Video je obnaženog Branta već ranije, kada su bili na onoj nezaboravnoj vožnji barkom, ali sve do sada nije shvatio kako je ovaj mlađi muškarac izuzetno razvijen. Iako je Loren oduvek pomno vodio računa o svom telu, od kako je krenuo sa Zemlje imao je malo prilike za sport i vežbanja. Brant se, međutim, po svoj prilici bavio nekim zamašnim fizičkim naprezanjem svakoga dana u svom životu — što se i videlo. Loren ne bi imao nikakve izglede protiv njega, osim ako ne bi primenio neku od uglednih ratničkih veština stare Zemlje — koje su mu, međutim, bile potpuno strane.
Cela stvar bila je potpuno smešna. Unaokolo su stajale njegove kolege oficiri i glupavo se cerile. Bio je tu i kapetan Bej, koji je držao štopericu. Bila je prisutna i Mirisa, čiji se izraz lica mogao opisati jedino kao samodopadljiv.
„…dva… jedan… nula… SAD!” uzviknu kapetan. Brant jurnu kao kobra koja je krenula u napad. Loren pokuša da izbegne nalet, ali sa užasom otkri da nema kontrolu nad vlastitim telom. Vreme najednom kao da je usporilo… Noge su mu postale olovne i odbijale da ga slušaju… Zapretila mu je grozna opasnost da izgubi ne samo Mirisu nego i samu muškost…
U tom trenutku se, na svu sreću, probudio, ali san je nastavio da ga muči. Izvori su mu bili očigledni, ali zbog toga nije postao ništa manje neprijatan. Pitao se da li bi trebalo da ga ispriča Mirisi.
O tome svakako nije mogao da razgovara sa Brantom, koji se i dalje ophodio prema njemu savršeno prijateljski, ali i u čijem je društvu sada počinjao da se oseća nelagodno. Danas mu je, međutim, ono bilo i te kako prijatno; ako se pokaže da je u pravu, onda će se obojica naći pred nečim što je znatno veće od njihovih privatnih afera.
Jedva je čekao da vidi Brantovu reakciju kada se ovaj suoči sa neočekivanim posetiocem koji je stigao tokom noći.
Betonski kanal koji je dovodio morsku vodu u postrojenje za zamrzavanje bio je dugačak stotinu metara i okončavao se kružnim bazenom u kome se nalazilo upravo onoliko vode koliko je bilo potrebno za jednu pahulju. Budući da je čisti led predstavljao nedovoljno čvrst gradivni materijal, bilo je neophodno ojačati ga, a dugačke trake morske trave iz Velike Istočne Prerije sačinjavale su jeftinu i prikladnu armaturu. Zamrznuti blok dobio je nadimak ledobeton, za koji se moglo jemčiti da neće oteći poput glečera tokom nedelja i meseci Magelanovog ubrzanja.
„Evo ga.” Loren je stajao sa Brantom Falkonerom uz ivicu bazena, gledajući kroz jedan procep u spletenom splavu morskog rastinja. Stvorenje koje je jelo morsku travu bilo je sazdano prema istom uzoru kao i zemaljski jastog — ali su mu razmere bile dvostruko veće od čovekovih.
„Jesi li ikada video nešto slično ovome?”
„Nisam”, uzvrati žustro Brant, „i nimalo mi nije žao zbog toga. Kakvo čudovište! Kako ste ga uhvatili?”
„Nismo ga mi uhvatili. Sam je doplivao — ili dopuzao — iz mora, kroz kanal. Onda je pronašao morsku travu i zaključio da je dobio besplatni ručak.”
„Nikavo čudo što ima ovakva klešta; stabljike morske trave veoma su čvrste.”
„Sreća što je biljožder.”
„Nisam siguran da bi mi se baš dopalo da to stavim na probu.”
„Nadao sam se da bi nam nešto više mogao reći o njemu.”
„Ne poznajemo ni stoti deo stvorenja iz lasanskih mora. Jednoga dana sagradićemo nekakvu istraživačku podmornicu i zaronićemo u dubinu. Postoji, međutim, mnoštvo drugih stvari koje imaju prednost, a za ovo još i nije zainteresovano previše ljudi.”
Uskoro će biti, pomisli smrknuto Loren. Da vidimo koliko će Brantu biti potrebno vremena da sam primeti stvar…
„Oficir za nauku Verli malo je prebirala po arhivi. Kazala mi je da je postojalo nešto veoma slično ovome na Zemlji pre više miliona godina. Paleontolozi su mu nadenuli zgodno ime — morski škorpion. Ti drevni okeani mora da su bili uzbudljiva mesta.”
„Kumar luduje za tim da krene u lov upravo na nešto ovakvo”, odvrati Brant. „Šta ćete sada sa njim.”
„Proučićemo ga, a onda ćemo ga pustiti.”
„Vidim da ste ga već vezali.”
Brant je, dakle, primetio, pomisli Loren. Pa, utoliko bolje.
„Ne — nismo. Pogledaj malo pažljivije.”
