Članstvo Talasanske akademije nauka bilo je strogo ograničeno na lepi okrugli binarni broj 100000000 — ili, za one koji više vole da računaju na prste, na 256. Oficir za nauku na Magelanu potpuno je uvažavala takvu ekskluzivnost; ona je jemčila održanje određenih standarda. A i Akademija je svoje odgovornosti shvatala veoma ozbiljno; predsednik joj je priznao da u ovom trenutku oni imaju samo 241 člana, budući da se pokazalo nemogućim da se prazna mesta popune kvalifikovanim osobljem.
Od tih 241 u auditorijumu Akademije bilo je fizički prisutno čak 105, dok su 116 zbivanja pratili preko svojih komunikatora. Bio je to rekordno veliki skup i dr En Verli osećala se izuzetno polaskanom — iako ju je pomalo nagrizala radoznalost o tome šta je bilo sa preostalih dvadeset članova Akademije.
Takođe se osetila pomalo nelagodno kada je bila predstavljena kao jedan od vodećih astronoma Zemlje — premda je to, avaj, u vreme polaska Magelana bilo sasvim tačno. Vreme i Slučaj pružili su bivšem direktoru bivše Lunarne opservatorije „Šklovski” ovu jedinstvenu priliku da preživi. Ona je savršeno dobro znala da je u najboljem slučaju kompetentna ako je suditi prema merilima takvih divova kao što su Akerli, Čandrasekar ili Heršel — a da se i ne pominju Galilej, Kopernik ili Ptolomej.
„Evo je”, poče ona. „Sigurna sam da ste svi imali prilike da vidite ovu kartu Segana Dva — najbolju moguću rekonstrukciju dobijenu prolascima pored planete i radiohologramima. Pojedinosti su, razume se, nedovoljno jasne — najmanje iznose deset kilometara — ali i to je dovoljno da dobijemo osnovne činjenice.
U prečniku ima petnaest hiljada kilometara, što je nešto malo više nego kod Zemlje. Gusta atmosfera sastoji se gotovo potpuno od azota. Nema nimalo kiseonika — na svu sreću.”
To „na svu sreću” uvek bi privuklo pažnju; od toga bi slušaoci malo poskočili na svojim mestima.
„Potpuno razumem vašu iznenađenost; većina ljudskih bića gaji predrasude u korist disanja. Ali tokom decenija pre Egzodusa dogodile su se mnoge stvari koje su promenile naše nazore o svemiru.
Nepostojanje živih stvorenja — kako bivših tako i budućih — u Sunčevom sistemu i neuspeh svih SETI programa uprkos naporima dugim šesnaest stoleća uverili su doslovce svakoga da život mora biti veoma redak drugde u vaseljeni, te stoga i izuzetno dragocen.
Proishodilo je stoga da su svi oblici života vredni pažnje i da zaslužuju uvažavanje. Bilo je čak mišljenja da ne treba uništavati ni virulentne patogene i vektore bolesti, već ih valja sačuvati pod strogim nadzorom „Počast Životu” postala je veoma popularna izreka tokom Poslednjih Dana — i samo su je retki primenjivali jedino na ljudski život.
Pošto je jednom prihvaćeno načelo biološkog nemešanja, sledile su određene praktične posledice. Odavno je bila postignuta saglasnost o tome da ne treba pokušavati naseljavanje na planetama sa inteligentnim oblicima života; ljudska rasa imala je u tom pogledu veoma rđavu prošlost na matičnom svetu. Na sreću — ili na nesreću! — do ove situacije nikada nije došlo.
Ali otišlo se i korak dalje. Pretpostavimo da nađemo planetu na kojoj se upravo začeo životinjski život. Treba li da ostanemo po strani i da pustimo da evolucija ide svojim tokom zbog izvesnih izgleda da bi se megagodinama kasnije mogla pojaviti inteligencija?
Zakoračimo li još dalje — zamislimo da postoji jedino biljni život. Samo jednoćelijski mikrobi.
