Vest je Janu saopštio Rašaverak, ali on ju je i sam već bio pogodio. Negde pred svitanje probudio ga je košmarni san i više nije mogao da zaspi. Nije uspeo da se seti sna, što je bilo veoma čudno, jer verovao je da nema tog sna koga se čovek ne bi mogao setiti samo ako bi se potrudio odmah po buđenju. Jedino što je upamtio bilo je da je u snu ponovo bio dečak, na nekoj ogromnoj i pustoj ravnici, i da je osluškivao jedan snažan glas koji je dozivao na nekom nepoznatom jeziku.
San ga je uznemirio: zapitao se da li je posredi prvi napad usamljenosti na njegov um. Onako uznemiren, izišao je iz vile na zapušteni travnjak.
Predeo se kupao u zlatastoj svetlosti punog meseca, toliko sjajnoj da je sasvim jasno pri njoj mogao da vidi. Ogromni, blistavi valjak Karelenovog broda nalazio se iza zdanja baze Vrhovnika, nadnoseći se nad njima i svodeći ih na razmere dela čovekovih ruku. Jan osmotri brod, pokušavajući da prizove osećanja koja je ova letelica nekada pobuđivala u njemu. Jednom je on bio nedostižna meta, simbol svega onoga što, u stvari, nije očekivao da će postići. A sada mu nije značio ništa.
Kako je samo bio tih i miran! Vrhovnici su, razume se, bili delatni kao i uvek, ali trenutno nigde nije bilo ni traga od njih. Kao da je bio sam na Zemlji — i zaista, on je to u doslovnom smislu i bio. Podigao je pogled prema Mesecu, tražeći neki poznati prizor na kome bi mogao da odmori misli.
Tamo su se nalazila drevna mora kojih se dobro sećao. Putovao je četrdeset svetlosnih godina u svemir, a nikada nije hodio tim tihim, prašnjavim ravnicama koje su bile udaljene manje od dve svetlosne sekunde od Zemlje. Jedan trenutak se zabavljao, pokušavajući da pronađe krater Tiho. Kada ga je razabrao, zbunilo ga je to što se njegova sjajna mrlja nalazila dalje od središnje linije diska nego što je mislio da treba. A onda je shvatio da uopšte više nema tamnog ovala Mora Kriza.
Lice kojim je satelit sada bio okrenut prema Zemlji nije bilo isto ono koje je od osvita života posmatralo svet. Mesec je počeo da se okreće oko svoje ose.
To je moglo značiti samo jedno. Sa druge strane Zemlje, u predelu koji su tako iznenada lišili života, oni su najzad izlazili iz dugog transa. Poput deteta koje se budi i širi ruke da pozdravi novi dan, oni su takođe opružali mišice i igrali se novopronađenim moćima…
„Tačno ste pogodili”, reče Rašaverak. „Za nas više ovde nije bezbedno. Možda i dalje neće obraćati pažnju na nas, ali ne smemo rizikovati. Odlazimo čim ukrcamo opremu — verovatno za dva do tri sata.”
Podigao je pogled prema nebu, kao da se plašio da će planuti neko novo čudo. Ali sve je bilo spokojno: Mesec je zašao i samo je nekoliko visokih oblaka jahalo na zapadnom vetru.
„Nije naročito važno da li petljaju oko Meseca”, dodade Rašaverak, „ali šta ako posegnu i u Sunce? Ostavićemo uređaje, razume se, kako bismo znali šta se događa.”
„Ostajem”, reče Jan iznenada. „Dosta mi je Vaseljene. Još me zanima da saznam samo jednu stvar — a to je sudbina moje matične planete.”
Tle je veoma blago zadrhtalo pod njihovim nogama.
„Očekivao sam to”, nastavi Jan. „Ako promene brzinu okretanja Meseca, angularni momenat mora nekuda da ode. Onda Zemlja počinje da usporava. Ne znam šta me više zbunjuje — kako to rade, ili zašto.”
