Za Leona to nikada nije bilo u potpunosti stvarno. I pored sve hitnje i opasnosti koje su ih dovele ovamo, ponekad mu se činilo da će na kraju putovanja teško moći da uveri samoga sebe da Talasa nije predstavljala samo san koji mu je došao nakon dugotrajnog spavanja. Ova vatrena i ukleta ljubav, na primer; on je nije tražio naprosto mu se dogodila. Bilo je malo muškaraca, reče on u sebi, koji je ne bi prihvatili da su se, kao i on, spustili posle nedelja neizvesnosti i brižnosti na ovaj opojan, prijatan svet.
Kada ne bi bio vezan poslom upućivao se u duge šetnje sa Lorom daleko od sela, gde su ljudi retko odlazili i gde su jedino robotski kultivatori remetili samoću. Lora bi ga satima ispitivala o Zemlji ali nikada nije pominjala planetu koja je predstavljala Magelanovo odredište. On je odlično razumeo razloge za to i dao je sve od sobe da utaži njenu neizmernu radoznalost o svetu koji je već predstavljao 'dom' većem broju ljudi nego što ga je videlo vlastitim očima.
Veoma se razočarala kada je čula da je prošlo doba gradova. Uprkos svemu što joj je Leon ispričao o potpuno decentralizovanoj kulturi koja je sada prekrivala planetu od pola do pola, ona je i dalje razmišljala o Zemlji u svetlosti takvih iščezlih džinova kao što su Čandrigar, London, Astrograd ili Njujork; bila joj je teško da pojmi da su oni zauvek nestali, a sa njima i način života koji su oličavali.
„Kada smo krenuli sa Zemlje”, objasnio joj je Leon, „najveća populaciona središta bili su univerzitetski gradovi poput Oksforda, En Arbora ili Kanbere; u nekima od njih nalazilo se i do pedeset hiljada studenata i profesora. Nijedan od preživelih gradova nema čak ni upola toliki broj žitelja.”
„Ali šta se dogodilo sa njima?”
„Oh, nije postajao samo jedan uzrok, ali je celu stvar započeo razvoj komunikacija. Čim je na Zemlji postalo moguće da svako sa svakim bude u vezi samo na pritisak dugmeta, nestale su gotovo sve potrebe za gradovima. A onda je izumljena antigravitacija, tako da su se stvari, kuće i sve ostalo mogli prevoziti preko neba bez obzira na geografske osobenosti. To je okončalo posao brisanja razdaljina koji su avioni počeli pre nekoliko stoleća. Posle toga ljudi su počeli da žive gde im se ushte i gradovi su izumrli.”
Za trenutak Lora ništa nije odgovorila; ležala je na travi, posmatrajući ponašanje jedne pčele, čiji su preci, baš kao i njeni, bili žitelji Zemlje. Uzaludno se upirala da se domogne nektara iz jedne domorodačke vrste cveća; insektni život još nije nikao na ovome svetu, tako da retko lokalno cveće nije izmislilo mamce za vazdušne posetioce.
Osujećena pčela odustala je od beznadežnog zadatka i ljutito odzujala; Lora se ponadala da će insekt pokazati dovoljno razboritosti i otići u voćnjak gde ga je čekalo predusretljivije cveće. Kada je ponovo progovorila, pretočila je u reči jedan san koji je pohodio čovečanstvo već skoro hiljadu godina.
„Smatraš li”, reče ona čežnjivo, „da ćemo ikada probiti brzinu svetlosti?”
Leon se osmehnu, shvativši u kom joj pravcu idu misli. Putovati brže od svetlosti, otići na Zemlju, ali se i vratiti na matični svet dok su ti prijatelji još živi svaki kolonista mora da je, pre ili kasnije, snevao o ovome. Nije postojao nijedan drugi problem, u svekolikoj istoriji ljudske rase, u čije je rešavanje uloženo toliko napora, ali koji je i dalje ostajao potpuno nerešiv.
