Mozes Kaldor voleo je da bude sam, onoliko koliko je sebi to mogao da dopusti, u katedralskom spokoju mesta Prvog Spuštanja. Tu se ponovo osećao kao mladi student, okružen svekolikom umetnošću i znanjem čovečanstva. Ovo iskustvo ispunjavalo ga je istovremeno i razdraganošću i potištenošću; pod prstima mu je počivala čitava jedna vaseljena, ali onaj njen delić koji je morao da istražuje tokom celog svog života bio je tako zanemarljiv da ga je zbog toga ponekad gotovo obuzimao očaj. Nalikovao je sebi na kakvog gladnog čoveka dovedenog na banket čiji su se prepuni stolovi pružali u nedogled: gozba je bila tako ogromna da je potpuno gasila apetit.
Pa ipak, cela ta riznica mudrosti i kulture predstavljala je samo majušan deo ukupnog nasleđa čovečanstva. Veliki deo onoga što je Mozes Kaldor znao i voleo tu je nedostajalo — ne slučajno, bio je svestan toga, već hotimičnim izborom.
Pre hiljadu godina genijalni ljudi dobre volje latili su se posla da ponovo napišu istoriju i u tu svrhu pročešljali su biblioteke Zemlje, odlučujući o tome šta treba da bude spaseno a šta prepušteno plamenu. Kriterijum izbora bio je jednostavan, premda ga je često bilo veoma teško primeniti. Neko književno delo, neki dokumenat o prošlosti bio bi unet u memorije sejačkih brodova samo ako bi doprinosio opstanku i društvenoj postojanosti novih svetova.
Zadatak je, razume se, bio i nemoguć i pun emocionalnih stresova. Sa suzama u očima odbori za izbor izbacili su Vedu, Bibliju, Tripitaku, Koran, kao i onu ogromnu literaturu koja se na njima temeljila. Uprkos svekolikoj raskoši, lepoti i mudrosti koju su ova dela sadržavala, nije se smelo dopustiti da ona okuže devičanske planete drevnim otrovima religijske mržnje, verovanja u natprirodno i pobožnog mrmljanja, čime su se nebrojene milijarde muškaraca i žena svojevremeno tešile, ne hajući uopšte što pri tom sakate vlastiti um.
U velikoj čistki nestala su doslovce i sva dela izvrsnih romanopisaca, pesnika i dramopisaca, koja bi u svakom slučaju ostala nerazumljiva bez svog filozofskog i kulturnog zaleđa. Homer, Šekspir, Milton, Tolstoj, Melvil, Prust — poslednji veliki spisatelji pre no što je elektronska revolucija potisnula štampanu stranu — sve što je od njih ostalo bilo je nekoliko stotina hiljada brižljivo odabranih strana. Bilo je isključeno sve što se odnosilo na rat, zločin, nasilje i razorne strasti. Ako novosazdani — i, bar se tako nadalo, poboljšani — naslednici homo sapiensa budu ovo ponovo otkrili, oni bi, nesumnjivo, reagovali tako što bi stvorili vlastitu književnost. Nije bilo potrebe davati im prerane podsticaje.
Bolje su prošle muzika — sa izuzetkom opere — i vizuelne umetnosti. No, sam obim ovog materijala bio je tako ogroman da je odbir naprosto bio nužan, premda je ponekad ispadao proizvoljan. Buduća pokolenja na mnoštvu svetova biće u nedoumici oko Mocartovih prvih trideset osam simfonija, o Betovenovoj sedmoj i četvrtoj, kao i o praznini između druge i sedme Sibelijusove.