„I dalje se igraju”, reče Rašaverak. „Kakve logike ima u onome što radi dete? A entitet koji je postala vaša rasa u mnogo pogleda je još dete. I dalje nije spreman da se ujedini sa Vrhovnim Umom. Ali vrlo brzo će to biti, a onda ćete imati celu Zemlju na raspolaganju.”
Nije završio rečenicu, ali je Jan to učinio umesto njega.
„…Ako, razume se, Zemlja još bude postojala.”
„Uviđate opasnost — a ipak ćete ostati?”
„Da. Kod kuće sam već pet — ili možda čak šest? — godina. Šta god da se dogodi, neću imati pritužbi.”
„Nadali smo se”, polako poče Rašaverak, „da ćete poželeti da ostanete. Postoji nešto što biste mogli da učinite za nas…”
Sjaj zvezdanog pogona zatreperio je i zamro, tamo negde iza orbite Marsa. A od svih onih milijardi ljudskih bića koja su od iskona živela i umrla na Zemlji, pomisli Jan, jedino je on putovao tim putem. I niko više nikada neće njime putovati.
Svet je bio njegov. Sve što mu je bilo potrebno — sva materijalna dobra koja su se mogla poželeti — stajala su mu na raspolaganju. Ali njega više nisu zanimala. Nije se plašio ni samoće na napuštenoj planeti, niti prisutnosti koja je ovde još provodila poslednje trenutke pre nego što će poći u potragu za svojim neznanim nasledstvom. Jan nije očekivao da će on i njegovi problemi dugo nadživeti nezamislive posledice tog odlaska.
To je bilo dobro. Obavio je sve što je želeo da obavi i odugovlačiti sa besmislenim životom na ovom praznom svetu predstavljalo bi nepodnošljivi antiklimaks. Mogao je otići sa Vrhovnicima, ali čemu? Jer bilo mu je jasno, kao nikome pre njega, da je Karelen govorio istinu kada je kazao: „Zvezde nisu za Čoveka.”
Okrenuo je leđa noći i prošao kroz ogromni ulaz baze Vrhovnika. Njena veličina nije na njega ostavljala baš nikakav utisak: puka ogromnost nije više imala nikakvu moć nad njegovim umom. Svetla su bila crvena i napajala su se energijom koja još vekovima neće presušiti. Sa obe strane nalazile su se mašine čije tajne nikada neće saznati, a koje su Vrhovnici ostavili za sobom u povlačenju. Prošao je pored njih i nespretno se popeo ogromnim stepenicama koje su vodile do kontrolnog centra.
Ovde se još osećao duh Vrhovnika: njihove mašine i dalje su radile, izvršavajući naređenja svojih gospodara koji su sada već bili daleko. Šta je mogao on da doda, pitao se Jan, obaveštenjima koja su one već odašiljale u svemir?
Popeo se u ogromnu stolicu i smestio se što je udobnije mogao. Mikrofon je već bio uključen i čekao ga: nešto što je bilo ekvivalent TV kameri mora da ga je gledalo, ali nije umeo da pronađe tu spravu.
S druge strane stola i besmislenih tabli sa instrumentima, široki prozori gledali su u zvezdanu noć, preko doline koja je snevala ispod Meseca u trećoj četvrti, i prema udaljenom vencu planina. Duž doline krivudala je reka, svetlucajući tu i tamo kada bi mesečina pala na neki deo nemirnije vode. Sve je bilo tako mirno. Možda je isto ovako bilo i kada se Čovek rađao, kao sada kada mu se bližio kraj.
A tamo, napolju, na udaljenosti od ko zna koliko miliona milja u svemiru, Karelen će čekati. Čudno je bilo razmišljati o tome da se brod Vrhovnika kreće gotovo istom brzinom kao i signal koji on šalje za njim. Gotovo — ali ne sasvim. Biće to duga potera, ali njegove reći će stići Nadzornika i on će isplatiti svoj dug.
