Predsednik Talase nalazio se na toj dužnosti tek dva meseca i još se nije mogao pomiriti sa nesrećom koja ga je snašla. Ali, više ništa nije mogao da preduzme oko toga osim da što bolje obavi jedan rđav posao koji ga je čekao tokom naredne tri godine. Razume se, nije bilo nikakve svrhe zahtevati da se ceo postupak izbora ponovi; program biranja, koji se temeljio na stvaranju i umetanju nasumičnih brojeva od hiljadu brojki, predstavljao je najpribližniji vid čistog slučaja koji je ljudska domišljatost uopšte bila kadra da stvori.
Potojalo je tačno pet načina da se izbegne opasnost preseljenja u predsedničku palatu (dvadeset soba, od kojih je jedna bila dovoljno velika da primi stotinu gostiju). Trebalo je da budete mlađi od trideset ili stariji od sedamdeset godina; trebalo je da bolujete od neizlečive bolesti; trebalo je da budete mentalno zaostali; i, konačno, trebalo je da ste počinili neki težak zločin. Jedina teorijska mogućnost koja je stajala na raspolaganju predsedniku Edgaru Faradinu bila je ova poslednja i on je ozbiljno pomišljao na nju.
Pa ipak, morao je da prizna da je, uprkos ličnoj nesklonosti prema ovoj vrsti zvanja, posredi verovatno bio najbolji oblik vladavine koji je čovečanstvo ikada izumelo. Matičnoj planeti bilo je potrebno nekih deset hiljada godina da to usavrši, vršeći opite i često užasno grešeći.
Čim je cela odrasla populacija bila obrazovana do granica intelektualnih sposobnosti (a ponekad, avaj, i preko njih), prava demokratija postala je moguća. Poslednji korak nalagao je razvoj trenutnih ličnih komunikacija, povezanih sa središnjim kompjuterima. Prema istoričarima, prva istinska demokratija na Zemlji osnovana je (teranske) 2011. godine u zemlji koja se zvala Novi Zeland.
Posle toga, izbor šefa države pokazao se srazmerno nevažnim. Pošto bi se jednom opšte prihvatilo da automatski biva diskvalifikovan svako ko hotimice ima aspiracija prema tom mestu, gotovo bilo koji sistem postajao bi podjednako svrsishodan, a lutrija se pokazala kao najjednostavnija procedura.
„Gospodine predsedniče”, obrati mu se sekretarica kabineta, „posetioci čekaju u biblioteci.”
„Hvala, Liza. Nadam se da više ne nose one mehuraste kombinezone?”
„Tako je — svi medicinari se slažu da je situacija potpuno bezbedna. Ali, mislim da ipak treba da vas na nešto upozorim, ser. Oni imaju… ovaj… pomalo neobičan miris.”
„Krakan! U kom smislu?”
Sekretarijaca se osmehnu.
„Oh, nije neprijatan — ni najmanje, bar se meni tako čini. Mora da je to nešto u vezi sa njihovom hranom; posle hiljadu godina naše biohemije mora da su se malo razišle. Možda se to najbolje može opisati rečju aromatično.”
Predsednik nije bio sasvim načisto šta to treba da znači i upravo se spremao da zatraži razjašnjenje kada mu na um pade jedna uznemirujuća pomisao.
„A šta misliš”, upita on, „kako mi njima mirišemo?”
Na njegovo olakšanje, petoro gostiju nije ispoljilo nikakav znak olfaktorne neprijatnosti prilikom neizmeničnog upoznavanja. Ali sekretarica Elizabet Išihara svakako je mudro postupila što ga je upozorila; sada je tačno znao šta je podrazumevala pod terminom „aromatično”. Takođe je bila u pravu kada je kazala da taj miris nije neprijatan; naprotiv, podsetio ga je na začine koje je njegova supruga koristila kada je na nju bio red da kuva u palati.
