U nekom ranijem dobu, profesora Salivena smatrali bi skupim luksuzom. Njegove operacije koštale su kao kakav manji rat: zaista, mogao se poistovetiti sa generalom koji vodi stalnu kampanju protiv neumornog neprijatelja. Neprijatelj profesora Salivena bilo je more i ono se borilo protiv njega oružjima kao što su hladnoća, tama i, iznad svega, pritisak. On je, pak, sa svoje strane, parirao protivniku inteligencijom i inženjerskim sposobnostima. Izvojevao je mnoge pobede, ali more je bilo strpljivo: ono je moglo da čeka. Saliven je znao da će jednoga dana pogrešiti. Bar ga je tešilo saznanje da ne može da se udavi. Za to neće biti vremena.
Odbio je da se izjasni pošto mu je Jan izneo svoj zahtev, ali već je tada znao kako će glasiti njegov odgovor. Ovo je bila prilika za najzanimljiviji od svih opita. Šteta što nikada neće saznati ishod; ali to se veoma često dešavalo u naučnim istraživanjima, a on je otpočeo i druge programe koji će biti okončani tek kroz nekoliko desetina godina.
Profesor Saliven je bio hrabar i inteligentan čovek, ali kada bi se osvrnuo na svoju karijeru, postajao bi svestan činjenice da mu ona nije donela onu vrstu slave koja obećava da će se naučnikovo ime pamtiti još vekovima. Ovo je bila prilika, potpuno neočekivana i zbog toga još primamljivija, da zaista obezbedi sebi mesto u istorijskim knjigama. Posredi je bila ambicija koju on nikada ne bi ni pred kim priznao — ali, istini za volju, Saliven bi pomogao Janu čak i pod uslovom da njegova uloga u zaveri ostane zauvek tajna.
No, Jan je počeo da se premišlja. Inercija prvobitnog otkrića donela ga je dovde gotovo bez problema. Obavio je istraživanje, ali nije preduzeo nikakve praktične korake da svoj san pretvori u stvarnost. Međutim, kroz nekoliko dana moraće da izabere. Ako profesor Saliven pristane na saradnju, neće moći da se povuče. Mora se suočiti sa budućnošću koju je izabrao i sa svime što ona nosi sa sobom.
Da donese konačnu odluku pomogla mu je pomisao da, ako ne iskoristi ovu jedinstvenu priliku, nikada to neće sebi oprostiti. Ceo potonji život provešće u uzaludnom žaljenju — a nema ničeg goreg od toga.
Salivenov odgovor stigao je do njega nekoliko časova kasnije i njemu je odmah postalo jasno da je kocka bačena. Polako, jer bilo je dovoljno vremena, počeo je da sređuje svoje poslove.
Draga Maia (počinjalo je pismo), ovo će za tebe biti — blago rečeno — prilično iznenađenje. Kada dobiješ ovo pismo, više neću biti na Zemlji. Time ne mislim da kažem da ću otići na Mesec, kao što su to mnogi učinili. Ne: biću na putu ka domu Vrhovnika. Biću prvi čovek koji je ikada napustio Sunčev sistem.
Daću ovo pismo prijatelju koji mi pomaže: držaće ga kod sebe dok ne bude siguran da je moj plan uspeo — bar u prvoj fazi — i da je suviše kasno da se Vrhovnici umešaju. Nalaziću se već tako daleko i putovaću takvom brzinom da sumnjam da bi me bilo kakav nalog za opoziv mogao vratiti. Čak i kada bi to bilo izvodljivo, čini mi se malo verovatno da bi se brod mogao vratiti na Zemlju. A i sumnjam da sam toliko važan.
Kao prvo, dozvoli mi da objasnim kako je do svega toga došlo. Dobro ti je poznato da me je oduvek zanimao svemirski let i da sam stalno žalio što nam nikada nije bilo dozvoljeno da odemo do drugih planeta ili da bilo šta naučimo o civilizaciji Vrhovnika. Da se nisu oni umešali, mogli smo do sada da stignemo na Mars i Veneru. Priznajem da nije ništa manja verovatnoća da smo mogli i same sebe da uništimo kobaltnim bombama i ostalim globalnim oružjima na kojima je radio dvadeseti vek. Pa ipak, ponekad žalim što nam nije bilo dozvoljeno da stanemo na vlastite noge.
