Nazivali su sebe Sabrama, prema pionirima koji su, milenijum i po ranije, ukrotili jednu gotovo podjednako negostoljubivu divljinu na Zemlji.
Marsovske Sabre bile su srećne u jednom pogledu; nisu imali protiv sebe ljudske neprijatelje — već samo surovu klimu, jedva primetnu atmosferu, peščane oluje planetnih razmera. Uhvatili su se ukoštac sa svim tim nepogodnostima; rado su isticali da ne samo što su preživeli, nego su i preovladali. Ova izreka bila je samo jedna od nebrojenih pozajmica sa Zemlje, ali im je to njihova žarka sklonost ka nezavisnosti retko dopuštala da priznaju.
Više od hiljadu godina živeli su u senci jednog privida — gotovo religije. A kao i svaka religija, ova je takođe igrala suštinsku ulogu u njihovom društvu: pružila im je ciljeve koji su ih nadmašali, kao i svrhu života.
Sve dok proračuni to nisu obesnažili, oni su verovali — ili su se bar nadali — da bi Mars mogao da izbegne Zemljin usud. Stvar bi prošla samo za dlaku, razume se; dodatna razdaljina samo bi smanjila zračenje za pedeset odsto — ali to bi moglo biti dovoljno. Zaštićeni kilometrima drevnog leda na polovima, možda bi Marsovci mogli da prežive kada već Čovek nije mogao. Postojala je čak i jedna fantazija — premda je u nju verovalo svega nekoliko nepopravljivih romantičara — prema kojoj bi otapanje polarnih kapa povratilo izgubljene okeane planete. A onda, možda, atmosfera bi mogla postati dovoljno gusta da se ljudi kreću slobodno na otvorenom uz jednostavnu opremu za disanje i termalnu izolaciju…
No, ove su nade grubo zgasle, konačno ugašene neumoljivim jednačinama. Nikakvo umeće ili napori neće omogućiti Sabrama da se spasu. Oni će nestati zajedno sa matičnim svetom čiju su mekoću često s prezirom omalovažavali.
Ali sada, pružajući se pod Magelanom, nalazila se jedna planeta koja je otelovljavala sve nade i snove poslednjeg pokolenja kolonista Marsa. Dok je Oven Flečer posmatrao beskrajne okeane Talase, jedna misao neprekidno mu se vrzmala po glavi.
Prema zvezdanim sondama, Segan Dva prilično je nalikovao Marsu — što je i bio razlog da on i njegovi sunarodnici budu izabrani za ovo putovanje. Ali zašto se ponovo upustiti u borbu, kroz tri stotine godina i na udaljenosti od sedamdeset pet svetlosnih godina, kada je Pobeda već bila ovde i sada?
Flečer više nije pomišljao samo na dezertiranje; to je značilo ostaviti premnogo toga za sobom. Bilo bi sasvim lako sakriti se na Talasi; ali kako bi se osećao, pošto Magelan ode, odnevši za sobom poslednje prijatelje i kolege iz mladosti?
Dvanaest Sabra još se nalazilo u hibernaciji. Od petorice probuđenih on je već brižljivo ispitao dvojicu i od njih dobio povoljan odgovor. A ako se i ostala dvojica slože sa njim, znao je da će moći da govori i u ime usnule dvanaestorice.
Magelan mora okončati svoj pohod ka zvezdama, ovde, na Talasi.