Oprosti mi, Evelin — prošlo je mnogo dana od kako sam poslednji put razgovarao sa tobom. Znači li to da tvoja slika bledi u mom umu, kako budućnost sve više i više odvlači moje snage i pažnju?
Pretpostavljam da je tako i po logici stvari trebalo bi da mi je milo zbog toga. Vezati se predugo za prošlost predstavlja bolest — kao što si me često podsećala. Ali u svom srcu ja još ne mogu da prihvatim tu gorku istinu.
Mnogo toga se dogodilo tokom poslednjih nekoliko nedelja. Brod je inficiran onim što sam nazvao „sindrom Bauntija”. Trebalo je da to predvidimo — u stvari, i jesmo, ali samo kao šalu. Sada je stvar ozbiljna, premda još ne suviše ozbiljna. Bar se nadam.
Neki članovi posade voleli bi da ostanu na Talasi — ko bi im na tome mogao zameriti? — i to su iskreno priznali. Drugi bi želeli da ovde okončamo celu misiju i da potpuno zaboravimo na Segan Dva. Nije nam poznata snaga te grupe, zato što još nije izišla na otvoreno.
Četrdeset osam časova posle sednice Veća održano je glasanje. Iako je ono, razume se, bilo tajno, ne znam u kojoj se meri možemo pouzdati u ishode. Sto pedeset jedan glas bio je za to da nastavimo dalje; samo šest je želelo da okončamo misiju ovde; a četiri su bila neodlučna.
Kapetanu Beju bilo je milo. On smatra da je situacija sada pod kontrolom, ali će ipak preduzeti izvesne mere predostrožnosti. Jasno mu je da što se duže zadržavamo ovde to će snažniji biti pritisak da uopšte ne odemo, već da ostanemo. Ne bi nam smetalo nekoliko dezertera — „Ako žele da odu, ja ih sigurno neću zadržavati”, kazao je kapetan. Ali ono što ga brine jeste nezadovoljstvo koje se može proširiti na ostalu posadu.
Stoga je ubrzao izgradnju štitnika. Sada kada je sistem potpuno automatski i kada dejstvje bez zastoja, planiramo da dnevno preuzimamo dva podizanja, a ne samo jedno. Ukoliko nam to bude pošlo za rukom moći ćemo da krenemo za četiri meseca. To još nije objavljeno. Nadam se da neće biti protivljenja kada jednom bude, kako od strane Novih Talasanaca tako i od ostalih.
A sada jedna stvar koja može biti potpuno nevažna, ali i koja me je očarala. Sećaš li se našeg običaja da jedno drugom čitamo priče kada smo se upoznali? Bio je to divan način da se dozna kako su ljudi stvarno živeli i o čemu su razmišljali pre više hiljada godina — znatno pre no što su izumljeni senzorni, pa čak i video zapisi…
Ti si mi jednom pročitala — toga se svesno uošte nisam setio — priču o jednoj velikoj planini u Africi sa neobičnim imenom — Kilimandžaro. Proverio sam malo stvar u brodskoj arhivi i sada razumem zašto me je toliko proganjala. Kako izgleda, visoko u planini, na području prekrivenom snegom, postojala je jedna pećina. A u toj pećini nađeno je smrznuto telo velike mačke-lovca — leoparda. Posredi je prava tajna; niko nikada nije doznao šta je leopard tražio na tolikoj visini, tako daleko od svoje normalne teritorije.
Ti znaš, Evelin, da sam se ja oduvek ponosio — mnogi su me zbog toga smatrali taštim! — snagom svoje intuicije. Pa, sada mi izgleda da se nešto slično zbiva ovde.
Ne znamo pouzdano da li su oni inteligentni, a možda je i sama ova neudoumica lišena smisla. Ali izvesno je da su posredi visoko organizovane društvene životinje sa primitivnom tehnologijom, — premda je ovo možda prejaka reč. Koliko smo za sada ustanovili, oni ne ispoljavaju neke veće sposobnosti od pčela, mrava ili termita, ali raspon njihovog delanja je drugačiji i veoma upečatljiv.
A što je najvažnije, otkrili su metal, premda ga, kako izgleda, za sada koriste samo kao ukras; jedini izvor njihovih zaliha jeste ono što mogu da ukradu od Lasanaca. To su već činili u više navrata.
Nedavno je jedan škorp dogmizao kanalom pravo u središte našeg postrojenja za zamrzavanje vode. U prvi mah izložena je naivna pretpostavka da je to učinio u potrazi za hranom. Ali, hrane je bilo u izobilju tamo odakle je došao — najmanje pedeset kilometara odatle.
Želim da doznam šta je škorp tražio toliko daleko od svog doma; imam osećaj da bi odgovor mogao biti veoma važan za Lasance.
Pitam se da li ćemo ustanoviti šta je posredi pre no što utonem u dugi san do Segana Dva.