Bilo je to jednostavno pitanje na koje nije bilo nimalo jednostavno odgovoriti: šta bi se dogodilo sa disciplinom na Magelanu kada bi i sam cilj misije ovog broda postao podložan glasanju?
Razume se, ma kakav ishod bio, on ni na šta nije obavezivao i kapetan ga je morao prenebreći ukoliko bi se to pokazalo potrebno. To bi morao da učini ako bi većina odlučila da ostane (premda ni za trenutak nije pomislio…) Ali takav ishod bio bi u psihološkom pogledu porazan. Posada bi se podelila u dve klike, a to je moglo dovesti do situacije o kojoj uopšte nije voleo da razmišlja.
Pa ipak — jedan zapovednik treba da bude čvrst, ali ne i tvrdoglav. Predlog nipošto nije bio lišen razložnosti i imao je mnoštvo privlačnih vidova. Uostalom, i sam je imao prilike da uživa u blagodetima predsednikovog gostoprimstva i nikako nije želeo da se liši zadovoljstva ponovnog susreta sa onom damom koja je bila prvak u desetoboju. Ovo je bio divan svet; možda bi mogli da ubrzaju spor proces nastajanja kontinenata, kako bi se obezbedio životni prostor za nove milione. Bilo bi to nesravnjivo lakše od kolonizacije Segana Dva.
U stvari, oni možda nikada neće ni stići do Segana Dva. Iako se operativna pouzdanost broda i dalje procenjivala na devedeset osam odsto, postojali su spoljni rizici koje niko nije mogao predvideti. Samo je nekoliko njegovih najpoverljivijih oficira znalo o onom delu ledenog štitnika koji je bio izgubljen negde oko četrdeset osme svetlosne godine. Da ih je onaj međuzvezdani meteorit, ili šta je već bilo, pogodio samo nekoliko metara bliže…
Neko je izložio pretpostavku da je ta stvar mogla biti neka drevna svemirska sonda sa Zemlje. Verovatnoća za tako nešto bila je doslovce astronomski mala, a i jedna takva ironična hipoteza nikako se, razume se, nije mogla dokazati.
A sada su još njegovi neznani peticionari počeli sebe da nazivaju Novim Talasancima. Da li je to značilo, pitao se kapetan Bej, da ih je bilo mnogo i da su se organizovali u politički pokret? Ako je to slučaj, možda bi najbolje bilo isterati ih na otvoreno što je pre moguće.
Da, kucnuo je čas da se sazove Brodsko Veće.
Odbijanje Mozesa Kaldora bilo je brzo i učtivo.
„Ne, kapetane; ne mogu da uzmem udela u raspravi — jer ne želim da stanem ni uz jednu stranu. Kada bih to učinio, posada bi izgubila poverenje u moju nepristranost. Ali spreman sam da sudelujem kao predsedavajući ili onaj koji stišava strasti — kako vam drago.”
„Slažem se”, odvrati spremno kapetan Bej; to je zapravo bilo sve čemu se i nadao. „A ko će zastupati predlagače? Ne možemo očekivati da će Novi Talasanci lično istupiti i braniti svoju stvar.”
„Više bi mi se dopalo da odmah pristupimo glasanju i izbegnemo bilo kakvo natezanje i raspravu”, s žaljenjem u glasu primeti zamenik kapetana, Malina.
Kapetan Bej se privatno slagao sa tim. Ali posredi je bilo demokratko društvo odgovornih, visokoobrazovanih ljudi, a i brodski pravilnik temeljio se na toj okolnosti. Novi Talasanci su zahtevali da Veće javno izloži svoje stavove; ako bi on to odbio, oglušio bi se o vlastite propise o dužnostima i tako bi izneverio poverenje koje mu je poklonjeno na Zemlji pre dve stotine godina.
Nije bilo lako sazvati sednicu Veća. Budući da je svako, bez izuzetka, morao da dobije priliku da glasa, valjalo je reorganizovati rasporede i smene, kao i prestrojiti redosled razdoblja spavanja. Činjenica da se polovina posade nalazila dole na Talasi otvorila je još jedan problem koji se nikada ranije nije javio — problem bezbednosti. Ma kakav bio ishod rasprave, bilo je krajnje nepoželjno da Lasanci bilo šta dočuju o njoj…
I tako se Loren Lorenson našao sam, sa prvi put zaključanim vratima, koliko je mogao da se seti, kancelarije u Tarni, kada je počela sednica Veća. Ponovo je nosio naočare za puni vid; ali ovoga puta nije plovio kroz podmorsku šumu. Nalazio se na Magelanu u poznatoj sali za skupove, gledajući lica kolega; kad god bi promenio perspektivu, pred očima bi mu se našao ekran na kome su bili ispisani njihovi komentari i odluke. U ovom trenutku, tamo je stajala samo jedna kratka poruka:
PREDLOG: Da zvezdani brod Magelan okonča svoju misiju na Talasi, budući da se svi njegovi osnovni ciljevi mogu ostvariti ovde.
