Karelenov zahtev, mada su ga mogli očekivati u svakom trenutku još od osnivanja zajednice, odjeknuo je poput bombe. Predstavljao je krizu u poslovima Atine, čega su svi bili i te kako svesni, a niko nije umeo da kaže hoće li cela stvar izići na dobro ili zlo.
Do sada je zajednica išla svojim putem bez ikakvog uplitanja Vrhovnika. Ostavili su je potpuno na miru, kao što su prenebregavali i većinu ostalih ljudskih delatnosti koje nisu bile razorne niti su vređale njihove kodove ponašanja. Da li bi se ciljevi zajednice mogli nazvati rušilačkim — nije bilo izvesno. Bili su apolitični, ali su predstavljali poziv na intelektualnu i umetničku nezavisnost. A ko zna šta je iz toga moglo proisteči? Možda su Vrhovnici mogli jasnije da predvide budućnost Atine od njenih osnivača — i možda im se ona nije sviđala.
Razume se, ako je Karelen želeo da pošalje posmatrača, inspektora, ili kako god ga zvali, tu se ništa nije moglo. Pre dvadeset godina Vrhovnici su objavili da su isključili iz upotrebe svoje uređaje za nadzor i da čovečanstvo može smatrati da ga niko više ne uhodi. Međutim, činjenica da su takvi uređaji i dalje postojali značila je da se ništa ne može sakriti od Vrhovnika ako su oni nešto baš želeli da vide.
Bilo je na ostrvu i onih koji su pozdravili ovu posetu, videvši u njoj priliku da razreše jedan od manjih problema psihologije Vrhovnika — njihov stav prema umetnosti. Da li su je smatrali detinjastim zastranjenjem ljudske rase? Da li su i sami razvili neki oblik umetnosti? U tom slučaju, da li je svrha ove posete bila čisto estetičke prirode, ili je Karelen imao na umu manje prostodušne pobude?
O svemu tome se u nedogled raspravljalo tokom priprema. Ništa nisu znali o Vrhovniku koji je trebalo da dođe u posetu, ali pretpostavljali su da je u stanju da apsorbuje kulturu u neograničenim količinama. Bar će pokušati da izvedu taj opit, pri čemu će skupina vrlo oštroumnih posmatrača sa zanimanjem pratiti reakcije žrtve.
Trenutni predsedavajući veća bio je filozof Čarls Jan Sen, ironičan, ali u osnovi veseo čovek koji još nije napunio šezdesetu, što znači da je i dalje bio u cvetu mladosti. Platon bi sa odobravanjem gledao na njega, jer je predstavljao primer filozofa-državnika, iako se Sen nije baš u svemu slagao sa Platonom, koga je optuživao da je u velikoj meri pogrešno tumačio Sokrata. On je bio jedan od ostrvljana koji su odlučili da ovu posetu iskoriste na najbolji mogući način, ako ni zbog čega drugog ono stoga da pokaže Vrhovnicima kako u ljudima i dalje postoji dosta preduzimljivosti i da još nisu, kako se izrazio, «potpuno ukroćeni».
Ništa u Atini se nije radilo bez prigodnog odbora, tog krajnjeg jemstva demokratskog metoda. Zaista, neko je jednom opisao ovu zajednicu kao sistem međusobno prepletenih odbora. Ali taj sistem je delovao zahvaljujući strpljivim analizama socijalnih psihologa koji su bili pravi osnivači Atine. Pošto zajednica nije bila suviše velika, svi u njoj mogli su uzeti učešća u upravljanju i mogli su biti građani u najtačnijem smislu te reči.
Bilo je gotovo neizbežno da Džordž, kao jedan od vodećih članova umetničke hijerarhije, bude u odboru za doček. Ali on se dvostruko obezbedio tako što je povukao nekoliko veza. Ako su Vrhovnici želeli da proučavaju zajednicu, Džordž je isto tako želeo da proučava njih. Džin nije bila baš srećna zbog toga. Još od one večeri kod Bojsovih, osećala je neodređenu odbojnost prema Vrhovnicima, mada nije bila u stanju da navede nikakav razlog za to. Jednostavno, nije želela da ima nikakve veze sa njima i za nju se jedna od glavnih privlačnosti ostrva sastojala u nadi da će tu steći nezavisnost. Sada se plašila da bi ta nezavisnost mogla biti ugrožena.