Mozes Kaldor bio je duboko svestan svoje odgovornosti, ali i nepodobnosti — bilo čije nepodobnosti, zapravo, ma koliko dotični čovek bio nadaren — za hvatanje ukoštac sa zadatkom koji je stajao pred njim. Gore na Magelanu, bezbedno uskladišteno u džinovskim bankama memorije, nalazilo se mnogo onoga što žitelji Talase nikada nisu upoznali, a svakako i puno toga što bi bez oklevanja prihvatili i prepustili se uživanju u tome čak ako ga ne bi potpuno razumeli. Izvrsna nova verzija Odiseje iz dvadeset petog stoleća, ratna klasika koja je oživljavala muke i patnje posle pola milenijuma mira, velike Šekspirove tragedije u Fajnebergovom čudesnom lingva-prevodu, Li Čaov Rat i mir — bili bi potrebni sati i dani samo da se navedu sve mogućnosti.
Ponekad, dok je sedeo u biblioteci kompleksa Prvog Spuštanja, Kaldor je dolazio u iskušenje da uzme na sebe ulogu Boga sa ovim prilično srećnim i nipošto bezazlenim ljudima. On bi poredio spiskove iz lokalnih memorijskih banki sa onima na brodu, uočavajući ono što je izostavljeno ili sažeto. Iako se već u načelu nije slagao ni sa kakvim oblikom cenzure, često je morao da prizna mudrost brisanja — bar što se tiče onih dana kada je kolonija osnovana. Ali sada, kada je već počivala na čvrstim temeljima, možda ne bi bilo zgoreg uvesti malo poremećaja ili ubrizgati injekciju kreativnosti…
Povremeno su ga uznemiravali pozivi sa broda ili skupine mladih Lasanaca koje su u pratnji vodiča dolazile na mesto početka svoje istorije. Ovi prekidi mu nisu smetali, a postojao je jedan koji mu je naročito bio prijatan.
Gotovo svakog poslepodneva, osim onda kada bi je u tome sprečili navodno hitni poslovi u Tarni, Mirisa bi dojahala uz brdo na svom palominu, Bobiju. Posetioci su doživeli veliko iznenađenje kada su videli konje na Talasi, budući da im se takva prilika nije ukazala na Zemlji. Ali Lasanci su voleli životinje i ponovo su sazdali mnoge iz ogromnih arhiva genetskog materijala koje su nasledili. Ponekad su one bile sasvim beskorisne — pa su čak predstavljale i smetnju, poput nestašnih malih veverica-majmuna koji su neprekidno odnosili sitne predmete iz tarnanskih domaćinstava.
Mirisa bi neizostavno donela neku poslasticu — obično voće ili neki od mnoštva lokalnih sireva — što je Kaldor prihvatao sa zahvalnošću. Ali još mu je draže bilo društvo; ko bi poverovao da se čovek koji se obraćao množini od pet miliona ljudi — što je premašivalo polovinu pripadnika njegovog pokolenja — sada zadovoljavao da pred sobom ima samo jednog slušaoca…
„Okolnost da potičeš iz stare porodice bibliotekara”, reče Mozes Kaldor, „nagoni te da razmišljaš samo u megabajtima. Ali, smem li te podsetiti da reč „biblioteka” potiče od reči knjiga. Imate li knjiga na Talasi?”
„Razume se da ih imamo”, odvrati pomalo s visine Mirisa; još nije uspevala da razabere kada se Kaldor šali. „Na milione… pa, dobro, na hiljade. Postoji jedan čovek na Severnom Ostrvu koji ih štampa oko deset godišnje u tiražima od nekoliko stotina primeraka. Divne su — i veoma skupe. Sve se koriste kao pokloni u naročitim prilikama. I ja sam dobila jednu za dvadeset prvi rođendan — Alisu u zemlji čuda.”
„Voleo bih da mi jednom pokažeš. I ja sam oduvek voleo knjige i imam ih gotovo stotinu na brodu. Možda, stoga, kad god čujem nekoga da govori u bajtima, ja to u sebi odmah podelim sa milion i odmah dobijem knjige… jedan gigabajt, naime, ravan je hiljadu knjiga i tako dalje. To je jedini način na koji mogu da shvatim o čemu je, zapravo, reč kada ljudi govore o bankama podataka i transferu informacija. Dobro, a koliko je velika tvoja bibilioteka?”