Šta je sve od ovoga Karelen isplanirao, a koliko je bilo maestralna improvizacija? Da li mu je Nadzornik namerno dozvolio da pobegne u svemir, pre skoro jednog veka, kako bi mogao da se vrati i odigra ulogu koju je upravo igrao? Ne, to se činilo suviše fantastično. Međutim, Jan je sada bio siguran da je Karelen bio umešan u neku veliku i složenu zaveru. Čak i dok mu je služio, on je proučavao Vrhovni Um pomoću svih instrumenata koji su mu stajali na raspolaganju. Jan je podozrevao da Nadzornik to nije radio samo iz znatiželje: možda su Vrhovnici sanjali da jednoga dana, kada dovoljno nauče o moćima kojima služe, raskinu čudne spone koje su ih vezivale.
Teško je bilo poverovati da Jan može bilo čime doprineti tom znanju onim što je upravo činio. „Pričaj nam ono što budeš video”, rekao je Rašaverak. „Sliku koja će stizati do tvojih očiju snimaće i naše kamere. Međutim, poruka koja ulazi u tvoj mozak može biti sasvim drugačija i mnogo toga značajnog možeš nam saopštiti.” E pa, daće sve od sebe.
„Nemam još ništa da izvestim”, poče on. „Pre nekoliko minuta video sam kako sa neba nestaje trag vašeg broda. Mesec je do malopre bio pun i gotovo polovina njegove poznate strane već se okrenula od Zemlje — ali pretpostavljam da to već znate.”
Jan zastade, osećajući se pomalo glupo. Bilo je nečeg neprimerenog, čak pomalo apsurdnog, u onome što je radio. Ovo je bio klimaks celokupne istorije, a on je sasvim mogao biti i radio-izveštač sa hipodroma ili sa nekog boks-meča. A onda je slegnuo ramenima i odagnao tu misao. Podozrevao je da patos nikada nije bio daleko, u svim trenucima veličine — a bilo je izvesno da je jedino on, sada i ovde, mogao da oseti njegovo prisustvo.
„Tokom poslednjeg sata došlo je do tri blaga potresa”, nastavi on. „Mora da je njihovo upravljanje Zemljinim spinom čudesno, ali ne baš savršeno… Znate Karelene, biće mi veoma teško da kažem bilo šta što vam vaši uređaji već nisu saopštili. Bilo bi mi lakše da ste mi nagovestili šta mogu da očekujem i upozorili me na to koliko ću morati da čekam. Ako se ništa ne dogodi, javiću se za šest časova, kao što smo se dogovorili…
Hej! Mora da su čekali da vi odete. Nešto počinje da se događa. Zvezde postaju bleđe. Kao da se podiže neki veliki oblak, veoma brzo, preko celog neba. Ali to, u stvari, nije oblak. Kao da poseduje neku vrstu ustrojstva — mogu da nazrem samo mutnu mrežu linija i veza koje stalno menjaju položaj. Gotovo kao da su zvezde upetljane u neku sablasnu paukovu mrežu.
Cela mreža počinje da sija, da pulsira svetlošću, upravo kao da je živa. I pretpostavljam da jeste: ili je to možda nešto što je u toj meri iznad života, kao što život je iznad neorganskog sveta?
Sjaj kao da se pomera na jednu stranu neba — sačekajte da odem do drugog prozora.
Da — mogao sam da pogodim. Tamo se nalazi ogromni plameni stub, poput drveta ognja, koji se izdiže iznad zapadnog obzorja. Daleko je, s druge strane sveta. Znam odakle izbija: oni su konačno krenuli da postanu deo Vrhovnog Uma. Iskušenje im se okončalo: za sobom ostavljaju poslednje ostatke materije.
Dok se ta vatra širi naviše sa Zemlje, primečujem da mreža postaje čvršća i manje zamagljena. Na pojedinim mestima izgleda gotovo čvrsta, pa ipak, zvezde još bledo sijaju kroz nju.