Može vam izgledati iznenađujuće da se ljudi, u času kada samo postojanje naše rase visi o koncu, upuštaju u raspravu o tako apstraktnim moralnim i filozofskim pitanjima. Ali Smrt usredsređuje um na stvari koje su uistinu važne: zašto smo ovde i šta nam valja činiti?
Ideja o „Metazakonu” — sigurna sam da ste svi za to čuli — postala je veoma popularna. Da li je moguće vaspostaviti zakonske i moralne kodekse koji bi se mogli primeniti na sva inteligentna stvorenja, a ne samo na dvonožne sisare koji dišu vazduh i koji su zakratko preovlađivali na planeti Zemlji?
Igrom slučaja, jedan od glavnih učesnika u toj raspravi bio je dr Kaldor. To ga je učinilo prilično nepopularnim kod onih koji su smatrali da, budući da homo sapiens predstavlja jedinu poznatu inteligentnu vrstu, njegov opstanak ima prvenstvo u odnosu na sve ostalo. Neko je tim povodom skovao efektan slogan „Ako treba izabrati između Čoveka i Sluzave Plesni, ja glasam za Čoveka!”
Srećom, nikada nije došlo do direktnog sučeljavanja — bar koliko nam je poznato. Mogu proteći stoleća pre no što dobijemo izveštaje od svih sejačkih brodova koji su se otisnuli u svemir. A ako od nekih ne stigne ni glasa — onda nije isključeno da je sluzava plesan odnela pobedu…
Godine 3505, tokom poslednjeg zasedanja Svetskog parlamenta, ustanovljene su izvesne smernice — znamenita Ženevska uputstva — za buduće kolonizovanje planeta. Mnogi su smatrali da su one suviše idealističke, a svakako nije postojao način na koji bi se nadziralo njihovo sprovođenje u delo. Ali ove smernice predstavljale su izraz namera — završni gest dobre volje prema vaseljeni koja možda nikada neće doći u priliku da bude zahvalna na tome.
Samo jedna od smernica ovih uputstava odnosi se na nas ovde — ali ona je bila najznamenitija i oko nje se podigla silna rasprava, budući da je isključivala neka od najizglednijih odredišta.
Prisustvo više od nekoliko postotaka kiseonika u atmosferi neke planete predstavlja konačan dokaz da na njoj postoji život. Ovaj elemenat suviše je reaktivan da bi se nalazio u slobodnom stanju, osim ako ga neprekidno ne proizvode biljke — ili nekakav njihov ekvivalent. Razume se, kiseonik ne mora nužno da pretpostavlja životinjski život, ali on svakako priprema teren za njega. Iako životinjski život samo retko vodi do inteligencije, nije ustanovljen nijedan drugi, alternativni put.
I tako, prema načelima Metazakona, planete sa kiseonikom nisu dolazile u obzir. Iskreno govoreći, simnjam da bi ovako drastična odluka bila doneta da nam kvantni pogon nije pružio praktično neograničene domete — i moći.
Dopustite mi sada da vam izložim naš plan delanja pošto budemo stigli do Segana Dva. Kao što možete videti na karti, preko pedeset procenata površine prekriveno je ledom, čija je prosečna dubina procenjena na tri kilometra. Tu se nalazi sav kiseonik koji će nam ikada biti potreban!
Kada bude ušao na završnu orbitu, Magelan će upotrebiti kvantni pogon u sasvim ograničenom dejstvu, kao svojevrsnu let-lampu. Njime će otopiti led i istovremeno razložiti paru na kiseonik i vodonik. Vodonik će ubrzo oteći u svemir; ovo oticanje može se podstaći naročito podešenim laserima, naravno, ako se to pokaže neophodnim.
Kroz samo dvadeset godina u atmosferi Segana Dva biće deset odsto 02, premda će i dalje obilovati nitrooksidima i drugim otrovima tako da neće pogodovati za disanje. U to vreme počećemo da zasipamo planetu naročito razvijenim bakterijama, pa čak i biljkama, kako bismo ubrzali ovaj proces. Ali na planeti će i dalje biti previše hladno; čak i uz toplotu koju ćemo upumpavati na nju, temperatura će svuda biti ispod tačke mržnjenja osim tokom nekoliko časova oko podneva u blizini polutara.
