Prevela Mirjana Živković
Lora je čekala pod stablima palmi, posmatrajući more. Klajdov čamac već se mogao razabrati kao majušna izbočina na dalekom obzorju, jedina nepravilnost na savršenom spoju mora i neba. Razmere su mu se povećavale iz minuta u minut, sve dok se nije odvojio od jednolične plave kugle koja je opasivala svet. Sada je mogla da vidi Klajda kako stoji na pramcu, sa rukom preko ivraga, nepomičan poput kakvog kipa dok pokušava da je uoči među senkama obale.
„Gde si, Lora?” začu se njegov žaloban glas iz dio-narukvice koju joj je poklonio kada su se verili. „Dođi da mi pomogneš, ulov je poveći i ne mogu ga sam odneti kući.”
Tako, dakle! — pomisli Lora. Zbog toga si me, znači, pozvao da pohitam na obalu. Da bi kaznila Klajda prikladnom merom zabrinutosti, pustila ga je da je uzaludno zove čak šest puta, pa čak ni onda nije pritisnula predivan zlatni biser kojim se uključivao odašiljač, već je lagano izišla iz senke velikih stabala i krenula iskošenom obalom.
Klajd ju je prekorno odmerio pogledom, ali ju je ipak pomirljivo poljubio čim se iskrcao i privezao čamac. Onda su zajedno počeli da istovaruju ulov, zahvatajući velike i male ribe iz oba korita katamarana. Lora je i dalje bila nadurena, ali je vredno pomagala, sve dok peščane saonice koje su čekale na obali nisu do vrha bile pune žrtava Klajdovog ribarskog umeća.
Ulov je uistinu bio dobar; kada se budem udala za Klajda, reče Lora u sebi, bar neću skapati od gladi. Nezgrapna, oklopljena stvorenja iz mora ove lađe planete nisu, zapravo, bila ribe; proteći će još najmanje sto miliona godina pre no što priroda ovde izumi krljušti. Ali bila su sasvim dobra za jelo, a prvi kolonisti dali su im imena koja su doneli sa sobom, sa još toliko drugih tradicija, sa nezaboravljene Zemlje.
„Al ih ima!” zabrunda Klajd, bacivši na blistavu gomilu poslednji komad ulova, koji je prilično nalikovao na lososa. „Pobrinuću se za mreže kasnije — hajdemo sad!”
Pronašavši ne bez poteškoća oslonac za nogu, Lora uskoči na sanke iza njega. Gipki valjci zakratko su se okretali u prazno na pesku, a onda čvrsto zahvatiše. Klajd, Lora i sto funti odabrane ribe stadoše da hitaju ustalasanom obalom. Prevalili su polovinu kratkog puta kada jednostavan, bezbrižan svet koji su poznavali ceo svoj mladi život najednom prestade da postoji.
Znamenje njegovog prolaska stajalo je ispisano gore na nebu, kao da je kakva džinovska šaka prevukla komadom krede preko plavog nebeskog svoda. Još dok su Klajd i Lora gledali, blistavi trag pare stao je da se osipa po ivicama, rastačući se u pramenove oblaka.
A onda začuše jedan zvuk za koji njihov svet nije znao već pokolenjima — zvuk koji je ponirao sa visine od mnogo milja povrh njihovih glava. Nagonski se uhvatiše za ruke dok su gledali u tu brazdu preko neba, belu poput snega, i slušali slabašan krik koji je dopirao sa samih međa svemira.
Brod koji se spuštao već je zašao za obzorje pre no što su se njih dvoje okrenuli jedno prema drugom i prodahtali, gotovo skrušeno, istu magičnu reč:
„Zemlja!”
Posle tri stotine godina ćutanja matični svet je još jednom posegao u pravcu Talase…
Zašto? — upita se Lora, pošto je minuo dugi trenutak otkrovenja, a krik rasparanog vazduha prestao da odjekuje sa neba. Šta se dogodilo, posle svih ovih godina, što je dovelo jedan brod sa moćne Zemlje na ovaj miran i zadovoljan svet? Nije bilo prostora za nove koloniste ovde na ovom jedinom ostrvu vodene planete i Zemlja je to vrlo dobro znala. Njeni robotski izviđački brodovi kartografisali su i ispitali Talasu iz svemira pre pet stoleća, u ranim danima međuzvezdanih istraživanja. Znatno pre no što se sam čovek otisnuo u bezdane između zvezda, njegove elektronske sluge otišle su u prethodnicu, kružeći oko svetova tuđih sunaca, da bi se potom vratile natrag sa riznicama znanja, kao što se pčele vraćaju sa medom u matičnu košnicu.
Takav jedan izviđač pronašao je Talasu, neugledan svet sa jednim velikim ostrvom u moru bez obala. Jednoga dana će i ovde biti rođeni kontinenti, ali ovo je još nova planeta čija istorija tek treba da bude napisana.