Upravo sam shvatio. Nije baš isto, ali ono što sam video da se izdiže iznad vašeg sveta, Karelene, veoma je nalikovalo na ovo. Da li je to bilo deo Vrhovnog Uma? Pretpostavljam da ste krili istinu od mene kako ne bih unapred stvorio sebi sliku o tome — kako bih mogao da budem nepristrasni promatrač. Voleo bih da znam šta vam vaše kamere sada prikazuju, kako bih to uporedio sa onim što moj um zamišlja da vidi!
Da li on na ovaj način razgovara sa vama, Karelene, bojama i oblicima kao što su ovi? Sećam se kontrolnih ekrana na vašem brodu i ustrojstava koja su prelazila preko njih, razgovarajući sa vama nekim vizuelnim jezikom koji su vaše oči u stanju da čitaju.
Sada sasvim liči na zavese aurore, koje plešu i trepere preko zvezda. Pa, to i jeste to, ubeđen sam… velika oluja polarne svetlosti. Ceo predeo je osvetljen… vidi se jasnije nego danju… crveni, zlatni i zeleni tonovi progone jedan drugoga preko neba… oh, to se ne može rečima iskazati, naprosto nije pošteno što ja jedini to mogu da vidim… nikada nisam mislio da takve boje…
Oluja se smiruje, ali velika, maglovita mreža još je tu. Mislim da je ta jutarnja rumen bila samo nuzproizvod ko zna kakvih energija koje su oslobođene tamo gore, na granici sa svemirom…
Samo malo: još sam nešto primetio. Smanjuje mi se težina. Šta to znači? Ispustio sam olovku… polako pada. Nešto se zbilo sa gravitacijom. Podiže se veliki vetar… vidim kako dole, u dolini, drveće trese grane.
Razume se… atmosfera beži. Stabla i kamenje dižu se put neba, kao da sama Zemlja pokušava da ih sledi u svemir. Napravio se veliki oblak prašine, podigao ga je snažan vetar. Teško se vidi… možda će se raščistiti uskoro, pa ću uspeti da razaberem šta se dogodilo.
Da… tako je već bolje. Sve pokretno je zbrisano, oblaci prašine su nestali. Pitam se koliko će još ova zgrada odoleti? Već se teško diše… moram pokušati sporije da govorim.
Ponovo se jasno vidi. Onaj veliki, plameni stub još je tamo, ali se skuplja, sužava; liči na levak tornada, koji se sprema da se povuče u oblake. I… oh, ovo je teško opisati, ali upravo sam iskusio kako me preplavljuje veliki talas osećanja. To nije bila ni radost ni tuga; već osećanje ispunjenja, dostignuća. Da li mi se to samo učinilo? Ili je doprlo spolja? Ne znam.
A sada… ovo ne može biti proizvod uobrazilje… imam osećaj kao da je svet prazan. Potpuno prazan. Kao da slušaš radio, a on odjednom zanemi. I nebo je ponovo bistro… magličasta paučina je nestala. Ka kome svetu će se sada uputiti, Karelene? I hoćete li se vi i tamo naći da mu služite i dalje?
Čudno: ništa oko mene nije se izmenilo. Ne znam zašto, ali nekako mi se čini da…”
Jan je zaćutao. Na trenutak se mučio da nađe reči, a zatim je sklopio oči, pokušavajući da povrati kontrolu. Sada više nije bilo vremena za strah ili paniku: morao je da obavi svoju dužnost… dužnost pema Čoveku, i dužnost prema Karelenu.
Počeo je da govori, najpre polako, poput čoveka koji se budi iz sna.
„Zgrade oko mene, tle, planine… sve je nalik na staklo… mogu da vidim kroz njega. Zemlja se rastače. Gotovo da više ne posedujem težinu. Bili ste u pravu… prestali su da se igraju svojim igračkama.