Mozes je, znači, gore na brodu, pomisli Loren dok je prelazio pogledom po publici; pitao sam se zašto ga u poslednje vreme nisam viđao. Izgleda umorno — baš kao i kapetan. Možda je ovo ozbiljnije nego što sam pretpostavljao…
Kaldor žustro zatraži pažnju prisutnih.
„Kapetane, oficiri, ostali članovi posade — iako je ovo naše prvo Veće, svi ste upoznati sa pravilima procedure. Ako želite da uzmete reč, podignite ruku kako biste to stavili do znanja; ukoliko želite da nešto pismeno izjavite, učinite to preko tastature; lokacije su isključene, kako bi se obezbedila anonimnost. U oba slučaja, molim vas da budete što je moguće sažetiji.
„Ako nema pitanja, otvaram raspravu po stavci nula nula jedan.”
Novi Talasanci su dodali nekoliko stvari, ali je u suštini 001 i dalje bio memorandum zbog koga se kapetan Bej trgao pre dve nedelje; u međuvremenu, nije uspeo da se približi ni za korak otkriću njegovih autora.
Možda je najvažniji dodatak bila objava da je, zapravo, njihova dužnost da ostanu ovde; Lasi su oni bili potrebni, u tehničkom, kulturnom i genetskom pogledu. Pitam se, pomisli Loren, iako je došao u iskušenjje da se saglasi sa tim. U svakom slučaju, moramo najpre njih da pitamo za mišljenje. Mi nismo nekadašnji imperijalisti — ili, možda, jesmo?
Svi su dobili priliku da još jednom pročitaju memorandum; a onda ih je Kaldor ponovo zamolio za pažnju.
„Niko nije, ovaj, zatražio da nešto kaže u korist rezolucije; razume se, za to će biti prilike i kasnije. Zamoliću stoga poručnika Elgara da izloži suprotno stanovište.”
Rajmond Elgar bio je zamišljen, mlad inženjer za energetiku i komunikacije koga je Loren samo površno poznavao; imao je dara za muziku, a tvrdio je i da piše jednu epsku poemu o ovom putovanju. Kada bi mu bilo zatraženo da pokaže makar jedan jedini stih, on bi neizostavno uzvraćao: „Sačekajte do Segana Dva, plus još jednu godinu.”
Bilo je očigledno zbog čega se poručnik Elgar dobrovoljno javio (ako je to odista bio slučaj) za ovu ulogu. Njegova pesnička htenja teško da bi mu dopustila da postupi drugačije; a možda je stvarno i radio na toj epskoj poemi.
„Kapetane — uvažene kolege — posudite mi svoje uši…”
Kakva fraza, pomisli Loren. No, pitam se da li je originalna?
„Mislim da ćemo se svi složiti, kako u našim srcima tako i u umovima, da je zamisao o ostajanju na Talasi mnogostruko privlačna. Ali, razmotrimo sledeće okolnosti:
Nas je samo 161. Imamo li pravo da donesemo neopozivu odluku u ime milion onih koji su još u snu?
A šta je sa Lasancima? Izložena je pretpostavka o tome da bismo im pomogli ukoliko bismo ostali. Ali, da li bi tako bilo? Oni imaju način života koji im, kako izgleda, savršeno odgovara. Pomislite sada na naše poreklo, na našu obuku — na cilj kome smo se posvetili pre toliko godina. Da li stvarno verujete da čitav milion nas može postati deo talasanskog društva, a da ga pri tom potpuno ne poremeti?
A tu je i pitanje dužnosti. Pokolenja muškaraca i žena žrtvovali su se da bi omogućili ovu misiju — da bi ljudskoj rasi pružili bolje uslove za opstanak. Do što većeg broja sunaca dospemo, u većoj smo se meri obezbedili od nesreće. Videli smo šta su u stanju da učine talasanski vulkani; ko zna šta se ovde može dogoditi u potonjim stolećima?
Čule su se priče o tektonskom inženjerstvu kojim bi se obezbedilo novo kopno kako bi se pružio životni prostor narasloj populaciji. Dozvolite mi da vas podsetim da ono ni na Zemlji, posle hiljadu godina istraživanja i razvoja, nije izraslo u egzaktnu nauku. Setite se samo katastrofe na visoravni Naska iz 3175! Ne mogu zamisliti ništa nesmotrenije nego upustiti se u petljanje sa silama zaptivenim u nedrima Talase.
Nema potrebe da se više govori. U ovoj stvari može postojati samo jedna odluka. Moramo prepustiti Lasance njihovoj vlastitoj sudbini; nama nema druge do da nastavimo ka Seganu Dva.”
Lorena nije iznenadio pljesak koji se polako pojačavao. Zanimljivo pitanje je bilo ko nije aplaudirao? Koliko je on mogao da proceni, publika je bila podeljena na dva gotovo jednaka dela. Razume se, neki ljudi su pljeskali možda zato što im se dopao efektan način izlaganja — a ne nužno zbog toga što su se slagali sa govornikom.