Robotu je bilo potrebno stotinu godina da prevali povratni put, a onda je još narednih stotinu njegovo sakupljeno znanje počivalo u elektronskim pamćenjima velikih računara koji su čuvali uskladištenu mudrost Zemlje. Prvi talasi kolonizacija nisu dosegli do Talase; postojali su unosniji svetovi koji su imali prvenstvo, svetovi na kojima devet desetina površine nije bilo prekriveno vodom. No, konačno, pioniri su stigli i ovde; samo desetak milja od mesta gde je Lora sada stajala njeni preci su prvi put kročili na ovu planetu i proglasili je svojinom čovečanstva.
Izravnali su brda, zasadili žitarice, pokrenuli reke, sagradili gradove i fabrike i umnožavali se sve dok nisu domašili prirodne granice svog kopna. Sa svojim plodnim tlom, izobilnim morima i blagom, potpuno predvidljivom klimom Talasa nije bila svet koji je postavljao prevelike zahteve svojoj usvojenoj deci. Pionirski duh potrajao je možda dva pokoljenja; posle toga kolonisti su se zadovoljavali da rade onoliko koliko je neophodno (ali ne i više od toga), da nostalgično snevaju o Zemlji i da prepuštaju budućnost da se sama stara o sebi.
Selom su kolale razne pretpostavke kada su Klajd i Lora stigli. Vesti su već stigle sa severnog kraja ostrva da je brod obuzdao svoju mahnitu brzinu i da se vraća natrag na maloj visini, očigledno u potrazi za mestom na koje bi se spustio. „Jamačno još imaju stare karte”, primetio je neko. „Kladim se u deset prema jedan da će se prizemiti na istom mestu gde se spustila i prva ekspedicija, gore u brdima.”
Bila je to razložna pretpostavka i samo nekoliko minuta kasnije sva raspoloživa prevozna sredstva već su napuštala selo retko korišćenim putem koji je išao na zapad. Kako je to priličilo gradonačelniku jednog tako važnog kulturnog središta kao što je Zaliv palmi (žitelja: 572; privreda: ribarenje, hidroponici; industrija: nepostojeća), Lorin otac nalazio se na čelu u svojim zvaničnim kolima. Okolnost da je premaz boje na automobilu već bio zreo za uobičajenu godišnju obnovu nije izgledala baš najsrećnija; moglo se samo nadati da će posetiocima promaći mestimične mrlje golog metala. Uostalom, sama kola bila su potpuno nova; Lora se još živo sećala uzbuđenja koje je izazvao njihov dolazak pre ciglih trinaest godina.
Mali karavan sačinjen od odabranih kola, kamiona, pa čak i dvoje peščanih sanki, koje su se s naporom kretale, pređe preko kreste brda i zaustavi se pored jednog znaka izjedenog vremenom na kome su stajale ispisane jednostavne, ali upečatljive reči:
MESTO SPUŠTANJA PRVE EKSPEDICIJE NA TALASU
1. JANUAR, NULTA GODINA
(28 maj 1. g. 2626.)
Prva ekspedicija — ponovi Lora u sebi bešumno. Druga nikada nije usledila sve do sada…
Brod je prispeo na tako maloj visini i tako tiho da je već gotovo bio povrh njih pre no što su ga uopšte postali svesni. Nije se čuo nikakav zvuk motora samo kratkotrajno šumenje lišća dok se uznemireni vazduh širio među krošnjama. A onda je ponovo sve utihlo, ali Lori se činilo da je blistavi ovoid koji je počivao na utrini veliko srebrno jaje koje će se svakog časa izleći i doneti nešto novo i neobično na spokojan svet Talase.
„Tako je mali”, prošaputa neko pokraj nje. „Nisu mogli stići sa Zemlje u ovoj stvarčici!”
„Razume se da nisu”, uzvrati odmah neizbežni samozvani stručnjak. „Ovo je samo čamac za spasavanje pravi brod je gore u svemiru. Zar se ne sećate da je i prva ekspedicija…”
„Pssst”, prekide ga neko treći. „Izlaze!”
Zbilo se to tokom samo jednog otkucaja srca. Trenutak ranije bešavan trup izgledao je tako gladak i celovit da je oko uzalud tražilo neki znak otvora. A onda, već narednog trena, pojavio se ovalni ulaz iz koga je kratka rampa vodila do tla. Ništa se nije pokrenulo, ali nešto se dogodilo. Lora nije imala nikakvu predstavu kako je to bilo moguće, ali prihvatila je to čudo bez iznenađenja. Slične stvari naprosto je valjalo očekivati od jednog broda koji dolazi sa Zemlje.