Vrhovnik je stigao bez ikakve pompe, u običnoj letelici koju je napravio čovek, razočaravši one koji su se nadali nečem spektakularnijem. To je mogao biti i Karelen lično, jer niko nikada nije bio u stanju da sa makar malom sigurnošću razlikuje jednog Vrhovnika od drugog. Kao da su svi bili napravljeni po uzoru na isti kalup. Možda i jesu, zahvaljujući nekom nepoznatom biološkom procesu.
Posle prvog dana, ostrvljani su gotovo prestali da obraćaju pažnju na službena kola u kojima je posetilac vršio obilaske. Njegovo ime bilo je Tantalteresko, što se pokazalo nezgodnim za opštu upotrebu, tako da je uskoro bio prekršten u «inspektora». Taj naziv i te kako mu je pristajao, jer su mu znatiželja i apetit prema statistici bili nezajažljivi.
Čarls Jan Sen bio je prilično iscrpljen kada je, dosta posle ponoći, otpratio inspektora nazad do letelice koja mu je služila kao baza. On će tamo, izvan svake sumnje, nastaviti da radi preko cele noći, dok su se njegovi ljudski domaćini prepuštali nemoći sna.
Gospođa Sen nestrpljivo je pozdravila muža pri povratku. Bili su odani jedno drugome, uprkos njegovoj navici da je zadirkuje i naziva Ksanitpom pred gostima. Još odavno mu je pripretila da će mu uzvratiti na odgovarajući način tako što će mu spraviti čašu otrova, ali srećom ovakvi biljni napici nisu bili toliko u upotrebi u novoj Atini kao u staroj.
„Je li dan bio uspešan?” upita ona kada joj je muž prionuo na zakasneli obrok.
„Mislim da jeste — ali nikada ne možeš biti siguran šta se zbiva u tim izvanrednim umovima. Nema sumnje da je bio zainteresovan — čak se i pohvalno izražavao. Uzgred budi rečeno, izvinio sam se što ga nisam pozvao ovamo. Rekao je da sasvim razume i da nema ni najmanju želju da lupa glavom u tavanicu.”
„Šta si mu sve danas pokazao?”
„Proizvodne vidove zajednice, što njemu nije bila onoliko dosadno kao meni. Postavio je sva moguća pitanja o proizvodnji, kako uravnotežujemo budžet, kakva su nam rudna bogatstva, koliko iznosi stopa priraštaja, kako dolazimo do hrane, i tako dalje. Srećom, sa mnom je bio sekretar Harison, a on se valjano pripremio; imao je u glavi sve godišnje izveštaje od osnivanja zajednice. Trebalo je da ih čuješ kako izmenjuju statističke podatke. Inspektor je pozajmio knjige i spreman sam da se kladim da će sutra kada se sretnemo biti u stanju da nam navede svaku brojku koju poželimo. Za mene je ta vrsta mentalnog šepurenja zastrašujuće depresivna.”
Zevnuo je i nezainteresovano nastavio da jede sitne zalogaje.
„Sutra bi trebalo da bude zanimljivije. Obići ćemo škole i Akademiju. Tada ću za promenu ja postaviti njemu neka pitanja. Zanimalo bi me da saznam kako Vrhovnici odgajaju svoju decu — pod pretpostavkom, razume se, da ih imaju.”
Na to pitanje Čarls Sen nikada neće dobiti odgovor, ali što se tiče nekih drugih stvari, inspektor je bio neverovatno pričljiv. Neugodna pitanja izbegavao je na način koji je bio veoma poučan, a onda bi, sasvim neočekivano, postajao krajnje poverljiv.
