Još pre no što je otvorio oči Loren je tačno znao gde se nalazi i to mu se učinilo veoma iznenađujuće. Posle prospavanih dve stotine godina izvesna pometnja bi bila sasvim na mestu, ali njemu je izgledalo da je koliko juče uneo poslednji zapis u brodski dnevnik. Koliko je mogao da se seti, uopšte ništa nije sanjao. Bio je zahvalan na tome.
I dalje držeći oči zatvorene, stao je da se naizmenice usredsređuje na ostala čula. Mogao je da razabere slabašno mrmljanje glasova, što je delovalo veoma umirujuće. Čulo se i poznato uzdisanje uređaja za klimatizaciju, a osećao je i jedva primetnu struju vazduha koja mu je zapahnjivala lice prijatnim antiseptičkim mirisima.
No, postojalo je nešto što nije osećao: težina. Bez ikakvog napora podigao je desnu ruku i ona je ostala da lebdi u vazduhu, čekajući na naredno naređenje.
„Dobro jutro”, gospodine Lorenson”, obrati mu se jedan vedri, prodorni glas. „Dakle, blagoizvoleli ste da nam se ponovo pridružite. Kako se osećate?”
Loren konačno otvori oči i pokuša da ih dovede u žižu na mutnoj prilici koja je lebdela pokraj njegove postelje.
„Dobro jutro… doktore. Dobro mi je. A i gladan sam.”
„To je uvek odličan znak. Možete se obući — ali ne činite nagle pokrete neko vreme. A kasnije možete odlučiti da li želite da zadržite tu bradu.”
Loren upravi šaku koja je i dalje lebdela prema bradi; količina dlake koju je tu opipao prilično ga je iznenadila. Poput većine muškaraca, on nikada nije iskoristio priliku da se trajno depilira. (O ovom odbijanju napisani su čitavi tomovi psiholoških dela.) Možda je sada čas da ozbiljno razmisli o toj mogućnosti; čudno kako su ovakve beznačajnosti opsedale um čak i u trenucima poput ovog.
„Jesmo li bezbedno stigli?”
„Razume se — inače biste i dalje spavali. Sve se odvija po planu. Brod je počeo da nas budi pre mesec dana — a sada se nalazimo na orbiti oko Talase. Tehničari su proverili sve sisteme; sada je na vas red da se malo latite posla. A imamo i jedno malo iznenađenje za vas.”
„Prijatno, nadam se.”
„I mi se nadamo. Kapetan Bej drži instruktažu kroz dva časa u glavnoj sali. Ako još ne želite da se krećete možete da gledate odavde.”
„Doći ću u salu — baš se radujem susretu sa ostalima. Mogu li najpre da doručkujem? Prošlo je prilično vremena…”
Kapetan Sirdar Bej izgledao je umorno, ali srećno dok je upućivao reči dobrodošlice petnaestoro muškaraca i žena koji su upravo oživljeni i upoznavao ih sa tridesetoro članova posade koji su sačinjavali A i B tim. Prema brodskim pravilima, tim C trebalo je da bude na spavanju — ali nekoliko prilika se vrzmalo u dnu sale, praveći se da, zapravo, nisu tu.
„Milo mi je što ste nam se pridružili”, obrati se on pridošlicama. „Prijatno je videti malo novih lica unaokolo. A još je bolje videti jednu planetu i znati da je naš brod prevalio prvih dve stotine godina misije bez ikakvih ozbiljnijih poteškoća. Evo nas kod Talase, tačno po redu vožnje.”
Svi se okrenuše prema vizuelnom displeju koji je gotovo prekrivao zid. Priličan njegov deo bio je posvećen podacima i informacijama o stanju broda, ali središnji deo ličio je na svojevrstan prizor koji gleda u svemir. Potpuno je bio ispunjen zadivljujuće lepom slikom jednog plavobelog globusa, gotovo sasvim osvetljenog. Verovatno je svima u prostoriji upala u oči dirljiva sličnost sa Zemljom viđenom visoko iznad Tihog okeana — gotovo samo voda, uz svega nekoliko izolovanih kopnenih masa.
Ovde je takođe postojalo kopno — zbijena skupina tri ostrva, delimično skrivena pokrovom oblaka. Lorenu na um padoše Havaji, koje nikada nije video i koji više nisu postojali. Postojala je, međutim, jedna temeljna razlika između dve planete. Na drugoj polulopti Zemlje nalazilo se poglavito kopno, dok je drugu poluloptu Talase potpuno prekrivao okean. „Evo je”, nastavi kapetan ponosno. „Baš kao što su predvideli planeri misije. Ali, postoji jedna pojedinost koju nisu očekivali i koja će sigurno uticati na naše operacije.
