Škorpu kao da se uopšte nije žurilo; natenane je prevalio pedeset kilometara za deset dana. Jednu neobičnu činjenicu ubrzo je otkrila sonarna sonda koje je bila prikačena, ne bez poteškoća, za leđni oklop ljutitog stvora. Putanja kojom se kretao morskim dnom bila je savršeno prava, kao da je tačno znao kuda ide.
Ma šta mu bilo odredište, on kao da ga je pronašao na dubini od dve stotine pedeset metara. Zatim je nastavio da tumara unaokolo, ali u granicama sasvim ograničenog područja. To je potrajalo još dva dana; a onda su signali iz ultrasoničnog emitora iznenada prestali usred impulsa.
Mogućnost da je škorpa pojelo neko još veće i opakije stvorenje od njega predstavljala je suviše naivno objašnjenje. Emitor se nalazio u čvrstom metalnom cilindru; bilo koji zamislivi sklop zuba, kandži ili pipaka utrošio bi više minuta — u najmanju ruku — pre no što bi ga uništio, a uređaj bi sasvim fino nastavio da funkcioniše u stvorenju koje ga je ucelo progutalo.
I tako, preostale su samo dve mogućnosti, od kojih je prvu sa prezirom odbacilo osoblje Severnoostrvske podvodne laboratorije.
„Svaka pojedinačna komponenta imala je i rezervnu jedincu”, napomenu direktor. „Štaviše, samo dve sekunde ranije emitovan je dijagnostički impuls; sve je bilo normalno. Nije, dakle, moglo biti u pitanju otkazivanje uređaja.”
I tako, preostalo je samo nemoguće objašnjenje. Emitor je neko isključio. A da bi se to učinilo, valjalo je ukloniti jednu zaptivnu šipkicu.
To se nije slučajno moglo dogoditi, već samo radoznalim prebiranjem — ili hotimice.
Dvadeset metara dugačak i dvotrupni Kalipso nije bilo samo najveće, nego i jedino okeanografsko istraživačko plovilo na Talasi. Baza mu je normalno bila na Severnom Ostrvu i Loren je sa zadovoljstvom uočio dobroćudno zadirkivanje između naučne posade i putnika iz Tarne, prema kojima su se oni prvi odnosili kao prema tobože neznalačkim ribarima. Sa svoje strane, pak, Južnoostrvljani nisu propuštali priliku da se podiče time kako su oni bili ti koji su otkrili škorpa. Loren ih nije podsećao na okolnost da to baš nije bilo sasvim u saglasnosti sa činjenicama.
Malo se trgao kada je ponovo video Branta, premda je to mogao očekivati, budući da je ovaj bio delimično odgovoran za novu opremu Kalipsa. Pozdravili su se učtivo, premda hladno, ne obraćajući pažnju na radoznale ili vesele poglede ostalih putnika. Na Talasi je bilo malo tajni; do sada su već svi znali ko se smestio u glavnoj gostinskoj sobi u domu Leonidasovih.
Male podvodne sanke, koje su se nalazile na stražnjoj palubi, prepoznao bi svaki okeanograf iz poslednjih skoro dve hiljade godina. Na njihovom metalnom okviru stajale su postavljene tri televizijske kamere, žičana košara za držanje uzoraka prikupljenih rukom kojom se daljinski upravljalo, kao i sistem vodenih mlaznika koji je omogućavao kretanje u svim pravcima. Kada jednom bude spušten niz bok broda, robot-istraživač slaće natrag svoje informacije posredstvom kabla sa optičkim vlaknima ne debljim od grafita u olovci. Ova tehnologija bila je stolećima stara — ali i dalje savršeno svrsishodna.
Obala je sada konačno nestala i Loren se prvi put našao potpuno okružen vodom. Setio se zebnje koja ga je obuzela prilikom prethodnog izleta sa Brantom i Kumarom, kada su se odvezli od obale jedva jedan kilometar. Ovoga puta, sa zadovoljstvom je ustanovio, osećao se nešto lagodnije uprkos prisustvu svog takmaca. To je bilo možda stoga što se nalazio na znatno većem brodu…
„Čudno”, reče Brant, „još nikada nisam video morsku travu ovako daleko na zapadu.”