U senovitom ulazu stadoše da se kreću neke prilike; gomila koja je čekala nije se oglasila ni najmanjim zvukom dok su posetioci lagano izlazili i odmah počeli da žmirkaju zbog snažne svetlosti nepoznatog sunca. Bilo ih je sedmorica svi muškarci i uopšte nisu delovali kao superbića koja je ona očekivala. Istina je bila, doduše, da je visina svih nešto iznad proseka, kao i da im je koža gotovo bela. Osim toga, izgledali su zabrinuto i neodlučno, što je Loru prilično zbunilo. Tog časa joj je prvi put palo na um da ovo spuštanje na Talasu nije bilo hotimično, odnosno da su posetioci u podjednakoj meri iznenađeni što su se obreli ovde kao i žitelji što im se ukazala prilika da ih pozdrave.
Gradonačelnik Zaliva palmi, suočen sa vrhunskim trenutkom svoje karijere, istupi napred da započne govor koji je mahnito pripremao još od časa kada je krenuo iz sela. Samo sekundu pre no što će zaustiti prvu rečenicu prože ga iznenadna sumnja koja mu u času potpuno obrisa pamćenje. Svi su automatski pretpostavili da brod dolazi sa Zemlje ali to je bilo samo puko nagađanje. Sasvim je bilo moguće da je upućen ovamo i sa neke druge kolonije, od kojih im je najmanje desetak bilo bliže nego matični svet. Sve što je Lorin otac uspeo da prozbori, obuzet panikom zbog protokola, bilo je:
„Želimo vam dobrodošlicu na Talasi. Vi ste sa Zemlje pretpostavljam?” Ovo 'pretpostavljam' učini gradonačelnika Fordajka besmrtnim; proteći će čitavo stoleće pre no što se otkrije da ta fraza nije sasvim originalna.
Među svim ljudima koji su čekali Lora je bila jedina koja nije čula potvrdan odgovor, izgovoren na engleskom koji tokom stoleća razdvojenosti kao da je postao malčice brži. Jer u tom trenutku ona je prvi put ugledala Leona.
Izišao je iz broda i, nastojeći da se kreće što nenametljivije, uputio se sadruzima u podnožju rampe. Možda se zadržao da bi izvršio neka podešavanja na kontrolnim uređajima; možda je, što je izgledalo verovatnije, izveštavao o toku susreta veliki matični brod, koji mora da počiva negde gore u svemiru, daleko iznad i poslednjih tračaka atmosfere. Ma šta bio razlog, Lorine oči od tog časa nisu se zaustavljale ni na kom drugom.
Još tog prvog trena postalo joj je jasno da njen život više nikada neće moći da bude isti. Bilo je to nešto novo i izvan svekolikog iskustva, nešto što ju je ispunjavalo čuđenjem i strahom istovremeno. Pobojala se za ljubav koju je osećala prema Klajdu; a čudila se novoj i nepoznatoj stvari koja joj je ušla u život.
Leon nije bio visok kao ostali sadruzi, ali je zato bio znatno stamenije građen, odajući utisak moći i vičnosti. Njegove oči, veoma tamne i pune živosti, bile su duboko usađene u lice grubih crta koje niko ne bi mogao nazvati lepim, ali za koje je Lora našla da je uznemirujuće privlačno. Bio je to muškarac koji je imao prilike da vidi prizore što ih ona nije mogla ni da zamisli — muškarac koji je, možda, hodio ulicama Zemlje i video njene znamenite gradove. Šta je sada radio ovde, na samotnoj Talasi, i otkuda one crte napetosti i zabrinutosti oko njegovih očiju koje su neprekidno nešto tražile?
Jednom ju je već osmotrio, ali pogled mu je tada bez zadržavanja skliznuo dalje. Sada se vratio, kao da ga je sećanje na to nagnalo, i on je prvi put postao svestan Lore, kao što je i ona od samog početka bila svesna njega. Pogledi im se ukrstiše, premošćujući bezdane vremena, prostora i iskustva. Brižna napetost popusti u Leonovim veđama, napete crte lagano se opustiše; i on se konačno osmehnu.
Bio je već sumrak kada su se govori, banketi, prijemi i razgovori okončali. Leon je bio veoma umoran, ali mu je um delovao odveć živo da bi mu dopustio da zaspi. Posle napetosti koja je vladala poslednjih nekoliko nedelja, pošto su ga probudili prodorni i bučni zvuci signala za uzbunu i pošto se sa kolegama upirao da izbavi oštećeni brod, teško je mogao da pojmi da su najzad stigli na bezbedno.
Kakvu su samo neverovatnu sreću imali što se ova nastanjena planeta nalazila tako blizu! Čak i kada ne bi mogli da oprave brod i nastave putovanje do čijeg su ih okončanja čekala još dva stoleća, ovde su bar mogli da ostanu među prijateljima. Nikakvi mornari, bilo mora ili svemira, u oštećenom brodu nisu se mogli ničem boljem nadati.
