No, prekasno je doneo tu odluku. Kao da ju je plima nove svetlosti na obali načas uplašila, devojka podiže pogled i istog trenutka ga primeti. Ustala je bez žurbe i skladno, ne pokazavši nikakve znake uznemirenosti ili nelagodnosti. Staviše, da je Leon mogao da joj jasno vidi lice na mesečini, bio bi iznenađen izrazom tihog zadovoljstva.
Pre samo dvanaest časova Lora bi srdito odbacila pomisao da će ovde, na ovoj samotnoj obali, sresti jednog potpunog stranca u času kada ostatak njenog sveta već uveliko spava. Čak i sada, mogla je da pruži razložno objašnjenje za svoje ponašanje, da ustvrdi kako je osetila neki nemir i nije mogla da zaspi, tako da je izišla da se malo prošeta. Ali duboko u svom srcu znala je da to nije istina; celog dana nije prestajala da je progoni slika tog mladog inženjera, čije je ime i položaj uspela da otkrije, ne izazvavši pri tom, kako se nadala, previše znatiželje među prijateljima.
Čak nije u pitanju bila ni srećna okolnost što ga je videla kako izlazi iz gostinske kuće; posmatrala je pretežan deo večeri sa verande očeve kuće, sa naspramne strane ulice. A sasvim izvesno nije bila sreća, već promišljeno i pažljivo planiranje to što se uputila na ovaj deo obale čim se uverila kojim je putem Leon krenuo.
Zaustavio se na desetak stopa od nje. (Da li ju je prepoznao? Da li podozreva da ovo nije slučajan susret? Za trenutak, hrabrost ju je gotovo izdala, ali sada je bilo prekasno za uzmak.) A onda se on iskrivljeno osmehnu, od čega kao da mu je celo lice zasijalo, tako da se načas učinio još mlađim nego što je bio.
„Zdravo”, reče on. „Uopšte nisam očekivao da ću nekoga sresti u ovo doba noći. Nadam se da vas nisam uznemirio.”
„Razume se da niste”, uzvrati Lora, nastojeći da joj glas bude što postojaniji i neuzbuđeniji.
„Ja sam sa broda, znate. Učinilo mi se da bi bilo zgodno malo razgledati Talasu dok sam na njoj.”
Na ove poslednje reči na Lorinom licu iznenada se promeni izraz; tuga koju je razabrao na njemu zbunila je Leona, jer joj nije video uzrok. A onda, uz trenutan šok koji prati prepoznavanje, on shvati da je ovu devojku video već ranije i bi mu jasno šta ona radi ovde. Bila je to ista ona devojka koja mu se osmehnula kada je izišao iz broda — ne nije tačno: onje bio taj koji se osmehnuo…
Nije se imalo šta reći. Oni su se nemo posmatrali preko talasastog peska, oboje opčinjeni čudom koje ih je spojilo u bezmerju vremena i prostora. A tada, kao u nesvesnom saglasju, oni sedoše jedno naspram drugog na ivicu čamca, i dalje bez reči.
Ovo je ludost, reče Leon u sebi. Šta ja ovde radim? Kakva prava imam ja, lutalica koja prolazi kroz ovaj svet, da posežem u živote ovdašnjih žitelja? Treba da se izvinimo i da prepustim ovu devojku obali i moru koji su njen zavičaj, a ne moj.
Pa ipak, nije otišao. Sjajan disk Selene podigao se za čitavu širinu šake povrh mora kada je on konačno kazao: „Kako se zoveš?”
„Lora”, odgovori ona blagim, napevnim naglaskom ostrvljana, koji je zvučao veoma prijatno, ali ga nije uvek bilo lako razumeti.
„A ja sam Leon Karel, pomoćni pogonski inženjer na zvezdanom brodu Magelan.”
Ona se blago osmehnula kada se predstavio i tog časa shvati da je ona već zacelo znala njegovo ime. Istog trenutka sinu mu jedna potpuno nebitna i hirovita pomisao; do pre samo nekoliko minuta bio je mrtav umoran, spreman da se svakoga časa okrene i pođe na počinak na kome je već odavno trebalo da bude. No, sada je bio potpuno razbuđen a bodar — na početku, kako je ispalo, jedne nove i nepredvidljive pustolovine.
Ali zato je Lorina naredna opaska bila sasvim predvidljiva: „Kako ti se dopada Talasa?”
„Daj mi malo vremena”, uzvrati Leon. „Imao sam priliku da vidim samo Zaliv palmi, pa i njega tek površno.”
„Hoćete li se dugo zadržati ovde?”
Pauza je bila jedva primetna, ali ju je njegovo uho razabralo. Tek je ovo bilo pitanje koje je uistinu bilo važno.
„Nisam siguran”, odgovori on iskreno. „Sve zavisi od toga koliko će opravke potrajati.”
„Šta se pokvarilo?”
„Oh, naleteli smo na nešto što je bilo preveliko da bi ga naš meteorski štitnik apsorbovao. I tras! — da ostali smo bez štitnika. Nema nam druge do da napravimo novi.”
„I mislite da to možete ovde da uradite?”
„Nadamo se. Glavni problem biće podizanje oko milion tona vode do Magelana. Srećom, mislim da će Talasa bezbolno moći da se liši tolike količine.”
„Vode? Ne razumem.”
„Pa, poznato ti je da zvezdani brod putuje gotovo brzinom svetlosti; no, čak i tako, potrebno je mnogo godina da bi se stiglo na odredište, tako da ulazimo u stanje odloženog oživljavanja, a za to vreme brod je pod automatskim kontrolama.”
Lora klimnu. „Razume se tako su i naši preci stigli ovamo.”
