Teško je bilo poverovati da je odista budan, kao i da život može ponovo početi.
Prvi oficir, Loren Lorenson, znao je da nikada neće uspeti potpuno da umakne tragediji koja je pogodila preko četrdeset pokolenja, dostigavši vrhunac za njegova života. Tokom njegovog prvog novog dana neprekidno ga je pohađao jedan strah. Čak ni obećanje i tajna prelepog sveta-okeana koji je počivao ispod Magelana nisu mogli odagnati tu pomisao: kakvi će mi snovi doći kada noćas sklopim oči u prirodnom snu prvi put posle dve stotine godina?
Bio je očevidac prizora koje niko nikada ne bi mogao da zaboravi i koji će poput utvare progoniti Čovečanstvo do kraja vremena. Kroz brodske teleskope posmatrao je smrt Sunčevog sistema. Vlastitim očima video je kako vulkani Marsa oživljavaju posle milijardu godina; kako Venera nakratko ostaje naga u času kada joj atmosfera biva razvejana svemirom, pre no što će i ona sama stradati; kako gasni džinovi eksplodiraju pretvarajući se u usijane plamene kugle. Ali to su bili samo prazni, besmisleni prizori u poređenju sa tragedijom Zemlje.
I nju je posmatrao posredstvom sočiva kamera koje su izdržale nekoliko minuta duže od predanih ljudi koji su žrtvovali poslednje trenutke života da bi ih držali u upsravnom položaju. Video je…
…kako Velika Piramida postaje zagasito rumena pre no što će se pretvoriti u zgarište rastopljenog kamena…
…dno Atlantika, potpuno sprženo za samo nekoliko sekundi pre no što će ponovo biti preplavljeno — ovoga puta lavom koja je stala da kulja iz vulkana srednjeokeanske raseline…
…Mesec kako izlazi povrh rasplamsalih šuma Brazila, blistajući sada i sam gotovo podjednako jarko kao i Sunce, koje je pre nekoliko minuta poslednji put zašlo…
…kako se nakratko pomalja antarktički kontinent, posle duge prekrivenosti, u času kada kilometri drevnog leda bivaju rastopljeni…
…moćni središnji deo Gibraltarskog mosta koji se topi još dok pada kroz užareni vazduh…
Tog poslednjeg stoleća Zemlju su pohodili duhovi — ali ne pokojnika, već onih koji sada nikada neće moći da budu rođeni. Tokom pet stotina godina stopa rađanja držana je na takvom nivou koji je ljudsku populaciju trebalo da svede na svega nekoliko miliona članova kada konačno dođe kraj. Čitavi gradovi — pa čak i zemlje — potpuno su opusteli kada se čovečanstvo zbilo pred poslednji čin Istorije.
Bilo je to vreme neobičnih paradoksa, mahnitih oscilacija između očaja i vatrenih ushićenja. Mnogi su, razume se, potražili zaborav na tradicionalnim putevima droge, seksa i opasnih sportova — uključujući i ono što je doslovno predstavljalo minijaturne ratove, brižljivo nadzirane i vođene ugovorenim oružjima. Podjednako popularan bio je i čitav spektar elektronskih katarzi, od beskrajnih video-igara, preko interaktivnih drama, do neposrednih stimulacija centara zadovoljstva u mozgu.
Budući da više nije bilo nikakvog razloga da se vodi računa o budućnosti na ovoj planeti, Zemljine sirovine i sakupljeno blago svih stoleća mogli su se straćiti mirne savesti, raspolažući bogatstvom koje je nadmašalo čak i najsmelije snove njihovih predaka, čije su plodove truda nasledili. Uz prizvuk sarkazma, ali ne i bez izvesnog ponosa, nazivali su sebe Gospodarima poslednjih dana.
No, iako je mnoštvo ljudi potražilo zaborav, još više ih je našlo zadovoljstvo, posvetivši se ciljevima, kako su neki oduvek činili, koji su nadmašali njihov životni vek. Većina naučnih istraživanja se nastavila, koristeći ogromne resurse koji su sada postali slobodni. Ako je jednom fizičaru bilo potrebno stotinu tona zlata za neki eksperiment, bio je to tek beznačajan tehnički problem, a nipošto stvar budžeta.
Preovladavale su tri teme. Prva je bila neprekidno nadziranje Sunca — ne zato što je ostala neka sumnja, već zbog toga da bi se u godinu, u dan, u čas, predvideo trenutak detonacije…
Druga tema bila je potreba za vanzemaljskom inteligencijom, zanemarena posle stoleća neuspeha, a sada ponovo preduzeta uz očajničku hitnju — ali i uz, sve do samog kraja, ne veći uspeh nego ranije. Na sva Čovekova pitanja Vaseljena je i dalje uzvraćala svojim prašnjavim odgovorom.
