Ovde smo već dve sedmice, Evelin, premda ne izgleda toliko dugo, budući da je to samo jedanaest talasanskih dana. Ranije ili kasnije moraćemo da napustimo stari kalendar, ali moje srce će zauvek otkucavati drevnim ritmovima Zemlje.
Bili smo prilično zauzeti sve ovo vreme, ali nam je uglavnom bilo prijatno. Jedini stvarni problem bio je medicinske prirode; uprkos svim merama predostrožnosti prerano smo ukinuli karantin, tako da je oko dvadeset odsto Lasanaca postalo žrtva nekog virusa. Kod nas se, međutim, nisu javili nikakvi simptomi, zbog čega nas je obuzela još veća griža savesti. Srećom, niko nije umro, mada se bojim da se to ne može mnogo pripisati u zaslugu lokalnim lekarima. Medicinska nauka je definitivno primitivna ovde; oni su već toliko navikli da se oslanjaju na automatizovane sisteme da nisu u stanju da iziđu nakraj ni sa čim što ne bi bilo obično.
Ali, oprošteno nam je; Lasanci su veoma dobroćudan, bezbrižan svet. Imali su neverovatnu sreću — čak možda suviše! — sa svojom planetom; to samo čini sumornijim poređenje sa Seganom Dva.
Njihov jedini stvarni hendikep jeste nedostatak kopna, što ih je i nagnalo da postupe mudro i drže populaciju dobrano ispod maksimuma koji bi se mogao izdržati. Čak i kada bi došli u iskušenje da ga prekorače, tu su uvek dokumenti o sirotinjskim kvartovima zemaljskih velegradova kao užasno upozorenje.
Budući da je posredi tako divan i šarmantan narod, dolazimo u grdno iskušenje da im pomognemo umesto da ih pustimo da sami razviju vlastitu kulturu na svoj način. U izvesnom smislu, oni su naša deca — a svim roditeljima pada teško saznanje da će jednom, ranije ili kasnije, morati da prestanu da se mešaju u živote svojih potomaka.
Razume se, ovo uplitanje se u izvesnom stepenu ne može izbeći. Mi smo neočekivani — premda, na svu sreću, ne i nepoželjni — gosti na njihovoj planeti. A i nikako ne mogu izgubiti iz vida da se Magelan nalazi na orbiti tik iznad atmosfere — taj poslednji emisar sa sveta njihovih predaka.
Otišao sam na mesto Prvog Spuštanja — njihovo rodno mesto; bila je to tura na koju krene svaki Lasanac bar jednom u životu. Posredi je svojevrsna kombinacija muzeja i svetilišta i to je jedino mesto na celoj planeti za koje se u jednom dalekom smislu može reći da je „sveto”. Ništa se tu nije promenilo za sedam stotina godina. Sejački brod izgleda kao da se upravo spustio, premda je sada samo prazna ljuštura. Svuda oko njega nalaze se utihle mašine — kopači, konstruktori i postrojenja za hemijsku obradu, sa mnoštvom robotskih pomagača. A tu su, razume se, i jasle i škole Prvog Pokolenja.
Gotovo da nema nikakvih dokumenata o tim prvim dekadama — što je možda stvar hotimičnog izbora. Uprkos svekolikom umeću i merama opreznosti planera, mora da su se javljali biološki nesrećni slučajevi, koje je kontrolni program odmah bez milosti eliminisao. A i vreme kada su oni koji nisu imali organske roditelje ustupili mesto onima koji su ih imali mora da je bilo puno psiholoških trauma.
Ali, tragedija i tuga Decenija Postanja sada se nalaze stolećima u prošlosti. Poput grobova svih pionira, njih su takođe zaboravili neimari novog društva.
Bio bih srećan kada bih mogao da provedem ostatak života ovde; na Talasi ima građe za celu vojsku antropologa, psihologa i sociologa. A, iznad svega, kako bih samo voleo da ponovo sretnem neke moje davno preminule kolege i da im pokažem da su mnoge naše beskrajne rasprave konačno razrešene!
Moguće je sazdati jednu racionalnu i humanu kulturu koja bi bila potpuno imuna na pretnje što proishode iz natprirodnih sputavanja. Iako se već u načelu ne slažem sa cenzurom, izgleda da su oni koji su pripremali arhive za Talasu uspeli da ostvare jedan gotovo nemoguć zadatak. Pročistili su deset hiljada godina istorije i književnosti, a ishod je sasvim opravdao uložene napore. Moramo biti veoma oprezni pre no što eventualno vratimo nešto što je za njih izgubljeno — ma koliko posredi bilo predivno i ma koliko uzbudljivo umetničko delo.
Na Talasance nikada nisu delovali proizvodi raspadanja mrtvih religija, tako da se za svih sedam stotina godina ovde nije javio nijedan prorok koji bi propovedao novu veru. I sama reč „Bog” gotovo je potpuno iščezla iz njihovog jezika, tako da ih prilično iznenađuje i zabavlja kada se dogodi da je mi upotrebimo.
Moji prijatelji naučnici rado ističu da od jednog uzorka nema velike statistike, tako da se pitam da li potpuno odsustvo religije u ovom društvu odista bilo šta dokazuje. Takođe nam je poznato da su Talasanci bili veoma brižljivo odabrani u genetskom pogledu, kako bi se odstranilo što je moguće više neželjenih socijalnih osobina. Da, da — znam da je samo oko petnaest odsto ljudskog ponašanja određeno genima — ali taj deo je veoma važan! Lasance svakako ne opterećuju tako neprijatne osobine kao što su zavist, nepopustiljivost, ljubomora, srdžba. No, je li to ishod jedino kulturnog uslovljavanja?
Kako bih samo voleo da doznam šta se dogodilo sa sejačkim brodovima koje su uputile one religijske grupe iz dvadesetog stoleća! Mormonski Zavetni kovčeg, Prorokov mač — bilo ih je pet-šest. Pitam se da li je ijedan od njih uspeo — i, ako jeste, kakav je bio udeo religije u tom uspehu, odnosno neuspehu. Možda ćemo jednom, kada bude uspostavljena lokalna komunikaciona mreža, ustanoviti šta se zbilo sa tim ranim pionirima.
Jedna od posledica potpunog ateizma Talase jeste ozbiljan nedostatak psovki. Kada nekom Lasancu nešto padne na stopalo, on naprosto ne zna šta bi rekao. Čak ni uobičajeno pominjanje telesnih funkcija ovde nije od velike koristi, budući da u njima niko ovde ne vidi ništa ružno. Kako izgleda, potoji samo jedan uzvik za opštu upotrebu — „Krakan!” — a i on nije bog zna šta. No, to ipak pokazuje kakav je utisak ostavila planina Krakan kada je došlo do njene erupcije pre četiri stotine godina. Nadam se da će mi se ukazati prilika da je posetim pre odlaska.
Od tog trenutka nas deli još mnogo meseci, ali ga se već pribojavam. Ne zbog moguće opasnosti — ako se bilo šta dogodi sa brodom, ja to nikada neću doznati. No, to će značiti da je prekinuta još jedna spona sa Zemljom, a samim tim, najdraža moja, i sa tobom.