Bio je to posao koji je zahtevao veliku umešnost, ali je imao i duga razdoblja dosađivanja, što je poručniku Ovenu Flečeru pružalo obilje vremena za razmišljanje. Zapravo, previše vremena.
On je bio pecaroš koji je vadio ulov težak šest stotina tona, namotavajući na čekrk najlon gotovo nepojamne snage. Jednom dnevno, samonavodna sonda za hvatanje stala bi da ponire prema Talasi, odmotavajući za sobom kabl koji se spuštao složenom krivom dugačkom trideset hiljada kilometara. Sonda bi se automatski spustila do tovara koji je čekao i pošto bi sve provere bile izvršene otpočelo bi izvlačenje.
Kritični trenuci bili bi prilikom podizanja sa tla, kada se pahuljica odvajala od postrojenja za zamrzavanje, i prilikom približavanja Magelanu, kada je ogroman ledeni heksagon valjalo dovesti u stanje mirovanja na samo kilometar od broda. Podizanje je počinjalo u ponoć, a od Tarne do stacionarne orbite na kojoj se nalazio Magelan trajalo je samo nešto manje od šest sati.
Ukoliko bi prilikom susreta i spajanja Magelan bio sa dnevne strane planete, najvažnija stvar je bila držati pahuljicu u senci, kako snažni zraci talasanskog sunca ne bi isparili u svemir ovaj dragocen tovar. Kada bi se jednom našao u bezbednosti iza velikog štitnika od zračenja, hvataljke robotskih teleoperatera uklonile bi izolirajuću foliju koja je štitila led tokom uspinjanja ka orbiti.
Potom je valjalo odvojiti postolje za podizanje i vratiti ga natrag za novi tovar. Ponekad bi se velika metalna ploča, slična kakvom heksagonalnom poklopcu za tiganj što ga je načinio neki ekscentrični kuvar, zalepila za led, tako da je bilo potrebno pribeći blagom i pažljivo odmerenom zagrevanju da bi se ona odvojila.
Konačno, geometrijski savršen ledeni blok počivao bi nepomično na stotinu metara od Magelana i tada bi počinjao onaj stvarno pipav deo. Kombinacija šest stotina tona mase i nulte sile teže potpuno je izlazila izvan raspona ljudskih instinktivnih reakcija; jedino su kompjuteri mogli odrediti koji su potisci potrebni, u kom pravcu, u kojim trenucima — da bi se veštački ledeni breg postavio na odgovarajuće mesto. Uvek je, međutim, postojala mogućnost da iskrsne neka vanredna situacija ili neki neočekivani problem koji bi nadmašivali mogućnosti čak i najinteligentnijih robota; iako Flečer još nijednom nije morao da interveniše, bio je spreman ako se takva neophodnost pojavi.
Pomažem da se izgradi, reče on u sebi, džinovsko ledeno saće. Prvi sloj saća sada je bio gotovo završen, a onda je trebalo načiniti još dva. Ukoliko ne dođe ni do kakvih nezgoda štitnik će biti gotov kroz sto pedeset dana. Biće isproban pri niskom ubrzanju, kako bi se ustanovilo da li su svi blokovi propisno stopljeni; a onda će se Magelan otisnuti na završnu deonicu svog putovanja ka zvezdama.
Flečer je i dalje savesno obavljao svoj posao — ali samo umom, ne i srcem. Ono je već bilo izgubljeno na Talasi.
Bio je rođen na Marsu i na ovom svetu nalazilo se sve što je nedostajalo njegovoj goloj planeti. Video je kako se sav trud mnogo pokolenja njegovih predaka rastače u plamenu; zašto početi ponovo kroz nekoliko stoleća na jednom drugom svetu — kada je Raj već bio ovde?
A, razume se, dole, na Južnom Ostrvu čekala ga je i jedna devojka…
Gotovo je doneo odluku da kada kucne čas napusti brod. Terani mogu nastaviti bez njega, kako bi traćili snagu i umeće — slomivši pri tom verovatno svoja srca i tela — o tvrdoglavo stenje Segana Dva. Želeo im je svaku sreću; kada bude izvršio svoju dužnost, njegov dom biće ovde.
Trideset hiljada kilometara ispod Brant Falkoner takođe je doneo jednu ključnu odluku.
„Idem na Severno Ostrvo.”