„Hvala, poručniče Elgar”, reče predsedavajući Kaldor. „Naročito vas pohvaljujemo zbog sažetosti. Da li bi sada neko želeo da izloži suprotno gledište?”
Usledilo je nelagodnko komešanje, propraćeno dubokom tišinom. Bar jedan minut ništa se nije dogodilo. A onda na ekranu počeše da se pojavljuju slova.
002. DA LI BI KAPETAN, MOLIM, IZLOŽIO POSLEDNJE PROCENE VEROVATNOĆE USPEHA MISIJE
003. ZAŠTO NE PROBUDITI REPREZENTATIVNI UZORAK HIBERNISANIH DA BI SE SONDIRALO NJIHOVO MIŠLJENJE
004. ZAŠTO NE UPITATI LASANCE ŠTA ONI MISLE. OVO JE NJIHOV SVET
Uz potpunu tajnost i neutralnost kompjuter je skladištio i numerisao poruke članova Veća. Tokom dva milenijuma niko nije bio kadar da pronađe bolji način sondiranja grupnog mišljenja i postizanja konsenzusa. Po celom brodu — i dole na Talasi — muškarci i žene ukucavali su poruke na sedam dugmadi svojih malih tastatura koje su nosili oko jedne ruke. Možda je najranije umeće koje je sticalo svako dete bilo da pritiska i kuca sve neophodne kombinacije, a da pri tom uopšte ne razmišlja o njima.
Loren pređe pogledom preko okupljenih i uz smešak primeti da su gotovo svi imali obe šake na videlu. Nije mogao da zapazi nikoga sa tipičnim zabludelim pogledom koji bi ukazivao na okolnosti da se odašilje privatna poruka preko skrivene tastature. Ali, nekako, mnogo ljudi je razgovaralo.
015. KAKO STOJI SA KOMPROMISNIM REŠENJEM? NEKI BI MOGLI DA OSTANU, DOK BI BROD NASTAVIO
Kaldor zatraži pažnju.
„To izlazi iz okvira rezolucije o kojoj raspravljamo”, reče on, „ali predlog je registrovan.”
„Odgovor nula nula dva”, reče kapetan Bej, setivši se u poslednji čas da sačeka na odobravajući klimaj glave predsedavajućeg. „Verovatnoća iznosi devedeset osam odsto. Ne bi me iznenadilo ako bi se naši izgledi da stignemo do Segana Dva pokazali boljim nego oni da se Severno ili Južno Ostrvo nađu iznad vode.”
021. IZUZME LI SE KRAKAN, OKO KOGA NE MOGU MNOGO DA PREDUZMU, LASANCI NEMAJU NIJEDAN DRUGI OZBILJAN IZAZOV. MOŽDA BI TREBALO DA IM OSTAVIMO NEKI. KNR
To je bio, da vidimo… Razume se — Kingsli Rasmusen. On očigledno nije želeo da ostane inkognito. Izrazio je misao koja je ranije ili kasnije svakome pala na um.
022. VEĆ SMO PREDLOŽILI DA PONOVO IZGRADE SVEMIRSKU ANTENU NA KRAKANU KAKO BI OSTALI U VEZI SA NAMA. RMM
„Gospodo”, reče Kaldor pomalo nestrpljivo, „udaljavamo se od teme.”
Treba li i ja da uzmem udela? upita se Loren. Ne, kloniću se ove rasprave; stvar je izrazito mnogostrana. Ranije ili kasnije moraću da izaberem između dužnosti i sreće. Ali ne još. Ne još…
„Veoma sam iznenađen”, reče Kaldor pošto se puna dva minuta ništa novo nije pojavilo na ekranu, „da više niko nema ništa da kaže o jednoj tako važnoj stvari.”
Punonadežno je sačekao još jedan minut.
„Vrlo dobro. Možda biste voleli da neformalno nastavite ovu raspravu. Nećemo sada glasati, ali tokom narednih četrdeset osam časova možete registrovati vaša mišljenja na uobičajeni način. Hvala.”
On baci pogled prema kapetanu Beju, koji se podiže tako hitro da je time očigledno pokazao koliki mu je kamen pao sa srca.
„Hvala, doktore Kaldor. Završena je sednica Brodskog Veća.”
Zatim uputi jedan brižan pogled prema Kaldoru, koji je netremice posmatrao ekran displeja kao da ga je tog časa prvi put video u životu.
„Je li sve u redu, doktore?”
„Oprostite, kapetane — sve je u redu. Upravo sam se prisetio nečeg važnog. To je sve.”
I odista jeste. Po hiljaditi put, najmanje, osetio je divljenje prema lavirintskom dejstvovanju nesvesnog uma.
Poruka 021 je izbacila stvar na površinu. „Lasanci nemaju ni jedan ozbiljan izazov.”
Sada je znao zašto je sanjao Kilimandžaro.