Ne skidajući pogled sa Kaldora, Mirisa poče da prebira prstima po tastaturi svoje konzole.
„To je još jedna stvar koju nikada nisam bio kadar da naučim”, priznade on zadivljeno. „Neko je jednom rekao da se posle dvadeset prvog stoleća ljudska rasa podelila u dve vrste — na Verbale i Digitale. U stanju sam da se koristim tastaturom kada mi nema druge, razume se — ali više volim da razgovaram sa svojim elektronskim kolegama.”
„Prema podacima od pre jednog časa”, upade Mirisa, „šest stotina četrdeset pet terabajta.”
„Hm — gotovo milijardu kniga. A koliki je bio prvobitni obim biblioteke?”
„To mogu da ti kažem i bez provere. Šest stotina četrdeset.”
„Znači, za sedam stotina godina…”
„Da, da — uspeli smo da proizvedemo samo nekoliko miliona knjiga.”
„Ne kritikujem vas; uostalom, kvalitet je znatno važniji od kvantiteta. Voleo bih da mi pokažeš ono što smatraš za najbolja dela lasanske književnosti — kao i muzike. Problem sa kojim mi moramo da se suočimo jeste šta da vam damo. U banci sa opštim pristupom na Magelanu smešteno je preko hiljadu megaknjiga. Shvataš li šta to, zapravo, znači?”
„Ako potvrdno odgovorim, to bi te sprečilo da mi sam kažeš. A tako okrutna nisam.”
„Hvala ti, draga. Ozbiljno govoreći, posredi je užasan problem koji me proganja već godinama. Ponekad mi se čini da Zemlja uopšte nije prerano bila uništena; ljudska rasa je podlegla pod teretom informacija koji je sama sebi natovarila.
Krajem drugog milenijuma Zemlja je proizvodila samo — samo! — ekvivalent od milion knjiga godišnje. Ovde imam na umu isključivo informacije za koje se smatralo da su od neke trajnije vrednosti, tako da su uskladištene na neodređeni rok.
Krajem trećeg milenijuma ova brojka je najmanje stostruko uvećana. Od časa kada je izumljeno pismo pa do kraja Zemlje procenjeno je da je napisano deset hiljada miliona knjiga. Kao što sam ti rekao, na brodu imamo oko deset odsto tog obima.
Ako bismo sada sve izručili na vas, čak i pod pretpostavkom da imate gde sve to da uskladištite, našli biste se potpuno zatrpani. Ne bi posredi bio nikakav čin predusretljivosti sa naše strane — time bi samo bio potpuno osujećen vaš kulturni i naučni razvitak. A i najveći deo materijala naprosto vam ne bi ništa značio; bila bi vam potrebna stoleća da razaberete žito od kukolja…”
Čudno, pomisli Kaldor, da mi ta analogija nije ranije pala na pamet. Posredi je upravo ona opasnost na koju su se protivnici SETI-ja stalno pozivali. Mi, doduše, nikada nismo stupili u vezu sa nekom vanzemaljskom inteligencijom, niti smo takvu otkrili, ali Lasancima je to pošlo za rukom — a vanzemaljci smo mi…
Pa ipak, uprkos potpuno drugačijem poreklu, on i Mirisa imali su mnogo zajedničkog. Njena radoznalost i inteligencija predstavljale su osobine koje je trebalo podsticati; čak ni među ostalim članovima posade nije bilo nikoga sa kim je mogao da vodi ovako podsticajne razgovore. Ponekad bi se Kaldor našao na takvoj muci kada je trebalo odgovoriti na njena pitanja da je jedini izlaz nalazio u protivnapadu.
„Iznenađuje me”, reče joj jednom, pošto ga je podvrgla temeljitom ispitivanju o solarnoj politici, „što još nisi preuzela posao od oca i potpuno mu se posvetila. To bi za tebe bilo idealno.”