Dok je sedao za čelo konferencijskog stola u obliku potkovice predsednik Talase uhvatio je samoga sebe kako s gorčinom razmišlja o Slučaju i Sudbini — stvarima koje ga uopšte nisu mnogo opterećivale u prošlosti. Ali Slučaj, u svom najčistijem vidu, doveo ga je u sadašnji položaj. A sada je on — ili njegova parnjakinja, Sudbina — ponovo umešao prste. Kako je to bilo čudno da on, jedan neambiciozni proizvođač sportske opreme, bude izabran da predsedava ovom istorijskom sastanku! No, neko je to morao da uradi; a morao je da prizna da počinje da uživa u celoj stvari. U najmanju ruku, niko ne bi mogao da ga spreči da održi svoj govor dobrodošlice…
…Bio je to, zapravo, sasvim dobar govor, premda možda nešto duži nego što je neophodno čak i u jednoj ovakvoj prilici. Pred kraj je postao svestan da su učtivo pažljivi izrazi lica njegovih slušalaca postojali blago odsutni, što ga je nagnalo da izbaci neke statističke podatke o proizvodnji, kao i čitav blok o novoj dalekovodnoj mreži na Južnom Ostrvu. Kada je ponovo seo, bio je uveren da je predočio sliku jednog snažnog, naprednog društva na visokom tehničkom nivou. Uprkos mogućim površnim utiscima da stvari suprotno stoje, Talasa nije ni nazadna ni dekadentna, održavajući i dalje najbolje tradicije svojih velikih predaka. I tako dalje.
„Veoma vam hvala, gospodine predsedniče”, reče kapetan Bej posle razložne pauze koja je usledila. „Odista smo svi bili prijatno iznenađeni kada smo ustanovili da je Talasa ne samo nastanjena, nego i u punom napretku. To će naš boravak ovde učiniti znatno prijatnijim, a uzdamo se da ćemo, kada bude kucnuo čas da odemo, sa vama deliti samo dobru volju.”
„Oprostićete mi što sam tako indiskretan — a možda je čak nepristojno postaviti to pitanja tek što su gosti stigli — ali koliko nameravate da ostanete ovde? Voleli bismo da to doznamo što je pre moguće, kako bismo preduzeli sve neophodne pripreme.”
„Sasvim vas razumem, gospodine predsedniče. U ovom trenutku to ne možemo sasvim određeno reći, zato što to delimično zavisi i od pomoći koju ćete biti u stanju da nam pružite. Ja procenjujem da bi to moglo iznositi jednu vašu godinu — ali je verovatnije dve.”
Poput većine Lasanaca, Edgar Faradin nije bio vešt u prikrivanju osećanja; kapetana Beja zbunio je iznenadan veseo — čak bi se moglo reći prepreden — izraz koji se pojavio na licu glavnog administratora.
„Nadam se, vaša ekselencijo, da vam to neće stvoriti probleme?” upita on brižno.
„Naprotiv”, uzvrati predsednik, praktično trljajući šake. „Možda to još niste čuli, ali naše dvestote olimpijske igre održavaju se kroz dve godine.” On se skromno nakašlja. „Osvojio sam bronzanu medalju na hiljadu metara kada sam bio mladić, tako da su mene zadužili za organizaciju. Mislim da bismo mogli da uključimo i takmičare sa strane.”
„Gospodine predsedniče”, umeša se sekretarica kabineta, „nisam sigurna da pravila…”
„Koja ja određujem”, nastavi predsednik odlučno. „Kapetane, molim vas da ovo shvatite kao poziv. Ili izazov, ako vam se tako više dopada.”
Zapovednik zvezdanog broda Magelan bio je čovek koji je navikao da donosi brze odluke, ali ovoga puta se našao potpuno zatečen. Pre no što je stigao da smisli neki prikladni odgovor, u razgovor se umeša glavni brodski lekar.
„To je izuzetno ljubazno od vas, gospodine predsedniče”, reče lekar-zapovednik Meri Njutn. „Ali kao stručnjak za medicinu moram da ukažem na okolnost da svi mi imamo više od trideset godina, da smo potpuno van forme — kao i da je Talasina sila teže za šest odsto jača od Zemljine, što nas sve dovodi u veoma neravnopravan položaj. Prema tome, sem ako vaše olimpijske igre nemaju i takve discipline kao što su šah ili karte…”
Predsednik je izgledao za trenutak razočaran, ali se brzo pribrao.