Prvi put su zaista prisno razgovarali vozeći se iz škole koja je predstavljala ponos zajednice. „Velika je odgovornost”, primetio je dr Sen, „obučavati te mlade umove za budućnost. Srećom, ljudska bića su veoma otporna: odgoj bi morao biti veoma loš da bi izazvao trajnu štetu. Čak i ako nam naumi nisu ispravni, naše male žrtve verovatno će se oporaviti. Kao što ste videli, izgledaju savršeno srećni.” Na trenutak je zastao, a zatim vragolasto pogledao svog putnika koji se nadnosio nad njim. Inspektor je od glave do pete bio odeven u neku reflektujuću srebrnu tkaninu, tako da ni inč njegovog tela nije bio izložen jarkom suncu. Dr Sen je bio svestan krupnih očiju iza tamnih naočara, koje su ga bezosećajno posmatrale — ili sa osećanjima koja on nikada neće biti u stanju da razume. „Pretpostavljam da je naš problem u odgajanju dece veoma sličan problemu s kojim ste se vi suočili kada ste upoznali ljudsku rasu. Slažete li se?”
„U izvesnom smislu”, priznade ozbiljno Vrhovnik. „U drugom, pak, mogla bi se pronaći neka bolja analogija u istorijatu vaših kolonijalnih sila. Rimsko i britansko carstvo su nas, upravo zbog toga, oduvek veoma zanimali. Naročito je poučan slučaj Indije. Glavna razlika između nas i Britanaca u Indiji jeste ta što oni nisu imali stvarni povod da tamo odu — nikakav svesni cilj, ako se izuzmu oni ništavni i privremeni kao što su trgovina ili neprijateljstvo prema ostalim evropskim silama. Zadobili su carstvo sa kojim nisu znali šta će i nisu, u stvari, bili srećni dok ga se nisu ponovo otarasili.”
„A hoćete li se vi”, upita dr Sen, ne mogavši da se uzdrži, „otarasiti svoga carstva kada za to dođe vreme?”
„Bez imalo oklevanja”, odvrati inspektor.
Dr Sen nije dalje navaljivao. Otvorenost odgovora nije bila laskava; osim toga, upravo su stigli do Akademije, gde su ih čekali okupljeni pedagozi u nadi da će ukrstiti svoje umove sa jednim pravim, živim Vrhovnikom.
„Kao što je naš uvaženi kolega već rekao”, poče profesor Čens, dekan univerziteta u Novoj Atini, „naš glavni naum jeste da omogućimo umovima naših ljudi da sve vreme budu pripravni i da shvate kolike su im mogućnosti. Bojim se da je izvan ovog ostrva” — njegov pokret ruke istovremeno je označavao ostatak Zemljine kugle i govorio da ga on odbacuje — „ljudska rasa izgubila inicijativu. Uživa u miru, u blagostanju — ali ostala je bez obzorja.”
„Dok ovde, razume se…” glatko mu je upao u reč Vrhovnik.
Profesor Čens, koji ne samo što nije imao smisla za humor, nego je i jedva bio svestan ove činjenice, sumnjičavo odmeri svog posetioca.
„Mi koji ovde živimo”, nastavi on, „ne patimo od drevne zablude da je dokolica rđava. Ali ni ne smatramo da je dovoljno biti pasivni primalac zabave.
Svi na ovom ostrvu imaju ambiciju koja se može lako izraziti u dve reči. Da učine nešto, koliko god to bilo malo, bolje od bilo kog drugog. Razume se, to je ideal koji nismo svi u stanju da dostignemo. Ali u ovom modernom svetu velika je stvar uopšte imati neki ideal. Da li će se on, pak, dostići — mnogo je manje važno.”
Inspektor, izgleda, nije imao nameru da ovo prokomentariše. Odbacio je zaštitnu odeću, ali je čak i pri prigušenoj svetlosti u zbornici nosio tamne naočari. Dekan se pitao da li su mu one psihološki bile potrebne, ili su predstavljale samo kamuflažu. Jedno je bilo sigurno: potpuno su onemogućavale već ionako težak zadatak čitanja Vrhovnikovih misli. Međutim, on izgleda nije imao nameru da se pobuni protiv pomalo izazivačkih tvrdnji koje su mu sasute u lice ili protiv kritike upućene na račun politike koju je njegova rasa sprovodila prema Zemlji.
