Dival se zakikota. „E pa, mi ćemo to promeniti!”
Pokretima mađioničara koji izvlači čitavu gomilu belih zečeva iz šešira, on zavuče ruku u svoj radni sto i izvadi odande jednu ogromnu baterijsku svetiljku. Kraj joj se širio u oveći otvor, tako da je cela stvar ličila na kakvu starinsku pušku široke cevi.
Dival se isceri.
„Nije opasna koliko izgleda. Treba samo da uperiš otvor u ekran i pritisneš prekidač. Stvara veoma snažan zrak koji traje deset sekundi, a to će ti biti dovoljno da pređeš njome po prostoriji i dobro je osmotriš. Sva svetlost će proći kroz ekran i divno zapljusnuti tvog prijatelja.”
„Neće povrediti Karelena?”
„Neće, ako budeš nišanio nisko, a zatim polako krenuo naviše. Tako ćeš njegovim očima dati dovoljno vremena da se priviknu… pretpostavljam da su mu refleksi slični našima, ne želimo da ga oslepimo.”
Stormgren se sumnjičavo zagledao u oružje i odmerio ga u šaci. Poslednjih nekoliko nedelja mučila ga je savest. Karelen se oduvek prema njemu odnosio sa očiglednom naklonošću, i pored njegove povremene razorne iskrenosti, tako da nije želeo da učini bilo šta što bi moglo da pokvari taj odnos sada kada se bližio kraj njihovom druženju. Međutim, Nadzornik je bio propisno upozoren i Stormgren je bio ubeđen da bi se Karelen, da je odluka zavisila od njega, već odavno prikazao. Sada će odluka biti doneta umesto njega: kada se njihov poslednji sastanak okonča, Stormgren će se zagledati u Karelenovo lice.
Ako je, razume se, Karelen uopšte imao lice.
Nervoza koju je Stormgren u početku osećao odavno je nestala. Uglavnom je Karelen govorio, pletući složene rečenice u kojima je voleo da se izražava. Nekada je Stormgren mislio da je to najdivniji i sasvim sigurno najneočekivaniji od svih Karelenovih darova. Sada više nije delovao u toj meri divno, jer je Stormgren znao da je i to, poput većine Nadzornikovih sposobnosti, predstavljalo ishod puke intelektualne moći, a ne nekog određenog talenta.
Karelen je imao vremena da pravi bezbroj književnih sastava kada bi usporio svoje misli do brzine ljudskog govora.
„Nema potrebe da ti ili tvoj naslednik bezrazložno brinete zbog Lige za Slobodu, čak i kada se oporavi od sadašnje malodušnosti. Protekli mesec bio je veoma tih i, mada će ponovo oživeti, ona neće predstavljati opasnost nekoliko narednih godina. Zaista, uvek je dobro znati šta ti radi protivnik, te je u tom smislu Liga veoma korisna institucija. Ako ikada zapadne u finansijske nevolje, možda je čak novčano potpomognem.”
Stormgrenu je od početka bilo teško da razabere kada se Karelen šali. Potrudio se da zadrži isti izraz lica i nastavio da sluša.
„Vrlo brzo će Liga izgubiti još jedan od svojih argumenata. Bilo je dosta kritike, doduše detinjaste, na račun naročitog položaja koji si zauzimao poslednjih nekoliko godina. U prvim danima moje uprave to mi je bilo od velike koristi, ali sada, kada je svet krenuo putem koji sam planirao, to možemo ukinuti. Ubuduće, sve poslove sa Zemljom obavljaću posredno, a kancelarija Generalnog sekretara može da se preobrazi u nešto što će podsećati na njen prvobitni oblik.
Tokom narednih pedeset godina doći će do mnogih kriza, ali one će proći. Ustrojstvo budućnosti prilično je jasno i jednoga dana sve te poteškoće biće zaboravljene… zaboravićete ih, iako ste rasa koja dugo pamti.”
Ove poslednje reči tako je čudno naglasio da se Stormgren istog časa ukočio na stolici. Bio je ubeđen da Karelen nikada ne pravi puke omaške: čak je i njegova indiskrecija bila sračunata sa mnogo decimalnih mesta. Ali nije bilo vremena za pitanja… na koja sigurno neće dobiti odgovore… jer je Nadzornik ponovo promenio temu.