Mirisa je ležala u tišini: a onda, posle pauze koja je Brantu izgledala veoma duga, ona upita: „Zašto?” U njenom glasu nije bilo iznenađenja, niti žaljenja; toliko se toga, pomisli on, promenilo.
Ali pre no što je stigao da odgovori, ona dodade: „Ovde ti se ne dopada.”
„Možda je tamo bolje — bar u odnosu na ovo sada. Ovo više nije moj dom.”
„Ovo če uvek biti tvoj dom.”
„Ne dok je Magelan na orbiti.”
Mirisa pruži ruku u tami ka strancu pokraj sebe. Bar se nije odmakao.
„Brante”, reče ona, „sve ovo uopšte nije bilo sračunato. Ni sa moje, a sigurna sam ni sa Lorenove strane.”
„To mnogo ne menja na stvari, zar ne? Iskreno govoreći, nije mi jasno šta vidiš u njemu.”
Mirisa se gotovo osmehnu. Koliko je samo muškaraca, zapita se ona, kazalo to isto ženama tokom ljudske istorije? A i koliko je žena kazalo: „Šta vidiš u njoj?”
Ništa se nije moglo odgovoriti, razume se; svaki pokušaj samo bi otežao stvari. Ali ponekad je pokušala, vlastitog zadovoljstva radi, da razabere šta je to što je vezalo nju i Lorena još od prvog trenutka kada su se videli.
Najvažnija je bila tajanstvena hemija ljubavi, sa one strane svih racionalnih analiza, neobjašnjiva bilo kome ko nije delio sličnu opsenu. Ali postojali su i drugi elementi koji su se jasno mogli razlučiti i objasniti na logički način. Bilo je korisno ustanoviti šta su oni; jednoga dana (i to vrlo brzo!) tako stečena mudrost pomoći će joj da se suoči sa trenutkom rastanka.
Najpre je tu bio tragični sjaj koji je optakao sve Terance; ona nije potcenjivala značaj toga, ali ovo svojstvo bilo je zajedničko i svim Lorenovim drugovima. Ali šta je to on imao što je bilo tako posebno i što ona nije mogla naći u Brantu?
Kao ljubavnici, oni se nisu bitnije razlikovali; možda je Loren bio maštovitiji, a Brant strasniji — ali nije li postao malo površan poslednjih nekoliko nedelja? Ona bi bila savršeno srećna sa obojicom. Ne, nije bila stvar u tome…
Možda je tragala za nekim svojstvom koje uopšte nije postojalo. Nije bio u pitanju jedan pojedinačni elemenat, već cela lepeza osobina. Njeni instinkti, ispod nivoa svesti, sabrali su rezultat; i Loren je izišao sa nekoliko poena ispred Branta. Sve je, zapravo, bilo tako jednostavno.
No, postojalo je svakako jedno svojstvo u kome je Loren daleko nadmašao Branta. Odlikovao se preduzimljivošću, ambcioznošću — upravo onim osobinama koje su bile tako retke na Talasi. Nema sumnje da je upravo zbog ovih svojstava i izabran; ona će mu i te kako biti potrebna u potonjim stolećima.
Brant uopšte nije imao ambicija, premda mu preduzimljivost nije nedostajala; njegov još nezavršen projekat zamki za ribe bio je dokaz toga. Sve što je tražio od sveta bilo je da mu pruži zanimljive mašine kojima bi se on potom igrao do mile volje. Mirisi se ponekad činilo da i nju uključuje u tu kategoriju.
Nasuprot tome, Loren je pripadao tradiciji velikih istraživača i pustolova. On je doprinosio stvaranju istorije, a nije se samo pokoravao njenim imperativima. Pa ipak, mogao je da bude — ne onoliko koliko bi ona to želela, ali sve češće i češće — topao i čovečan. Dok je zamrzavao mora Talase, njegovo srce počelo je da se otapa.
„Šta ćeš raditi na Severnom Ostrvu?” prošapta Mirisa. Njegovu odluku oboje su već prećutno prihvatili.
„Potreban sam im tamo da dovedemo u red Kalipso. Severci nisu baš vični moru.”
Mirisa oseti olakšanje; Brant nije naprosto bežao — tamo ga je čekao posao.
Rad koji će mu pomoći da zaboravi — sve dok, možda, ne kucne čas da se ponovo seti.