„Mislim da nećemo”, reče on. „Da je stvar izvodljiva, neko bi do sada jamačno ustanovio kako se može izvesti. Ne, preostaje nam samo spori način; jer drugoga jednostavno nema. Vaseljena je naprosto tako sazdana.”
„Ali svakako i dalje možemo ostati u vezi!”
Leon klimnu. „Tako je”, uzvrati on, „i mi to pokušavamo. Ne znam gde je zapelo, ali trebalo je da već poodavno uspostavite vezu sa Zemljom. Slali smo naše robotske glasnike na sve kolonije, koji su podnosili potpun izveštaj o svemu što se dogodilo do trenutka polaska; glasnici je takođe trebalo da odgovarajuće izveštaje dostave Zemlji. Ove vesti su sakupljane, obrađivane i ponovo upućivane u svemir sledećim nizom glasnika. Tako smo razvili svojevrsnu međuzvezdanu novinsku agenciju, pri čemu je Zemlja bila centrala. Razume se, dejstvo ove službe je sporo, ali nema drugog načina da se ta stvar obavlja. Ako je poslednji glasnik za Talasu izgubljen, drugi mora da je već na putu možda i više njih, na međusobnom razmaku od dvadeset ili trideset godina.”
Lora pokuša da predoči sebi ogromnu, zvezdanu mrežu glasnika, koji hitaju između Zemlje i njene raštrkane dece, zapitavši se pri tom zašto je Talasa zaobiđena. No, sve dok je Leon bio uz nju to nije izgledalo važno. On se nalazio ovde, a Zemlja i zvezde bile su daleko. Baš kao što je daleko bilo i sutra, ma kakve nesreće donosilo…
Do kraja nedelje posetioci su podigli zdepastu, teško poduprtu piramidu od metalnih traverzi u kojoj je bio smešten neki mračan mehanizam, na stenovitom rtu uz obalu mora. Zajedno sa preostalih pet stotina sedamdeset jednim žiteljem Zaliva palmi i nekoliko hiljada posmatrača koji su se iskupili u selu, Lora je posmatrala izvođenje prvog testa. Nikome nije dopušteno da priđe bliže od četvrt milje od mašine — mera predostrožnosti koja je prilično uznemirila ostrvljane slabijih živaca. Znaju li Zemljani šta rade? Šta ako nešto pođe kako ne valja? Uostalom, šta uopšte rade?
Leon se sa kolegama nalazio u metalnoj piramidi, vršeći poslednja podešavanja 'grubo dovođenje u žižu', kako je objasnio Lori, premda joj to baš ništa nije kazivalo. Posmatrala je uz isto brižno nerazumevanje kao i svi ostali ostrvljani kako udaljene prilike izlaze iz mašine i udaljuju se do ivice zaravnjene stene na kojoj je naprava podignuta. Ostali su tu da stoje, mala grupa prilika koja se ocrtavala spram okeana, gledajući prema moru.
Na milju od obale nešto neobično počelo je da se zbiva sa vodom. Izgledalo je da se podiže bura — ali takva koja je bila ograničena na područje koje je u prečniku imalo svega nekoliko stotina jardi. Uzdizali su se talasi veliki poput planina, udarajući jedni u druge, a onda brzo padajući. Kroz nekoliko minuta odjeci ovog poremećaja stigli su do obale, ali središte male bure kao da se uopšte nije micalo. Izgleda, pomisli Lora, kao da se neki nevidljivi prst spustio sa neba da bi uskovitlao more.
Najednom, svekoliko ustrojstvo se promeni. Talasi se više nisu razbijali jedni o druge; počeli su skladno da se kreću, hitajući sve brže u zbijenom krugu. Iz mora je nicala kupa vode, postajući iz sekunde u sekundu sve viša i tanja. Već je dostigla visinu od sto stopa, a zvuk njenog rođenja predstavljao je srditu grmljavinu koja je ispunjavala vazduh i izazivala užas u srcima svih koji su je čuli. Svih, naime, osim male grupe ljudi koji su prizvali ovo čudovište iz dubina i koji su i dalje spokojno i samouvereno posmatrali prizor, ne obazirući se na talase koji su im se razbijali gotovo o noge.
