Samo je jedna tragedija pomračila osamnaest godina života Kumara Leonidasa; zauvek će ostati desetak centimetara niži nego što mu je to srce želelo. Nije bilo nimalo iznenađujuće što mu je nadimak glasio „Mali Lav” — premda su se samo retki usuđivali da ga njime oslove.
Da bi nadoknadio ovaj nedostatak visine on se silno trudio u pogledu širine i dubine. Koliko mu je samo puta Mirisa kazala, tobože razgnevljeno: „Kumare, da si proveo onoliko vremena na razvijanju mozga koliko si proveo na razvijanju tela, bio bi najveći genije na Talasi.” Ono što mu, međutim, nikada nije rekla — pa je to čak jedva i samoj sebi priznavala — bilo je da je prizor njegovih redovnih jutarnjih vežbanja često budio u njenim prsima krajnje nesestrinska osećanja, kao i izvesnu ljubomoru prema svim drugim posmatračima koji su se okupljali da bi ga zadivljeno posmatrali. Povremeno se čak događalo da Kumarovim predstavama prisustvuje najveći broj njegovih vršnjaka. Iako su zavidljive glasine o tome da je on vodio ljubav sa svim devojkama, kao i sa polovinom mladića iz Tarne predstavljale nesputanu hiperbolu, u njima se ipak krilo prilično istine.
Doduše, iako je Kumara i njegovu sestru razdvajao intelektualni ponor, on nipošto nije bio mišićavi maloumnik. Ako bi ga nešto odista zainteresovalo, on se ne bi smirio dok time ne bi ovladao, ma koliko na to otišlo vremena. Bio je izvrstan moreplovac i preko dve godine proveo je, uz povremenu Brantovu pomoć, u građenju izvrsnog kajaka dugačkog četiri metra. Trup je bio gotov, ali još nije bio počeo da radi na gornjem delu.
Jednoga dana, zaklinjao se, sigurno će ga porinuti i tada će svi prestati da se smeju. U međuvremenu, izraz „Kumarov kajak” uveliko se već u Tarni koristio za označavanje nekog nezavršenog posla — kojih je, zapravo, bilo poprilično.
Pored ove opšte lasanske sklonosti ka odugovlačenju, Kumarovi glavni nedostaci bili su njegova pustolovna priroda i povremeno pravljenje rizičnih šala na tuđ račun. Postojalo je rasprostranjeno mišljenje da će ga to jednoga dana uvaliti u ozbiljne neprilike.
No, bilo je nemoguće naljutiti se čak i zbog njegovih najdrskijih nestašluka, budući da u njima nije bilo ničeg zlobnog. Bio je potpuno otvoren, čak providan; bilo je naprosto nezamislivo da izgovori neku laž. Zbog toga su mu se mnoge stvari mogle oprostiti, baš kao što je uglavnom i bio slučaj.
Dolazak posetilaca predstavljao je, razume se, najuzbudljiviji događaj u njegovom životu. Očarali su ga njihovi instrumenti, audio, video i senzorski snimci koje su doneli, priče koje su pričali — rečju, sve što je stajalo u vezi sa njima. A kako je on viđao Lorena znatno češće nego drugi, nije bilo iznenađujuće što se Kumar vezao upravo za njega.
No, ovakav razvoj stvari nije se mnogo dopadao Lorenu. Ako je postojalo nešto još neprijatnije od neprikladnog partnera, onda je to bio onaj tradicionalni gnjavator u liku nerazdvojnog mlađeg brata.