Treću temu predstavljalo je, razume se, zasejavanje obližnjih zvezda u nadi da ljudska rasa neće iščeznuti sa umiranjem Sunca.
U osvit poslednjeg stoleća sejački brodovi, čija se brzina postojano povećavala, baš kao i složenost, već su bili upućeni na preko pedeset odredišta. Kao što se i očekivalo, većina ovih misija nije urodila plodom, ali sa deset su stigle radio-poruke o bar delimičnom uspehu. Još veće nade polagane su u novije i usavršenije modele, premda će oni stići do svojih odredišta dugo pošto Zemlja bude prestala da postoji. Poslednji koji je lansiran mogao je da se kreće brzinom koja je dostizala dvadeseti deo svetlosne brzine i on je trebalo da se spusti na odredišnu planetu kroz devet stotina pedeset godina — ukoliko sve bude dobro teklo.
Loren se još sećao lansiranja Ekskalibura iz njegove konstrukcione kolevke u Lagranžovoj tački između Zemlje i Meseca. Iako mu je tada bilo samo pet godina, ipak je znao da će ovaj sejački brod biti poslednji u svojoj vrsti. Ali zašto je ovaj stolećima dug program obustavljen upravo u trenutku kada je dostigao tehnološku zrelost — bio je još premlad da razume. Niti je mogao da pretpostavi kako će njegov vlastiti život biti promenjen izuzetnim otkrićem koje je preobrazilo celu situaciju i pružilo čovečanstvu novu nadu u samoj poslednjoj deceniji njegove istorije.
Iako su postojale nebrojene teorijske studije niko još nije uspeo da učini praktično verovatnim misiju sa ljudskom posadom makar i do najbliže zvezde. Okolnost da bi takvo putovanje potrajalo stolećima nije ovde predstavljalo odlučujući činilac; hibernacija je mogla da reši taj problem. Jedan rezus-majmun spavao je u sateliskoj bolnici „Luj Paster” već skoro hiljadu godina, ispoljavajući i dalje savršeno normalnu moždanu aktivnost. Nije bilo razloga za pretpostavku da i sa ljudima neće biti isti slučaj, iako je trenutni rekord u ovom pogledu, što ga je držao pacijent oboleo od neke neobične vrste raka, iznosio manje od dva stoleća.
Biološki problem bio je rešen; inženjerski je bio taj koji je izgledao nepremostiv. Letelica koja bi bila kadra da ponese na hiljade usnulih putnika, kao i sve ono što će im biti potrebno za novi život na jednom drugom svetu, morala je da bude velika koliko i neki ogroman prekooekanski bord, kakvi su nekada gospodarili morima Zemlje.
Čak i pri brzini od jedne desetine svetlosne godine sva odredišta koja su najviše obećavala nalazila su se na udaljenosti većoj od pet stotina godina. Tu brzinu dostizale su robotske sonde — koje su hitale kroz obližnje zvezdane sisteme i slale izveštaje o onome što su ustanovile tokom nekoliko žurnih časova prolaska. Ali, nije postojao način na koji bi se one usporile da bi prošle u blizini nekog sveta ili se spustile na njega; ukoliko ne dođe do neke nesreće, ta plovila nastaviće da zauvek jure kroz Galaksiju.
Bio je to temeljni problem vezan za rakete — a niko još nije otkrio alternativu za pogon koji se koristio u dubokom svemiru. Bilo je podjednako teško izgubiti brzinu kao i steći je, a nositi neophodno gorivo za usporenje nije tek udvostručavalo poteškoće misije — već ih je dizalo na kvadrat.
Bilo je moguće sazdati jedan hiperbrod u punim razmerama koji bi dostigao deseti deo brzine svetlosti. Kao gorivo je trebalo obezbediti oko milion tona prilično egzotičnih elemenata, što je bilo teško ali ne i nemoguće.
Ali da bi se potrla ta brzina na kraju putovanja, brod je morao krenuti ne sa pukih milion — već sa mnogo miliona toga goriva. To, razume se, nikako nije dolazilo u obzir, tako da niko stolećima nije tome pridavao nikakvu ozbiljniju pažnju.
A onda, zahvaljujući jednoj od najvećih ironija istorije, Čovečanstvo je dobilo ključeve Vaseljene — ali i samo jedno stoleće da ih upotrebi.