Na Brantovom licu pojavi se izraz zbunjenosti kada kleknu pored tanka. Džinovski škorpion uopšte ne obrati pažnju na njega, nastavivši da svojim snažnim kleštima otkida stabljike morskog korova.
Jedna od tih klešta nisu bila sasvim onakva kakvim ih je priroda sazdala. Po sredini desnog kraka stajalo je nekoliko namotaja žice, sličnih kakvoj gruboj narukvici.
Brant odmah prepoznade žicu. Donja vilica mu se opusti i on za trenutak ostade bez reči.
„Bio sam, dakle, u pravu”, dobaci mu Lorenson. „Sada znaš šta se dogodilo sa tvojim zamkama za ribe. Mislim da će najbolje biti da ponovo porazgovaramo sa dr Verli — a da i ne pominjem vaše naučnike.”
„Ja sam astronom”, usprotivi se En Verli iz svoje kabine na Magelanu. „Ono što je vama potrebno jeste kombinacija zoologa, paleontologa i etologa — da i ne pominjemo nekoliko drugih disciplina. Ali učinila sam najbolje što sam mogla da postavim jedan istraživački program i rezultat ćete naći pohranjen u banci dva u fajlu ŠKORP. Sve što vam je sada potrebno jeste da ga podvrgnete istraživanju — u čemu vam želimo puno sreće.”
Iako je pokušala da umanji svoj trud, dr Verli je na svoj uobičajeno delotvoran način prekopala gotovo bezgranična skladišta znanja u glavnim memorijskim bankama broda. I ustrojstvo je počelo da se pomalja; u međuvrmenu, uzročnik sve te gužve i dalje je spokojno brstio morsku travu u svom tanku, uopšte ne hajući za neprekidni priliv posetilaca koji su dolazili da ga izučavaju ili naprosto da blenu u njega.
Uprkos groznom izgledu — klešta su mu bila dugačka gotovo pola metra i sticao se utisak da bi mogla čoveku da odseku glavu jednim potezom — stvorenje je delovalo potpuno neagresivno. Uopšte nije pokušavalo da pobegne, možda zato što je naišlo na obilan izvor hrane. Štaviše, bila je opšte prihvaćena pretpostavka da ga je ovamo privukao nekakav tanani hemijski mamac iz morske trave.
Ako je i umeo da pliva, uopšte nije ispoljavao sklonost prema tome, već se zadovoljavao time da gamiže na svojih šest zdepastih nogu. Njegovo telo, dugačko četiri metra, bilo je optočeno egzoskeletom jarkih boja, sazdanim tako da mu obezbedi iznenađujuće dobru gipkost.
Njegovo drugo naročito svojstvo bila je resica malih pipaka koja je okruživala kljunolika usta. Pipci su upadljivo — štaviše, nelagodno — podsećali na zdepaste ljudske prste i izgledali su podjednako vešti. Iako im je prihvatanje hrane verovatno bilo glavni zadatak, bili su očigledno kadri i za znatno više; delovalo je uistinu izuzetno posmatrati kako ih škorp skladno koristi u kombinaciji sa kleštima.
Njegova dva para očiju — jedan veliki i, kako je izgledalo, namenjen za prigušenu svetlost, budući da je preko dana ostajao zatvoren — sigurno su mu omogućavala da izvrsno vidi. Sve u svemu, stvorenje je bilo izvrsno opremljeno za osmatranje i manipulaciju sredine — što su prvi uslovi za pojavu inteligencije.
No, niko ne bi naslutio inteligenciju kod jednog takvog bizarnog stvora da nije bilo svrhovito obavijene žice oko njegovih desnih klešta. To, međutim, nije ništa dokazivalo. Kao što je arhiva pokazivala, bilo je životinja na Zemlji koje su sakupljale tuđe predmete — često čovekove — i koristile ih na potpuno neočekivane načine.
Da stvar nije bila potpuno dokumentovana, niko ne bi poverovao u maniju sakupljanja sjajnih i šarenih predmeta, pa čak i njihovim razmeštanjem na gotovo umetnički način, koja se javljala kod australijske satenske budoarke ili kod severnoameričkog pacova. Zemlja je bila puna takvih tajanstvenosti, koje sada više neće biti odgonetnute. Možda je talasanski škorp bio samo nastavljač te bezumne tradicije, iz razloga koji su podjednako bili neodgonetnuti.
Postavljeno je nekoliko teorija. Najpopularnija — zato što je najmanje uvodila u igru škorpovu mentalnost — bila je da je žičana narukvica naprosto ukras. Da bi se ona namestila bila je potrebna izvesna umešnost — i prilično se raspravljalo oko toga da li je stvorenje to moglo učiniti bez ičije pomoći.
Iza takve pomoći mogao je, razume se, stajati samo neki čovek. Možda je škorp bio odbegli mezimac nekog ekscentričnog naučnika, ali to je izgledalo sasvim neverovatno. Budući da su se na Talasi svi međusobno poznavali, takva tajna ne bi mogla dugo ostati skrivena.
Postojala je još jedna teorija, najnategnutija od svih — ali zato i najizazovnija.
Možda je narukvica predstavljala znamenje čina.