Noć je bila prohladna i mirna, blešteći nepoznatim zvezdama. No, ipak su se mogli razabrati neki stari prijatelji, iako su drevna ustrojstva sazvežđa bila beznadežno izgubljena. Video se moćni Rigel, nimalo slabiji uprkos dodatnim svetlosnim godinama koje su njegovi zraci morali prevaliti pre no što stignu do njegovih očiju. A ono mora da je džinovski Kanopus, gotovo u liniji sa njihovim odredištem, ali na toliko većoj razdaljini da čak i kada budu stigli do svog novog doma on neće izgledati nimalo sjajniji nego na nebu Zemlje.
Leon zatrese glavom, kao da je želeo da odagna iz uma taj ošamućujući, hipnotišući prizor beskraja. Zaboravi zvezde, reče on u sebi ionako ćeš se ponovo suočiti sa njima. Drži se ovog malog sveta dok si na njenu, iako on može biti tek zrnce prašine na putu između Zemlje koju više nikada nećeš videti i cilja koji te čeka na kraju puta, kroz stotine godina.
Njegovi prijatelji već su spavali, umorni i zadovoljni, kao što je i bilo pravo. On će im se uskoro pridružiti kada mu to bude dopustio njegov nespokojan duh. Ali najpre će se malo upoznati sa ovim svetom na koji ga je slučaj doveo, ovom oazom nastanjenom pripadnicima njegove vrste u pustinjama svemira.
Izišao je iz dugačke, jednospratne gostinske kuće, koja je bila pripremljena za njih očigledno u velikoj hitnji i zaputio se jedinom ulicom Zaliva palmi.
Nikoga nije bilo napolju, ali je iz nekoliko kuća dopirala dremljiva muzika. Izgledalo je da meštani imaju običaj da rano idu na počinak — ili su možda i oni bili iscrpljeni uzbuđenjem i gostoljubivošću tog dana. To je odgovaralo Leonu koji je želeo da bude sam dok mu se uskomešane misli ne uspokoje.
Iz mirne noći koja ga je optakala postao je svestan mrmljanja mora i taj zvuk ga je odmamio sa prazne ulice. Bilo je mračno među palmama, kada su se svetla sela pritulila iza njega, ali manji od Talasina dva meseca nalazio se visoko na jugu, a njegov neobičan žuti sjaj sasvim mu je dovoljno obasjavao put. Prošao je kroz uzan pojas stabala i na kraju obale koja se strmo spuštala ugledao okean koji je prekrivao gotovo ceo ovaj svet.
Niz ribarskih čamaca bio je privučen uz rub vode i Leon lagano krenu ka njima, radoznao da vidi kako su zanatlije Talase rešili jedan od čovekovih najstarijih problema. S odobravanjem je osmotrio uredna plastična korita, uske uporedne plovke izvan čamca, električne čekrke za izvlačenje mreža, kompaktan mali motor, radio sa antenom za određivanje pravca. Ova gotovo primitivna, ali potpuno primerena jednostavnost duboko je delovala na njega; teško se mogao zamisliti veći kontrast pravom lavirintu složenosti moćnog broda koji je počivao negde iznad njegove glave. Za trenutak ga je ponela jedna maštarija; kako bi bilo prijatno odbaciti sve godine obuke i učenja i zameniti život pogonskog inženjera na zvezdanom Brodu za spokojan, neprohtevan život jednog ribara! Jamačno im je potreban neko ko će im održavati čamce, a možda je mogao da smisli i neka poboljšanja…
On odbaci te ružičaste snove, uopšte ne hajući zbog njihovih očiglednih manjkavosti, i zaputi se duž pokretnog fronta pene gde su talasi gubili svoju poslednju snagu u okršaju sa tlom. Pod nogama su mu ležali ostaci novorođenog života ovog mladog okeana prazne školjke i oklopi račića koji su zacelo prekrivali i obale Zemlje pre milijardu godina. Evo, na primer, jedne zbijeno upletene zavojnice od krečnjaka koju je zacelo već ranije video u nekom muzeju. Sasvim je mogla to biti; svako ustrojstvo koje je jednom poslužilo svrsi Priroda beskrajno ponavlja sa sveta na svet.
Slabašan žuti sjaj brzo se širio preko istočnog neba; pred Leonovim očima Selena, unutrašnji mesec, diže se povrh obzorja. Neverovatnom brzinom čitav mesec, koji je bio u poslednjoj četvrti, izroni iz mora, obasjavši obalu iznenadnom svetlošću.
I u toj plimi blistavosti Leon najednom vide da nije sam.