Uzvrtela kula vode sada se brzo uspinjala u nebo, prodirući kroz oblake poput strele na putu prema svemiru. Njen zapenušani vrh već se izgubio sa vidika i sa neba je počeo da se sliva postojani pljusak, nenormalno krupnih kapi, poput onih koje nagoveštavaju olujnu nepogodu. Nije sva voda koja je podizana iz jedinstvenog okeana Talase stizala do svog dalekog odredišta; jedan deo uspevao je da umakne sili koja ju je zauzdavala i vraćao se natrag sa ruba svemira.
Gomila koja je posmatrala stala je polako da se razilazi; zbunjenost i strah već su ustupili mesto mirnom prihvatanju. Čovek je kadar da kontroliše silu teže već pet stotina godina i ovaj trik — ma koliko delovao spektakularno nije se mogao porediti sa čudom leta svemirskog broda od sunca do sunca brzinom koja je tek nešto malo manja od svetlosne.
Zemljani su se sada vraćali ka svojoj mašini, očigledno zadovoljni onim što su postigli. Čak i sa ove daljine moglo se videti da su srećni i opušteni možda prvi put od kako su došli na Talasu. Voda za ponovno stvaranje Magelanovog štitnika nalazila se na putu ka svemiru, gde će je uobličiti i zamrznuti druge neobične sile koje su ti ljudi učinili svojim slugama. Za nekoliko dana biće spremni za polazak, a njihov veliki međuzvezdani kovčeg izgledaće kao nov.
Sve do ovih trenutaka Lora se nadala da možda neće uspeti. Sada od te nade nije preostalo ništa: pred očima joj je stajao veštački odliv vode koji je nosio svoj tovar iz mora. Ponekad bi se blago zanjihao, a osnova bi se pomerila napred-nazad, kao da se saobražava ravnoteži između ogromnih, nevidljivih sila. Ali nalazila se potpuno pod kontrolom i izvršiće zadatak koji joj je namenjen. To je, međutim, Lori značilo samo jednu stvar: uskoro će morati da se oprosti od Leona.
Lagano je krenula prema udaljenoj grupi Zemljana, prebirajući po mislima i pokušavajući da primiri osećanja. A onda se Leon odvoji od svojih kolega i pođe joj u susret: olakšanje i sreća stajali su mu ispisani na licu, ali oni brzo iščileše čim je spazio Lorin izraz.
„Pa”, reče on skrušeno, gotovo kao đak koga su uhvatili u nekom prekršaju, „uspeli smo.”
„I? Koliko ćeš još ostati ovde?”
On nervozno poče da šara nogama po pesku, nesposoban da je pogleda u oči.
„Oh, oko tri dana — možda četiri.”
Pokušala je da ovo primi mirno; uostalom, to je i očekivala — nije posredi bilo ništa novo. Ali nije joj pošlo za rukom i sva je sreća bila što se oko njih nije niko nalazio.
„Nemoj otići!” uzviknu ona očajno. „Ostani ovde na Talasi!”
Leon je blago uze za ruke, a onda promrmlja:
„Ne, Lora ovo nije moj svet; nikada se ne bih uklopio u njega. Pola života proveo sam u obučavanju za posao koji sada radim; nikada ne bih mogao da budem srećan ovde gde više nema novih granica. Za mesec dana umro bih od dosade.”
„Onda me povedi sa sobom!”
„Ne misliš valjda ozbiljno?”
„Sigurno da mislim.”
„Samo ti se tako čini; ti još manje pripadaš mom svetu nego ja tvom.”
„Magla bih da učim, postoji mnoštvo stvari koje bih mogla da radim. Samo da ostanemo zajedno!”
Držao ju je na dužini ruku, gledajući je u oči. U njima se ogledala tuga, kao i iskrenost. Uistinu veruje u ono što kaže, reče Leon u sebi. Prvi put je osetio grižu savesti. Smetnuo je s uma — ili hotimice nije upamtio koliko samo ove stvari mogu izgledati ozbiljnije jednoj ženi nego jednom muškarcu.