Dekan se upravo spremao da pojača pritisak, kada je profesor Sperling, glavni u odeljenju za nauku, odlučio da se umeša u borbu.
„Kao što svakako znate, gospodine, jedan od najvećih problema naše kulture bila je dvojnost izumeđu umetnosti i nauke. Veoma bi me zanimalo kako vi na to gledate. Da li ste na strani onih koji tvrde da su svi umetnici abnormalni? Da njihova delatnost — ili bar poriv koji ih pokreće — predstavlja ishod nekog duboko ukorenjenog psihičkog nezadovoljstva?”
Profesor Čens je hotimice pročistio grlo, ali ga je Inspektor preduhitrio.
„Rečeno mi je da su svi ljudi u izvesnoj meri umetnici, tako da je svako u stanju nešto da stvori, makar na najosnovnijem nivou. Juče sam, na primer, u vašim školama primetio da podstičete samoizražavanje u crtanju, slikanju i vajanju. Taj je poriv, izgleda, sveopšti, čak i među onima koji su očigledno predodređeni da se posvete nauci. Znači, ako su svi umetnici abnormalni, a svi ljudi su umetnici, dobijamo jedan zanimljiv silogizam…”
Svi su čekali da završi rečenicu. Ali Vrhovnici su umeli da budu i te kako taktični kada je to išlo u prilog njihovim naumima.
Inspektor je izdržao simfonijski koncert sa letećim bojama znatno uspešnije od mnogih ljudi u publici. Jedina povlastica popularnom ukusu bila je «Simfonija Psalmi» Stravinskog: ostatak programa bio je agresivno modernistički. Šta god pojedinci o tome mislili, izvođenje je bilo savršeno, jer se kolonija dičila time, i to ne bez razloga, da u njoj žive neki od najboljih muzičara na svetu. Izbile su mnoge svađe među raznim takmački nastrojenim kompozitorima oko toga kome će pripasti čast da bude uvršćen u program, mada se nekolicina cinika pitala da li je to uopšte bila čast. Jer niko nije znao imaju li Vrhovnici uopšte sluha.
Međutim, upalo je u oči da je Tantalteresko posle koncerta potražio trojicu prisutnih kompozitora i sve ih pohvalio zbog njihove, kako je on to nazvao, «velike nadarenosti». To ih je nagnalo da se povuku zadovoljni, ali i zbunjeni.
Džordž Gregson je tek trećeg dana ulučio priliku da se sretne sa inspektorom. Pozorište je priredilo neku vrstu potpurija, a ne samo jedno delo — dve jednočinke, skeč svetski poznatog imitatora, kao i jednu baletsku sekvencu. Ponovo je sve bilo savršeno izvedeno i predviđanje jednog kritičara, koji je rekao: «Sada ćemo konačno otkriti umeju li Vrhovnici da zevaju», bilo je iznevereno. Inspektor se, čak, nekoliko puta nasmejao, i to na pravim mestima.
Pa ipak — niko nije mogao biti siguran. Možda je to samo bila odlična gluma, možda je pratio izvođenje samo logički, a da ono nije uopšte ostavljalo utisak na njegova tuđinska osećanja, kao što bi kakav antropolog učestvovao u nekom primitivnom obredu. Činjenica da je ispuštao odgovarajuće zvuke i reagovao na očekivani način zaista ništa nije značila.
Iako je Džordž čvrsto bio rešio da popriča sa inspektorom, on u tome uopšte nije uspeo. Posle izvođenja bili su predstavljeni jedan drugome i tom prilikom izmenili su nekoliko reči, a onda je posetilac bio odveden. Bilo je potpuno nemoguće odvojiti ga od njegove pratnje i Džordž se vratio kući krajnje ozlojeđen. Uopšte nije bio siguran šta je želeo da kaže, čak i da mu se pružila prilika, ali na neki način bio je ubeđen da bi već nekako uspeo da razgovor skrene na Džefa. Ali prilika je propala.
