Predsednikova jahta, alias Međuostrvski feribot broj jedan, sasvim sigurno nije izgledala tako udešena ni u jednom prethodnom razdoblju svoje tri stoleća duge karijere. Ne samo što je bila ukrašena zastavicama, nego je dobila i novu oplatu bele boje. Na žalost, pre no što je posao priveden kraju ponestalo je ili boje ili radnog poleta, tako da je sada kapetan morao da vodi računa o tome da uz obalu pristaje samo desnim bokom broda.
Predsednik Faradin takođe je bio ceremonijalno odeven u kitnjasto ruho (koje je skrojila gospođa predsednikovica), u kome je izgledao kao svojevrsna mešavina rimskog cara i kakvog ranog astronauta. U tom kostimu očigledno mu nije bilo udobno; kapetanu Sirdaru bilo je milo što se njegova uniforma sastojala samo od običnih, belih, kratkih pantalona, košulje sa širokom kragnom, epoleta i širitima opervažene kape, u čemu se osećao sasvim normalno — premda se teško mogao prisetiti kada ju je poslednji put nosio.
Iako je predsednik ispoljavao sklonost da se spoplete o togu, zvanična tura prošla je veoma dobro, a i predivan model postrojenja za zaleđivanje na brodu radio je savršeno. Proizvodio je neograničene količine heksagonalnih ledenih pločica koje su bile upravo prikladne veličine da stanu u posudu za spravljanje hladnih napitaka. Ali posetiocima se teško moglo zameriti što nisu uspeli da dokuče prikladnost naziva „Pahuljica”; uostalom, tek su retki Talasanci imali prilike da vide sneg.
A sada je model bio ostavljen da bi se pošlo u razgledanje prave stvari, koja se prostirala na više hektara tarnanske obale. Bilo je potrebno izvesno vreme da bi se predsednik i njegova pratnja, kao i kapetan Bej i njegovi oficiri, odnosno svi ostali gosti, prebacili sa jahte na obalu. Sada, pri poslednjoj dnevnoj svetlosti, svi su, s puno poštovanja, stajali oko heksagonalnog bloka leda, koji je u prečniku imao dvadeset metara, dok mu je debljina iznosila dva metra. To ne samo što je bila najveća masa smrznute vode koju je iko ikada video — nego verovatno i najveća na planeti. Led je retko dolazio u priliku da nastane čak i na polovima. Bez velikih kontinenata koji bi osujetili kruženje, hitre struje iz polutarnih područja brzo su otapale svaki ledeni zametak.
„Ali zašto je baš ovog oblika?” upita predsednik.
Zamenik kapetana Malina uzdahnu; bio je uveren da je ovo bilo objašnjeno već više puta.
„Posredi je stari problem prekrivanja neke površine istovetnim delovima”, započe on strpljivo. „Na raspolaganju vam stoje samo tri mogućnosti — kvadrati, trouglovi i heksagoni. U našem slučaju heks je nešto pogodniji od preostala dva i njime je lakše rukovati. Ovi blokovi — kojih će biti preko dve stotine, pri čemu svaki teži šest stotina tona — biće tako međusobno uklopljeni da obrazuju štitnik. Posredi će biti svojevrstan sendvič od tri sloja. Kako budemo ubrzavali, blokovi će se stopiti i obrazovaće jedinstven veliki disk. Odnosno, tačnije govoreći, zatupastu kupu.”
„Dali ste mi jednu ideju.” Predsednik odjednom postade življi nego celo prethodno popodne. „Još nikada nismo imali skijanje na ledu na Talasi. Bio je to divan sport, a postojala je i igra zvana hokej na ledu, premda nisam siguran da bi baš i nju trebalo obnoviti, ako je bar suditi prema video-snimcima koje sam gledao. Ali, bilo bi divno ako biste mogli da nam napravite klizalište za narednu olimpijadu. Da li bi to bilo moguće?”
„Moraću da razmislim malo o tome”, uzvrati prilično slabim glasom zamenik kapetana Malina. „Ideja je veoma zanimljiva. Bilo bi dobro da me izvestite o tome koliko bi vam leda bilo potrebno.”
„Sa zadovoljstvom. A to bi bio i divan način korišćenja ledare pošto obavi svoj glavni posao.”
Iznenadna eksplozija poštede Malinu obaveze da odgovori. Upravo je počeo vatromet, i narednih dvadeset minuta nebo iznad ostrva rascvetavalo se polihromatskim užarenostima.
Lasanci su voleli vatromet i nastojali da ga prirede u svakoj prilici. Predstava je bila obogaćena laserskim arabeskama — koje su delovale još spektakularnije i bile znatno bezbednije, ali im je nedostajao miris baruta koji je upotpunjavao magičnost prizora.
Pošto su bile okončane sve svetkovine i ugledne zvanice otišle na brod, zamenik kapetana Malina reče zamišljeno: „Predsednik je pun iznenađenja, iako jednosmerno misli. Već mi je muka od tih njegovih vražjih olimpijskih igara — ali ideja o klizalištu odista je izvrsna i trebalo bi da nam obezbedi mnogo dobre volje.”
„Ja sam, međutim, dobio opkladu”, ubaci se prvi oficir Lorenson.
„Kakvu opkladu?”, upita kapetan Bej.
Malina se nasmeja.
„Nikada ne bih u to poverovao. Lasanci ponekad kao da uopšte nisu radoznali — sve uzimaju zdravo za gotovo. Premda pretpostavljam da bi trebalo da budemo polaskani tolikim poverenjem koje imaju u naše tehnološko umeće. Možda čak misle da imamo i antigravitaciju!
„Loren je došao na ideju da to izostavim iz uvodnog izlaganja — i bio je u pravu. Predsedniku Faradinu uopšte nije palo na um da zapita ono što bi bilo moje prvo pitanje — na koji način mi to nameravamo da podignemo sto pedeset hiljada tona leda do Magelana.”