„Setićete se da je Talasu zasejao modul tipa 3A pedeset hiljada, koji je krenuo sa Zemlje 2751. godine, a stigao ovamo 3109. Sve je išlo dobro i prve emisije primljene su sto šezdeset godina kasnije. Trajale su bez prekida skoro dva stoleća, a onda su iznenada prestale, posle kratke poruke o snažnoj vulkanskoj erupciji. Ništa se više nije čulo odavde, pa se tako pretpostavilo da je naša kolonija na Talasi uništena — ili u najmanju ruku svedena na varvarstvo, kako se to po svoj prilici dogodilo u nekoliko drugih slučajeva.
„Pridošlica radi, dopustite mi da ponovim šta smo ustanovili. Razume se, odmah po ulasku u sistem počeli smo da slušamo na svim frekvencijama. Ali, nije bilo ničega — čak ni radijacionog oticanja iz energetskih sistema.
„Kada smo se približili uvideli smo da to ništa ne dokazuje. Talasa se, naime, odlikuje veoma gustom jonosferom. Ispod nje se možda odvija veoma živo komuniciranje na srednjim i dugim talasima, ali to niko spolja ne bi nikada doznao. Mikrotalasi bi se, razume se, probili, ali možda im oni uopšte nisu potrebni, ili mi nismo imali sreće da uhvatimo neki snop.
U svakom slučaju, dole se nalazi prilično razvijena civilizacija. Videli smo svetlosti njihovih gradova — ili bar varoši — čim smo došli u priliku da bolje osmotrimo noćnu stranu. Postoji mnoštvo malih industrijskih postrojenja, tu je i izvestan priobalni saobraćaj — bez velikih brodova — a čak smo uočili i dva mala aviona čija je brzina dostizala punih pet stotina klikova, tako da mogu stići do bilo koje tačke na kopnu za samo petnaest minuta.
Očigledno, u jednoj tako zbijenoj zajednici nije im potreban neki naročit vazdušni prevoz, tim pre što raspolažu valjanim sistemom puteva. Ali, i dalje nismo bili u prilici da registrumjemo bilo kakvo komuniciranje. Nema ni satelita — čak ni meteoroloških, za koje bi se pomislilo da su im potrebni… premda ne mora tako da bude, budući da im brodovi nikada ne gube kopno iz vida. Jer, razume se, ne postoji nikakva druga zemlja.
Evo nas, dakle, na licu mesta. Suočeni smo sa zanimljivom situacijom — i jednim veoma prijatnim iznenađenjem. Bar se nadam da će takvo biti. Dobro, a sad — ima li pitanja? Da, gospodine Lorenson?”
„Da li smo pokušali da stupimo u kontakt sa njima, ser?”
„Još nismo; smatrali smo to neuputnim sve dok ne doznamo na kom se tačno nivou nalazi njihova kultura. Ma šta mi učinili, to za njih može biti popriličan šok.”
„Znaju li oni da smo ovde?”
„Verovatno ne.”
„Ali, tu je naš pogon — to im nikako nije moglo promaći.”
Pitanje je bilo sasvim na mestu, budući da kvantni sabirnik pri punom opterećenju predstavlja jedan od najdramatičnijih prizora što ih je čovek ikada sazdao. Bio je blistav poput atomske bombe, a trajao je znato duže — mesecima umesto milisekundama.
„Nije isključeno, ali sumnjam. Tokom najvećeg dela razdoblja kočenja nalazili smo se sa suprotne strane sunca. A teško da bi nas razabrali u sjaju zvezde.”
A onda neko postavi pitanje koje se svima vrzmalo po glavi.
„Kapetane, kako će ovo uticati na našu misiju?”
Sirdar Bej zamišljeno pogleda u zvučnik.
„U ovom trenutku ništa vam o tome ne mogu reći. Nekoliko stotina hiljada drugih ljudi — ili koliko već broji lokalna populacija — mogu nam znatno olakšati stvari. Ili ih, bar, učiniti prijatnijim. Sa druge strane, ako im se ne budemo dopali…”
On izražajno slegnu ramenima.
„Upravo sam se setio jednog zgodnog saveta što ga je neki drevni istraživač dao svom kolegi. Ako pretpostaviš da su domoroci prijateljski nastrojeni, onda oni to obično i jesu. I obrnuto.
„Prema tome, sve dok se ne pokaže drugačije, pretpostavićemo da su prijateljski nastrojeni. A ako nisu…”
Kapetaniov izraz lica očvrsnu, a glas mu zazvuča kako to i priliči zapovedeniku koji je upravo proveo jedan veliki brod kroz pedeset svetlosnih godina svemira.
„Nikada nisam tvrdio da je u pravu onaj ko poseduje silu, ali oduvek je bilo veoma prijatno raspolagati njome.”