„Sama brzina ne bi predstavljala problem da je svemir uistinu prazan ali on to nije. Jedan svemirski brod susreće se sa hiljadama atoma vodonika, česticama prašine, a ponekad i krupnijim česticama svake sekunde leta. Pri brzini koja je gotovo ravna svetlosnoj ti komadići kosmičkog otpada imaju ogromnu energiju i začas bi spalili brod. Stoga nosimo štit na otprilike milju ispred letelice i puštamo da umesto nas on sagori. Imate li kišobrane na ovom svetu?”
„Ovaj… da”, uzvrati Lora, očigledno pometena nesuvislošću pitanja.
„Onda možeš da uporediš svemirski brod sa čovekom koji ide nasuprot pljusku iza zaklona kišobrana. Kiša je u našem slučaju kosmička prašina između zvezda, a brod nam je imao peh da ostane bez kišobrana.”
„A novi možete načiniti od vode?”
„Da, to je najjeftiniji gradivni materijal u vaseljeni. Smrznemo je u ledeni breg koji putuje ispred nas. Zar ima nešto jednostavnije od toga?”
Lora ništa nije odgovorila; misli kao da su joj odlutale novim smerom. A onda progovori ponovo, glasom koji je bio tako prigušen i čežnjiv da se on morao nagnuti kako bi je razumeo spram šuma talasa: „A sa Zemlje ste krenuli pre stotinu godina?”
„Pre sto četiri. Razume se, nama izgleda kao tek nekoliko nedelja, budući da smo bili u dubokom snu, sve dok nas autopilot nije probudio. Svi kolonisti su još u stanju odloženog oživljavanja; oni uopšte ne znaju da se nešto događa.”
„A vi ćete im se na kraju ponovo pridružiti i takođe prespavati put do zvezda.”
Leon klimnu, izbegavajući njen pogled. „Tako je. Dolazak na planetu biće odložen za nekoliko meseci, ali šta to mari na putovanju koje traje tri stotine godina?”
Lora pokaza ka ostrvu iza njih, a onda prema moru bez obala na čijem su rubu stajali.
„Neobična je pomisao da tvoji usnuli prijatelji tamo gore nikada neće upoznati sve ovo. Žalim ih zbog toga.”
„Da, samo će nas pedesetak inženjera sačuvati spomen na Talasu. Za sve ostale na Brodu naše zaustavljanje ovde biće tek puka stavka u brodskom dnevniku stara stotinu godina.”
On osmotri Lorino lice i ponovo razabra tugu u njenim očima.
„Zašto si zbog toga nesrećna?”
Ona odmahnu glavom, nesposobna da odgovori. Kako se može izraziti osećanje samotnosti koje su u njoj izazvale Leonove reči? Životi ljudi, sve njihove nade i strahovanja, izgledali su tako majušni spram nepojamnih ogromnosti kojima su se oni odvažili da prkose. Pomisao na to tristogodišnje putovanje, do čije još ni polovine nisu stigli, predstavljalo je nešto pred čim je njen um ustuknuo od užasa. Pa ipak — u njenim vlastitim žilama tekla je krv onih ranih pionira koji su prevalili isti put do Talase, pre mnogo stoleća.
Noć više nije bila prijateljska; najednom ju je ispunila žudnja za domom i porodicom, za malom sobom u kojoj se nalazilo sve što je posedovala i koja je bila ceo svet za koji je znala i koji je želela. Hladnoća svemira smrzla joj je srce; zažalila je sada što se uopšte upustila u ovu ludu pustolovinu. Bilo je vreme — i te kako — da pođe.
Dok se pridizala, primetila je da su sedeli na Klajdovom čamcu i zapitala se kakav ju je to nesvesni podsticaj uma nagnao baš na ovo plovilo među svim ostalim malim čamcima koji su stajali postrojeni duž obale. Pri pomisli na Klajda prože je grč nesigurnosti, čak i krivice. Nikada ranije u životu, izuzev u magnovenjima, nije pomislila ni na jednog drugog muškarca do na njega. Sada se više nije mogla pretvarati da je to tačno.
„Šta ti je?” upita Leon. „Je li ti hladno?” On ispruži ruku i prsti im se prvi put dodirnuše, jer je ona automatski uzvratila na isti način. Ali u trenutku dodira ona se trgla poput uplašene životinje i ustuknula.
„Sve je u redu”, uzvrati ona, gotovo ljutito. „Kasno je — moram kući. Do viđenja.”
Reakcija joj je bila tako nagla da je Leon ostao iznenađen. Je li rekao nešto što ju je uvredilo? — upita se on. Ona se već žurno udaljavala kada je on doviknuo za njom: „Hoću li te ponovo videti?”
Ako je i odgovorila, šum talasa nadjačao joj je glas. Posmatrao ju je kako odlazi, pometen i pomalo pogođen, razmišljajući ne po prvi put u životu kako je teško dokučiti um žene.
Za trenutak se kolebao da li da krene za njom i ponovi pitanje, ali negde u srcu znao je da to nije potrebno. Srešće se ponovo — to je bilo podjednako izvesno kao i sutrašnje rađanje sunca.
Život ostrva potpuno je postao zaokupljen osakaćenim džinom koji je počivao u svemiru na udaljenosti od hiljadu milja. Pre svitanja i posle zalaska sunca, kada je svet bio u tami, ali se svetlost sunca još opažala u visinama, Magelan se mogao razabrati kao blistava zvezda, najsjajnije telo na celom nebu izuzev dva meseca. Ali čak i kada se nije mogao videti — kada bi bio izgubljen u jarkosti dana ili pomračen senkom Talase — brod nikada nije izbivao daleko od misli ljudi.