Bio je neraspoložen dva dana. Inspektorova letelica otišla je posle mnogih uzajamnih izjava žaljenja, a onda je usledio nastavak. Niko se nije setio da bilo šta pita Džefa o tome i dečak mora da je o svemu dugo razmišljao pre nego što se obratio Džordžu.
„Tata”, poče on pred odlazak u krevet. „Znaš onog Vrhovnika koji je došao da nas poseti?”
„Da”, smrknuto odvrati Džordž.
„Došao je u našu školu, i čuo sam ga kako razgovara sa nekim učiteljima. Nisam baš razumeo šta je govorio — ali mislim da sam mu prepoznao glas. On mi je rekao da bežim kada je naišao veliki talas.”
„Jesi li sasvim siguran?”
Džef je na trenutak oklevao.
„Ne baš — ali ako nije bio on, bio je neki drugi Vrhovnik. Pitao sam se da li bi trebalo da mu se zahvalim. Ali već je otišao, je li tako?”
„Jeste”, odvrati Džordž. „Bojim se da jeste. Možda nam se ukaže još koja prilika. A sada, budi dobar dečak i pođi u krevet; nemoj više brinuti o tome.”
Kada je zbrinula Džefa i sredila Dženi, Džin se vratila i sela na prostirku pored Džordžove stolice, oslonivši mu se na noge. Bila je to navika koju je smatrao dosadno sentimentalnom, ali nije bila vredna scene. Samo se potrudio da mu kolena budu što čvornovatija.
„Šta sada misliš o tome”, upita Džin umornim, ravnodušnim glasom. „Da li veruješ da se zaista sve tako dogodilo?”
„Dogodilo se”, odvrati Džordž, „ali možda smo ludi što brinemo. Konačno, većina roditelja bila bi zahvalna — i razume se, ja jesam zahvalan. Objašnjenje je možda sasvim jednostavno. Znamo da su se Vrhovnici zainteresovali za zajednicu, što znači da su je izvan svake sumnje posmatrali pomoću svojih uređaja — uprkos onom obećanju koje su dali. Pretpostavimo da je jedan od njih šarao unaokolo onim njihovim uređajem za gledanje i video talas kako dolazi. Nema ničeg neobičnog u tome što je obavestio one koji su bili u opasnosti.”
„Ali ne zaboravi da je znao Džefovo ime. Ne, nas posmatraju. Postoji nešto čudno u vezi s nama, nešto što privlači njihovu pažnju. Osećam to još od Rupertove zabave. Smešno kako je to izmenilo i tvoj i moj život.”
Džordž je pogleda sa naklonošću, ali ništa više. Čudno kako se čovek može izmeniti za tako kratko vreme. Bila mu je draga: rodila mu je decu i bila deo njegovog života. Ali koliko je ostalo od ljubavi što ju je osoba po imenu Džordž Gregson, koje se nije jasno sećao, osećala prema snu koji bledi zvanom Džin Morel? Svoju ljubav sada je delio između Džefa i Dženifer s jedne strane — i Kerol s druge. Džin verovatno nije znala za Kerol i on je nameravao da joj kaže pre nego što to uradi neko drugi. Ali nekako je to stalno propuštao da uradi.
„Dobro — Džefa posmatraju — štite, u stvari. Zar ne misliš da bi zbog toga trebalo da budemo ponosni? Možda su mu Vrhovnici predodredili sjajnu budućnost. Pitam se samo kakvu?”
Znao je da to govori jedino stoga da bi razuverio Džin. On sam nije bio mnogo uznemiren, već pre zainteresovan i zbunjen. A onda mu sasvim iznenada jedna nova misao pade na pamet, nešto na šta je već trebalo da pomisli. Pogled mu automatski skrenu prema dečjoj sobi.
„Pitam se da li žele samo Džefa”, primeti on.