„Oh, dobro. U svakom slučaju, kapetane Bej, voleo bih da vi predate neke nagrade.”
„Biće mi drago”, uzvrati pomalo zbunjen zapovednik. Osećao je da sastanak izmiče kontroli i zato je odlučio da se vrati dnevnom redu.
„Smem li da objasnim šta bismo voleli da uradimo ovde, gospodine predsedniče?”
„Razume se”, glasio je pomalo nezainteresovan odgovor. Njegova ekselencija i dalje je u mislima bila drugde. Možda je ponovo proživljavao trijumfe mladosti. A onda, uz očigledan napor, on ponovo usredsredi pažnju na sadašnjost. „Polaskani smo, ali i pometeni, vašom posetom. Kako izgleda, postoji tako malo toga što vam mi možemo ponuditi. Čuo sam da je bilo nekog govora o ledu; to je zacelo bila samo šala.”
„Nije, gospodine predsedniče — sasvim smo ozbiljno mislili. To je sve što nam je potrebno sa Talase, premda sada, pošto smo malo probali vašu hranu — naročito imam na umu sir i vino kojim smo bili posluženi za ručak — nije isključeno da nam se zahtevi značajno povećaju. Ali led je od ključnog značaja; dopustite mi da objasnim. Prva slika, molim.”
Zvezdani brod Magelan, dugačak dva metra, pojavi se pred predsednikom. Izgledao je tako stvaran da on požele da ispruži ruku i dodirne ga; zacelo bi to i učinio da unaokolo nije bilo posmatrača kojima bi izgledalo smešno takvo naivno ponašanje.
„Primetićete da je brod približno valjkastog oblika — dužina mu iznosi četiri kilometra, a u prečniku ima jedan kilometar. Budući da naš pogonski sistem koristi energije samog prostora, ne postoji teorijsko ograničenje u pogledu brzine, sve do same brzine svetlosti. Ali u praksi suočavamo se sa poteškoćama već pri otprilike jednoj petini te brzine, usled međuzvezdane prašine i gasova. Iako su oni veoma retki, jedan objekat koji se kreće kroz njih brzinom od šezdeset hiljada kilometara u sekundi ili više sudara se sa iznenađujuće velikom količinom materijala — a pri takvim brzinama čak i jedan jedini vodonikov atom može da izazove priličnu štetu.
Zbog toga Magelan, po uzoru na prve primitivne svemirske brodove, nosi pred sobom jedan ablacioni štitnik. Za tu svrhu dobar je gotovo svaki materijal sve dok ga ima dovoljno. A pri temperaturama blizu apsolutne nule, koje vladaju u međuzvezdanom prostoru, teško je naći nešto bolje od leda. Jevtin, lako dostupan, iznenađujuće snažan! Naš mali ledeni breg ličio je na ovu zatupastu kupu kada smo se otisnuli iz Sunčevog sistema pre dve stotine godina. A evo kako izgleda sada.”
Slika zatrepta, a onda se ponovo uspostavi. Brod je bio nepromenjen, ali se kupa koja je lebdela pred njima smanjila na tanki disk.
Ovo je ishod bušenja rupe dugačke pedeset svetlosnih godina kroz ovaj prilično prašnjav sektor Galaksije. Milo mi je što mogu da kažem da se obim ablacije samo za pet postotaka razlikuje od predviđenog, tako da se nijednog trenutka nismo našli u stvarnoj opasnosti — premda, razume se, uvek postoji daleka mogućnost da naletimo na nešto stvarno krupno. Nikakav štitnik nas ne bi mogao zaštiti od toga, bio on sačinjen od leda ili najboljeg oklopnog čelika.
Još imamo materijala za narednih deset svetlosnih godina, ali to nije dovoljno. Naše krajnje odredište jeste planeta Segan dva — od koje nas razdvaja još sedamdeset pet svetlosnih godina.