I upravo ćemo tu upotrebiti kvantni pogon, verovatno poslednji put. Magelan, koji je čitav svoj vek proveo u svemiru, konačno će se spustiti na površinu planete.
A onda, po petnaest minuta svakoga dana u odgovarajuće vreme, pogon će biti uključivan na najveću snagu koju sklop broda i tle na kome počiva mogu da izdrže. Ne možemo znati koliko će ova operacija potrajati sve dok ne napravimo prve testove; možda će biti potrebno da ponovo pokrenemo brod i premestimo ga negde drugde, ako se prvobitni položaj pokaže geološki nestabilan.
Prema prvim procenama pogon će ovako morati da dejstvuje tridesetak godina, kako bi dovoljno usporio planetu da se ona pomeri bliže suncu i stekne umerenu klimu. A potom ćemo koristiti pogon još dvadeset pet godina, kako bi se postigla kružna orbita. Ali tokom najvećeg dela tog vremena na Seganu Dva moći će prilično pristojno da se živi, premda će zime biti veoma oštre sve dok se ne postigne završna orbita.
I tako ćemo na kraju dobiti jednu devičansku planetu, veću od Zemlje, sa oko četrdeset postotaka okeana i srednjom temperaturom od dvadeset pet stepeni. Sadržaj kiseonika u atmosferi biće za jednu četvrtinu manji nego na Zemlji — ali će se povećavati. I tada će kucnuti čas da se probudi devet stotina hiljada spavača koji su još u hibernaciji i da im se predstavi novi svet.
To je scenario koji će ostati na snazi osim ako nas neki neočekivani razvoj događaja — ili neko otkriće — ne nagna da odstupimo od njega. A ako bi došlo do najgoreg…”
Dr Verli zastade, a onda se smrknuto osmehnu.
„Ne — ma šta se dogodilo, više nas nećete videti! Ako se Segan Dva pokaže nedostupan, postoji još jedno odredište udaljeno daljnih trideset svetlosnih godina. Ono se može pokazati još pogodnijim.
Možda ćemo, na kraju, kolonizovati oba ta sveta. Ali o tome će budućnost odlučiti.”
Bilo je potrebno izvesno vreme da rasprava uzme maha; većina akademika izgledala je pometena, premda im je pljesak bio sasvim iskren. Predsednik, koga je iskustvo naučilo da uvek ima unapred pripremljeno nekoliko pitanja, prvi uze reč.
„Nešto beznačajno, dr Verli — ali po kome ili po čemu je Segan Dva dobio ime?”
„Po jednom piscu naučnih sanjarija sa početka trećeg milenijuma.”
Ovo je probilo led, baš kao što je predsednik i predvideo.
„Pomenuli ste, doktore, da Segan Dva ima najmanje jedan satelit. Šta će se dogoditi sa njim kada budete promenili orbitu planete?”
„Ništa, osim veoma malih poremećaja orbite. On će se kretati zajedno sa maticom.”
„Da je Uputstvo iz… koja ono beše, 3500…”
„Godine 3505.”
„…opravosnaženo ranije, da li bismo mi bili sada ovde? Hoću da kažem, Talasa ne bi dolazila u obzir!”
„Veoma dobro pitanje i mi smo o njemu često raspravljali. Sejačka misija iz 2751 — vaš matični brod na Južnom Ostrvu — svakako bi bila protiv Uputstva. Srećom, problem se nije javio. Budući da ovde nemate kopnene životinje, načelo nemešanja nije narušeno.”
„To je veoma podložno sumnji”, upade jedna od najmlađih članica Akademije — na očiglednu zabavu mnogih njenih starijih kolega. „Ako kiseonik znači život, kako možete biti sigurni da ne važi i obrnuta tvrdnja. Može se zamisliti sva sila stvorenja — čak i takva koja bi bila inteligentna — na planetama bez kiseonika, pa čak i bez atmosfere. Ako su naši evolucioni naslednici inteligentne mašine, kako to smatraju mnogi filozofi, njima bi se više dopadala atmosfera u kojoj ne bi rđali. Imate li neku predstavu o tome koliko je star Segan Dva? Možda je on već prošao kroz kiseoničko-biološku eru; možda vas tamo čeka neka mašinska civilizacija.”