Verovatno su Vrhovnici imali razloga što su nas zadržali u dečjoj sobi i sva je prilika da je reč o valjanim razlozima. Ali čak i da znam šta je posredi, sumnjam da bi to umnogome izmenilo moja osećanja — ili moja delanja.
Sve je, u stvari, počelo na onoj Rupertovoj zabavi. (Uzgred budi rečeno, on o ovome ništa ne zna, iako me je uputio na pravi trag.) Sećaš se one šašave seanse koju je priredio, kao i toga kako je prekinuta kada se ona devojka — zaboravio sam joj ime — onesvestila? Pitao sam sa koje su zvezde stigli Vrhovnici i odgovor je bio «NGS 549672». Nisam uopšte očekivao da ću dobiti odgovor i sve do tada sam na celu tu stvar gledao kao na neku šalu. Ali kada sam shvatio da je posredi broj iz jednog zvezdanog kataloga, odlučio sam da se malo raspitam. Otkrio sam da se ta zvezda nalazi u sazvežđu Karina — a jedna od nekoliko stvari koje pouzdano znamo o Vrhovnicima jeste da dolaze iz tog pravca.
Ne pretvaram se da znam kako je to obaveštenje stiglo do nas, ili odakle potiče. Da li je neko čitao Rašaverakov um? Čak i da jeste, malo je verovatno da bi on znao referencijalni broj svoga sunca iz jednog od naših kataloga. To je potpuna tajna i ja prepuštam ljudima poput Ruperta da je razreše — ako mogu! Zadovoljiću se time da taj podatak iskoristim.
Sada dosta toga znamo — zahvaljujući praćenju njihovih odlazaka — o brzini brodova Vrhovnika. Napuštaju Sunčev sistem pri tako strašnom ubrzanju da se približuju brzini svetlosti za manje od jednog časa. To znači da Vrhovnici moraju posedovati neku vrstu pogonskog sistema koji podjednako deluje na svaki atom njihovog broda, jer bi se u protivnom sve na brodu istog trena smrskalo. Zapitao sam se zašto koriste tako velika ubrzanja kada imaju na raspolaganju ceo svemir kojim mogu da se igraju, kao i vremena napretek da postignu potrebnu brzinu? Prema mojoj teoriji, oni su u stanju, na neki način, da iskoriste energetska polja oko zvezda, te stoga moraju da krenu i zaustave se u neposrednoj blizini nekog sunca. Ali to je ujedno sve…
Važna činjenica bila je ta što sam znao koliko daleko moraju da putuju, te stoga i koliko traje putovanje. NGS 549672 udaljena je četrdeset svetlosnih godina od Zemlje. Brodovi Vrhovnika postižu brzinu veću od devedeset devet odsto svetlosne, tako da putovanje mora trajati oko četrdeset naših godina. Naših: u tome je cela stvar.
Kao što si možda čula, čudne stvari se događaju pri brzinama bliskim brzini svetlosti. Samo vreme počinje da protiče drugačije — sporije, tako da bi meseci provedeni na Zemlji bili tek dani na brodovima Vrhovnika. Taj efekat je, zapravo, ono što je osnovno: otkrio ga je veliki Ajnštajn pre više od sto godina.
Izvršio sam proračune zasnovane na onome što znamo o zvezdanom pogonu, kao i koristeći pouzdano proverene rezultate teorije relativnosti. S tačke gledanja putnika na nekom od brodova Vrhovnika, putovanje do NGS 549672 neće trajati duže od dva meseca — iako će na Zemlji u međuvremenu proteći četrdeset godina. Znam da ovo izgleda kao paradoks, i ako ti je to neka uteha, zbunjivalo je i najveće umove na svetu još od vremena kada je Ajnštajn objavio celu stvar.
Možda će ti ovaj primer pokazati ono što može da se dogodi i pružiti ti jasniju sliku. Ako me Vrhovnici odmah pošalju nazad na Zemlju, stići ću kući stariji svega četiri meseca. Ali na samoj Zemlji, proći će osamdeset godina. Sada ti je, valjda, jasno, Maia, da bilo šta da se dogodi, ovo je za nas zbogom…
I sama znaš da me ovde malo šta veže, tako da mogu otići čiste savesti. Majci još nisam kazao: dobiće histerični napad, a ja ne mogu to da podnesem. Ovako je bolje. Iako sam pokušao da sredim odnose sa njom još od očeve smrti… oh, nema svrhe ponovo se upuštati u sve to!