Sada vidite, gospodine predsedniče, zašto smo se zaustavili kod Talase. Želeli bismo da pozajmimo — odnosno, da zamolimo da nam zauvek date, budući da ćemo teško moći da vam ikada vratimo — stotinak hiljada tona vode. Moramo načiniti novi ledeni breg, gore na orbiti, kako bismo raščistili put pred sobom kada nastavimo putovanje ka zvezdama.”
„Ali kako vam mi u tome možemo pomoći? U tehničkom pogledu vi mora da ste stolećima ispred nas.”
„Sumnjam — sem kada je reč o kvantnom pogonu. Možda zamenik kapetana Malina može da izloži naše planove — koji su, razume se, podložni vašem odobrenju.”
„Molim vas, nastavite.”
„Najpre moramo odrediti mesto za hladnjačko postrojenje. Postoji mnoštvo mogućnosti — ono se može nalaziti na bilo kom izolovanom području obale. Ovo neće izazvati apsolutno nikakav ekološki poremećaj, ali ako vi to želite, mi možemo postaviti postrojenje na Istočno Ostrvo — i nadati se da Krakan neće ponovo proraditi pre no što završimo posao!
Projekat postrojenja doslovce je gotov; potrebna su samo sitna preinačenja s obzirom na posebnosti mesta za koje se konačno odlučimo. Proizvodnja najvećeg dela glavnih kompomenti može otpočeti odmah. Sve one — pumpe, hladnjački sistemi, izmenjivači toplote, kranovi — spadaju u inventar dobre, staromodne tehnologije iz drugog milenijuma!
Ako sve bude teklo bez poteškoća prvi led bi trebalo da imamo već kroz devedeset dana. Planiramo da proizvodimo blokove standardne veličine — ravne, heksagonalne ploče — neko ih je nazvao pahuljama i to se, izgleda, već odomaćilo.
Kada proizvodnja bude počela podizaćemo po jednu pahulju svakoga dana. One će biti sakupljane na orbiti i sklapane u štitnik. Od prvog podizanja do završnog testa cele strukture treba da potekne dve stotine pedeset dana. Posle toga bićemo spremni za polazak.”
Kada je zamenik kapetana završio, predsednik Faradin ostade za trenutak da sedi u tišini, odsutnog pogleda. A onda reče, gotovo smerno. „Led, zapravo, nikada nisam video, osim na dnu čaše sa pićem…”
Dok se rukovao sa posetiocima koji su odlazili predsednik Faradin postao je svetan nečeg neobičnog. Njihov aromatični miris postao je sada jedva primetan.
Da li se on već navikao na njega — ili mu je otkazivalo čulo mirisa?
Iako su oba odgovora bila potvrdna, negde oko ponoći bio je spreman da prihvati samo drugi. Kada se probudio, oči su mu suzile, a nos mu je bio tako zapušen da je jedva disao.
„Šta je bilo, dušo?” upita ga brižno gospođa predsednikovica.
„Pozovi — apćiha! — doktora”, uzvrati glavni administrator. „Našeg i i jednoga gore sa broda. Sumnjam da bilo šta mogu da preduzmu, ali želim da se i oni malo — apćiha! — preznoje. A nadam se da i ti nisi uhvatila.”
Predsednikova supruga zausti da ga razuveri, ali je prekide napad kijanja.
Oboje sedoše u postelji i tužno pogledaše jedno drugo.
„Mislim da ovo treba odležati sedam dana”, šmrknu predsednik. „Ali možda je medicinska nauka malo uznapredovala poslednjih nekoliko stoleća.”
Nade su mu bile ispunjene, premda ne u očekivanom obimu. Zahvaljujući herojskim naporima i bez ijednog izgubljenog života epidemija je suzbijena — za samo šest ubogih dana.
To, doduše, nije bio baš najsrećniji početak prvog kontakta u hiljadu godina između rođaka koje su razdvajale zvezdane udaljenosti.