Čak i kada bude u dubokoj starosti Mirisa Leonidas i dalje će se dobro sećati onog trenutka kada je prvi put ugledala Lorena. Nije postojao niko drugi — čak ni Brant — za koga je to isto važilo.
Novotnost nije imala nikakve veze s tim; već je videla nekoliko Zemljana pre no što se srela sa Lorenom i oni na nju nisu ostavilil neki naročit utisak. Većina ih je mogla da prođe kao Lasanci, samo ako bi bili ostavljeni na suncu nekoliko dana.
Ali ne i Loren; koža mu uopšte nije tamnela, a njegova neverovatna kosa postajala je čak još srebrnija. To je nesumnjivo bilo ono što joj je najpre privuklo pažnju u času kada je on izlazio iz kancelarije gradonačelnice Voldron sa dvojicom kolega; svoj trojici se na licu čitala blaga nelagodnost, koja je predstavljala uobičajeni ishod sastanka sa Tarninom letargičnom i dobro ušančenom birokratijom.
Pogledi su im se sreli, ali samo na trenutak. Mirisa je načinila još nekoliko koraka, a onda se, bez ikakvog učešća volje u tome, nepomično zaustavila, pa osvrnula preko ramena — i ugledala kako i posetilac gleda nju. Istog trena oboma je postalo jasno da su im životi neopozivo promenjeni.
Kasnije te noći, pošto su vodili ljubav, ona upita Branta: „Da li su kazali koliko nameravaju da ostanu?”
„Baš si našla kad ćeš to da pitaš”, promrmlja on pospano. „Bar godinu dana. Možda i dve. Laku noć — ponovo.”
Umela je da se uzdrži i od novih pitanja, iako je i dalje bila sasvim budna. Ostala je još dugo da leži otvorenih očiju, posmatrajući kako dugačke senke što ih je bacao unutrašnji mesec klize preko poda, dok je negovano telo pokraj nje lagano tonulo u san.
Znala je ona za muškarce i pre Branta, ali od kada su se zbližili ona je bila potpuno ravnodušna prema bilo kom drugom. Odakle, onda, ovo iznenadno zanimanje — i dalje se pretvarala da nije ništa ozbiljnije — za čoveka koga je videla svega nekoliko sekundi i čije čak ni ime nije znala? (Premda će to biti prva stvar oko koje će se sutra ujutro pobrinuti.)
Mirisa se dičila time što je poštena i pametna; sa visine je gledala na žene — ili muškarce — koji su dopuštalil da postanu roboti vlastitih osećanja. Deo privlačnosti, bila je sasvim sigurna u to, proishodio je iz elementa novotnosti, iz blistavosti ogromnih novih obzorja. Biti u prilici da razgovaraš sa nekim ko je svojim nogama hodio gradovima Zemlje — ko je bio očevidac poslednjih časova Sunčevog sistema — i sada se nalazio na putu ka novim suncima, bilo je to čudo koje je nadmašalo čak i njene najsmelije snove. To joj je ponovo izvuklo na površinu svesti ono pritajeno nezadovoljstvo tromim tempom talasanskog života, koji ju je opterećivao uprkos sreći koju je doživela sa Brantom.
Ili je to možda bilo tek zadovoljstvo, a ne i prava sreća? Šta je ona uistinu želela? Da li bi to mogla da ustanovi sa ovim strancima sa zvezda, to nije znala, ali pre no što oni krenu sa Talase zauvek, čvrsto je odlučila da pokuša.
Istog jutra Brant je takođe posetio gradonačelnicu Voldron, koja ga je dočekala tek nešto malo manje toplim pozdravom nego obično kada joj je istresao na sto ostatke svojih zamki za ribe.
„Znam da ste zauzeti važnijim stvarima”, reče on, „ali, ipak, šta ćemo s ovim?”
Gradonačelnica pogleda bez oduševljenja spleteno klupko kablova. Bilo je teško usredsrediti se na svakodnevni posao posle silnih uzbuđenja vezanih za međuzvezdanu politiku.
„Šta ti misliš da se dogodilo?” upita ona.