Okončao sam studije i rekao univerzitetskim vlastima da se, iz porodičnih razloga, selim u Evropu. Sve je sređeno i ti nemaš zbog čega da brineš.
Do sada si možda već pomislila da sam poludeo, jer čini se nemoguće da bilo ko dospe u neki od brodova Vrhovnika. Ali ja sam pronašao način. To se ne događa često i posle ovoga možda se više nikada neće dogoditi, jer ubeđen sam da Karelen nikada ne pravi istu grešku dva puta. Da li ti je poznata legenda o drvenom konju, u kome su grčki vojnici dospeli u Troju? Ali u Starom Zavetu postoji jedna priča koja predstavlja još bolju paralelu…
„Nema sumnje da će ti biti mnogo udobnije nego Joni”, reče Saliven. „Ne postoje nalazi o tome da je imao elektriku ili sanitarije. Ali biće ti neophodne velike zalihe, a kao što vidim planirao si i kiseonik. Da li ćeš moći da poneseš dovoljno u tako skučenom prostoru za dvomesečno putovanje?”
Upro je prstom u precizne skice koje je Jan položio na sto. Mikroskop je imao ulogu pritiskivača za hartiju na jednom kraju, a drugi kraj je pridržavala lobanja neke neverovatne ribe.
„Nadam se da kiseonik nije neophodan”, primeti Jan. „Poznato nam je da mogu da udišu našu atmosferu, ali im se, izgleda, ne dopada baš mnogo, a ja možda uopšte neću moći da udišem njihovu. Što se tiče zaliha, taj problem rešavam upotrebom narkosamina. Savršeno su bezbedni. Pred polazak ću primiti injekciju koja će me onesvestiti na šest nedelja, plus-minus nekoliko dana. Do tada ću već skoro stići. U stvari, nisu me toliko brinuli hrana i kiseonik, koliko dosada.”
Profesor Saliven zamišljeno klimnu.
„Da, narkosamin je dosta bezbedan i može se prilično tačno odrediti potrebna doza. Ali ne zaboravi da ćeš biti, i pored dosta hrane na dohvat ruke, izgladneo i slab poput mačeta kada se probudiš. Šta ako umreš od gladi zato što nemaš dovoljno snage da upotrebiš otvarač za konzerve?”
„Mislio sam i na to”, odvrati Jan pomalo povređen. „Ojačaću uzimajući šećer i čokoladu na uobičajen način.”
„Dobro: drago mi je što vidim da si problem sagledao sa svih strana i da se ne odnosiš prema njemu kao prema nečemu od čega možeš odustati ako ti se ne dopadne kako je krenulo. Igraš se vlastitim životom i ne bih voleo da me posle proganja osećanje da sam ti pomogao da izvršiš samoubistvo.”
On dohvati lobanju i odsustno je podiže. Jan ščepa plan kako se ne bi zarolao.
„Srećom”, nastavi profesor Saliven, „oprema koja ti je potrebna prilično je standardna i naša radionica može je sklopiti za nekoliko nedelja. A ako ipak odlučiš da se predomisliš…”
„Neću”, reče Jan.
…razmotrio sam sav rizik kome se izlažem — i, kako mi se čini, plan je savršen. Posle šest nedelja pojaviću se poput bilo kog drugog slepog putnika i predaću se. Do tada će — po mom vremenu, ne zaboravi — putovanje biti skoro okončano. Spremaćemo se za spuštanje na svet Vrhovnika.
Razume se, ono što će se tada dogoditi zavisi od njih. Verovatno će me vratiti kući narednim brodom — ali bar mogu očekivati da ću nešto videti. Imam četirimilimetarsku kameru i hiljade metara filma: neće biti moja krivica ako ne budem mogao da je upotrebim. Čak i da se dogodi ono najgore, dokazaću da se čovek ne može doveka držati u karantinu. Stvoriću presedan koji će naterati Karelena da nešto preduzme.
Nemam više šta da kažem, draga moja Maia. Znam da ti neću mnogo nedostajati: budimo pošteni i priznajmo da nas nikada nisu vezivale neke jake veze, a pošto si sada udata za Ruperta, bićeš sasvim srećna u svojoj privatnoj Vaseljeni. Bar se nadam da hoćeš.
Zbogom i srećno. Radovaću se susretu sa tvojim unucima — postaraj se da saznaju za mene, molim te!
Voli te tvoj brat
Jan.