Nijednog trenutka nije imao nameru da nanese bol Lori; veoma mu je bila draga i s naklonošću će je se sećati ceo život. Upravo je otkrivao, kao i toliki muškarci pre njega, da nije uvek lako reći zbogom.
Preostala mu je samo jedna stvar. Bolje kratak, oštar bol nego dugotrajna gorčina.
„Pođi sa mnom, Lora”, reče on. „Želim nešto da ti pokažem.”
Nisu razgovarali dok ju je Leon vodio ka čistini koju su Zemljani koristili kao uzletište. Posvuda su se nalazili razbacani delovi zagonetne opreme; pojedini uređaji ponovo su bivali zapakivani, dok su drugi ostavljani ostrvljanima da ih koriste po svom nahođenju. Nekoliko antigravitacionih skutera stajalo je parkirano u senci pod palmama; čak i kad nisu bili u upotrebi, uzdržavali su se od dodira sa tlom, lebdeći stopu-dve povrh trave.
Ali Leona to nije zanimalo; on se svrhovito zaputio ka blistavom ovalu koji je preovlađivao čistinom, izmenivši nekoliko rečenica sa inženjerima koji su stajali pokraj letelice. Bila je to kratka rasprava, a onda su ona dvojica položila oružje, prilično rado.
„Još nije potpuno natovarena”, objasni Leon, dok je pomagao Lori da se popne uz rampu. „Ali ipak ćemo poći. Drugi šatl će ionako biti dole za pola sata.”
Lora se najednom obrela u svetu koji nikada ranije nije upoznala — svetu tehnologije u kome bi i najblistaviji inženjer ili naučnik sa Talase bili izgubljeni. Ostrvo je raspolagalo svim mašinama koje su mu bile potrebne za život i sreću; ovo je, međutim, bilo nešto što je stajalo sasvim izvan njegovih domašaja. Lora je jednom videla veliki kompjuter koji je bio doslovni vladalac nad njenim sunarodnicima; sa njegovim odlukama oni se nisu slagali ne jednom u pokolenju. Taj džinovski mozak bio je ogroman i složen, ali ova mašina odlikovala se zastrašujućom jednostavnošću koja je delovala upečatljivo čak i njenom netehničkom umu. Kada je Leon seo za apsurdno malu kontrolnu tablu, izgledalo je da mu šake ne rade ništa drugo do lako počivaju na njoj.
No, zidovi su najednom postali providni i kroz njih se ukazala Talasa, koja se već smanjivala ispod. Nije postajao nikakav osećaj kretanja, nikakav šapat zvuka, ali ostrvo se na njihove oči udaljavalo. Magloviti rub sveta, veliki luk koji je razdvajao morsku plavet od somotnog crnila svemira, postajao je sve zakrivljeniji sa svakom sekundom koja bi minula.
„Pogledaj”, reče Leon, pokazujući ka zvezdama.
Brod se već mogao videti i Loru najednom obuze osećanje razočaranosti zbog njegovih malih razmera. Uspela je da razabere mnoštvo ulaza oko središnjeg dela, ali je zato izgledalo da nema nikakvih drugih otvora na zdepastom, ugaonom trupu letelice.
Privid je potrajao samo sekundu. A onda, uz šok neverice koji joj je potpuno poremetio sva čula i doveo je na rub vrtoglavice, ona shvati koliko su je samo beznadežno vlastite oči obmanule. Ono nisu bili ulazi; brod se i dalje nalazio miljama daleko. Ono što je ugledala bile su otvorene kapije kroz koje su ulazili i izlazili šatlovi na liniji između zvezdanog Broda i Talase.
U svemiru ne postoji osećanje perspektive, budući da su tamo sva tela jasna i oštra bez obzira na razdaljinu. Ipak i kada se trup Broda uznosio tik uz njih, poput džinovskog, zakrivljenog, metalnog zida koji pomračuje zvezde, nije bilo pravog načina da se proceni njegova veličina. Jedino je uspela da pretpostavi da mu dužina iznosi najmanje dve milje.