Posle izvesnog vremena inspektor je podneo izveštaj. Ostrvljani bi sve dali da su mogli da ga vide. Celokupna statistika i zapisi ušli su u nezasite memorije velikih kompjutera; ove naprave bile su tek neke — nipošto ne i sve — od nevidljivih moći koje su stajale iza Karelena. Čak i pre nego što su ti bezlični elektronski umovi stigli do zaključka, inspektor je izneo svoj stav. Izražen mislima i jezikom ljudske rase, glasio bi:
„Ne treba ništa da preduzimamo u pogledu zajednice. To je zanimljiv opit, ali ni na koji način ne može da utiče na budućnost. Njihova nastojanja u oblasti umetnosti uopšte nas se ne tiču, a nema dokaza da bilo kakva naučna istraživanja napreduju opasnim putem.
Imao sam prilike da vidim školske izveštaje o subjektu Nula, kao što je bilo planirano, ne pobudivši pri tom ničiju sumnju. Priloženi su potrebni statistički podaci iz kojih se vidi da još nema nikakvih znakova bilo kakvih neobičnosti u razvoju. Pa ipak, koliko znamo, pre prodora retko dolazi do prethodnih upozorenja.
Takođe sam sreo i subjektovog oca i stekao utisak da želi da razgovara sa mnom. Srećom, uspeo sam to da izbegnem. Nema sumnje da on nešto podozreva, mada, razume se, nema načina da pogodi istinu ili da utiče na krajnji ishod.
Sve više i više žalim te ljude.”
Džordž Gregson bi se sigurno složio sa inspektorovom ocenom da se Džef uobičajeno ponaša. Došlo je do samo onog jednog zbunjujućeg slučaja, zapanjujućeg poput groma iz vedra neba. I posle toga — ništa.
Džef je bio pun energije i veoma znatiželjan kao i svaki drugi sedmogodišnjak. Bio je inteligentan — kada bi se potrudio — ali nije mu pretila opasnost da postane genije. Ponekad bi Džin pomislila kako se savršeno uklapa u klasičan opis dečaka njegovog uzrasta: «buka okružena prljavštinom». Što se tiče prljavštine, tu čoveku nije mogao uvek da bude siguran, jer morala je dosta dugo da se gomila da bi se mogla primetiti na Džefovom preplanulom telu.
Naizmenično je umeo da bude ljubak ili mrzovoljan, povučen ili uzavreo. Nije pokazivao da više voli jednog ili drugog roditelja, a dolazak sestrice nije kod njega izazvao nikakve znake ljubomore. Medicinski karton bio mu je potpuno prazan; nikada nije bio nijedan dan bolestan u životu. Ali u ovo vreme i u ovakvoj klimi, to nije bilo nimalo neuobičajeno.
Za razliku od nekih drugih dečaka, Džefu otac nije ubrzo dosadio i nije ga ostavljao kada god je mogao da bi se družio sa svojim vršnjacima. Bilo je očigledno da je nasledio Džordžovu umetničku nadarenost i gotovo čim je prohodao postao je redovni posetilac iza scene pozorišta zajednice. I zaista, pozorište ga je usvojilo kao nezvaničnu maskotu i već se veoma izvežbao u predavanju buketa velikanima pozornice i ekrana koji bi im dolazili u posetu.
Da, Džef je bio sasvim običan dečak. Džordž je ubeđivao sebe u to dok su šetali ili jahali po prilično ograničenom prostoru Ostrva. Razgovarali su isto onako kako su to činili sinovi i očevi od pamtiveka — osim što se u ovom dobu moglo o mnogo više stvari razgovarati. Iako Džef nikada nije napuštao ostrvo, mogao je da vidi sve što je želeo u velikom svetu koji ga je okruživao pomoću sveprisutnih očiju televizijskih kamera. Osećao je, poput svih kolonista, blagi prezir prema ostatku čovečanstva. Kolonisti su bili elita, prethodnica napretka. Oni će povesti čovečanstvo ka visinama koje su Vrhovnioci dosegli — a možda i dalje. Ne sutra, razume se, ali jednoga dana…
Nisu uopšte bili svesni da će taj dan čak suviše brzo doći.