„Često si me pitao o našim dugoročnim planovima”, nastavi on. „Osnivanje Svetske Države samo je, razume se, prvi korak. Poživećeš da vidiš kako se to ostvaruje… ali promena će biti tako neprimetna da će je svega nekolicina primetiti kada nastupi. Posle toga dolazi razdoblje sporog stapanja dok vaša rasa ne postane spremna za nas. A onda će nastupiti dan koji smo obećali. Žao mi je što nećeš biti tamo.”
Stormgrenove oči bile su širom otvorene, ali pogled mu je bio uprt u nešto što se nalazilo mnogo dalje od te ekranske prepreke. Gledao je u budućnost, zamišljajući dan koji neće doživeti, dan kada će se veliki brodovi Vrhovnika konačno spustiti na Zemlju i kada će se otvoriti pred svetom koji će ih čekati.
„Toga dana”, nastavio je Karelen, „ljudska rasa iskusiće nešto što se samo može nazvati psihološkim diskontinuitetom. Ali neće biti naneta nikakva trajna šteta: ljudi toga doba biće mnogo postojaniji nego što su to njihovi dedovi. Mi ćemo od početka biti deo njihovih života i kada nas sretnu, nećemo im izgledati toliko… čudni… kao što bismo izgledali vama.”
Stormgren do tada nije imao prilike da upozna ovakvog Karelena, sklonog dubokim mislima, ali to ga nije iznenadilo. Nije se zavaravao da je upoznao više od nekoliko faceta Nadzornikove mnogostrane ličnosti: pravi Karelen bio je nepoznat i možda neshvatljiv ljudskim bićima. Stormgren je ponovo imao osećaj da su pravi interesi Nadzornika negde drugde i da je vladao Zemljom samo delićem uma, bez po muke, kao što bi majstor trodimenzionog šaha mogao igrati dame.
„A posle toga?” tiho upita Stormgren.
„Onda ćemo moći da otpočnemo naš stvarni posao.”
„Često sam se pitao šta bi to moglo biti. Sređivanje našeg sveta i civilizovanje ljudske rase predstavlja samo sredstvo… morate imati i neku svrhu iza toga. Hoćemo li ikada biti u stanju da iziđemo u svemir i vidimo vašu Vaseljenu… možda vam čak i pomognemo u izvršenju vaših zadataka?”
„To se može i tako nazvati”, odvrati Karelen… glas mu je sadržao jasnu, ali neobjašnjivu primesu tuge, što je Stormgrena neobično uznemirilo.
„Ali pretpostavimo da, i pored svega, vaš opit sa Čovekom ne uspe? Nama se to dešavalo sa primitivnim ljudskim rasama. Sigurno ste i vi doživljavali neuspehe?”
„Jesmo”, odvrati Karelen tako tiho da ga je Stormgren jedva čuo. „I mi smo doživljavali neuspehe.”
„Šta u tom slučaju preduzimate?”
„Čekamo… i pokušavamo ponovo.”
Nastupila je pauza koja je potrajala možda pet sekundi. Kada je Karelen ponovo progovorio, njegove reči bile su toliko neočekivane da Stormgren na trenutak nije reagovao.
„Zbogom, Riki!”
Karelen ga je nadmudrio… verovatno je već bilo suviše kasno. Stormgrenova paraliza potrajala je samo trenutak. Zatim je jednim brzim, uvežbanim pokretom izvukao bateriju i prislonio je uz staklo.
Borovi su se spuštali gotovo do ivice jezera, ostavljajući duž njegove ivice samo traku trave široku svega nekoliko metara. Svake večeri kada je bilo dovoljno toplo Stormgren je, uprkos svojih devedeset godina, bodro hodao duž tog poteza do pristaništa da posmatra zalazak sunca nad vodom, a zatim se vraćao kući pre nego što bi iz šume dopro svež noćni vetar. Taj jednostavni obred pružao mu je veliko zadovoljstvo i on će ga upražnjavati sve dok bude imao snage.
Daleko iznad jezera nešto je dolazilo sa zapada, leteći nisko i brzo. Letelice su retko zalazile u ove krajeve, što se, razume se nije odnosilo na prekopolarne linije koje mora da su prolazile iznad glave svakoga sata tokom dana i noći. Ali nikada nije bilo nikakvog drugog nagoveštaja njihovog prisustva, osim povremenog traga od pare visoko spram plavetnila stratosfere. Ovo je bio mali helikopter i očigledno se uputio baš prema njemu. Stormgren osmotri obalu i vide da nema kuda da pobegne. Zatim slegnu ramenima i sede na drvenu klupu na vrhu pristaništa.
