Poručnik Horton bio mu je zanimljivo društvo, ali Lorenu je ipak bilo drago što ga se otarasio čim su mu elektrofuzione struje spojile slomljene kosti. Kako je Loren otkrio, uz mnoštvo zamornih pojedinosti, mladi inženjer se uhvatio u kolo sa grupom kosmatih raspuštenika na Severnom Ostrvu, čija je druga najvažnija stvar u životu, kako izgleda, bila da se uz okomite talase voze na dasci sa mikromlaznicima. Horton je na svojoj koži iskusio da je taj sport još opasniji nego što je izgledao.
„Prilično me iznenađuje”, prekide Loren jednu njegovu sumornu ispovest. „Bio bih se zakleo da si ti devedeset devet odsto heteroseksualac.”
„Devedeset dva odsto, sudeći prema mom profilu”, uzvrati Horton veselo. „Ali dopada mi se da s vremena na vreme proveram svoju kalibraciju.”
Poručnik se samo napola šalio. Negde je čuo da su stopostotni tako retki da se klasifikuju kao patološki slučajevi. On, doduše, nije stvarno u to verovao; ali pomalo ga je zabrinjavalo u onih nekoliko retkih prilika kada je ozbiljnije razmišljao o tome.
Loren je sada bio jedini pacijent i uspeo je da ubedi lasansku bolničarku da je njeno stalno prisustvo sasvim nepotrebno — bar onda kada bi Mirisa došla u svoju svakodnevnu posetu. Sanitetski zapovednik Njutn, koja je kao i većina lekara umela da bude neprijatno otvorena, kazala mu je bez uvijanja: „Potrebna ti je još nedelja dana oporavka. Ako već moraš da vodiš ljubav, prepusti sve njoj.”
Imao je i mnoštvo drugih posetilaca, razume se. Uz dva izuzetka, svi su oni bili dobro došli.
Gradonačelnica Voldron imala je načina da ubedi njegovu malu bolničarku da je pusti unutra u bilo koje doba; srećom, njene posete nikada se nisu poklopile sa Mirisinim. Prvi put kada je gradonačelnica stigla Loren se pretvarao da je gotovo u predsmrtnom stanju, ali taktika mu se pokazala katastrofalnom, budući da tako nikako nije mogao da spreči vlažna milovanja kojima je bio izložen. Drugom prilikom — srećom, dobio je upozorenje deset minuta ranije — bio je poduprt jastucima i potpuno svestan. Međutim, neobičnom podudarnošću, upravo je u toku bio jedan složen test respiratornih funkcija, tako da je cev za disanje postavljena u Lorenova usta potpuno onemogućila razgovor. Test je okončan tridesetak sekundi pošto je gradonačelnica otišla.
Kurtoazna poseta Branta Falkonera bila je pomalo nelagodna za obojicu. Učtivo su razgovarali o škorpovima, o razvoju stvari sa ledarom u zalivu Mangrov, o politici Severnog Ostrva — o svemu, zapravo, osim o Mirisi. Loren je mogao da vidi da je Brant zabrinut, da mu je čak neprijatno, ali poslednja stvar koju je očekivao bilo je izvinjenje. Njegov posetilac je uspeo da to nekako prevali sa usana na samom odlasku.
„Znaš, Lorene”, reče on nevoljno, „ništa drugo nisam mogao da uradim kada je naišao onaj talas. Da sam nastavio pređašnjim kursom razbili bismo se o grebenje. Naprosto, nismo imali sreće da Kalipso na vreme stigne do duboke vode.”
„Sasvim sam siguran”, odvrati Loren potpuno iskreno, „da niko ne bi mogao da postupi bolje nego što si ti.”
„Ovaj… drago mi je što to razumeš.”
Brantu je očigledno laknulo i Loren oseti izvesnu naklonost — čak i sažaljenje — prema njemu. Možda su ga njegovi moreplovci izložili izvesnoj kritici; nekome ko se tako dičio svojom veštinom kao Brant takva kritika bila bi nepodnošljiva.
„Čujem da su spasli sanke.”
„Da, uskoro će ih opraviti i biće kao nove.”
„Baš kao i ja.”
Nesmejaše se kratko obojica — i u tom činu koji ih je drugarski povezao Lorenu iznenada sinu jedna ironična pomisao.
Brant mora da je naknadno često poželeo da je Kumar bio malo manje odvažan.