Nekoliko disidenata u publici glasno zagunđa, a neko promrmlja prezrivim tonom „Naučna fantastika!”. Dr Verli sačeka da ova reakcija prođe, a onda kratko odgovori: „Nismo o tome mnogo raspravljali. Jer, ako i naiđemo na mašinsku civilizaciju, načelo nemešanja teško da će biti od neke važnosti. Mene bi u tom slučaju znatno više zabrinjavalo šta će oni učiniti nama nego mi njima!”
Jedan veoma stari čovek — najstarija osoba koju je dr Verli videla na Talasi — lagano se podiže u stražnjem delu sale. Predsednik brzo napisa nešto na jednoj cedulji i pruži je dr Verli. „Profesor Derek Vinslejd — 115 — U.S.T. nauke — istoričar.” Dr Verli je nekoliko sekundi zbunjeno gledala u skraćenicu U.S. a onda joj iznenada sinu da to označava „Uvaženi Starac”.
A i sasvim je tipično, pomisli ona, da doajen lasanske nauke bude istoričar. Tokom svih njihovih sedam stotina godina istorije Tri Ostrva su dala svega nekoliko originalnih mislilaca.
Ova okolnost nije, međutim, zasluživala kritiku. Lasanci su bili prinuđeni da krenu u izgradnju infrastrukture civilizacije od nule; bilo je malo prilika ili podsticaja za ma kakvo istraživanje koje ne bi imalo neposrednu praktičnu primenu. A postojao je i jedan ozbiljniji i tananiji problem: populacija. U bilo kom trenutku i u bilo kojoj naučnoj disciplini na Talasi nikada nije bilo dovoljno pregalaca da se dostigne „kritična masa” — minimalni broj reaktivnih umova potrebnih da se sa fundamentalnim istraživanjima krene u neko novo polje znanja.
Samo su u matematici — baš kao i u muzici — postojali retki izuzeci od ovog pravila. Usamljeni geniji — jedan Ramanujan ili jedan Mocart — mogli su nići niotkuda i samotno ploviti neobičnim morima misli. Znameniti primer u ovom smislu iz lasanske nauke bio je Fransis Zoltan (214–242); njegovo ime je još štovano pet stotina godina kasnije, ali dr Verli je imala izvesne rezerve čak i prema njegovom neospornom umeću. Niko, kako je njoj izgledalo, nije uistinu razumeo njegova otkrića na polju hipertransfinitnih brojeva; a još manje su ta otkrića poslužila kao temelj za nova zdanja — što je predstavljalo pravo merilo za sve istinske revolucionarne prodore. Još i sada, njegova znamenita „Poslednja hipoteza” opirala se kako potvrđivanju tako i poricanju.
Podozrevala je — premda je bila dovoljno taktična da to ne pomene svojim lasanskim prijateljima — da je Zoltanova tragična prerana smrt uslovila prekomerne razmere njegovog ugleda, opteretivši spomen na njega čežnjivim nadama o tome šta je sve moglo biti. Okolnost da je nestao prilikom plivanja pokraj Severnog Otrva nadahnula je mnoštvo romantičnih mitova i teorija — razočaranost u ljubav, ljubomorni takmaci, nesposobnost da pronađe kritične dokaze, užas pred samim hiperfinitima — ali ništa od svega toga nije imalo nikakvo činjenično pokriće. No, sve te pretpostavke upotpunjavale su popularnu predstavu o najvećem geniju Talase koji je nestao u punom naponu intelektualne snage.