Reporter je bio tako snishodljiv da se Stormgren iznenadio. Gotovo da je zaboravio da nije samo postariji državnik već i, izvan svoje zemlje, gotovo mitska figura.
„Gospodine Stormgren”, poče došljak, „izvinjavam se što vas gnjavim, ali pitam se da li biste prokomentarisali nešto što smo upravo čuli o Vrhovnicima.”
Stormgren se malko namršti. Posle svih tih godina, i dalje nije voleo tu reč, baš kao ni Karelen.
„Mislim da ne mogu Bog zna šta dodati onome što je već drugde napisano”, reče on.
Reporter ga je posmatrao neobično pomno.
„Mislio sam da biste mogli. Naišli smo na prilično čudnu priču. Izgleda da je, pre skoro trideset godina, jedan tehničar iz naučnog biroa napravio neku neobičnu opremu za vas. Pitali smo se da li biste nam mogli nešto više reći o tome.”
Stormgren je trenutak ćutao, vrativši se u prošlost. Nije se iznenadio što je tajna otkrivena. Iznenađivala ga je, u stvari, činjenica što se toliko očuvala.
Ustao je i krenuo nazad duž pristaništa, dok ga je reporter sledio na nekoliko stopa.
„Ta priča”, reče on, „sadrži izvestan prisenak istine. Kada sam pošao u poslednju posetu Karelenu, poneo sam sa sobom jedan uređaj, u nadi da će mi on omogućiti da vidim Nadzornika. Bilo je to glupo i neiskusno… ali tada mi je bilo samo šezdeset godina.”
Zakikotao se sebi u bradu i nastavio.
„To i nije neka priča zbog koje je trebalo da potegnete čak ovamo. Vidite, nije upalilo.”
„Ništa niste videli?”
„Ne, baš ništa. Bojim se da ćete morati da sačekate… konačno, ostalo je samo još dvadeset godina!”
Dvadeset godina. Da, Karelen je bio u pravu. Do tada će svet biti spreman, kao što očigledno nije bio kada je tu istu laž izgovorio Divalu pre trideset godina.
Karelen mu je verovao i Stormgren nije izigrao to poverenje. Bio je potpuno siguran da je Nadzornik znao za njegov plan od samog početka i da je predvideo svaki trenutak završnog čina.
Zašto bi, inače, ta ogromna stolica već bila prazna kada ju je obasjao zrak svetlosti? U istom trenutku počeo je da šara snopom, plašeći se da je već kasno. Metalna vrata, dvostruko viša od čoveka, brzo su se zatvarala kada ih je u prvi mah primetio… zatvarala su se brzo, ali ipak ne dovoljno brzo.
Da, Karelen je imao u njega poverenja: nije želeo da Stormgren uroni u povečerje života progonjen tajnom koju nikada neće moći da odgonetne. Karelen se nije usudio da protivureči nepoznatim silama iznad sebe (da li su oni pripadali istoj rasi?), ali učinio je sve što je mogao. Nisu mogli da dokažu da je bio neposlušan. Bio je to krajni dokaz Karelenove naklonosti prema njemu. Iako je to možda odgovaralo naklonosti čoveka prema odanom i pametnom psu, nije zbog toga bila ništa manje iskrena i moglo se reći da je Stormgren u životu retko doživeo veće zadovoljstvo.
„I mi smo grešili.”
Da, Karelene, to je tačno: da li si ti bio taj koji je pogrešio pre svanuća ljudske istorije? To mora zaista da je bila i te kakva greška, pomisli Stormgren, jer njen odjek valjao se kroz potonje vekove i pohodio detinjstvo svake čovekove rase. Hoće li ti pedeset godina biti dovoljno da uništiš moć svih mitova i predanja sveta?
Stormgren je ipak znao da neće doći do ponovne greške. Kada se dve rase ponovo sretnu, Vrhovnici će pridobiti poverenje i prijateljstvo ljudskog roda, tako da čak ni šok izazvan prepoznavanjem neće moći da raščini postignuto. Zajedno će zakoračiti u budućnost i nepoznata tragedija koja je pomračila prošlost biće zauvek izgubljena u nejasnim hodnicima praistorijskog vremena.
Stromgren se nadao da će Karelen, kada ponovo bude mogao slobodno da hodi po Zemlji, jednoga dana doći u ove severnjačke šume i zastati pored groba prvog čoveka koji mu je ikada bio prijatelj.