Još samo nekoliko sekundi. Eno odoše planine, poput pramenova dima. Zbogom, Karelene, Rašaveraku… žao mi vas je. Mada nisam u stanju da razumem, video sam šta je moja rasa postala. Sve što je ikada postignuto otišlo je tamo gore, među zvezde. Možda su upravo to stare religije pokušavale da kažu. Ali sve su pogrešno shvatile: mislile su da je čovečanstvo veoma važno, a mi smo samo jedna rasa među… znate li vi među koliko? Pa ipak, upravo smo postali nešto što vi nikada ne možete postati.
Eno, ode i reka. Međutim, nebo je još isto. Jedva dišem. Neobično je i dalje videti Mesec kako sija tamo gore. Drago mi je što su ga ostavili, ali sada će biti usamljen…
Svetlost! Dopire ispod mene… iz unutrašnjosti Zemlje… sija naviše, kroz stenje, tle, sve… postaje blistavija, blistavija, zaslepljujuća…”
U bezglasnom potresu svetlosti, Zemljino jezgro oslobodilo je svoju nagomilanu energiju. Gravitacioni talasi prostrujali su nakratko kroz Sunčev sistem, tek neznatno poremetivši orbite planeta. Zatim su preostala Sunčeva deca ponovo nastavila svojim drevnim stazama, kao što plutače koje plove po mirnom jezeru samo nakratko poremeti kamen bačen u vodu.
Od Zemlje ništa nije ostalo: oni su isisali poslednje atome njene tvari. Poslužila im je kao hrana, tokom divljih trenutaka njihovog nezamislivog preobražaja, kao što zalihe uskladištene u zrnu pšenice napajaju mladu biljku dok ova klija prema Suncu.
Šest hiljada miliona kilometara iza orbite Plutona, Karelen je sedeo ispred ekrana koji se iznenada zatamneo. Izveštaj je bio upotpunjen, poslanstvo okončano; vraćao se kući, na svet koji je tako davno napustio. Težina vekova ga je pritiskala, kao i tuga koju nikakva logika nije mogla da rasprši. Nije žalio za Čovekom: tužan je bio zbog svoje rase, kojoj su sile, koje nije mogla da nadvlada, zauvek prečile da dosegne veličinu.
I pored svih svojih dostignuća, pomisli Karelen, pored sveg umeća u upravljanju fizičkom Vaseljenom, njegov narod nije se razlikovao od plemena koje je bivstvovalo u nekoj zabitoj i prašnjavoj ravnici. Daleko su bile planine na kojima su boravili moć i lepota, gde su gromovi odjekivali povrh glečera, a vazduh bio bistar i oštar. Tamo je sunce još hodilo, zaodevajući vrhove slavom, kada je sva zemlja ispod njih već bila optočena tamom. A oni su samo mogli da posmatraju i da se dive: nikada neće moći da se popnu u te visine.
Pa ipak, Karelen je znao, izdržaće oni do kraja: čekaće bez očajanja da ih snađe sudbina koja im je namenja. Služiće Vrhovnom Umu, jer nisu imali drugog izbora, ali čak ni u toj službi neće izgubiti svoje duše.
Veliki kontrolni ekran na trenutak je zasijao tamnom, rubinskom svetlošću: bez imalo svesnog napora, Karelen je pročitao poruku njegovih nestalnih ustrojstava. Brod je izišao iz Sunčevog sistema: energije koje su napajale zvezdani pogon brzo su se trošile, ali obavile su svoj posao.
Karelen podiže ruku i slika se još jednom izmeni. U središtu ekrana sijala je jedna jedina sjajna zvezda: sa ove udaljenosti niko nije mogao da zaključi da je Sunce ikada imalo planete niti da je jedna od njih upravo bila izgubljena. Karelen je dugo ostao da zuri preko ponora koji se brzo povećavao, dok su mu mnoga sećanja hitala kroz prostrani um, sličan kakvom lavirintu. Nemo se oprostio od svih ljudi koje je znao, bez obzira na to da li su ga ometali ili mu pomogli da postigne svoj naum.
Niko se nije usudio da ga uznemiri, niti da mu prekine tok misli; a onda, konačno, on okrenu leđa sve manjem Suncu.
Kraj