„Očigledno je namerno učinjeno — vidite kako je ova žica savijena pre no što je prekinuta. Ne samo što je mreža oštećena, nego su i pojedini delovi odneti. Siguran sam da niko sa Južnog Ostrva ne bi tako nešto učinio. Kakve bi pobude imali? Ali ja ću već otkriti — ranije ili kasnije…”
Brantova rečita pauza nije ostavljala ni najmanje sumnje oko toga šta će se onda dogoditi.
„Na koga sumnjaš?”
„Još od trenutka kada sam počeo da vršim esperimente sa električnim zamkama morao sam da se borim ne samo protiv konzervacionista nego i protiv svih onih ludaka koji smatraju da sva hrana treba da bude sintetička samo zato što je izopačeno jesti živa bića, kao što su životinje — pa čak i biljke.”
„Možda su konzervacionisti donekle u pravu. Ako se tvoja zamka pokaže delotvornom, kao što sam tvrdiš, ona bi mogla da naruši ekološku ravnotežu o kojoj oni neprekidno pričaju.”
„Ukoliko do toga dođe stvar ćemo saznati iz uobičajenog popisa faune u sprudu, a onda ćemo naprosto spravu nakratko isključiti. Uostalom, mene zapravo zanimaju pelagici; kako izgleda, moje polje ih privlači na razdaljini do tri ili čak četiri kilometra. A čak i kada niko na Tri Ostrva ne bi jeo ništa drugo do ribu, ne bismo čak ni okrznuli okeansku populaciju.”
„Sigurna sam da si u pravu — bar kada su u pitanju domorodačke pseudoribe. No, od njih ionako nema mnogo vajde, budući da ih je većina odveć otrovna za preradu. Jesi li, međutim, siguran da se zemaljski soj već dovoljno ustalio? Možda bi upravo ti mogao biti ona poslednja kap koja će preliti čašu, kako to kaže stara izreka.”
Brant s poštovanjem pogleda gradonačelnicu; neprekidno ga je iznenađivala ovakvim domišljatim pitanjima. Nikada mu nije palo na pamet da ona nikako ne bi toliko dugo zadržala svoj položaj da se ispod površine nije krilo još mnogo toga.
„Bojim se da tune neće opstati; proteći će još nekoliko milijardi godina pre no što okeani postanu dovoljno slani za njih. Ali sa pastrmkama i lososima je sve u najboljem redu.”
„A obe vrste su uz to i veoma ukusne; one bi čak mogle nagnati sinteziste da zaborave na svoje moralne obzire. Doduše, sve ovo ne znači da prihvatam tvoju zanimljivu teoriju. Ti ljudi možda pričaju, ali zato ne čine ništa.”
„Oslobodili su čitavo krdo stoke sa one eksperimentalne farme pre dve godine.”
„Hoćeš da kažeš da su to pokušali — krave su se odmah vratile pravo kući. Svi su se toliko smejali da su oni konačno odustali od svih sličnih budućih demonstracija. Naprosto ne mogu da zamislim da bi se oni upustili u takve nevolje.” Ona pokaza ka iskidanoj mreži.
„To ne bi bilo teško — mala barka noću, dva ronioca — voda je tu duboka samo dvadeset metara.”
„Dobro, ispitaću malo stvar. U međuvremenu, želim da uradiš dve stvari.”
„Šta to?” upita Brant; pokušao je da mu glas ne zvuči podozrivo, ali u tome nimalo nije uspeo.
„Opravi mrežu — u tehničkom skladištu dobićeš sve što ti je potrebno. I uzdrži se od svih daljih optužbi pre no što postaneš stopostotno siguran. Ako pogrešiš, ispašćeš budala i još ćeš morati da se izvinjavaš. Ako si, pak, u pravu, mogao bi da uplašiš prave krivce pre no što ih uhvatimo na delu. Je li ti jasno?”
Brantova donja vilica se malo opusti: još nikada nije video gradonačelnicu u tako britkom raspoloženju. On pokupi izložbeni predmet A i iziđe pomalo podvijena repa.
Možda bi mu rep bio još podvijeniji — ili bi ga to naprosto samo zabavljalo — da je znao da za njega više nije bilo tako mnogo mesta u srcu gradonačelnice Voldron.
Pomoćnik glavnog inženjera Loren Lorenson nije ostavio naročiti utisak samo na jednog žitelja Tarne tog jutra.