Šta je to stari profesor govorio? Oh, uvek postoji neko ko, tokom postavljanja pitanja, potegne neku potpuno nebitnu stvar ili iskoristi priliku da izloži neku svoju omiljenu teoriju. Dugotrajno iskustvo sa sličnim stvarima učinilo je dr. Verli veoma veštom u ophođenju sa takvim interpolatorima i ona je često uspevala da izmami smeh na njihov račun. Ali prema U.S. morala je da bude učtiva, budući da se on nalazio na vlastitoj teritoriji i bio okružen kolegama koje su ga poštovale.
„Profesore, ovaj, Vindsdejl” — „Vinslejd”, prošapta predsednik žurno, ali ona zaključi da bi svaka ispravka sada samo pogoršala stvari — „pitanje koje ste postavili veoma je dobro, ali bi, zapravo, trebalo da spada u okvire jedne druge teme. O tome bi se mogao prirediti čak niz izlaganja; no, čak i tako, jedva da bismo ga pošteno načeli.
Ali, ipak, zadržimo se malo na vašoj prvoj opasci. Ta kritika bila nam je upućena već više puta — ali ona naprosto ne stoji. Nipošto nismo pokušali da sačuvamo „tajnu”, kako ste to vi kazali, o kvantnom pogonu. Celokupna teorija smeštena je u brodskim arhivama i uključena je u materijal koji vam je prenesen.
Rekavši ovo, nikako ne želim da budim lažne nade. Iskreno govoreći, nema nikoga među aktivnim članovima posade broda ko stvarno razume pogon. Mi znamo kako da ga koristimo — i to je sve.
Postoje tri naučnika u hibernaciji koji su stručnjaci za pogon. Ako bi bilo potrebno da ih probudimo pre no što stignemo do Segana Dva, našli bismo se u ozbiljnoj neprilici.
Ljudi su doslovce gubili pamet pokušavajući da zamisle geometrodinamičko ustrojstvo superprostora i da razaberu zašto je vaseljena prvobitno imala jedanaest dimenzija, a ne neki lepi broj kao što je deset ili dvanaest. Kada sam pošla na kurs iz Osnova pogonistike instruktor mi je rekao: „Da si u stanju da shvatiš kvantni pogon uopšte ne bi bila ovde — već gore na Lagranžu Jedan, u Institutu za više nauke”. Dao mi je, pri tom, i jedno korisno poređenje koje mi je pomagalo da ponovo zaspim pošto bi me obuzele noćne more izazvane nastojanjima da shvatim što tačno znači deset na minus trideset tri centimetra.
„Posada Magelana treba da zna jedino šta pogon radi”, rekao mi je instruktor. „Članovi posade su kao inženjeri koji rade u elektrodistribuciji. Sve dok znaju kako da isključe struju, uopšte ne moraju da budu upućeni u to kako se ona stvara. Struja može nastajati iz nečeg jednostavnog, kao što je dinamo na naftu, solarna ploča ili turbina na vodu. Sigurno je da bi lako razumeli načela na kojima se sve to temelji — ali im to nije neophodno da bi svoj posao valjano obavljali. Elektricitet, međutim, može poticati i iz nečeg složenijeg, kao što je fisioni reaktor, termonuklearni fuzor, muonski katalizator, Penrouzovo čvorište ili Hoking-Švarcšildovo jezgro — razumete na šta mislim? Negde u tom nizu oni bi nužno morali dići ruke od bilo kakvog razumevanja; ali to ih nimalo ne bi omelo da budu savršeno dobri inženjeri, kadri da uključuju i isključuju električnu mrežu gde god i kad god je to potrebno.”
Na isti način, mi smo kadri da Magelana prevezemo od Zemlje do Talase — ne znajući, zapravo, šta tačno činimo. Ali jednoga dana, možda kroz mnogo stoleća, ponovo ćemo biti u stanju da stanemo rame uz rame sa genijima koji su izumeli kvantni pogon.
Ko zna? Možda će to najpre vama uspeti. Možda se na Talasi rodi neki novi Fransis Zoltan. A možda ćete vi doći da posetite nas.”
Ona nije stvarno u to verovala. Ali bio je to lep način da okonča izlaganje i da izmami žestok pljesak.