U prvi mah Loren nije uspeo ništa da razabere; a onda je uočio tamne mrlje plitko u vodi pred njima. Nekoliko minuta kasnije brod je stao da se probija pramcem kroz rastresitu masu plutajuće vegetacije, što kapetana nagna da sasvim smanji brzinu.
„U svakom slučaju, gotovo smo stigli”, reče on. „Nema potrebe da začepimo naše usisnike ovim rastinjem. Zar ne, Brante?”
Brant podesi kursor na displeju i za trenutak se zadubi u očitavanje podataka.
„Da — nalazimo se samo pedeset metara od mesta gde smo izgubili emitor. Dubina dve stotine deset. Vadimo ribu na brod.”
„Samo trenutak”, umeša se jedan naučnik sa Severnog Ostrva. „Na tu mašinu smo utrošili prilično vremena i novca, a ona je i jedina na svetu. Šta ako se zapetlja u ovu vražju morsku travuljinu?”
Usledila je tišina, dok su svi razmišljali; a onda Kumar, koji je bio netipično ćutljiv — možda zastrašen moćnim talentima sa Severnog Ostrva — reče obrazrivo i uzdržano:
„Izgleda znatno rđavije odavde. Deset metara niže gotovo da nema lišća — samo velike stabljike sa obiljem postora između. Liči na šumu.”
Da, pomisli Loren, podmorska šuma, sa ribama koje plivaju između vitkih, sinusoidnih stabala. Dok su ostali naučnici posmatrali glavni video-ekran i mnogostruke displeje instrumenata, on stavi naročite naočare za puni vid, čime je isključio iz svog vidnog polja sve ostalo osim prizora koji je stajao ispred robota koji je lagano ponirao u dubinu. U psihološkom smislu, on više nije bio na palubi Kalipsa; glasovi njegovih saputnika kao da su sada dolazili sa nekog drugog sveta koji nije imao nikakve veze sa njim.
Bio je istraživač koji je ulazio u jednu stranu vaseljenu, ne znajući na šta može da naiđe. Bila je to ograničena, gotovo monohromatska vaseljena; jedine boje bile su meka plavet i zeleno, a kraj vidnog polja nalazio se na razdaljini manjoj od trideset metara. U svakom trenutku mogao je da vidi desetak vitkih stabala, podbočenih na pravilnim razmacima mehurovima ispunjenim gasom, koji su im omogućavali da stoje uspravno, sežući iz tmastih dubina i nestajući put sjajnog „neba” gore. Povremeno je imao utisak da se kreće kroz kakav gaj nekog sumračnog, maglovitog dana, ali bi ubrzo jato hitrih riba raspršivalo taj privid.
„Dve stotine pedeset metara”, čuo je nekoga kako uzvikuje. „Uskoro bi trebalo da vidimo dno. Da uključimo svetla? Kvalitet slike je prilično pogoršan.”
Loren gotovo da nije primetio nikakvu razliku, budući da je automatska kontrola regulisala sjajnost slike. Ali shvatio je da je na ovoj dubini moralo biti gotovo potpuno mračno; ljudsko oko bi tu bilo doslovce beskorisno.
„Ne — ne želimo ništa da poremetimo osim ako to ne moramo. Sve dok kamera radi, zadovoljimo se raspoloživom svetlošću.”
„Evo dna! Uglavnom je stenovito — nema mnogo peska.”
„Prirodno. Macrocystis thalassi potrebna je stena da prianja za nju — on nije kao sargassum koji slobodno pliva.”
Lorenu je bilo jasno šta je nepoznati govornik imao na umu. Vitka stabla završavala su se mrežom korenova, koja je tako čvrsto bila spojena sa izbočinama stena da ih nikakva bura ili površinske struje nisu mogli otrgnuti. Analogija sa šumom na kopnu bila je još bliža nego što je mislio.
Veoma obazrivo, robot-izviđač probijao se kroz podmorsku šumu, odmotavajući za sobom kabl. Izgledalo je da nema opasnosti da se zaplete u zmijolika debla koja su sezala do nevidljive površine, budući da je između džinovskih biljaka postojalo obilje prostora. I odista, one kao da su namerno bile…
Naučnici koji su stvar pratili preko ekrana monitora shvatili su neverovatnu istinu samo nekoliko sekundi posle Lorena.
„Krakan!” prošapta jedan od njih. „Ovo nije prirodna šuma — već veštački zasad!”