„Dolazila sam u takvo iskušenje. Ali, on je proveo ceo život u odgovaranju na pitanja drugih ljudi i u sakupljanju dokumentacije za birokrate na Severnom Ostrvu. Nikada nije imao vremena da nešto uradi za svoju dušu.”
„A ti?”
„Ja volim da sakupljam činjenice, ali volim i da vidim kako se one koriste. Zato su me naimenovali za zamenika upravnika Tarnanskog projekta razvoja.”
„Za koji se bojim da je bio malo sabotiran našim operacijama. Ili mi je bar tako kazao upravnik kada sam ga sreo prilikom izlaska iz kancelarije gradonačelnice.”
„Znaš da Brant nije mislio ozbiljno. Posredi je dugoročni plan, čiji su završni rokovi samo približno određeni. Ako ovde bude izgrađena olimpijska ledena dvorana, onda će projekat možda morati da bude izmenjen — na bolje, kako veruje većina nas. Razume se, Severci žele da je oni dobiju — smatraju da nam je mesto Prvog Spuštanja sasvim dovoljno.”
Kaldor se zakikota; znao je sve o takmaštvu između dva ostrva, koje traje već pokolenjima.
„Pa zar nije? Naročito sada kada imate nas kao dodatnu atrakciju. Ne smete biti pohlepni.”
Upoznali su — i zavoleli — jedno drugo tako dobro da su se podjednako nepristrasno mogli šaliti na račun i Magalena i Talase. A između njih više nije bilo ni tajni; mogli su iskreno da razgovaraju o Lorenu i Brantu — i Mozes Kaldor najzad odluči da progovori i o Zemlji.
„…Oh, sasvim sam izgubio račun o mojim raznim zanimanjima, Mirisa — uostalom, najveći broj njih ionako nije bio nimalo važan. Posao kojim sam se najduže bavio bila je profesura na političkim naukama u Kembridžu, na Marsu. A možeš misliti do kakve je pometnje to dovodilo, zato što je postojao jedan stariji univerzitet, takođe u mestu zvanom Kembridž, ali u Masačusetsu — kao i jedan još stariji Kembridž, u Engleskoj.
Ali, kako se kraj približavao, Evelin i ja smo se sve više posvećivali neposrednim socijalnim problemima i planiranju završnog Egzodusa. Izgleda da sam imao izvesnu — pa, ovaj, govorničku nadarenost — te sam tako mogao da pomognem ljudima da se suoče sa budućnošću koja ih je čekala.
No, nikada nismo stvarno poverovali da će Kraj biti još za našeg veka — a i ko je mogao! Da mi je neko ikada rekao da ću napustiti Zemlju i sve što sam voleo…”
Plima osećanja preplavi mu lice i Mirisa ostade da u blagonaklonoj tišini sačeka da se on pribere. Postojalo je toliko pitanja koje je želela da postavi da je na odgovaranje na njih mogao biti utrošen ceo jedan ljudski vek; a njoj je na raspolaganju stajala samo jedna godina pre no što se Magelan ponovo zaputi ka zvezdama.
„Kada su mi kazali da sam potreban, upotrebio sam sve svoje filozofsko i govorničko umeće da im dokažem da nisu u pravu. Bio sam prestar; sve znanje kojim sam raspolagao bilo je uskladišteno u memorijskim bankama; drugi ljudi bi bolje umeli da obave taj posao… naveo sam sve sem pravog razloga.
Na kraju, Evelin je donela odluku umesto mene; istina je, Mirisa, da su žene u nekim pogledima znatno jače od muškaraca — ali, zašto ja to tebi pričam?
„Potreban si im”, glasila je njena poslednja poruka. „Proveli smo četrdeset godina zajedno sada je preostalo još samo mesec dana. Neka te moja ljubav prati. Nemoj pokušavati da me nađeš.”
Nikada neću saznati da li je videla kraj Zemlje kao i ja — kada smo napuštali Sunčev sistem.”